Nastaviću diskusiju o predloženom zakonu u smislu da principi i pravila koja promoviše jesu poželjni i prihvatljivi, ali da zakon nema mehanizme za ispunjenje ni fiskalne odgovornosti ni tačnosti planiranja, ni javnog uvida u načine trošenja sredstava.
Da konkretizujem na samom zakonu, na primer član 30. Po članu 30. zakon sada obavezuje Ministarstvo i Vladu, koja je odgovorna da će nam sačiniti popis imovine kojom raspolaže Republika Srbija i da bi taj jedan izveštaj mogla da koristi u sastavljanju završnog računa budžeta Republike Srbije za prethodnu godinu.
Taj član 30. predviđa da Ministarstvo finansija sačini izveštaj o strukturi vrednosne imovine na osnovu dobijenih izveštaja korisnika sredstava u svojini Republike Srbije.
Na osnovu izveštaja korisnika sredstava. Svaki građanin Srbije zna da je, evo najsvežiji primer, dovedena u pitanje kineska investicija, jer zemlja koja joj je prodata za izgradnju tržnog centra nekoj od firmi, a iza nje stoji država Kina, postavljalo se pitanje da li je neko preduzeće prodalo u stvari državnu imovinu.
Prilikom prodaje "Robnih kuća", imali smo višak ostvarenih prihoda nad stečajem u stečajnoj masi koja je deljena mimo zakona, radio je to gospodin Dinkić, sada ministar ekonomije i regionalnog razvoja. Izmislite, otvorite stečaj, pa vam se pojavi višak, ali se desilo to da je prodavana imovina koja nije bila imovina "Robnih kuća" nego države Srbije.
Uzela sam samo dva upečatljiva primera gde je predmet prodaje bila imovina čiji je vlasnik država Srbija, a prodavali su je neki drugi kao državno društveno ili kao privatnu imovinu. Od 1994. godine, kada je usvojen Zakon o sredstvima u svojini Republike, mi u 2010. godini pričamo o popisu imovine čiji je korisnik država Srbija i kažemo da ćemo sačiniti taj popis na osnovu izveštaja korisnika.
Ako više korisnici nisu oni koji državi dostavljaju izveštaje, koliko je takvih primera i da li je bilo moguće da se to desi do današnjeg dana, a na vas je pala odgovornost da taj popis pravite? Da, bilo je moguće zato što je od 2001. godine u primeni Zakona o privatizaciji bilo moguće da se izgube hiljade kvadrata poslovnog prostora, stotine i hiljade hektara zemljišta i da se uopšte ne ulazi u verodostojnost dokumentacije, čak i računovodstvene, koja se dostavlja kao bilans stanja, bilans imovine u prospektu za privatizaciju.
Šta hoću da kažem građanima Srbije? Da, jednom se mora krenuti sa čišćenjem i sređivanjem kuće, računa, preciznom terminologijom, popisom imovine, popisom obaveza, ali ne možete taj početak bazirati na osnovu izveštaja nego, kao što tražimo amandmanom, tražiti da vam se dostavi i pravilnikom propišete verodostojnu računovodstvenu dokumentaciju, jer se tok kroz papire, od vlasnika do nekog novog koji to u stvari nije, nije mogao izgubiti na zakonom propisan način nego samo zloupotrebom zakona, bez umanjivanja problema, analogija – danas nema mleka ili nema ulja.
Nemojte da se pravimo naivni i da reagujemo na posledice. Mi godinama zamenjujemo uzroke i posledice, čineći sada i nekome preteći prstom ili preteći kaznama – bože, kriv je ministar poljoprivrede ili trgovine za nestašicu mleka ili ulja.
Ljudi, hajde da se pogledamo u oči i da kažemo da je za to kriva trgovinska politika, ekonomska politika, podsticajna politika, finansijska politika, bankarski sistem i takva privatizacija kratkog daha čija je budućnost bila – do sutra.
Danas ste vi dužni da donosite zakon o fiskalnoj odgovornosti kad para nema nigde, a dok ih je bilo u izobilju, deviznih sredstava, para iz privatizacije i iz donacija, ovde nije bilo ni MMF zato što to nisu hteli tadašnji ministri, jer su hteli da potkupljuju građane u izbornim procesima upravo novcem od privatizovanih preduzeća, akvizicijama koje su nazivali prilivom stranih direktnih investicija.
Danas se svi čudimo šta nam se to dešava. To ne možemo da ispravimo, ali zatečeno stanje možemo da menjamo tako što ćemo ozbiljnijim pristupom da napravimo popis imovine.
Pa, gospođo Dragutinović, da tražite ne samo popis imovine i obaveza što ovde piše, nego bogami sredstava kojima raspolaže ova država, u smislu novčanih sredstava na blokiranim računima, od Amerike do Kipra, pa sve do deviznih rezervi kojima gazduje Narodna banka, pa sve do kamata koje vama u budžet ne uplaćuju na ovaj višak sredstava koji držite kod Narodne banke.
Tako se vode javne finansije i to se zove fiskalna odgovornost koja podrazumeva upravljanje sredstvima, upravljanje imovinom, ali i upravljanje ekonomskom politikom.
Godinama unazad molimo da uneste da je cilj ekonomske politike, budžetske politike i svake politike zaposlenost, jer jedino je tu izvor koji može da izbalansira sve one neravnoteže koje imamo u uvozu, u pogrešnim trgovinskim politikama, u neuspeloj privatizaciji i svemu onome što se dešava, jer budžet jedino tako može da se puni: porezima i doprinosima na plate i porezima koje se iz prometa ostvaruju i ulivaju u budžet.
Sve drugo postaje svrha samo sebi i ovakve formulacije u zakonu, gde u ime transparentnosti vi dozvolite, prosto ne mogu da verujem da ste vi na to pristali, da se npr. izbriše transparentnost prihoda naknada od igara na sreću, član 14. ili 19. osnovnog zakona, i samo naznačite "drugi prihodi".
Trudimo se da ovaj zakon popravimo tamo gde nije dovoljno jasan, a kad nemamo šta da krijemo, zašto da ne damo precizno i da tako možemo da pratimo, ne samo preko fiskalnog savetnika, ne preko DRI, nego svojom svešću, pameću, upoređivanjem cifara, šta su planirani prihodi, šta su ostvareni, gde su otišli, vi nama zamenite taj prihod koncesionom naknadom.
Zašto ste izbrisali prihode od igara na sreću? Pa, na svakom ćošku je kockarnica. Koliko je samo u gradu u kome živim zatvoreno nekih malih radnjica po glavnim ulicama i otvorene su kockarnice. Znači, delatnost se razvija i raste, a mi nećemo da imamo uvid u prihod od naknada za igre na sreću. To mi nije logično uz priču o transparentnosti i jasnosti javnih finansija.
Prošli put smo intervenisali, privatizacioni prihodi, koliko god da su sve manji, koliko god da nisu stalan izvor, privatizacija nije završena. Ne vidim razlog da tu vrstu prihoda zgušnjavate u nešto što se zovu drugi prihodi ili ostali prihodi i da uporno odbijate zahtev da se oni prikažu pojedinačno i doslovno, a znamo da je najveći odliv u onu sivu zonu, iza zavese, otišao kroz prihode od privatizacije i troškove privatizacije, koji su, neki opravdano, neki neopravdano, nastali.
Hoću da skrenem posebno pažnju na ono što se zovu investicioni rashodi, kapitalne investicije, javna dobra, infrastrukturna ulaganja i hoću da skrenem pažnju na to da nije dovoljno reći – međunarodni računovodstveni standard. Za to imate znanja, imate iskustva, imate saradnike koji vam mogu pomoći kako da se ne preliva potrošnja ove generacije, jer to jeste svrha fiskalne odgovornosti, na leđa buduće generacije time što ćemo vešto prelivati ono što je potrošnja i imenovati je investicionom potrošnjom.
Uzeću jedan primer koji je neko već analizirao u tekstu – Analiza budžetskih politika u Srbiji, jeste delimična, radio je "Prokoncept", nemam nameru da ih reklamiram, ali su uzeli npr. Ministarstvo zdravlja i analizirali primenu programskog budžeta, gde je trebalo da se realizuje uticaj građana kao korisnika usluga i uticaj načelnika, kao te najstručnije linije koja ne sme da dozvoli političku zloupotrebu sredstava, u kojoj meri su upotrebljena sredstva, kroz budžet Ministarstva zdravlja, doprinela osećaju građana da oni imaju bolju uslugu, jer se tranzicija, promene i reforme najbolje mere kroz poboljšane uslove u zdravstvu i u školstvu.
Oni zaključuju da su korisnici zdravstvenih usluga najbolje ocenili ono što su mogli da vide golim okom – popravljanje objekata i nabavku savremene opreme, a najlošije su ocenili prevenciju zdravlja dece. Neko je pametno politički procenio da ono što je vidljivo golim okom, a to su objekti, javne nabavke, ulaganja, izvođači radova itd, da će to doprineti dobroj oceni.
Zamislite sad apsurda, nebrojano afera na zloupotrebi sredstava u opremanju domova zdravlja u Beogradu, gde imate ogromnu zloupotrebu sredstava, više od onoga što je bilo neophodno, a to građani ocenjuju dobrim.
Podsetiću javnost i vas ovde da sam lično predala poslaničko pitanje da za ovu namenu – kupovina zdravstvene opreme, jeste, na primer, u gradu Vrbasu plaćena mašina ne sedam miliona, koliko je ona koštala, nego 14 miliona. Dostavila sam dokumentacija i Fondu za penziono i zdravstveno osiguranje. Napisali su mi dopis u kojem potvrđuju zloupotrebu ne 10%, ne 2%, nego 100% uvećane vrednosti opreme koja je nabavljena u predizborno vreme za izborno slikanje, a razlika je verovatno nezakonito odlivena na sprovođenje, odnosno dobijanje izbora. O tome govorim kada govorim o rasipanju sredstava.
Znači, čak i ono što vam neko procenjuje dobrom upotrebom sredstava, vi imate ne kao moj utisak, nego imate kao činjenicu da je reč o korupciji i zloupotrebi. Kada se taj deo stavi pod kontrolu, a vi ste se jednom samo usudili da kažete koliko toga sa strane otiče, poput sopstvenih prihoda neprikazanih ili upotrebljenih, već kad ih planiraju oni sebi daju namenu.
Sad im to ukidate i pozdravljam tu vašu intenciju da ne dozvoljavate da sopstvene prihode ustanovljavaju i odmah kažu kako će ih potrošiti. Treba sve da stavite pod kontrolu, jer su vas učinili odgovornim Zakonom o budžetskom sistemu za sprovođenje budžeta, a sve su ovo pare iz budžeta.
Tvrdim da novca u ovoj državi Srbiji ima dovoljno, ali da je nepravilno raspoređen, da nema dovoljnu kontrolu i da vi nemate dovoljnu moć da stavite pod kontrolu te tokove, jer tokovi novca su vidljivi, ali znate kad, samo u trenutku kad vlast odluči, kad je lično pogođena i kad je lično motivisana.
U ovom zakonu lični motiv kao ugroženost ne vidim. Ne vidim ni osećaj da su ugroženi građani u ime kojih se sve ovo odnosi i koji pozitivno ocenjuju oblast u kojoj imamo najveći broj zloupotreba, od nabavke vakcina, adaptacija objekata i nabavke opreme. Gde još? Imali smo afere i sa zloupotrebom lekova, gde je neko propisivao više ili manje. Ne govorim sada o onim greškama koje su najstrašnije, pa ih pokrije zemlja, govorim o ovim greškama zbog kojih neko ne dobije ono što mu pripada.
Kada kažem – ne dobije ono što mu pripada, prvo mislim da svakom od nas pripada pravo na rad. Mislim da mi nismo država koja treba da se trudi da kroz socijalna davanja stvara razdor u generacijama. Znači, ne da popunimo jaz između generacija time što samo nećemo prenositi dugove budućima za rasipanje, trošenje i bahatost ovih danas, nego mi moramo da takvu ekonomsku politiku definišemo kojom ćemo ne zaposliti jednog da on zarađuje za dva penzionera, nego da stvorimo maksimalnu uposlenost u kojoj neće biti potrebe za tolikim izdvajanjem za socijalna davanja kakva imamo danas i gde se samo postavlja pitanje da li će ona grupa koja podržava određenu političku opciju biti zadovoljna ili imati utisak da je zadovoljna?
Penzionerska inflacija upravo dokazuje da i oni trpe tu varku koja se zove motiv lične vlasti da neku koaliciju formira na bazi nedostajućih sredstava za povećanje penzija, da motiv sada nije preraspodela tereta, odgovorno zaduživanje, namenska kontrola dugova, nego je motiv poslušnost prema MMF, koji otvoreno kaže: da bi vaš kreditni rejting bio visok, vi morate da stavite pod kontrolu budžetski deficit i stepen zaduživanja.
Ne, nije budućnost Srbije da bude uvek u redovima i na šalterima za dugove. Budućnost Srbije je da malo više misli o tome gde su oni koji su otpušteni, gde ćemo ih zaposliti, ne za slikanje samo na televiziji, ne za start-ap kredit koji se zloupotrebom tuđih ličnih karata samo uzme, odmah vrati i kažu – kredit uzet je vraćen, a to što ne postoji taj frizerski salon, što ne postoji ta radnja za koju su data sredstva iz budžeta nikome ništa.
Za to neko mora da odgovara, jer samo takva zaposlenost može da stvori ono bez čega ova Srbija ne može da postoji, a to je da imamo da živimo, da preživimo i da nam ostane nešto kao štednja od koje jedino može da se jedna država razvija stabilno i da joj ne visi nad glavom omča dužničkog ropstva.
Dve godine upozoravamo na to da nije spas metodologija prikazivanja dugova. Upozoravamo i da nije statistika ta koja će rešiti problem priče o standardu. Kakav je standard čoveka koji ima stan za koji plaća kreditnu ratu i koji mu kad zakasni za dve rate može biti oduzet i oduzima mu se? Kakav je standard čoveka koji vozi auto u lizingu, kojih su već prepuni placevi jer se ti automobili moraju vratiti?
Dve godine unazad uporno pričamo – strukture rasta BDP nije beznačajna, rasla je na uslugama, na saobraćaju, odnosno dovozu stranih roba, na rastu lizing kuća i davanju kredita. Obilo nam se o glavu i sada vi i mi zajedno sa vama treba da rešavamo taj problem.
U redu, neko to uvek mora, ali nemojte tako da za imovinu države ne tražite dokumentaciju, nemojte da budžet i dalje ostaje netransparentan i nemojte tako da priča o programskom budžetu bude samo linijski budžet preslikan u programski i da i dalje svako od ministara vama dostavlja spiskove želja, pa da oni odlučuju na koji način će preskočiti cenzus iz onog što nema, iz onog što je na dnu, a na dnu je samo talog onog što čuva i država i svaki građanin pojedinačno, da od toga nekome pravimo političku kampanju.
Svi smo mi ponekad poslanici, ponekad ministri, ali smo uvek i doveka građani, kojima je mnogo važno u kakvoj državi žive. U državi bez korupcije, u državi u kojoj se zna šta je institucija budžeta, zakona i suda, to će nam uvek trebati i naša odgovornost je da doprinesemo stvaranju takvih institucija, ne stvaranju maglovitih formulacija, nejasnih izvora prihoda i dopuštanja da se troši kako kome padne na pamet.
U nama ćete uvek imati podršku kada budete hteli da uvedete tu kontrolu. To što ona nije ravna onom 126 broju i to što je ovim članom 23. Poslovnika uvedeno da ta vladajuća većina može sve i na odboru i ovde, imate i ovde taj famozni član 23. kojim odobravate da budžet može da potroši i ono što mu ova skupština nije verifikovala. Molim vas, zbog vaše profesionalne časti, imaćemo amandmansku raspravu, uverićemo vas da tu odredbu izbacite i da se to ne može zvati fleksibilnošću.