Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Dragutinović, posle mnogo najava konačno ova važna materija na dnevnom redu Narodne skupštine. Sami ste rekli da ste ovaj zakon pripremali osam meseci.
Prvo pitanje, da li Srbiji uopšte treba zakon o fiskalnoj odgovornosti, da li je uopšte potrebno ove stvari definisati na ovakav način? Da nema uslova aranžmana sa MMF ili da jedan od uslova nije donošenje ovog zakona sumnjam da bi danas o tome raspravljali.
Razlog više je i to što smo potpuno novi Zakon o budžetskom sistemu usvojili pre godinu dana. U tom zakonu nema praktično nikakvih naznaka ni o jednom elementu koji se danas regulišu. Da je postojala ideja pretpostavljam da bismo tada, kada je najavljivan taj zakon u junu prošle godina i kada smo o njemu raspravljali, imali bar neke naznake ovog što imamo danas.
Šta zakon definiše? Definiše osnovne fiskalne principe i osnovna fiskalna pravila i uvodi pet fiskalnih principa – princip polaganja računa koji utvrđuje da Vlada polaže račune Narodnoj skupštini. Da budem iskren, mislio sam da to definiše Ustav i da Vlada i do danas to isto radi, pa da nije potrebno da se posebno naglašava ovim zakonom.
Princip pravičnosti podrazumeva upravljanje politikom tako da se vodi računa o današnjim generacijama i generacijama koje dolaze. Princip odgovornosti podrazumeva odgovorno upravljanje imovinom i obavezama. Princip stabilnosti podrazumeva da se fiskalna politika sprovodi na način da ne izaziva nagle promene. Princip transparentnosti – da svi imamo uvid kako se ta sredstva troše. Nemam ništa da prigovorim ovim principima. To sve stoji.
Ali, da li smo do ovog trenutka ili do ovog zakona poštovali te principe i na koji način? Fiskalna pravila utvrđuju da će dugoročni deficit biti otprilike oko 1% BDP, da će održivi dug za Srbiju biti oko 45% BDP. Ono što je interesantno, ovaj zakon, žao mi je što nema više kolega iz nekih drugih stranaka, uvodi da će dugoročno penzije biti svedene na 10% BDP, a plate u javnom sektoru 8% BDP.
Sećam se da smo ovde mnogo puta razgovarali na temu ukupne mase penzija i plata i da je to svaki put izazivalo reakciju kao stvar koja sigurno neće biti primenjena. Sada vidimo da će to ipak tako biti. Ako se uzme u obzir da se, i pored svih restrikcija koje će uvesti Zakon o PIO, poslednjih godina broj penzionera uvećava, a broj zaposlenih smanjuje, ako imamo u vidu da će dugoročno rast BDP biti prilično skroman, onda je potpuno jasno šta čeka i zaposlene u obrazovanju, zdravstvu i posebno šta čeka penzionere. Nema tu nikakvih iluzija oko toga.
Zakon kaže da je zakon izuzetno važan, jer će napraviti uštedu od 25 milijardi dinara. Prva stvar koja mora da asocira kada se to vidi je zašto tih 25 milijardi nije bilo na onom delu uštede i do sada? Zašto nismo primenili?
Imate u obrazloženju da će ušteda biti 25 milijardi dinara primenom ovog zakona. Ako smo svesni svih ovih pravila i principa, ako smo svesni svih tih detalja, zašto ih nismo primenjivali i prošle godine, i pre dve godine, nego je potrebno da se to uradi na takav način da bismo naterali jedni druge da ta pravila uspostavimo?
Osnovni element koji se odnosi na fiskalnu odgovornost i fiskalno pravilo je BDP. U odnosu na BDP kao taj osnovni agregat utvrđuju se sva druga pravila. Tu idu fine matematike, 0,1% BDP, 1% ... Osnovno pitanje koje se postavlja – ko utvrđuje BDP? Kojom metodologijom i koliko je taj podatak pouzdan?
Ako imate prvi podatak koji je prilično nepouzdan, onda je pitanje kako dolazite do finih računica na bazi nepouzdanog podatka? I vi i ja znamo da se BDP utvrđuje po jednoj prilično zastareloj metodologiji i da bi trebalo promeniti način obračuna, jer 2002. godine struktura privrede Srbije je bila malo drugačija nego što je to danas.
Ideja je da dugoročni deficit bude otprilike 1% BDP, ali se otvara mogućnost, ako se radi o javnim investicijama, da one mogu da se posmatraju malo drugačije, odnosno da se do 2% BDP prekorači deficit na račun javnih investicija. To je pitanje – na koji način Vlada RS vrši valorizaciju investicija i na koji način se tačno utvrđuju prioriteti?
Na osnovu onoga što imamo priliku da vidimo i na osnovu zakona o kojima raspravljamo, raznih kredita i ratifikacija, prilično je nedvosmisleno da se javne investicije i izbor prioriteta definišu na bazi koalicionih prioriteta. Svaka stranka ima određene prioritete i ona određene stvari definiše kao prioritet.
Potpuno je jasno da to nema mnogo veze sa čistom ekonomijom, da ima mnogo veze sa čistom politikom i da politika definiše prioritete.
Koja je garancija da ćemo u narednom periodu drugačije birati prioritete i koja je garancija da se politika neće u velikoj meri mešati u sve te stvari?
Posebno je pitanje – na koji način se došlo do 45% BDP kao granice održivosti duga? Moramo da kažemo da ne postoji matematika koja će reći da je mastrihtski kriterijum od 60% baš 60%, ne neki drugi, ali se u Srbiji postavlja pitanje – koliki je zapravo ukupan dug Srbije?
Da podsetimo, dug države predstavljaju direktna zaduživanja, indirektna zaduživanja, dug lokalne samouprave koji garantuje država, preuzete obaveze. Dug države predstavlja i aranžman sa MMF.
Kada je ovde bio guverner Jelašić, on je eksplicitno rekao da je i dug prema MMF dug države. Kada pogledate novi izveštaj, koji je potpisao novi guverner, on kaže da spoljni dug Republike Srbije, prema metodologiji MMF, obuhvata, pored reprogramiranih dugova i novih zaduživanja i obaveze NBS. Znači i MMF, ali i sve one neregulisane obaveze i klirinški dug.
Sad da li i ovih 45% po metodologiji MMF ili prema metodologiji i Ministarstva finansija? Kaže se da se te dve metodologije razlikuju i razlika nije mala. Razlika je 7% bruto društvenog proizvoda ili dve milijarde dinara.
U zakonu kaže - opšti dug države, na koji način ćemo čitati? Da li ćemo jednog dana to pročitati sa onim što kaže Narodna banka, jer Narodna banka takođe odgovara ovoj Narodnoj skupštini ili ćemo čitati po metodologiji Ministarstva finansija?
Ministarstvo finansija tvrdi da je javni dug Srbije 36% bruto društvenog proizvoda, prema poslednjim podacima od pre desetak godina, ali ako se tu doda i ovih 1% novog zaduživanja od pre nekoliko dana koja je Vlada usvojila, a Skupština treba da raspravlja, 250 miliona evra je zaduženje koje je utvrdila Vlada, a koja tek treba da dođe u Skupštini Srbije, to je 1% BDP, pa ako je to još ovih 7% o kojima govori NB, dolazimo do granice od 45%.
Ono što je posebno važno, to je – utvrditi rizik od promene kursa. Vlada Republike Srbije i Ministarstvo finansija svojim dokumentima kažu, pošto je naš dug uglavnom u stranoj valuti, da je vrlo osetljiv u odnosu na promenu kursa. Promena kursa od samo 10% povećava javni dug za dodatna 3%. To su sve rizici kojima smo mi izloženi.
Ono što je potpuno jasno, to je da ti rizici neće biti otklonjeni ni narednih godina. Jasno je da je i način na koji se popunjavao deficit doživeo ozbiljne probleme. Ideja da se Srbija zadužuje prodajući državne obveznice na rok dospeća od 12 meseci je prilično neslavno prošla. Te aukcije su prilično neuspešne. Zato se ide na neke druge modele.
Druga stvar, koliko Srbija i kakav ugled Srbija ima u očima kreditora? To najbolje govore kamatne stope po kojima se zadužuje Srbija. Kreditori, određujući kreditni rizik i definišući kreditne stope, na najbolji mogući način kažu šta misle o politici i ekonomskoj politici koju jedna vlada sprovodi.
Dovoljan je podatak da u regionu jedino BiH ima lošiji kreditni rejting od Srbije. Srbija se u ovom trenutku zadužuje na domaćem tržištu po kamatnim stopama koje su između 12-14%.
S druge strane, u avgustu kada mi nismo mogli da prodamo državne zapise ili procenat uspešnosti aukcije je bio vrlo mali i po stopama od 12% do 14%, Hrvatska je prodavala šestomesečne zapise po kamatnoj stopi od 3,3%, Crna Gora po 3,36%, Bugarska u 2010. godini uopšte nije imala emisiju kraću od dospeća od dve i po godine, a kamatna stopa je iznosila 3,4%.
Makedonija plaća kamatu od 5%, ako ima deviznu klauzulu 4,7%. Zanimljivo je da Rumunija, koja ima istu inflaciju kao Srbija, investitorima nudi samo 7% na zapise, a zapise je prodavala čak i po 6,5%.
Dovoljno je letimično pogledati koliki je odnos u kamatama, pa ćete videti koliko malo poverenja ova ekonomska politika ostavlja kreditorima i koliko se skupim kamatnim stopama Srbija zadužuje.
Voleo bih da je tačno ono što piše u obrazloženju, da će donošenje ovog zakona popraviti kreditni rejting zemlje, ali to nije baš izgledno i nije baš na vidiku.
Gde da se fiskalni savet uspostavi i da utvrđuje, ocenjuje fiskalnu politiku? Interesantno je da je to takođe jedan od osnovnih poslova Narodne skupštine, jer Narodna skupština radi taj isti posao. Kao što su kolege primetile, ako imate tri člana fiskalnog saveta koji će biti nezavisni od politike, a onda kažete da ih predlaže predsednik Republike, pa guverner koga je takođe predložio predsednik Republike, pa ministar finansija, onda je pitanje – na koji način će oni imati kritičku notu prema ekonomskoj politici? Na koji način će imati razumevanja, ako se ispostavi i da ima nekih nepredviđenih teškoća?
Ne treba se zavaravati, budžet predstavlja stav politike i trošenje javnih finansija je takođe stvar politike. Zato stranke izlaze na izbore, bore se za određenu politiku i pokušavaju da realizuju tu politiku, sprovodeći svoj program i vršeći vlast. To je osnov svakog demokratskog uređenja.
Na koji način će fiskalni savet da se izbori sa time što će se izbori održati u roku od godinu i po dana. Kada smo bili daleko od izbora i mogli da se izborimo sa svim tim problemima sa kojima smo suočeni, na koji način ćemo u izbornoj godini utvrditi ta pravila i reći da nema tih nepredviđenih okolnosti koja ta pravila krše? To je veoma veliki izazov i veoma je velika hrabrost predvideti takve stvari.
Potpuno je jasno da će sledeće godine deficit biti vrlo visok. Potpuno je jasno da će inflacija i dalje biti nestabilna i visoka, tim pre što nas očekuje serija poskupljenja energenata koji dalje vuku sva druga poskupljenja. Potpuno je jasno da neće biti pada kamata i kamatnih stopa. Potpuno je jasno da je oporavak privrede potpuno neizvestan. Sve su to problem i sa kojima ćemo biti suočeni. Tako izgledaju perspektive sledećih godina koje su pred nama.
Koliko će ovaj zakon moći da popravi situaciju. Najbolji zakon mora da se poštuje. Najgori ili loš zakon koji se poštuje, sigurno je bolji od dobrog zakona koji se krši. Kakve su perspektive i kakva je garancija da ova vlada neće kršiti zakon?
Ovaj zakon uspostavlja ponovo i utvrđuje pravila vezana za internu reviziju. Da li Skupština treba da ima internog revizora? Mislim da da. Da li Skupština ima internog revizora? Ne. Šta je uradila Vlada da sva ona ministarstva koja su po izveštaju DRI trebalo da uspostave internu reviziju, da je uspostave? To je dokaz da se poštuje zakon.
Druga stvar, ovaj zakon koji je sada na snazi utvrđuje nekakve rokove, je li tako? Jedan od rokova je da se memorandum o ekonomskoj i fiskalnoj politici usvoji do 15. maja. Na sajtu Ministarstva finansija sam video da je taj memorandum usvojen tek u avgustu 2010. godine. Znači, nekoliko meseci posle tog roka. To je poštovanje tog zakona.
Posebna stvar, da li je u proceduri Zakon o završnom računu budžeta za 2009. godinu, rok je bio 15. jul? Nije. Nije završen račun, a imali ste rok koji je prošao više od dva meseca. Kako ćemo onda biti sigurni da ćete poštovati pravila koja danas uspostavljamo, ako nije poštovano skoro nijedno pravilo koje je do sada bilo na snazi.
To su perspektive Srbije i to je uverenje da će ovaj zakon biti poštovan. Ako ste ovako poštovali ove norme koje nisu bile previše obavezujuće, nisam nimalo siguran da ćete poštovati ono što je puna obaveza.

Iskorišćeno vreme zamenika predsednika poslaničke grupe je 16 minuta. Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Delim zadovoljstvo gospođe ministar što je na dnevnom redu Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu, ali ne mogu da delim zadovoljstvo rešenjima koja su u ovom predloga izmena i dopuna Zakona predložena.
Apsolutno ništa nemam da dodam i oduzmem principima koji su definisani u ovom zakonu, ni pravilima koje ovaj zakon predlaže. Oni jesu ne samo prihvatljivi, nego su i poželjni. Ovaj predlog zakona ne obezbeđuje mehanizme za ispunjenje tih pravila, procedura i zahteva koje predlaže postojanje zakona o fiskalnoj odgovornosti, koji je ovom prilikom ugrađen kroz Zakon o budžetskom sistemu.
Odmah ću vam reći dva koraka unazad u odnosu na postojeći zakon, koji možda drugima i nisu tako očigledni. Ali, vama gospođo ministar, svima onima na koje se odnose i nama koji želimo da vidimo način upravljanja javnim sredstvima, to nazadovanje je očigledno u dva člana zakona koje ću sada citirati.
Jedno se tiče spiska korisnika javnih sredstava u onom konsolidovanom računu trezora, gde vam svesrdno pomažu, oduzimajući pomalo prava ko će se na tom spisku naći, odnosno ko će biti kontrolisan, to je moja osnovna primedba koju ću vam obrazložiti. Tiče se i člana 1, gde se na korisnike javnih sredstava odnose pojedine odredbe ovog zakona, a ne sve, što je takođe primedba, moraju se odnositi sve.
Pre svega, moram da istaknem da su u stvari to ograničenja u primeni inače dobrih pravila i procedura o fiskalnoj odgovornosti i da je ovo nazadovanje koje pominjem uslovljeno koalicijom koja tvori vladajuću većinu i, slobodno mogu da kažem, bez uvrede, karakternim osobinama pojedinaca koji žele da se pitaju i odlučuju o svemu.
A to niste vi, gospođo ministar, već neki oko vas koji bi pomalo da od vaše nadležnosti štrpnu kada im odgovara, pa vam guverner prepusti onu deviznu kontrolu, odnosno platni promet sa inostranstvom, iako je on za to nadležan, da bi vi mogli da odgovarate kada bude problema. Pa vam drugi ministri i potpredsednik Vlade prepuštaju odgovornost i da vodite spisak, al' da ga sačinite, e tu će vam pomagati organ za statistiku.
Šta je zanimljivo? Svi oni koji se nađu u konsolidovanom računu trezora na onom spisku koji vi na kraju godine objavite su pod budnim okom jednog dobrog ministra finansija i nekog ko pretenduje da to bude, a to u vama vidim, jednu odgovornu osobu koja želi da stavi pod kontrolu finansije ove države.
Ali, ako vam iz prošlog zakona, sada još uvek važećeg, taj član 8, sada izmena član 4, menjaju ili vas nateraju da pristanete na takvu promenu, pa kažu da će republički organ nadležan za poslove statistike jednom godišnje, u saradnji sa vama, da odredi spisak budžetskih i vanbudžetskih korisnika itd, a vama ostaviti posao da vodite računa o tom spisku, znači i kontrolu nad onima koji ne uspeju da se izvuku ispod vašeg budnog oka i pažljive ruke koja vodi računa šta će potpisati, čemu to vodi?
To znači da onaj ko ne bude na spisku u Trezoru i pod vašim nadzorom, taj neće mnogo šta morati da radi što ovaj zakon ograničava i propisuje, zato što u članu 1. kaže da se pojedine odredbe ne odnose na sve korisnike javnih sredstava.
Sada vas pitam i pitam javnost – da li je forma ispred suštine? Da li jedan zavod, organ za statistiku, bolje zna strukturu nekog preduzeća, sredstva kojima je osnovan, imovinu kojom raspolaže, način odlučivanja u njemu, da li država zaista ima neku od vrsta prava koje ostvaruje u tom preduzeću, organu, agenciji, kako li se već zovu sve te paradržavne institucije, koje se ovim izvlače iz kontrole?
O kakvoj mi fiskalnoj odgovornosti ili o kontroli javnih sredstava možemo da govorimo ako nazadujemo u Zakonu o budžetskom sistemu, upravo tu gde imamo spisak ljudi koje treba da kontrolišemo? Očigledno da je reč o nazadovanju i nema tog koji me može uveriti da vam ova pomoć jeste potrebna.
Ne, nije vam potrebna, nego ste vi stroži od onih koji bi da se pitaju i da poneke izvuku iz ove kontrole, a odlično znate vi, ja i javnost koliko je takvih agencija bilo predmet rasprave zbog svojih plata, zbog načina kako troše sredstva, koja prikupljaju na državnom monopolu izdavanja raznih dozvola, saglasnosti, izveštaja itd.
Zaista mislim da amandman koji smo podneli na ovaj član i koji vraća, odnosno zadržava postojeće rešenje morate prihvatiti, ako držite do svog dostojanstva i časti, odnosno do kontrole novca nad budžetom Republike Srbije.
Ono što jeste najvažnije, ovaj zakon o fiskalnoj odgovornosti predviđa da mi ne smemo bežati od toga da svoju postojeću ekonomsku politiku, pokazatelje rasta, pokazatelje trošenja stavljamo u tabele koje primenjuje čitav moderni svet. To ništa nije sporno.
Meni nije problem da dostavim izveštaj o svom radu u bilo kojoj vrsti tabele koja je uporediva i MMF, i Svetskoj banci i svima onima s kojima sarađujemo. Čak smatram potpuno nepotrebnim da neko izvlači u prvu ravan to da mi moramo da vodimo računa pre svega o kreditima i o vraćanju duga, jer odgovorna vlast i odgovoran čovek vodi računa kada podigne kredit, kada pozajmi novac, a kada ga već uzme, nema govora, mora da ga vrati. To je odnos SNS prema obavezama koje će zateći ili koje vi imate danas.
U vreme dok mi raspravljamo i dok pišemo amandmane na ovaj zakon, na nekoliko medija u udarnim terminima govori se o kazni koja će ići do visine od 0,2% BDP jedne zemlje ako ona ne vrati dug koji ima i ako slučajno da prednost isplati penzija, plata, socijali, zdravstvu, školstvu ili bilo kome nad dugovima koje već ima.
Znate li šta to za nas znači? Kao da kažete – uvodimo pravila bontona, gde je zaista zabranjeno pljuvati po podu. Svaki normalan čovek zna da je to zabranjeno, ne samo nevaspitano, nekulturno i nezdravo, nego da to niko normalan ne radi i da onaj ko prihvata obaveze, on zna da mora prvo da vrati dugove, pa da onda ulaže u ostale namene.
Ali, doslednost u obavezama koje imamo mi, kao država, prema inostranim poveriocima i kreditorima mora, gospođo ministre, da bude izvedena i onda kada tretirate ovim zakonom, na primer, plasiranje slobodnih sredstava.
Hajde sada mi recite – da li smo zaista bili u pravu kada smo tražili da budete jedini koji se pita o plasiranju slobodnih sredstava? I danas kažemo – odakle može biti slobodnih sredstava za plasiranje, za kamaćenje u bankama, ako lokalne samouprave duguju izvođačima radova i dobavljačima i ako država duguje svojim javnim preduzećima, a preuzela je garancije da za njih neke obaveze izmiri, ako država duguje isplatu nekih svojih davanja? Ili, imali smo prilike zadnjih dana da čujemo, kako se to veštom metodologijom prebacuje iz ove godine u sledeću?
Znači, odgovornost u njenim osnovnim postavkama, kada se zadužujemo, kada razmišljamo i računamo precizno da li imamo odakle da vratimo, to je logika svakog odgovornog čoveka. Država u tome mora da prednjači i na to ne mora da je prisili i sramota je da je na to prisili MMF ili bilo ko, jer mi moramo da idemo u korak sa svetom, u smislu izveštavanja o jasnim i istinitim podacima, onako kako ste ovde i rekli, po principu tačnosti.
Da li je ta tačnost izvedena i za budžet Republike Srbije? Ne, nije. Čudim se mom kolegi iz Odbora za finansije, gospodinu Kasaloviću, kada se usaglasi sa pravom države da iz budžeta potroši, ako za neke druge namene novac nije mogao biti utrošen, da taj deo koji nije mogao biti potrošen bude usmeren na nešto što nije stajalo u budžetu.
Znači, moguće je da tamo gde nema dovoljno sredstava ovo što nije potrošeno preusmerimo. Moguće je ne planirati nepredviđene okolnosti, ne može se u trenutku donošenja budžeta izvesti precizan račun, ali da neko traži u ime fleksibilnosti, a pozivajući se na tačnost planiranja, što imate kao tačne definicije u zakonu, a tražite da se budžetom troši ono što nije bilo predviđeno, zar to onda nije obesmišljavanje i izglasavanje budžeta bez obzira što je reč o sasvim određenoj sumi definisanoj razlikama između stalne budžetske rezerve itd.
Imate stalnu budžetsku rezervu, imate njenu opredeljenu visinu i imate mogućnost da preusmeravate tamo gde je nedovoljna, ali da trošite tamo gde uopšte nije bilo predviđeno! Jer, ne može se malo kršiti zakon, ne može se malo krasti; ili se krši zakon, ili se ne krši; ili se radi po procedurama ili se krše procedure. Znači, nedopustivo je da ta vrsta fleksibilnosti bude dozvoljena državi koja mora da bude primer za ugledanje svima ostalima.
Umesto da to radi država, odgovorni ministar kakvim vas smatram, ali bez dovoljno podrške, znam da vam ne pomažem kada odajem dužno priznanje iznoseći činjenicu za vašu želju da stavite novac pod kontrolu i znam da se ne dopada ni vama kada to kažem, ali vi u tome nemate dovoljnu podršku i to je činjenica.
Da li je fiskalni savet garancija pomoći vama i građanima da će novac biti trošen za predviđene namene i transparentno? Mislim da nije i da predstavlja dopunski trošak. Ako dozvoljavate da i sada ogroman iznos sredstava ide prečicom koja se zove Uredba o finansiranju raznih namena, subvencija, otvorenih i prikrivenih, i to tamo gde nemate obračun povraćaja na uložen dinar.
I gde nije zadovoljeno, a vi to sigurno znate, 1964. godine primenjivano pravilo gospodina Maknamare, ministra za odbranu u Americi, koji je uveo sistem planiranja i budžetiranja sa zahtevom da makar u trećoj godini na svaki uloženi dolar iz budžeta u budžet ponovo dođe taj uložen dolar.
SNS je radila analizu onoga što je kao deo sredstava koji je plasiran preko Fonda za razvoj komisiono, a za šta se pitao ministar Dinkić i potpisivao, tamo gde je finansirano otvaranje radnih mesta sa 2.000 evra po novootvorenom radnom mestu i tu smo uzeli u obzir sav povraćaj poreza, doprinosa i na plate, i na ono što može da se sinergetskim efektom vrati u budžet, i dobili smo računicu da se vraća svega 88 para na uložen dinar.
Tamo gde se jedno radno mesto plaća 10 hiljada evra, stopa povraćaja je 17 para u budžet, a dat je ceo dinar. Znači, vi nemate, a morali bi da imate sada, način kojim proračunavate, a tehnika je dostigla savršenstvo i ako se to u Americi radilo 1964. godine, a što da ne prihvatimo dobru praksu? Ako ste imali strah da prednjačimo oporezujući finansijske transakcije ili banke kojima obezbeđujemo stabilnost, da ne budemo prvi, ali neki to već rade, ali o tome ćemo posebno, zašto ne primenjujemo ono što je dokazano dalo dobre rezultate u kontroli sredstava?
Da li će nam to sada pomoći, da li će fiskalni savet dozvoliti da to uradimo, dakle, fiskalni savet, koji će brojati za početak 19 ljudi, od kojih će biti 15 specijalnih savetnika, a četvoro njih će biti ostalo stručno osoblje.
Nije šala ako se kafa pije sa automata, pa se bacaju plastične čaše, znači, ako nemamo kafe kuvaricu, ako se angažuje neka agencija za čišćenje prostora koji ćete im obezbediti, pa to ide kao trošak, a ne rade oni koji su stalno zaposleni, pitam se da li će fiskalni savet ličiti na onu šalu koja kruži među ekonomistima, o veslaču koji je otpušten zato što je imao 17 kormilara, a on jedan jedini veslao.
Kada su ga otpustili zbog loših rezultata, jer je imao 17 kormilara, a on jedini radio, znate li šta je uradio konsultantski tim? On radi na novoj konstrukciji broda. Tako se mi ponašamo kada je u pitanju kontrola i fiskalna odgovornost.
Da li će taj fiskalni savet moći da obrađuje i daje mišljenje o amandmanima koji su u toku, kojim kapacitetima i da li sa ovih neznatnih, za početak 81 milion dinara sredstava u prvoj godini, u drugoj 85 miliona i u trećoj blizu 90 miliona dinara godišnje, samo za plate i troškove?
Mada ne razumem, jer ako u prvoj godini treba od tih blizu 80 miliona da 20 miliona daju na opremanje, a na plate ide 51 milion, kako će u sledećoj godini i u onoj trećoj rasti ukupan trošak za ovaj fiskalni savet, a plate rastu neznatno, opremili su se već, ali će imati neke troškove.
Kažete da to nije značajan trošak. Za ovu Srbiju je svaki dinar značajan, ali bez ijedne rečenice objašnjenja kako kažete da će ušteda biti 25 milijardi dinara u budžetu, zato što ćemo uvesti fiskalni savet.
Držim da sam prosečno inteligentna osoba, da sam vrlo pažljiva, pokušavala sam da negde pronađem tu uštedu i znate na šta mi liči? Na ono samoreklamerstvo preuzetog izveštaja o seči propisa, a to se drugačije ružno naziva giljotinom, gde dok pričamo o ukidanju propisa koji nisu kako treba, koji su suvišni i dalje uredbama koje menjamo svake dve nedelje, rasipamo novac preko Fonda za razvoj sa učincima o kojima sam govorila, gde se na jedan dinar u jednom slučaju vraća samo 17 para.
Da li je zaista moglo da se sve ovo uredi i zakonom, kako već kažete ovde u predlogu? Verovatno zato što je trebalo upotrebiti baš termine koje upotrebljavaju i druge zemlje i gde su oni maksimalno neodređeni, pa se kaže – raspodela među generacijama. To vam je kao kada kažete – potrošilo se u jednom ministarstvu nezakonito dva miliona dinara, ali nam ne date strukturu tih neopravdanih troškova.
Šta znači ta međugeneracijska solidarnost i briga o budućim generacijama da mi ne znamo koje su to strukture, ne klase, ali koje strukture to troše sve ono što smo zajmili i od čega nemamo efekte da bi mi mogli da glasamo za ovo o čemu vi govorite?
Da li je dovoljno objašnjenje kada kažete da će se iz tekuće rezerve i operativnih troškova, ono što mi ekonomisti zovemo opeksom, preusmeravati sada u kapitalne investicije? To što kažete – međunarodni računovodstveni standardi? Ne, nije, jer nam Zakon o NIP-u govori da se pod investicijom smatralo i krečenje, i kupovina stolica. Pošto mi vreme ističe, nastaviću u daljoj raspravi.

Reč ima poslanik Vlajko Senić.

Poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo ministarko, poštovani narodni poslanici, mislim da smo danas na dnevnom redu zaista suočeni sa važnim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu koji u stvari predstavlja implementiranje Zakona o fiskalnoj odgovornosti u sam Zakon o budžetskom sistemu.
S obzirom da smo se u proteklih 40 minuta delimično odvojili od teme, osećam potrebu da i narodne poslanike, a pre svega građane, ponovo podsetim na to o čemu mi danas ovde razgovaramo. Dakle, to je jedan zakon koji nema nikakvu apsolutnu stranačku obojenost, koji je potpuno stručni pokušaj da se javne finansije Srbije uspostave na temeljima koji će omogućiti njihovo srednjoročno i dugoročno funkcionisanje, a koje neće imati nikakve veze s tim koja politička stranka ili koja politička koalicija se nalazi na vlasti, u Vladi ili u većini u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Mislim da bi bilo dobro da ovaj zakon u tom smislu dobije mnogo širu podršku u Narodnoj skupštini, ali da mi, praktično, ako pažljivo čitamo termine, govorimo o 2015. godini, pa u nekim parametrima koji će fiskalni savet uspostaviti nakon toga, dakle, govorimo o više izbornih ciklusa koji će biti tretirani donošenjem ovog zakona, tako da ne vidim nijedan razlog da ovu jednu ozbiljnu i odgovornu raspravu pretvorimo u ispoljavanje ličnih simpatija i antipatija prema pojedinim ministrima. Ali, naravno, svako ima pravo da se za svoje stavove bori na način na koji misli da je to najbolje.
Reći ću, zbog građana Srbije, da ovaj zakon sigurno nije zakon koji će doneti nekakav trenutni boljitak i bolji život građanima Srbije i ne treba se voditi tom argumentacijom. To je jedan, rekao bih, tehnički i tehnokratski zakon koji uvodi red u javne finansije.
Polazi se od pretpostavke koja nije karakteristična samo za Srbiju, ona je karakteristična za sva više ili manje uređena demokratska društva, a to je da postoji jedna intencija i želja političara da javne finansije usklađuju sa izbornim ciklusima i da se jednom analizom može utvrditi da, kako se približavamo izborima, postoji pritisak da se možda troši više nego što je to moguće i što je realno, da bi se ta potrošnja pretvorila u nekakav izborni benefit.
Mi smo, kao država, u proteklih deset godina napravili ogromne pomake i ogroman napredak i ovih dana se obeležava desetogodišnjica promena koje su se desile. Kada kritikujemo sve ono što se desilo u proteklih deset godina, a često zaboravimo i mi sami koji smo deo vladajuće koalicije u proteklih deset godina, nikada ne smemo da zaboravimo, i hoću da podsetim i poslanike i građane Srbije da je u toj deceniji, koja je prethodila ovih deset godina demokratskih promena, bila jedna ekonomska situacija u kojoj je izgubljeno 150 milijardi evra potencijalnog društvenog proizvoda.
Dakle, kada danas govorimo o tome da li je povraćaj na jedan uloženi dinar ovoliki ili onoliki, to je vrlo ozbiljna analiza i zahteva potpunu argumentaciju, ali moramo da govorimo i o tome da je za deset godina Srbija izgubila 150 miliona evra potencijalnog društvenog proizvoda, pa možemo da izračunamo koliko je to penzija, plata i socijalne pomoći i koliko ljudi danas siromašnije i lošije živi zbog te činjenice.
Naravno, to je pitanje prošlosti i nemamo nameru da se bavimo time, imamo nameru da govorimo o tome šta ovaj zakon znači za javne finansije u budućnosti. Mislim da je dobro što je na kraju izabrana opcija da se kroz jednu formulu ide na prilagođavanje fiskalnog deficita koji je u skladu sa ekonomskim kretanjima zemlje.
Koliko je meni poznato, bila je prva varijanta da se ide jednim linearnim putem postepenog smanjenja fiskalnog deficita iz godine u godinu. Naravno, to je ignorisalo činjenicu da posle možda ekonomske recesije koja je bila protekle godine, nas čeka, nadamo se svi, neko bolje vreme u narednom periodu.
I onda uvođenje fiskalnih pravila koja eksplicitno, kroz formulu, regulišu iznos fiskalnog deficita na opštem nivou, na nivou države, svakako je jedna mera koja treba da omogući anticikličnost fiskalne politike, dakle, da u periodima kada ide dobro, kada je društveni proizvod blizu potencijalnog društvenog proizvoda, kada je rast veći, da onda imamo mogućnost da ostvarimo možda i suficit.
A u periodima kada je ekonomija u krizi da imamo prostora da imamo možda viši deficit od tog ciljanog deficita, zbog toga što je uloga države u krizi veoma važna. Mislim da je to naša država pokazala tokom 2008. i 2009. godine. Bilo je mnogo različitih kritika, sa različitih pozicija, zašto je država intervenisala 2008. i 2009. godine, ali mislim da ne postoji nijedna ozbiljna i odgovorna vlada u svetu koja nije koristila fiskalnu intervenciju da doprinese, spreči i smanji taj period koji se odnosio na pad privredne aktivnosti.
Vodeća svetska ekonomija je potrošila stotine milijardi evra, i to pre svega intervencijom u bankarskom sektoru, da spasi banke koje su bile pred kolapsom. Mi smo pomagali preduzećima kroz kredite koji su bili subvencionisani, da bi mogla da održe svoju tekuću aktivnost.
Mislim da je važno što smo predlogom ovog zakona regulisali da opšti nivo duga države ne prelazi 45%. Posebno hoću da naglasim, mislim da to do sada niko nije naveo, činjenicu da iza tog iznosa od 45% stoji odrednica da ta javni dug ne uključuje restituciju, što je veoma važno pitanje.
Jer, mislim da imamo jednu ekonomsku, političku i moralnu obavezu prema ljudima koji potražuju svoju imovinu koja im je oduzeta na nelegalan način, da to pitanje rešimo i da na taj način iskoristimo taj, rekao bih, gep koji postoji između 45% našeg duga, koga smo zacrtali ovde u zakonu o fiskalnoj odgovornosti i nekog duga koji se podrazumeva, mastrihtskim kriterijumima od 60%, dakle, da u tom nekom vakuumu možemo da izvršimo proces ispravljanja nepravde prema ljudima kojima je imovina nacionalizovana.
Pored tih elemenata koji se tiču opštih stvari, za ograničenje opšteg fiskalnog deficita države, plus javnog duga, mislim da je važna odredba zakona i intencija da se promeni struktura izdataka. Dakle, mi smo država koja ima najveće izdatke za penzije i za plate javnog sektora u regionu. Bez obzira što je u relativnom smislu taj izdatak visok, pojedinačne plate nisu visoke zbog toga što je naš društveni proizvod po glavi stanovnika prilično nizak.
Promenom ove strukture i odvajanjem većeg iznosa sredstava za investicije, mislim da je put koji će omogućiti pre svega održavanje postojećeg penzionog sistema na realnim osnovama i utvrđivanje osnove da u budućnosti korisnici penzija iz budžeta i javni sektor mogu očekivati realan rast plata, koji bi pratio naravno u potpunosti promene cena, dakle inflaciju, a u jednom delu rast društvenog proizvoda.
Moramo reći da u proteklih deset godina kao država smo trošili više nego što smo pravili, da je ta naša povećanja tražnja pokrivana iz visokog spoljnotrgovinskog deficita i zbog toga u narednom periodu te stvari moramo da izjednačimo.
Ono što je, takođe, za nas važno jeste činjenica da se uvodi nezavisno stručno telo - fiskalni savet. Rekao bih da mi kao Skupština pre svega verifikujemo predloge, ne bih rekao da mi biramo članove fiskalnog saveta, ali ne sumnjam da će i predlozi biti dobri, obzirom da dolaze od guvernera, ministra finansija, predsednika Republike. Dati su i određeni kriterijumi koji garantuju da će predložena kadrovska rešenja svakako biti u skladu sa potrebama da to bude jedno odgovorno i važno telo.
Mislim da u zakonu nije toliko naglašeno, ali da će praksa dovesti do toga da će postojati izuzetno bliska saradnja fiskalnog saveta sa DRI.
U nekom širem smislu te reči to su dva organa koja rade, praktično, isti ili sličan posao i probleme i muke koje smo svi zajedno imali, ali i podrška koju smo dali DRI i rast uticaja tog nezavisnost stručnog tela govore u prilog činjenici da tu postoji mnogo oblasti u kojima njihova saradnja sigurno može da da sinergetski efekat, a u svakom slučaju je definisano da DRI kontroliše rad fiskalnog saveta, ali verujem da tu neće biti mnogo posla i da će se taj posao raditi na pravi način.
Naravno, ovde je pitanje i prilika da odgovorim na primedbe mog dragog kolege gospodina Pastora, koji je veoma diplomatski, ali i vrlo otvoreno govorio o pitanju zakona o javnoj svojini. Da, mi jesmo rekli, kao Ujedinjeni regioni Srbije, da ćemo insistirati da se zakon o javnoj svojini nađe na dnevnom redu jesenjeg zasedanja Skupštine. Evo, to pred ministarkom, pred poslanicima, pred građanima, pred našim biračima ponavljamo i mi ćemo insistirati na tome.

Pre nego što dam reč sledećem govorniku, obaveštavam Narodnu skupštinu da je ovlašćena predstavnica poslaničke grupe ZES narodna poslanica Branka Ljiljak.
Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Dragutinović, u svom uvodnom izlaganju, po mišljenju SRS, bili ste ne do kraja, ali poprilično neubedljivi. Čovek je neubedljiv kada ne veruje da brani ono što treba da se brani ili da radi ispravan posao. Evo zašto tako mislimo i zašto nam je stav takav.
Zapisao sam ovde, kada ste u svojoj diskusiji došli do fiskalnog saveta rekli ste onako brzo i šturo, on ima samo tri člana i njegovi zadaci su to, to i to.
To jeste tako zaista, on ima tri člana, ali ima i budžet u narednoj godini 70 miliona. Od tih 70 miliona, 50 miliona planirate da potrošite na plate onih koji će raditi u okviru saveta.
Sada ne možemo tek tako banalno da pređemo preko toga. Smatramo da je poprilično ironično da ovde govorimo o fiskalnoj odgovornosti, da govorimo o lošoj strukturi javne potrošnje, a da sami sebi kroz zakon koji se na to odnosi stvaramo obavezu da u narednoj godini 70 miliona, opet na teret poreskih obveznika, kroz budžet, izdvojimo za plate jednog tela. To je ironija. U narednoj godini posle te će biti još više itd.
Kada ste se dotakli fiskalnog saveta, ovde ste rekli da on treba da bude objektivan, odnosno nezavisan. Treba da verujemo da će biti nezavisan savet, čijeg jednog člana predlaže predsednik DS, drugog člana predlaže guverner koga je predložio predsednik DS, a trećeg člana predlaže ministar koji ovde predstavlja stranku Borisa Tadića, odnosno DS.
Sad treba da verujemo da će to biti nezavisnost, da će tu biti objektivnih stavova i korektnog odnosa, odnosno zdravog i racionalnog odnosa prema onome što predstavlja ekonomsku politiku Vlade i da će tu biti nekih pomeranja u kontekstu fiskalne odgovornosti naplate.
Zato ste bili neubedljivi, zato što znate da ovo koliko god je lepo i napisano da primenu, adekvatnu primenu u praksi, bar dok je ova ekonomska politika na snazi, ovakva vlada na snazi, neće naći. Zato mi, na kraju krajeva, pored onog ostalog što će reći moje kolege iz stranke, definitivno ovako nešto ne možemo da podržimo.
Šta je ovde još sporno? Pođite od obrazloženja. Sada vi nas uveravate da je veličina javne potrošnje neadekvatna, i njena struktura. Imaju li ime i prezime ti koji su odgovorni za to? Ne mislim ime i prezime čovek ili personal. Ko je kriv zbog takve strukture? Ko je kriv zbog te veličine?
Sve su krive neke druge vlade ili su koreni ovog problema u nekom drugom vremenu. U poslednjih deset godina vaša stranka je sedam godina bar bila na vlasti. Ne možete nas obavezivati na fiskalnu ili bilo kakvu drugu odgovornost dok vi sebe ne pogledate u ogledalo i kažete – mi smo krivi zbog ovoga i ovoga; dok jasno ne pošaljete poruku i nama u parlamentu, ali i javnosti Republike Srbije, napravili smo mi probleme tu i tu, ovaj put da ih rešimo.
Sada ćete vi, kao promoteri fiskalnog haosa i neodgovornosti, da tražite da neko u okviru institucija javnog sektora bude fiskalno odgovoran. Ne možete da očekujete da se bilo ko vlada drugačije od onoga kako se vladaju ministri u Vladi, kreatori ekonomske politike ove države.
Interesuje me sad jedna stvar, ne želeći da ulazim u polemiku. Pazite, gospodin Senić malopre kaže, shvatili smo da ne možemo više ići na potrošnju, između ostalog, ali je to trebalo da se shvati pre dva, tri ili pet meseci, kad je upravo ta stranka ili taj ministar, potpredsednik Vlade, promovisao novi vid potrošnje, odnosno potrošačke kredite od 300.000 dinara. To je fiskalna neodgovornost.
Napravimo problem, pa kad se problem sruši na leđa celoj Srbiji, onda postanemo odgovorni. To tako ne može. U ovoj Srbiji je problem, kad je fiskalna politika u pitanju, isključivo uvozni. U ovoj Srbiji nema odgovornih za fiskalne probleme u državi. Sve je došlo sa svetskom ekonomskom krizom.
Pogledajte i vi u obrazloženju šta ste napisali. Gde su problemi, u vremenu pred nama ukinuli smo neke poreze, smanjene su poreske stope i uveli smo subvencije. Da li je samo to problem budžeta, odnosno deficita? Vi sami znate da nije. Nema hrabrosti i političke volje da se kaže gde je problem. Koliko čovek dovoljno treba fiskalno da je nekulturan, pa da ga oterate sa funkcije u javnom sektoru i da on godinu dana posle toga kupi tri stana.
Recite mi, gde su mehanizmi u ovom zakonu, da se država na adekvatan način obračuna sa fiskalno neodgovornim u tom smislu. U ovom zakonu ih nema. Država ima mehanizme kojima je, da je imala političke volje, s takvim pojedincima mogla da se obračuna.
Mi danas pričamo ovde, donosimo zakon, menjamo Zakon o budžetskom sistemu, kojim ćemo unaprediti kulturu fiskalne odgovornosti. Nemojte, molim vas. Izmišljamo rupu na saksiji. Vi ste, gospođo Dragutinović, bili neubedljivi jutros, zato što ste, i prihvatam to, usamljeni, zato što postoji Diana Dragutinović kao stručnjak za javne finansije i Diana Dragutinović koja je sama izabrala da bude deo Vlade, koja vodi, da se ne izrazim teže, ali nerazumnu ekonomsku politiku.
Dajete izjavu i ne krijete u javnosti da ste usamljeni. Šta od nas očekujete? Koga ćete vi pozvati na odgovornost kad ministre, koji sede pored vas, ne možete da urazumite. Ostali ste usamljeni u potrebi da sprovodimo poresku reformu itd. Nemojte, molim vas.
Mi ne možemo da osporimo da su tehničke neke stvari lepo napisane, ali one praktično ništa neće proizvesti i vi to dobro znate. Ovo je poigravanje sa vremenom Skupštine, uzimamo i trošimo sami svoje vreme. Suštinski se efekti nikakvi na terenu posle ovog ili sa ovim neće osetiti.
Neke stvari koje ste ovde napisali možda se graniče čak i sa skandalom. To ću da pokušam malo kasnije da objasnim, doći ću svakako do toga. Evo, recimo, kad govorimo o fiskalnim principima. Imate opšte, posebne i tu su principi pravičnosti, odgovornosti itd.
Verujemo u principe odgovornosti, recimo, politike koja je trpela direktore javnih preduzeća. Politike koja nema hrabrosti da kaže Agenciji za osiguranje depozita da ne može više da bude plata 200.000 dinara.
Da li znate, gospođo ministre, da šef Kancelarije Crvenog Krsta u opštini Vranje ima platu kao osnovna plata narodnog poslanika? O kakvoj odgovornosti mi pričamo? Kakvu odgovornost vlada traži od nas?
Predsednici opština imaju veće plate od predsednika Republike. Gde piše u ovom zakonu da ćete se obračunati s tim? Ne piše nigde, niti ćete, jer nema političke volje, jer će principi fiskalne odgovornosti uvek biti određeni potrebama političkog konsenzusa u Vladi u kojoj sedite. Svi ćemo to da trpimo i da osećamo debelo na svojoj koži.
Govorite dalje o principima, princip transparentnosti. Nema transparentnosti bez programskog budžeta. Razumem da se izrada programskog budžeta ne može uraditi za godinu, dve, tri ili pet. Deset godina se to čeka. Onoliko koliko je potrebno da se to u kontekstu Evrope promoviše, vlade su to radile.
Sad nas ubeđujete da fiskalni savet treba da obezbedi uštedu na godišnjem nivou od 25 milijardi, a procene su da programskim budžetom država Srbija, u ovom trenutku, može da obezbedi 35 milijardi. To vam je bio izuzetan mehanizam da suzbijete diskreciona prava ministara, da vam napišu na vreme, gde će i za šta i u koje namene da troše pare kojima raspolažu, a predstavljaju novac poreskih obveznika Republike Srbije.
Dalje, jedan poseban princip upravljanje javnom imovinom i obavezama, privrednim resursima, na način koji neće opterećivati buduće generacije. Pazite sad ironiju, vi ste priznali da ovaj zakon usvajamo kao jednu od međunarodnih obaveza. Međunarodnu obavezu, pre svega, prema MMF.
Vi znate, ali Srbija definitivno ne zna koliko novca duguje MMF-u i koliko generacija unazad će taj novac da vraća i sad nas ta ustanova, koja nas je zadužila našom krivicom i odgovornošću, odnosno vašom, obavezuje na principu fiskalne odgovornosti u kontekstu generacija koje dolaze.
Ali, oni to ne traže zato što brinu za generacije, nego hoće da obezbede glavnicu duga i kamate koje će nam naplaćivati. Oni su pametni, za razliku od nas, i oni znaju šta hoće, samo mi ne znamo šta hoćemo i ne prepoznajemo svoj nacionalni interes u sferi javnih finansija, a oni bogami znaju šta rade.
To je, što se njih tiče, ekstra. Ali, ironija je veća kad uzmete i izanalizirate zašto ste povlačili te kredite. Vi se hvalite kontrolom projektovanog deficita, znate kako - zato što kapitalna potrošnja trpi na konto javne potrošnje, pa četiri puta otvarate jedan te isti deo Koridora 10. Mi tako kontrolišemo, ali nema političke volje da se suprotstavite onima što sam nabrojao na početku, a to su agencije, direkcije i javašluk, haos i plate itd.
Možda biste vi lično kao profesor hteli, ali kao ministar u ovoj vladi to niti možete, niti hoćete. Zato Srbiji trebaju i drugačije politike, drugačije strategije i drugi ljudi. Vi ovo ne možete da sprovodite, koliko god ste voljni da na papir pretočite i urečite u jednom modernom i u svakom drugom smislu prihvatljivom maniru.
Dalje, više nemamo memorandum, sad ćemo imati izveštaj. To ste izmenili. Postoji ovde jedan deo koji kaže - proceduru u donošenju izveštaja o fiskalnoj strategiji. Vi ste, gospođo Dragutinović, u Zakon o budžetskom sistemu uneli budžetski kalendar, je li tako? Pitam vas da li je neko u Srbiji odgovarao zbog činjenice da se budžetski kalendar i do sada nije poštovao? Nije odgovarao niko, niti će.
U ovom zakonu budžetski kalendar menjate, usložnjavate ga. Mislim da su četiri nova datuma u budžetskom kalendaru. Mislim da je tako, ali nije to toliko važno. Pitam vas – šta će se desiti sa onima koji i ovaj budžetski kalendar ne mogu da ne poštuju?
Niste uradili mehanizme kojima ćete obezbediti primenu budžetskog kalendara, jer primena kalendara ima svoj smisao. Hoćete srednjoročno i dugoročno da planirate? To je u redu, hoćete da planirate sredstva za ovu godinu i za sledeću godinu, nije bitno. Primena kalendara ima svoj smisao, ali ne postoji volja da se poštuje.
Pogledajte sad ovo, u istom zakonu kojim predviđate budžetski kalendar i obavezno njegovo poštovanje, kaže – nacrt izveštaja strategije priprema ministar, podnosi fiskalnom savetu u roku predviđenim budžetskim kalendarom. U stavu 3. piše – sa pribavljenim mišljenjem fiskalnog saveta ili bez njega, ukoliko nije dostavljen u propisanom roku. Šta će vam budžetski kalendar, šta će vam savet, šta će vam mišljenja ako ga neće dostaviti u kalendarskom roku?
Poigravate se zakonom, institucijama, datumom i obavezama. Obaveze na kojima insistirate i koje tražite, vi se s njima poigravate, na kraju i s narodom. Nažalost, sve se na kraju završi na muku i na poigravanje s narodom.
Pošto nemam dovoljno vremena, pogledajte u istom članu šta na kraju piše kao poslednji stav. Ovde su nam u četvrtak predstavnici većine probili glavu sa Zakonom o Narodnoj skupštini i Poslovnikom, a da bi to usvojili pričali su o afirmaciji kontrolne funkcije Narodne skupštine, odnosno skupštinskih radnih tela.
Pogledajte šta ste u zakonu napisali – ukoliko, na predlog ministra, odluči da izmeni i dopuni izveštaj o fiskalnoj strategiji na osnovu preporuka koje je dala Narodna skupština? Ukinite Skupštinu. Šta će vam savet, šta će vam bilo ko? Recite Vladi šta da uradi i gotovo. Takvu mogućnost predviđate zakonom, da Vlada odluči da li će ili neće da prihvati na šta bi Skupština, na neki način, trebalo da je obaveže.
U kakvoj državi živimo? Ovo je poigravanje, ovo je smejurija. Zato ste vi bili neubedljivi. Znate vi s kim posla imate bolje nego mi ili ste možda procenili da je ova skupštinska većina na svašta nešto spremna, pa ste ovo predvideli kao mehanizam da se branite, jer ko zna kakvi su uslovi u koaliciji i ko zna koga će i čime ko da uceni u koaliciji u narednih pet ili šest meseci.
Vi niste bili jednom primorani na konsenzuse pa da prihvatate nerazumne političke odluke koalicije, koje su potpuno bile inkompatibilne sa fiskalnom politikom i pravilima odgovornog fiskalnog ponašanja. Znate dobro kroz šta ste prolazili. Ako je to mehanizam da se od njih branite, onda zaista to možemo da prihvatimo.
Što se tiče ove formule i jednačine koju ste uneli u zakon, može ona da bude egzaktna, ali sve okolnosti koje će uticati i definisati parametre koje ste uneli u jednačinu u ovoj državi su sa ovakvom politikom nepredvidivi, i to je vrlo ambiciozno – 1% da bude srednji deficit.
Na kakav god hoćete rok kada uzmete u obzir kako se projektuje rast u svetu, sa kolikim ciframa oni izlaze, ovo je, rekao bih, prilično ambiciozno, a znajući politiku, ekonomsku politiku Vlade, koju ćete morati da uramite i uokvirite u ovu formulu, možemo da mislimo na šta će to sve da liči.
Takođe, što se tiče restitucije, da niste državi protraćili, politički stav SRS jeste protiv, ali pošto se vi ovde pozivate na restituciju, ne možete zakone uzimati ozbiljno zato što državu u administrativnom i u svakom drugom smislu niste spremili za vaše političke projekte i ambicije.
Nemate tržište, nemate cene zemljišta, nemate imovinu. U ovoj državi nema ničega što bi omogućilo da tu vašu restituciju sprovedete kako treba. Šta to znači 45%? Da li neko od vas može da kaže koliki je iznos sredstava za tu vašu restituciju? Koliko će biti novih 45? Da li će se to ugraditi i okviriti 60%, što je standard nekih razvijenih i ozbiljnih država?
Dotakao sam se malopre budžetskog kalendara. Njega ste usložili. Daj bože da pokažete spremnost da ga poštujete, evo, ako možete da mi garantujete da ste i ovaj budžetski kalendar u poslednjoj godini koristili, da ne govorim u kontekstu dana usvajanja budžeta, ako me ubedite da su vam ministri u roku dostavili predloge, kada je bio mart ili april, budžeta za 2011. godinu, na osnovu kojeg biste trebalo da radite projekciju, evo ja ću da poštujem i da to pozdravim.
Zatim priča o fiskalnoj reviziji odnosno o internoj reviziji i kontroli itd. U Srbiji za internu reviziju kada je javni sektor u pitanju ne bismo ni znali da nije izveštaja tri, koji je nesrećno konstatovao da svega pet ministarstava ima tu kontrolu odnosno uspostavljenu internu reviziju, ne držite me sada za reč, ali stvari su poražavajuće.
Na kraju, pošto nemam više vremena, jedino što ste precizno izveli, razvili, razradili jesu plate u savetu, ko će, kako i koliku platu da ima, od predsednika saveta, specijalnog savetnika, pa i mogućnost da imate i saradnike spoljne.

Narodni poslanik Vlajko Senić je prijavljen u sistemu za prijave.
Nemate pravo na repliku.
Pre nego što pređemo na rasprave po prijavama za reč, na osnovu člana 27. stav 2, člana 90. i člana 87. stav 3, obaveštavam Narodnu skupštinu da ćemo danas raditi i posle 18.00 časova raspravom koja u tom trenutku bila predmet našeg rada, a da će uobičajena jednosatna pauza danas biti određena od 14.00-15.00 časova.
S tim u vezi, takođe vas obaveštavam da je obaveštenje od RTS da će danas u ponedeljak, 4. oktobra, od 16.50 časova, zbog ranije preuzetih programskih obaveza prenosa utakmice Srbija-Argentina sa Svetskog prvenstva u odbojci za muškarce u Italiji, biti prekid direktnog prenosa, a snimak nastavka zasedanja Skupštine Srbije biće emitovan od 21.30 časova na Drugom programu RTS.
Narodni poslanici nisu čuli kog dana. U ponedeljak, 4. oktobra. Sve se odnosi na današnji rad.
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 96. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, a sa redosledom narodnih poslanika podnele poslaničke grupe – SPS-JS, Nova Srbija, DSS, LDP, ZES, Napred Srbijo i poslanička grupa SRS.
Prvi prijavljeni na listi govornika po prijavama za reč u načelnom pretresu o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu je narodni poslanik Milisav Petronijević, posle njega narodni poslanik Miroslav Markićević.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu u suštini je u stvari zakon, bez obzira što se tako ne zove, o utvrđivanju fiskalne odgovornosti i iz tih razloga Zakon o budžetskom sistemu se proširuje i dopunjuje odredbama koje utvrđuju fiskalnu odgovornost i jačanje finansijske discipline.
Stav poslaničke grupe SPS-JS o ovom predlogu zakona je izneo naš ovlašćeni predstavnik gospodin Kasalović i ne bih da to ponavljam.
Želim da vašu pažnju zadržim samo na jednom pitanju. Naime, u cilju postizanja finansijske odgovornosti uvode se finansijska pravila. Ona mogu biti opšta. Mogu biti i posebna. Smatramo ispravnim da se donese ovakav zakon kojim se utvrđuje finansijska odgovornost, kojim se stavlja akcenat na jačanje finansijske discipline i kojim se radi postizanja te finansijske odgovornosti utvrđuju finansijska pravila.
Međutim, ako pored ovih opštih, o kojima je govorio kolega Kasalović, pogledamo malo bolje posebna pravila videćemo da se tu u stvari govori o tri stvari, o tri pitanja, a to je rast zarada u javnom sektoru, rast penzija i ograničenja u finansiranju lokalne samouprave.
Ima ovde jedna rečenica koja kaže da najveći deo koji se odnosi na utvrđivanje finansijskih pravila, s ciljem da se ostvari onaj željeni finansijski deficit, odnosi se na ove tri stvari. Želim da pozovem Vladu da obrati pažnju na još neke, makar to bio i manji deo.
Drugo što želim jeste da pozovem Vladu da još jednom pogleda ovaj deo zakona koji se odnosi na fiskalna pravila iz sledećih razloga – kada je u pitanju rast zarada u javnom sektoru i rast penzija, one prate 2011. i 2012. godinu, na isti način i kretanje potrošačkih cena i kako ovde stoji – polovinu rasta BDP u prethodnom tromesečju. To je dobro.
Šta nije dobro po našem mišljenju – što od 2013. godine se već odvajamo. Od 2013. godine do 2015. godine rast zarada u javnom sektoru nastavlja po principu kretanja potrošačkih cena plus jedna polovina bruto rasta društvenog proizvoda, ako je pozitivan naravno, a kod kretanja penzija uvodi se novo pravilo, a to je pored potrošačkih cena i razlika BDP koja je veća za 4%.
Jeste, što je naravno i cilj ovog zakona, finansijski održivo, ali pozivam Vladu da još jednom pogleda, jer pored toga što treba da bude finansijski održivo, mora da bude i socijalno izdrživo.
Dakle, neka i penzije nastave da rastu ili padaju, neka dele istu sudbinu svih onih koji koriste budžet za plate. Neka i one od 2013, 2014, 2015. godine takođe rastu na isti način kako rastu plate u javnom sektoru. Koliko god da bude neka bude. U tom slučaju mislim da je obaveza Vlade da još jednom pogleda i da obezbedi, pored finansijske održivosti, i socijalnu održivost ovakvog finansijskog sistema.
Kada bude bila rasprava u pojedinostima, mi ćemo još detaljnije govoriti o tome, ali je veoma važno, jer ovaj deo zakona zadire u jedan novi zakon koji treba da dođe, o PIO, on već reguliše indeksaciju penzija, već određuje.
Nemojmo nikada zaboraviti da je indeksacija penzija najvažnije pitanje u penzijskom sistemu, jer treba da reši dva kontradiktorna cilja, jedan je finansijska održivost, a drugo da bude adekvatno, da ne kažem socijalno izdrživo.
Razlog mog javljanja je upravo bio u tome da pozovem još jednom Vladu da još jednom, do okončanja rasprave i u pojedinostima o ovom zakonu, sagleda ovu materiju, jer može biti finansijski održiva, a na duži rok da bude socijalno izdrživa.
Dakle, molim Vladu, moju Vladu, da još jednom sagleda to. Svi smo svesni nužnosti ekonomskih reformi, da njih mora da prate socijalne reforme, ali ni jedno ni drugo ne može da uspe ako nisu socijalno pravedne.
Takođe, koristim priliku da Vlada učini sve da natera socijalne partnere, zna se koji to neće, da što pre počne socijalni dijalog o svim onim pitanjima koje su od interesa za najširi krug ljudi i građana Srbije.

Iskorišćeno je sedam minuta i 15 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Miroslav Markićević, posle njega narodni poslanik Miroslav Petković.