Dame i gospodo narodni poslanici, na početku ću reći u okviru vremena koje imam, ne kao vreme za reklamiranje Poslovnika, gospodine predsedavajući, trebalo je da uvažite ovo što su kolege iz Odbora za finansije ukazale. Nije trebalo da se oglušite na njihovo upozorenje.
Nadam se da ćemo se tokom ove rasprave oko jedne stvari složiti. Kada bi se u savremenom svetu javnih finansija poštovao jedan od osnovnih budžetskih principa, princip budžetske ravnoteže, mnoge ljude bi mnogo manje bolela glava.
S obzirom na to da se u praksi odavno odustalo od ovog nekada zlatnog pravila javnih finansija, preovladao je stav o budžetskom deficitu kao o instrumentu za oživljavanje privrede u vreme ekonomske krize.
U praksi se, nažalost, pokazalo i to da su razlozi velike nesrazmere između budžetskih prihoda i rashoda mnogobrojni i da se ovaj instrument ne koristi samo u vreme ekonomske krize. U pozadini budžetske neravnoteže, gde dominiraju veći rashodi od prihoda, stoje pre svega politički razlozi, stoji korupcija i još neke radnje.
Dobro je da posvetimo malo više pažnje opštim fiskalnim pravilima koja će ustanoviti ovaj zakon. Kao neko ko izuzetno ceni ono što govore brojevi, sada ću malo više posvetiti prostora tom govoru brojki.
Kada se vratimo samo malo unazad i napravimo poređenje kakav rezultat je imao budžet Republike Srbije u prethodnih pet godina, vidimo sledeće.
Godina 2006. je jedna od retkih u kojoj je budžet imao suficit. Najpre je planirano 39,5 milijardi dinara suficita. Međutim, godina je završena sa manjim suficitom od planiranog i to sa 15,4 odnosno 39,05 u odnosu na plan.
Godine 2007. deficit je iznosio 13,7 milijardi. Inače, u toku ove godine je najpre na snazi bila Uredba o privremenom finansiranju Republike Srbije, dok je zakon usvojen u junu, a počelo se sa njegovom primenom 1. jula 2007. godine i s obzirom na datum usvajanja, izmena i dopuna nije bilo.
U 2008. godini planirani iznos deficita je bio 14,8 milijardi. Međutim, ovaj zakon je pretrpeo izmene i dopune kojima je prvobitni deficit sa planiranih 14,8 milijardi povećan na 45,7 milijardi. Izraženo u procentima – 308,75% više deficita od prvobitno planiranog, a u dinarima – 30,9 milijardi dinara više.
Stigli smo i do veoma zanimljive 2009. godine. Za 2009. godinu usvojen je Zakon o budžetu Republike Srbije kojim je planiran deficit iznosio 49,9 milijardi. Međutim, ovaj zakon je pretrpeo izmene i dopune u dva navrata. Prilikom donošenja prvog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu za 2009. godinu planirani deficit povećan je na 70,5 milijardi, što iznosi 20,6 milijardi više od prvobitno planiranog ili 141,28%.
Ovako definisan iznos deficita nije bio dovoljan, pa je usledila još jedna izmena i dopuna, prilikom kojom je utvrđen deficit budžeta za 2009. godinu u iznosu od 104,8 milijardi dinara ili 54,9 milijardi više od prvobitno planiranog, što izraženo u procentima iznosi 210,17%.
U toku 2009. godine došlo je do smanjenja prihoda i primanja budžeta u dva navrata. Prvim rebalansom došlo je do smanjenja prihoda, primanja i rashoda i izdataka, uz povećanje deficita.
Nakon uviđanja da se i izmenjeni iznos prihoda ne može ostvariti, došlo je do drugog rebalansa, kada su definisani manji prihodi i primanja, ali rashodi i izdaci su ostali na istom nivou, što je dovelo do višeg iznosa deficita.
Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2010. godinu predviđen je deficit u budžetu u iznosu od 107 milijardi.
Kada sve sumiramo, vidimo da cifre pokazuju sledeće. Od prvobitno planiranih 39,5 milijardi suficita u 2006. godini, mada neostvarenog, ostvareni iznos je iznosio 15,4 milijardi do 104,7 milijardi deficita sa kojim je završena 2009. godina i 107 planiranih u ovoj, 2010. godini, ali je moguće da će ovaj iznos deficita biti korigovan i to naviše.
Već smo imali prilike da čujemo da će biti skorog rebalansa budžeta za ovu godinu i to da se rebalans planira već u toku ovog meseca. Kakav će konačan rezultat biti, videćemo uskoro. Kada pred sobom budemo imali predlog rebalansa moći ćemo da govorimo o tome.
Ono što je karakteristično za prethodnih pet godina jeste to da dok je bilo prihoda od privatizacije, deficit budžeta nije bio tako visok, čak je bilo, kao što sam pomenula, i suficita. Međutim, pošto je proces privatizacije sproveden na najštetniji mogući način po srpsku privredu, pa su u bescenje prodate mnoge dobre srpske firme, a većina njih završila sa katancima na kapijama, više nema šta da se proda, pa se nedostatak tih prihoda i te kako oseća i deficit budžeta je takav kakav jeste.
Vrlo je interesantno ovo što je napisano u obrazloženju Predloga zakona o kojem govorimo. Naime, radi se o jednom očiglednom priznanju, o čemu su predstavnici SRS neprestano govorili, a predstavnici vlasti negirali.
Napisano je ovde - neadekvatnost veličine i strukture javne potrošnje u Republici Srbiji naročito je došlo do izražaja u kriznom periodu. Kad god smo rekli da je predlog budžeta sa kojim ste izlazili pred narodne poslanike i javnost potrošački, uporno ste tvrdili suprotno - da je razvojni, i sada ovo priznanje znači da istina više stvarno ne može da se sakriva.
Pošto su danas moji argumenti u vidu brojki, opet ću napraviti poređenje budžeta u prethodnih pet godina. U strukturi rashoda i izdataka dominiraju tekući rashodi i to od 88,13 do 94,92%. Kapitalni izdaci su zastupljeni od 3,86 do 11,87.
Karakteristično je da se kapitalni izdaci konstantno smanjuju iz godine u godinu, počev od 2007. kada je za kapitalne izdatke bilo izdvojeno 11,87%. U 2008. godini je bilo planirano 10,7, međutim rebalansom budžeta smanjeno je na 8,47%. U 2009. godini primetno je osetno smanjenje u odnosu na prethodnu godinu i to 5,35% od ukupnih rashoda i izdataka.
Ni ovaj iznos nije bilo moguće realizovati, pa je rebalansom smanjen na 3,86%, uz istovremeno povećanje učešća tekućih rashoda u ukupnim rashodima i izdacima i to sa 91,77 na 93,76%. Za tekuću 2010. godinu planirano je učešće kapitalnih izdataka u iznosu od 4,34% od iznosa ukupnih rashoda i izdataka, kako će se završiti videćemo uskoro.
Struktura tekućih rashoda u prethodnih pet godina takođe puno govori o tome kakav je budžet Republike Srbije. Rashodi za zaposlene su u rasponu od 22,47 do 30,04%. Transferi organizacijama za obavezno socijalno osiguranje u rasponu od 28 do 38,49%.
Na primer, u 2009. godini ove dve stavke iznosile su 65,26% ukupnog iznosa tekućih rashoda. Transferi ostalim nivoima vlasti čine od 8,14 do 11,4% i imaju konstantan pad iz godine u godinu. Socijalna zaštita iz budžeta je u rasponu od 10,34 do 12,07, dok subvencije učestvuju od 5,04 do 7,88% tekućih troškova, a rashodi po osnovu otplate kamata od 2,67 do 5,32.
Zbog vremena kratko ću još prokomentarisati drugu oblast na koju se odnose opšte fiskalna pravila, maksimalni odnos duga prema BDP. Podaci govore da je ukupni javni dug Srbije na kraju juna ove godine bio 10,8 milijardi evra ili 35,4% BDP. Budući da je i dalje ispod gornje granice manje zaduženosti koju MMF i Svetska banka definišu kao 48% BDP, analitičari NBS tvrde da Srbiji još uvek ne preti opasnost da zaduženost preraste u ozbiljan makroekonomski problem.
Međutim, pojedini profesori univerziteta smatraju da političari i NBS posmatraju samo odnos spoljnog javnog duga prema BDP. Njihove tvrdnje su da je ta veličina neupotrebljiva, jer se do nje došlo računicom sa kojom se oni ne slažu, zato što se BDP izražava u tekućim cenama, pa se spoljni devizni dug deli iznosom BDP u precenjenoj domaćoj valuti.
Po toj računici BDP 2000. godine je 8,07 milijardi dolara, a za ovu godinu procenjen je na 38 milijardi dolara, odnosno 31 milijardu evra. Prema njihovim rečima, realni rast BDP od 2000. do 2009. godine bio je o ko 65%. Kada se iznos ukupnog spoljnog duga, javnog duga i javnog spoljnog duga podeli tako naduvanom cifrom BDP, taj odnos izgleda prihvatljiv. Međutim, korektno obračunat ukupno spoljni dug daleko premašuje 78,1% BDP, kako piše u junskom izveštaju NBS, što znači da je Srbija već visoko zadužena zemlja.
Važno je istaći samo još da je u skupštinskoj proceduri Predlog zakona o zaduživanju kod komercijalnih banaka u vrednosti od 250 miliona evra za finansiranje deficita i refinansiranje duga. Pravila se donose, planira se usklađivanje do 2015. godine, ali u ovom trenutku Vlada ne odustaje od novih zaduženja, a MMF ih odobrava.

Reč ima gospodin Vladan Jeremić.

Dame i gospodo narodni poslanici, pročitavši Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu, zaključio sam da je predlagač pokušao da umesto pojednostavljenja dodatno usloži državni aparat, umesto uređenja nadležnosti doprinese, zahvaljujući nedefinisanju odnosa, daljoj haotičnosti, a kao zaključak uz bespotrebno povećavanje troškova zagubila se i odgovornost. Ako je ovo bio cilj, onda ste u tome potpuno uspeli.
Inače, navodni cilj zakonskog rešenja, o kojem danas raspravljamo, trebalo je da bude jačanje budžetske discipline. Ako se ovo ima u vidu, onda se nameće jedno logično pitanje – kako to Ministarstvo finansija do sada nije moglo, htelo ili smelo da sprovodi finansijsku politiku i strategiju itd?
Generalno posmatrano Srbija ide pogrešnim putem, uvećavajući javni dug i finansirajući tekuću potrošnju, što praktično znači da ona više ne može da se zadužuje za modernizaciju ili za neko bolje sutra.
Dakle, uz izostanak ograničenja rasipništva države, dugo najavljivanu poresku reformu kroz koju su se mogli uvećati prihodi, suočeni smo sa ozbiljnim problemima. Čak i neke zvanične analize Ministarstva finansija pokazuju da održivi nivo javnog duga za srpsku privredu iznosi 45% BDP, a to praktično u realnom životu znači da je prostora za nekakve odlučne reforme sve manje i manje.
Vi ćete reći da taj nivo duga nije veliki u odnosu na zemlje u regionu, ali ono u šta smo mogli lično da se uverimo je primer iz susedstva, koja je od zaduživanja izgradila odlične puteve, što predstavlja ulaganja u budućnost, a takva praksa u Srbiji ne postoji.
Ključno pitanje je – da li će se reformisati javni socijalni sektor, kako bi se na taj način smanjili troškovi države? Kada sam malopre pominjao poresku reformu, ona bi u globalu trebalo da ide preko smanjenja poreza na plate, ali je veliko pitanje – za kakve će se korake vlast odlučiti?
Statistika nažalost, kao najbolji svedok tome kako izvršna vlast radi, pokazuje da je od onih 1,5% deficita u 2006. godini, preko 1,9% naredne godine, pa u 2008. manjak u državnoj kasi koji je bio 2,5%, lane 4,1%, stoga i nije mnogo teško zaključiti kuda smo krenuli i gde ćemo završiti ukoliko naredne tri ili četiri godine ne ostvarimo kakvu-takvu održivu fiskalnu poziciju.
Vi, gospodo iz Vlade, očigledno imate jedan veliki problem pred kojim zatvarate oči, a to je činjenica da je oko 30% domaće privrede u sivoj zoni, da bi suzbijanje sive ekonomije svakako donelo povećanje javnih prihoda, a ovako privreda koja koliko-toliko legalno posluje očigledno trpi posledice nelojalne konkurencije cena.
Budžet je, u to smo se uverili, sve prazniji i prazniji. Za Srbiju je karakteristika da ni u nekim manje lošim godinama, kakve su recimo bile te tri ili četiri godine i sa rastom većim od 5% godišnje, nije uspevala da u budžetu obezbedi više prihoda nego rashoda.
Možda po nekom pravilu je tada trebalo imati suficit, da bi se u godinama kakva je ova i naredne, moglo eventualno ići na deficit bez nekih većih problema. Međutim, svedoci smo čestih izbornih procesa. Trošilo se preko mere i to isključivo na penzije, povećanje plata i pritom se, kao što smo već čuli, uglavnom potrošilo sve ono što ste prihodovali od privatizacija u ovih prethodnih deset godina.
Upravo ti prihodi su možda i doprineli tome i da, pored ovako jedne rasipničke politike koja je karakteristična za Srbiju, još uvek ne spadamo, po nekakvim parametrima, u grupu zemalja sa izuzetno visokim javnim dugom. Problem je što više nema ni te privatizacije, nema ni novca, a svaki deficit se pokriva zaduživanjem.
Ono što je svima takođe dosta dobro poznato jeste da u tom sistemu javnih finansija u Srbiji postoji mnogo manjkavosti, a možda je ponajvažnija i ta što Srbija i dan-danas nema taj tzv. projektni budžet, činjenica da mnogi državni organi troškove svoje tekuće potrošnje tretiraju kao nekakve investicije, što svakako šteti preciznosti fiskalnog okvira, kao i to da se nedoslednom primenom zakona, praktično, onemogućava postojanje nezavisne kontrole budžetske politike.
Vi, predstavnici vlasti, koji gorite od želje da postanete član EU, a upravo u domenu javnih finansija, izuzetno važnih stavki, pre svega na polju kontrole celishodnosti, potrebe i upotrebe budžetskih sredstava, stalno prolongirate to za godinu ili deceniju kasnije.
Želeo bih ovom prilikom posebno da se osvrnem na jednu od tzv. najvećih dostignuća ovakvog zakona, a to je formiranje finansijskog saveta koji bi, kako stoji u obrazloženju, imao savetodavnu ulogu u formiranju poreske politike i prilikom pripreme budžeta.
Zaista me, gospođo ministar, veoma interesuje i zamolio bih da mi pomognete u razjašnjenju nekih dilema koje imam, a to je, koliko će zapravo zaista koštati formiranje jednog ovakvog saveta? Kako je, recimo, dovoljno samo pet godina radnog iskustva za učešće u jednom tako važnom savetu? Koji su to kadrovi, odnosno ko garantuje da neće biti partijskih izbora, a znamo ko predlaže ljude u savet? Pogotovo bih voleo da čujem objašnjenje o činjenici da se u radu saveta mogu angažovati strani državljani.
Ako je poznato da, recimo, rukovodilac finansijskog saveta može biti lice sa deset godina radnog iskustva, šta to praktično znači? Neko ko u ovoj zemlji u 22-23 godini završi ekonomski fakultet, može da bude izabran u svojoj 32 godini života, iako o prirodi stvari ima veoma malo praktičnog iskustva i znanja, a po ovome što ste vi nama predočili ovde mogao bi čak da se nađe i na čelu jednog ovakvog saveta.
Ono što je verovatno i najveći propust je to što nije definisana materijalna i krivična odgovornost članova saveta. Objašnjenje da Vlada preuzima odgovornost, složiću se verovatno sa većinom građana, prilično je tanka.
Možda je jedno od logičnijih pitanja to – zašto savet recimo ne bi podnosio odgovornost DRI? Na osnovu čega je odlučeno da savet odobrava deficit lokalnih samouprava? Po mišljenju nas iz SRS, ovde je reč o jednoj najobičnijoj političkoj diskriminaciji, jer savet po slovu ovog zakona može jednoj opštini da odobri 2%, nekoj drugoj 3%, trećoj 5%, a za ove koji bi mogli da računaju na znatno veći procenat, preko toga, na osnovu nekakvih investicija, iako uopšte nije definisano o kakvim investicijama je reč. Možda u te investicije spada i krpljenje lokalnih puteva pred izbore. Ne znam, kažem da je nedefinisano.
Gde je u celoj ovoj priči, gospođo Dragutinović, koordinacija sa Ministarstvom za kapitalne investicije? Ovde to zaista nisam primetio.
Imam još neke zamerke. U prilog tezi da se zakoni ne sprovode u praksi govori i činjenica da i sada, baš kao i u prethodnom zakonu, bila je definisana interna kontrola. Znam sigurno za podatak da u opštini Mladenovac, iz koje dolazim, u prethodnih pet godina nije zabeležena ni jedna interna ni eksterna revizija utroška budžetskih sredstava.
Čemu onda sve to? Zašto je sve to tako? Možda zato što ne postoji sistem koji treba da bude uspostavljen, kada, kako, sa kojim kadrovima, gospođo ministre?
Još nekoliko napomena – ko će to i po kojim kriterijumima formirati spisak opšteg nivoa države? Koji su to subjekti, osim budžetskih korisnika, na koje se primenjuju odredbe zakona? Tu je svakako ostavljen izuzetan prostor za manipulaciju.
Na kraju, kada se sve ovo sagleda, očigledno da bi bilo najsmislenije da se ne samo u zakonu, već i u Ustavu postave određene garancije koje bi osigurale i limitiranje deficita budžeta i zaduživanje države preko određene mere.
Mislim da za sam početak bi morali vi upravo unutar vlade Mirka Cvetkovića da budete načisto, da li želite neka pravila koja postavimo da sprovodimo i poštujemo, ili zbog različitosti mišljenja i ovakav predlog zakona će doživeti ono što i velika većina prethodnika. Ništa.

Iskorišćeno vreme poslaničke grupe je devet minuta i 40 sekundi. Reč ima narodni poslanik Milorad Buha.

Zamolio bih vas samo da mi kažete koliko imam još vremena? Imam dovoljno? Ipak sam u godinama. Hvala, predsedavajući. (Predsedavajući: Imate još 15 minuta.) Hvala.
Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, pred nama je jedan od, kako reče predlagač zakona, vrlo bitnih zakona koji će doneti određeni pomak u oblasti finansija.
Stav SRS, moram odmah akceptirati, ovaj zakon je jedan od zakona u nizu zakonskih projekata koji samo nominalno ukazuje na određene probleme, ali ih ne rešava. Zašto ih ne rešava? Zato što po svom konceptu, finansijska odgovornost koja je apriori uneta u odredbe ovog zakona, ne pripada u Zakon o budžetskom sistemu. Finansijska odgovornost je daleko šira i obuhvata daleko veći sklop finansijskog sistema nego što je to budžetski sistem.
Ova materija je morala biti obuhvaćena onako kako je to rešeno u drugim zakonodavstvima. Imamo uporedno pravo vrlo dobro. U EU su to posebni zakoni. Nemačka je čak išla na izmene svog ustava da bi ugradila određena sistemska rešenja kojima se ograničava i centralna država i lokalna samouprava i određeni drugi vidovi trošenja javnih sredstava.
Vi ste udrobili sve to u ovaj zakon i dobićemo ono što inače imamo u finansijskom sistemu.
Imamo deficit, imamo finansijsku nedisciplinu, imamo finansijsku neodgovornost, a pomalo i neozbiljnost državnih organa, jer ne čine ništa da sagledaju stvarno stanje, predlože adekvatne mere i vrše striktnu primenu zakonskih propisa koji su vrlo restriktivni, koji su vrlo rigidni, koji su vrlo strogi.
Ali, nemamo državne institucije, nemamo državne organe i nemamo adekvatnu politiku rada inspekcija, a posebno budžetske inspekcije, poreske policije, poreske uprave koja na pravi i adekvatan način vrši kontrolu i nadzor rada finansijskih subjekata.
EU već godinama ukazuje da ova država nema adekvatne mere održivosti finansijskog sistema. Da li smo mi ovim zakonom, odnosno da li ste vi kao predlagač ovog zakona učinili jedan iskorak u smislu stvaranja zakonskih uslova i zakonskih mera za održivost finansijskog sistema?
Da li vam je najveći problem ograničenje koje ste vi ovde definisali vezano za deficit budžeta i vezano za deficit države? Da li ste na adekvatan način rešili pitanje zaduživanja države? Ni u kom slučaju to nije rešeno. Najveći problem ove države je finansijska nedisciplina.
Prošle godine, kada smo usvajali Zakon o budžetskom sistemu, rekli ste da je to najsavremeniji, da je to najmoderniji, da je to zakon koji će razrešiti sve probleme u ovoj oblasti, a vidimo nakon godinu dana imamo novi, iduće godine ćemo ponovo raspravljati o novom zakonu o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu itd.
Znači, predlagač zakona umesto da ide na striktnu primenu svih zakonskih propisa koje imamo, koje je usvojila ova skupština, koji su doneti, on ide u jedno rigidno definisanje određenog pojma, a to jeste sada moderno u Evropi, ali samo zbog problema koje oni imaju u Evropi.
Evropa ima deficit tri do četiri puta više, sve države u Evropi imaju tri do četiri puta veći deficit nego što ima ova država. Dalje, njihov dug, njihov javni dug je, čuli smo od kolege Mirovića, 100% u odnosu na BDP, to je slučaj u Italiji, to je slučaj u Belgiji. Imamo država koje su negde u nivou od 80%, pa čak i Francuska, čak i Nemačka itd. Gledajte, to njih ne zabrinjava. Zašto? Zato što imaju finansijsku disciplinu, zato što imaju izvore prihoda.
Kakvi su naši izvori prihoda? Vi, gospođo Dragutinović, jako dobro znate da mi u poslednje četiri godine gotovo imamo identične prihode u budžetu, od negde 580 do 650 milijardi dinara, to je vrlo mala razlika. Kategoriji poreza pripada 92-93%, a ono malo su ostali prihodi, odnosno primanja budžeta i oni su kao takvi minorni, mi ih ne povećavamo.
Država ne čini ništa, odnosno vi ne činite kao vlast ništa da povećavate, da rasteretite poreski sistem, da rasteretite poreske obveznike u smislu smanjenja poreskih davanja i poreskih obaveza.
Rashodi iz godine u godinu su sve veći i veći. Mi od 2006. godine, kada smo imali deficit budžeta od 13 milijardi, danas razgovaramo, prošle godine je negde u nivou preko 100 milijardi, ove godine će biti, daj bože da završi na 120, samo centralna država. O čemu mi onda govorimo? O 2006. godini, sa 13, sada na negde preko 100? To je deset puta, to nije 10%, to je deset puta povećanje budžetskog deficita.
Šta je vlast učinila da sagleda stvarno stanje? Prva obaveza Vlade i Ministarstva finansija, je l' vi bežite od toga, morali ste sagledati tri vrlo bitna segmenta – prvo, prihode, rashode i na koji način uravnotežiti prihode i rashode, dalje, na koji način povećati izvoz, povećati zaposlenost, povećati razne druge elemente koji su bitni elementi BDP i kako smanjiti javnu potrošnju, kako smanjiti nelikvidnost privrede, kako smanjiti nelikvidnost društva. Bez toga vi, kao ministar finansija, ne možete napraviti ništa, dok ne napravite pravu analizu sa realnim pokazateljima i sa merama kako je prevaziđena.
Ovo je smešno. Ograničićete dve kategorije, a znate i sami da nam frizirate ovde BDP, da mi ovde kao narodni poslanici, pet sam godina ovde, šesta godina, nikada nisam mogao dobiti kao narodni poslanik, a niko ni od vas nije mogao dobiti sve elemente BDP. Kada analiziramo podatke Zavoda za statistiku, Narodne banke, Vlade, onda su to različiti podaci.
Konkretno, Ministarstvo trgovine kaže da je učešće trgovine 11%. Narodna banka kaže da je to između 12 i 15%. Zavod za statistiku kaže da je to oko 10,22%. Šta je tu tačno? Zašto se to razlikuje? Ako pođemo od toga da se to razlikuje, znači neko tu frizira ili neko radi metodologiju koja nije ujednačena. Ko nam garantuje da vi sutra, ako vam zatreba, posebno zbog kontrolora koji se zove MMF, da vi sutra nećete isto tako frizirati taj BDP, da to uokvirimo u okvir 1% ili da to bude 42,7%, da ne bude 45%, ono što ste predvideli ovim zakonom.
Gospođo Dragutinović, dok ne napravite pravu analizu finansijskog sistema, da vidite sve probleme u tom finansijskom sistemu, i ne napravite mere, nećete imati odgovornu politiku. Vi u članu 27a, glava je 2a – Opšti fiskalni okvir, kažete – odgovornost, pa spominjete odgovornost Vlade, Vlada je odgovorna za sprovođenje fiskalne politike i upravljanje javnim finansijama i sredstvima Republike Srbije, u skladu sa principima, pravilima, procedurama utvrđenim ovim zakonom. Dok ne napravite ono što sam rekao, neće biti odgovorne Vlade, neće biti odgovornog Ministarstva finansija i ovaj narod neće znati gde se nalazi.
Ono što je bitno reći u okviru ovog zakona – da formirate jedan fiskalni institut koji je prepisano pravilo iz EU. Možda je to i dobro da kopiramo, da pratimo uporedno pravo i da na temelju toga podesimo, podešavamo naš finansijski sistem, ali je samo to možda.
Sada ću vam reći zašto to nije dobro u našem slučaju. Zato što formiranjem fiskalnog saveta vi pokazujete nemoć fiskalnog sistema, a posebno kontrolora fiskalnog sistema. Ako savet inaugurišete u telo koje će kontrolisati celokupan finansijski sistem, znači da ima problema u finansijskom sistemu koje ne možete vi kanalisati, ne možete kontrolisati, ne možete biti adekvatan nadzorni organ finansijskog sistema.
Znači da je naš finansijski sistem koncipiran na način da ne može, odnosno da mu određeni tokovi iskaču, da se ne mogu pratiti, da postoje neki lobiji koji rade ono što rade, a mi toga u praksi znamo da imamo i da pokušavamo na ovaj način da rešimo određene probleme.
Ovaj savet, koji bi trebalo da bude kontrolor celokupnog finansijskog sistema, fiskalnog sistema, trebalo bi da po konceptu zakonodavca bude organ koji će otkloniti sve nepravilnosti koje mi imamo u sistemu. Tri čoveka, pa će oni sve to da završe, sve manjkavosti, sve propuste, oni to kad sagledaju… nema ništa od toga.
Moramo realno sagledati kakav nam je finansijski sistem. O finansijskom sistemu posebno ću vam citirati poziciju banaka i bankarskog sistema. Banke su prepuštene same sebi da rade ono što one hoće. Kapital koji nema kontrolu, on se pretvara u svoju suprotnost.
U pravom smislu, banke su postale nosioci kriminala, špekulativnog odnosa prema tom kapitalu i postale su institucije koje otimaju, koje lome, koje kidaju itd. To je tek početak. Mi ovoga trenutka imamo plasirano negde oko 15 milijardi evra sredstava, što građanima, što preduzetnicima, što pravnim licima i u ovoj nelikvidnosti, nesolventnosti celokupnog privrednog sistema dovodimo u poziciju banke da smo im otvorili finansijsko tržište, one same rukovode itd.
Za sada nemamo plenidbe procentualno onoliko koliko imamo na zapadu, ali ćemo imati daleko više. Narodna banka, koja bi trebalo da bude kontrolor, da vrši nadzor nad bankarskim sistemom, ona je to propuštala. Zašto? Zato što su bankarski krugovi, a posebno zato što su guverneri i ljudi iz Narodne banke i dovodili te banke lobistički se uključujući u uključivanje pojedinih bankarskih sistema i dovođenje u Republiku Srbiju, tako da imamo jako loš sistem.
S obzirom na vreme, ne mogu mnogo više da elaboriram probleme u bankarstvu.
Zaustaviću se na još jednoj oblasti koju vi ne kontrolišete. Privatizacijom su pojedinci dobili mogućnost da preko privatizovanih preduzeća uđu u određene delatnosti, da ih zloupotrebe i mi danas imamo jedan procenat koji sam nedavno pročitao, da od 1.800 preduzeća koja sada nisu obuhvaćena raskidom ugovora, da imamo jednu trećinu onih koji su ušli u stečaj ili će ući u stečaj. Zašto u stečaj?
Da li je iko od Vlade ili od nadzornih ministarstava analizirao ovaj slučaj i preduzeo određene mere? Zbog toga što preko tih preduzeća prvo zloupotrebimo imovinu, zloupotrebimo kapital, zloupotrebimo zalihe, zadužimo ta preduzeća i onda ih fino oteramo u stečaj. Sve ono što je aktivno i što je zdrav kapital i zdrave zalihe, sve oteramo u stečaj.
Na taj način se oslobodimo najvećeg balasta, a najveći balast su radnici, posle toga radimo šta hoćemo i iz stečaja izlazimo, kroz ovaj zakon imamo rekonstrukciju i na taj način možemo da od jednog zdravog tkiva dobijemo jedno mrtvo tkivo, izlazimo iz stečaja potpuno zdravi i oslobođeni dugova i radnika i ulazimo u novo poslovanje.
Dakle, jedna trećina takvih, završavam, samo još jedna rečenica, da se vratim na zakon, ovaj zakon rešava samo jedan promil od onoga što imamo u finansijskom sistemu. Napravite analizu i izađite pred narodne poslanike sa jasnom pozicijom finansijskog sistema, sa svim problemima i merama za sanaciju. To od vas traži Evropska unija jasno i decidirano iz godine u godinu, evo i 2006. godine jasno vam se ukazuje da morate doneti mere održivosti finansijskog sistema.
Mi ni jednu meru za sanaciju finansijskog sistema do dana današnjeg nismo imali.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika? (Da.)                Reč ima narodni poslanik Velimir Ilić.

Gospodine predsedavajući, poštovana gospođo ministarka, mi imamo danas jedan zakon koji ste vi predložili u budžetskom sistemu i vi mislite da će taj zakon rešiti mnoge probleme koji su se nagomilali u ovoj državi i koje niko u Vladi nema snage da počne da rešava. Ništa se, nažalost, evo treća godina je, treća sezona, sada krajem godine završiće se treći ciklus i ni jedan jedini problem nije načet da se rešava. Samo ulazimo u nove probleme, a rešenja nemamo ni za jedan segment u privredi.
Očekivao sam od vas kada ste došli na tu funkciju kao jedna mlada i obrazovana žena, došli ste sa nekim iskustvom, da napravite neke pomake, ali vi u tome niste uspeli, jednostavno, utopili ste se u tu jednu apatiju koja godinama vlada u tom budžetskom sistemu, koja funkcioniše gde mnogi drugi vode i drže ključne poluge punjenja budžeta, trošenja budžetskih sredstava, a vi kao ministar finansija, dobar ministar za Vladu i vladajuću koaliciju, potpisujete, klimate glavom, odobravate, jer nemate kud da bi izašli iz te priče i zato nam sve ovako ide.
Ništa od vas nije bio bolji ni Mirko Cvetković. Sećam se odlično kada sam sedeo u Vladi njega kao ministra finansija. On nikada nije rekao da nešto ne može. Umesto njega za reč se javljao Đilas, neki drugi, treći političar, oni nešto predlože, a on klimne glavom, u redu je, može i tako je sve išlo.
On sada kao premijer isto klimne glavom, sve može, sve je u redu i imamo ove probleme koje u državi imamo godinama i ništa se nismo pomerili.
Očekivao sam neke pomake, ali ih nije bilo. Osnovno, da bi opstala jedna država, mora da ima realno punjenje budžeta. Mi nemamo realno punjenje budžeta već godinama, mi ga veštački punimo i mi jednostavno zadužujemo državu, prodajemo sve što može da se proda, samo da bi jednu godinu preživeli, a naredne godine prodajemo opet i ono što nije za prodaju, što je zlatna koka za Srbiju, ono što nam donosi najviše prihoda, budzašto samo da bi preživeli.
Vi niste imali snage nikada da presečete neke stvari. Posmatram ovu godinu koja je u toku i vi umesto da smanjite potrošnju iz budžeta, da budžetski korisnici manje povlače sredstva, vi kroz kredite investirate i dalje povećavate budžet.
Zamislite koja je to nelogičnost, jer vi podižete kredite i pravite veće budžetske troškove naredne godine nego što su bili ove godine, umesto da kreditnim linijama zapošljavate ljude, donosite nove prihode, povećate izvoz i rasteretite punjenje budžeta, vi ga obrnuto prihvatate. Zašto?
Vrlo često se pitam zašto to radite i otkud vam pravo da tako nešto radite? Navešću vam primer, vi investirate milijardu tamo gde nećemo dobiti dinar naredne godine, već ćemo dobiti novo opterećenje na budžet i ne može nikakav zakon ni promena bilo kakvog zakona da vas izvadi iz situacije u koju ulazite.
Ministri su potpuno raspojasani, razulareni i vi ih nemate pod kontrolom. Nijedno ministarstvo ne možete da iskontrolišete, ni jednu potrošnju ne možete da stavite pod kontrolu. Znao sam da će ovakva situacija biti prošle godine kada je usvojen budžet, kada ste imali na poziciji NIP-a ogromna sredstva neraspoređena, nedefinisana i gde se nije znalo u šta će se ta sredstva trošiti i gde se jednostavno ostavlja ministru mogućnost da jednostavno vodi kampanju, radi i pravi regione, da baca tamo pare i da troši nemilice budžetska sredstva u pogrešne investicije.
Vi ne investirate tamo gde ćete da dobijete prihod, gde ćete da rasteretite budžet za narednu godinu, nego obrnuto. Evo konkretan primer, vi ste dozvolili kao ministar finansija da jedna grupa ministara bukvalno radi šta hoće, kao neka privatna kampanja, da ode tamo na neki ručak, obećaju nešto da se radi, legnu na rudu i ulažu milione para.
Predsednik Saveta je predsednik države. On investira u koridore koji nemaju saobraćaj i koji će da prave gubitak naredne godine, da bi se dodvorio Evropi. Ne investira tamo gde je saobraćaj 27.000 auta dnevno, a investira tamo gde je 3.000 auta dnevno. Da li je to normalno?
Vi ćete iduće godine imati kredit, obavezu. Vi ćete iduće godine imati, 3.000 evra košta održavanje autoputa po kilometru, mesečno. Ogromna potrošnja budžetskih sredstava. Vi radite autoput sada, gospođo ministarka, samo se vi smejte, gde je naplata već 20 godina, a ne radite ga tamo gde će da donese prihod i gde će da otplati investiciju na primer za nekoliko godina i gde će da poveća zaposlenost. Sve se radi politički. Svi vaši projekti koji su sad trenutno u izgradnji su konkretno ispolitizovani i politička ulaganja.
Zašto? Zato što imate koaliciju od 15 koalicionih partnera. Petnaest koalicionih partnera da bi ste namirili, to je preskupa Vlada. Tih 15 koalicionih partnera, da zadovolje svoje birače da bi prošli idući put izbore, oni traže, a vi nemate snagu da kažete ovo može, ovo ne može.
Vi se zadužujete, država se zadužuje. Vi to odobravate, i sve ide na pogrešnu stranu. Uzmimo Staru planini. Da bi određeni političar dobio tamo neko biračko telo, kome je obećao da napravi, uložene su milijarde. I svi su zaboravili Staru planinu. Tamo se više niko ne nalazi, ne ide, ne priča o tome.
Gospođo ministre, kad pogledate zaduženja, kako je moguće da most "Beška", koji je dugačak 2.400 metara na Dunavu, koji će trenutno biti najveći u Evropi, po dužini, košta 56 miliona evra, a most na Savi koja je potok u odnosu na Dunav, gde se gradi, 250 miliona evra. Baš vas briga. Niko to ne kontroliše.
Mi ćemo da kažemo – biće mnogo lep. To ne znači da će biti toliko skup. Kako to lep, neće imati stubove u reci, već će imati sajle i nosiće onaj centralni stub. To je jedan od načina izgradnje mosta, a ovaj drugi će imati 24 redova stubova u reci. Kako je moguće da most na Savi košta toliko skuplje od mosta na Dunavu, gde je Dunav dubok 17 metara, gde je visina jednog stuba 100 metara, gde će biti najviši stub u državi na mostovima i za 56 miliona evra, a ovde se neko razbacuje sa 250 miliona evra? Vi kad se zadužite vi podignete kredit, vi kažete - to je kredit, baš nas briga , to ne mora da se plati iz budžeta odmah.
Zato se događa ovo što se sada događa, da mi imamo jednu megalomansku potrošnju iz jednog malog budžeta, koji je nemoguće rešiti na neki kvalitetniji način. Koliko se zaposlilo ljudi u ovoj godine, koliko se zaposlilo u poslednje tri godine, koliko su se povećali prihodi u budžetu, koliko su rasteretili penzioni fond novi zaposleni koji će uplaćivati u njega? Nijedan. Otpušteni su radnici, smanjio se broj zaposlenih.
Vi sa ovim stanjem sada, kad pogledate odnos radno sposobnog stanovništva, kad pogledate odnos zaposlenih koji stvarno primaju platu, onih koji čekaju posao, kojih je preko milion, broj penzionera kojih je preko milion i dvesta hiljada, kad biste vi uspeli ovo da stavite na noge, vi bi dobili Nobelovu nagradu za ekonomiju. Vaši parametri su svakog meseca sve katastrofalniji i padamo u sve veću dubiozu i ulazimo u veće probleme i imaćemo sve veće probleme sa punjenjem budžeta.
Vi sada nalažete da tu bude neke kontrole. Jeste kontrole, ali stranačke kontrole. Nikada se nije dozvolilo da neka komisija ovog parlamenta, kako smo mi predlagali nekada, iskontroliše određene pozicije potrošnje budžete, nego vi uvek vratite – bila je budžetska inspekcija. Budžetska inspekcija je vaša. Revizionu komisiju ste vi postavili i sve će to da se vrti tako u krug i ništa se u Srbiji bitnije ne može dogoditi.
Uzmimo koliko je uloženo ove godine u izvozna preduzeća i šta to Srbija ima sada da izveze. Ništa, gospođo, malo kukuruza, malo pšenice u bescenje, od toga nema ništa, malo maline, malo šljive, to je sve mrvica. Šta sve uvozimo? Energente, konfekciju, sve živo. Kina će još malo okupirati Beograd. Sada dozvoljavate i tržne centre, otvoreno tržište, mi smo da se sve to otvori, možete doći u Srbiju svi, ne trebaju ni sertifikati, ne treba ništa. Tako je potpuno razbijen jedan sistem u državi.
Vaše banke na poziv ministra Dinkića daju kredite na reč. Ne trebaju ni papiri, ni dokumentacija, ništa. Dinkić je prijatelj Tomice Milosavljevića, Lale Sekulić je na reč, na okretanje telefona podigao kredit od 500 miliona npr. iz "Čačanske banke"i sada je dobio amneziju mozga, sve je zaboravio. Pokupovao je čudo, sredio, otvorio firmu sinu i sada Lale Sekulić penzionerski krcka, ničeg se ne seća, a niko ne sme ništa ni da ga pita, jer svi su učestvovali sa njim u tim radnjama.
Onda ko će da plati onim zdravim privrednicima čije su pare date. Napravio je fabriku lekova, dovozi lekove iz Kine, pakuje, Tomica to kupuje, samo ljuljaj i mi propadamo, a vi ništa. Šta se preduzeli za takve prekršaje? Ništa, nemate snage, gospođo.
Hiljadu stvari se dogodilo, zadužili smo silne kredite, napravili bolnice, kupili opremu. Ljudi zapališe bolnice, nemaju šta da prikažu. Kada je došla inspekcija iz Svetske banke, šta su imali da vide? Ne sme niko da zove vatrogasce. Šta se vi preduzeli? Ništa, jer ako se Tomica izmakne, pade Vlada. Ako Mlađa kaže da padne Vlada, nije nam to privi put, to se njemu vrlo često događa, čim ga neko malo zakači, ali on je odmah i u sledećoj vladi glavni igrač, umesto da ga neko pokupi i kaže – alo, ne može više to da se radi.
Šta je bilo u poljoprivredi? Samo prazna priča. U izgradnji stanova? Dulić je napravio hiljade stanova, ne znam više ko će da živi u tim stanovima, 500 evra su stanovi. Gde su ti stanovi? Pokažite nam samo jedan. Nema ga. Sad idemo u investicije, mi bogata zemlja, dovodimo Kineze da nam prave most. Kreditnih linija ima da zaposlimo naše ljude. Kad nagurate pun Beograd Kineza, ne znam šta ćete posle sa tim, da li će oni otići, a sve će se uvesti iz Kine, i gvožđe, materijal itd? Šta da radi Srbija, od čega da živi? Ovde se sve uvozi, mi izvoz nemamo.
Da li ste nekad kao ministar finansija zapitali Dinkića, ove godine mi smo uložili 700 miliona evra u Fijat, 2010. godine je obećao 200 hiljada punta da će ići na rusko tržište, pa da li neko sme da pita vašeg kolegu Dinkića šta je sa 200 hiljada automobila, gde su oni? Da li su proizvedeni? Ne može ni 10 hiljada, gospođo. Znate li koji su to promašaji? Ko će to da plati?
Prema tome, možete praviti zakone kakve hoćete, sa ovim uvozom, ali bez izvoza nema života. Srbija nema šta da izveze, nema gde da zaposli. Pravimo industrijske zone, pa smo ih nazvali moderno - industrijski parkovi. Znate kako to lepo zvuči kada kaže Mlađa na televiziji – tri industrijska parka gradi u Zaječaru? Zaječar će da procveta. U Krajini pet industrijskih parkova.
Kakav bre industrijski park? Gde je ta firma? Šta bi sa tom "Jurom" u Rači? Svaki dan, ubili ste nas na televiziji. Pet ljudi iz Rače radi tamo, ostali se dovoze sa strane. Šta je problem? Kolike su plate? Kako se puni budžet?
Nema života za penzionere i za penzije dok se ne zaposli novih 200-300 hiljada ljudi u Srbiji. Šta ste uradili na tome da se zaposle ljudi? Ništa. Tri milijarde MMF, to se isecka polako i ništa od toga nema. Stotine miliona tamo, stotine ovamo i ništa od toga neće biti.
Prema tome, savetujem vam da vi ne donosite ove zakone, ili da prišrafite to kako valja ili da se sklonite čestito i pošteno. Svi smo mi ovde odgovorni, i pozicija i opozicija što to dozvoljava. Sve će to nas da košta i debelo ćemo sve to da platimo.
Nikad se niste izjasnili da li Srbiji treba Ministarstvo za NIP. Šta vi radite ako treba Ministarstvo za NIP? Zašto su sve pare u ekonomiji u NIP? Ko je ovlastio jednu stranku da kontroliše kompletne pare u državi? Ko im je dao za pravo? Fond za razvoj, od čega se on puni? Ko ga puni i kako? Koja je administracija koja se tu uključila itd?
Mora nešto da se uradi, ako može da se uradi, a ako ne može, onda morate da se sklonite jer ova zemlja dolazi u jednu tešku situaciju. Dolazi nova godina, ne može narod da plati struju, ne može da plati obaveze. Evo infostan, sto hiljada porodica u Beogradu dobilo je sudske presude koje će početi da se izvršavaju.
(Predsedavajući: Gospodine Iliću, vaših 20 minuta je isteklo.)
Kako da se preživi? Evo i gas će poskupeti. Kako da preživimo ovu zimu, na koji način?

Da li još neko želi reč? (Da.)
Gospođo ministarka, ako želite reč, morate se prijaviti.
Reč ima ministar, gospođa Diana Dragutinović.

Dame i gospodo poštovani narodni poslanici, kao i uvek ova rasprava je bila veoma zanimljiva i konstruktivna i svima, a posebno kritičarima, na  njoj se zahvaljujem.
Osvrnuću se samo na neke od kritika ili nejasnoća ili pitanja upućenih meni kao ministru, a ukoliko slučajno nešto krupno izostavim, obećavam da sam tu u periodu trajanja rasprave u pojedinostima, kada ću odgovoriti na baš svako postavljeno pitanje.
Neki od poslanika kritički su bili nastrojeni prema ulozi koju ima MMF kada je ovaj zakon, njegovo pisanje i njegovo usvajanje u pitanju. Opet drugi poslanici su praktično pružili podršku programu koji imamo sa MMF. Nikad ne mogu svi da budu zadovoljni. Ali, čini mi se pojedini poslanici apriori imaju nešto protiv programskog uslovljavanja, programa sa MMF, čak i onda kada je taj predlog dobar.
Već sam više puta govorila da u svom dugom iskustvu, nasmejala sam se, gospodine Iliću, samo kad ste rekli da sam mlada, i samo sam se tada nasmejala kada je vaše izlaganje bilo u pitanju, analizirala sam program MMF i bez obzira što sam često i kritikovala, naročito neka rešenja koja su predlagali kada je ovaj zakon u pitanju, negde se iskristalisalo mišljenje da u proseku svaka zemlja treba da učini mnogo više od onoga što zapravo zahteva MMF.
Ono što je ovaj zakon, to je u stvari ugrađivanje elemenata ekonomske teorije u pozitivne zakonske propise. Šta ima loše u tome da ugradite principe ekonomske teorije? Uvek verujem u ekonomsku teoriju, a ona nas uči da su najbolje zemlje koje poštuju ekonomsku teoriju u vođenju monetarne i fiskalne politike.
Postoje pravila za monetarnu politiku koja kažu – kad imate inflaciju morate koristiti sredstva kao što su kamatna stopa ili obavezne rezerve. Kad imate deflaciju takođe koristite, samo u drugom pravcu. Kad ste u recesiji morate koristiti deficit. Nije tačno da je budžetska ravnoteža uvek dobar instrument fiskalne politike. Kada ste u ekspanziji, onda možete i treba da imate budžetski suficit.
Dakle, onda kada konsultujemo i koristimo teoriju u vođenju makroekonomske politike male su šanse da pogrešimo. U tom smislu, ovaj zakon i njegov osnovni deo, zbog čega ga i menjamo uvođenjem pravila fiskalne odgovornosti, treba tako shvatiti - uvođenje principa ekonomske teorije u zakon. Dakle, u tome ne bi trebalo da ima ništa sporno.
Više puta mi se od strane poslanika postavilo pitanje koliki je javni dug. Možda bi neka druga tema, odnosno neki drugi skup bio pogodnija pozornica za diskusiju o tome. Htela bih samo nekoliko stvari da vam kažem o javnom dugu, ali opet ne bih želela da mi neko spočitava da držim predavanje.
Dakle, postoji izuzetno čvrsta zavisnost između vođenja fiskalne politike i javnog duga. Javni dug je posledica akumuliranih fiskalnih deficita. U tom smislu novija literatura razlikuje termine, pa kaže da postoji termin javni dug, postoji termin državni dug i postoji termin dug opšte države.
Mastrihtski kriterijumi, onih čuvenih 60% odnosi se samo na dug opšte države, ne odnosi se na javni i ne odnosi se na državni dug. Kada konsultujemo naš zakon o javnom dugu, on u tom delu koji se odnosi na definiciju javnog duga nije dugo menjan, mislim od 2005. godine i trebalo bi da se promeni, ali u toj definiciji, kao i u definiciji javnog duga velikog broja zemalja, ne postoji dug centralne banke prema međunarodnim finansijskim institucijama, odnosno MMF, prosto zato što to nema apsolutno nikakve veze sa fiskalnom politikom.
Kada govorimo o kvalitetu fiskalne politike uvek gledamo ta dva indikatora: deficit, javni dug i njihovu međusobnu zavisnost. Vi možete imati program sa MMF, zadužiti se kod njega za podršku deviznim rezervama, a da imate non-stop fiskalni suficit. U tom smislu, molim vas, kada govorimo o javnom dugu na način kako je to propisano našim zakonom, na način na koji to obavezuje zemlje EU, to je dug opšte države i nema nikakve veze sa monetarnom politikom i dugom centralne banke.
Potpuno je druga stvar kada govorimo o spoljnom dugu. To jeste deo spoljnog duga, ali nije dug opšte države. Neko je rekao da je naša država prezadužena i opet govoreći o samo toj vezi između deficita i javnog duga moram da kažem da zaista ne znam iz koje literature i podataka se crpi prezaduženost naše države.
Dakle, može se nama svideti ili ne svideti to što se država zadužuje, opet podvlačim, nismo ni sami, ni jedini, možete pogledate poslednji "Ekonomist" i uopšte veliki broj statistika koje govore o veličini duga opšte države javnog državnog duga i videćete da se mi tu nalazimo na dnu lestvice.
Prema procenama, 2011. godine samo će četiri zemlje u Evropi imati manji javni dug od Srbije. Dakle, to nije problem. Mnogo veći problem je u suštini kvalitet fiskalne politike.
Takođe od strane nekih poslanika bile su upućene kritike da po pitanju transparentnosti izmene i dopune ovog zakona predstavljaju korak unazad u odnosu na onaj zakon novi koji smo usvojili u julu. Za to su data dva argumenta i samo bih vas kratko informisala o tome.
Jedan je da smo brisali naknadu za organizovanje igara na sreću i da smo umesto toga stavili naknadu za koncesiju. Koncesiona naknada je širi pojam. Hoću da kažem da koncesiona naknada obuhvata naknadu za organizovanje igara na sreću, jer je koncesija u suštini naknada za korišćenje određenog prirodnog bogatstva, ali i za praktično organizovanje posla koji je za državu važan kao što su igre na sreću.
Da se ne bi morao menjati zakon sa svakom novom koncesionom naknadom, mislili smo da je bolje upotrebiti taj opšti izraz koncesiona naknada umesto naknada za organizovanje igara na sreću.
Takođe, spisak korisnika javnih sredstava, u prethodnoj verziji zakona pisalo je da je za to odgovorno Ministarstvo finansija, sada je to promenjeno, moram da kažem na izričit zahtev Eurostata. Dakle, u skladu sa dobrom praksom, u svim evropskim zemljama statistike su odgovorne za spisak korisnika. To je direktan zahtev Eurostata i u tom smislu to je bila njihova primedba koju smo mi ugradili, ali smo ostavili da to radi statistika, zajedno na neki način sa Ministarstvom finansija za svaki slučaj.
Takođe je kritikovana fleksibilnost u izvršenju budžeta. Moram opet da kažem, ali ne bih da mi se spočitava da držim predavanje, postoji obimna literatura o tome, odnosno o fleksibilnosti u izvršenju budžeta.
Zaista je mnogo važno pitanje i neophodno je da ministar finansija ima određenu fleksibilnost, pre svega, zbog toga što je budućnost stvarno neizvesna, što ne možete sve dobro da procenite, što se pretpostavke menjaju, kamatne stope, kurs, procene društvenog proizvoda, što se cene inputa menjaju na svetskom tržištu. Dakle, mora postojati određena fleksibilnost. Sve je samo pitanje mera.
Gledajući naš zakon, on ne omogućava veliku fleksibilnost i zato smo želeli da ovim promenama u suštini ugradimo nešto veću fleksibilnost. Ta fleksibilnost neće biti veća od jednog i po procenta društvenog proizvoda, što se zaista smatra da je izuzetno opet da fleksibilnost postoji i da fleksibilnost nije velika. Dakle, 1,5% i to ne rashoda nego prihoda i primanja, da nešto u tom budžetu promenite da ne kršite zakon i da parlament ne smatra da vi ne izvršavate zakon je zaista minimalno što smo učinili u smislu povećanja fleksibilnosti.
Da vas podsetim da mnoge zemlje imaju nekoliko, tako da kažem, ventila da povećaju fleksibilnost u izvršenju. Jedan ventil jeste ta veća budžetska rezerva nego što inače jeste poznato u našoj praksi pravljenja budžeta.
U našoj metodologiji postoji ta varijanata da unutar ministarstva možete koristiti tih 5% skidanja i stavljanja na jednu ili drugu stranu. Međutim, u mnogim zemljama se to radi i između ministarstava. U mnogim zemljama, recimo u Francuskoj, postoje stavke koje vi možete premašiti, kao što su izdaci na kamate itd., postoje stavke koje možete izvršiti čak više od onoga što ste planirali.
Postoji naravno mogućnost da se uštede aproprijacije, da se te ušteđene aproprijacije prenesu u narednu godinu i tako dalje.
Dakle, od velikog broja mogućnosti da se poveća fleksibilnost budžeta, predlog Ministarstva finansija je bio izuzetno skroman, ograničavajući se samo na mogućnost da izvrši nešto drugačiji budžet od onoga što parlament usvoji, ali samo do iznosa 1,5% prihoda i primanja.
Mnogo je kritika bilo u vezi fiskalnog saveta i njegovih članova i tzv. njegove nezavisnosti ili zavisnosti. Možda bih mogla da razumem da se poslanicima opozicije ne sviđa predlog Ministarstva finansija, ali nisam nigde videla da je dat kontrapredlog.
Ko je taj koji treba da predlaže, odnosno da bira članove fiskalnog saveta? Nisam na ovo spremna u svom životu, da eksperimentišem posebno na ovom mestu. Mislim da je ovo najčešći model. Ono što sam mogla da izaberem, da li manji ili veći fiskalni savet, izabrala sam manji. Nema fiskalnog saveta koji ima manji broj članova od tri. Dakle, to je nešto na šta sam mogla da utičem.
Ovo je u skladu sa već poznatim rešenjima, ali zaista mislim da je stručnost i visoki zahtevi koje ovaj zakon stavlja pred buduće članove nešto što će odrediti njihovu objektivnost.
Ne verujem u kazne i sankcije, to moram da kažem. Zaista sam lično pročitala veliki broj zakona, sigurno više od 30. Znam da fiskalne savete ima 60 zemalja i da samo u jednoj zemlji postoje sankcije. Ta zemlja je Brazil i to posle dugog perioda kršenja, i te sankcije su samo institucionalne. Dakle, kažnjavaju se lokalni nivoi koji se ne pridržavaju fiskalnih pravila.
Ko će biti u savetu, da li su to neki mladi neiskusni ljudi ili su više iskusni, uvek mislim, bez obzira na svoje godine, da u nekom periodu više ne možete da pratite ono što nauka svakog dana produkuje i da teško da možete u jednoj osobi da nađete sve, i veliko iskustvo i najnovije znanje. Zato smo ostavili mogućnost da to budu i mladi ljudi sa prestižnih fakulteta koji imaju specifična znanja koja su retka, a u isto vreme da to budu ljudi sa iskustvom. Nadam se da taj spoj mladosti i iskustva je najbolje i treba da bude najveća prednost našeg fiskalnog saveta.
Htela bih da podvučem razliku koja postoji između fiskalnog saveta i DRI. Oni prosto imaju različitu funkciju. Fiskalni savet ocenjuje kvalitet fiskalne politike i ono što se u terminologiji kaže – vrednost za novac koji ste uložili, DRI samo ocenjuje da li se namenski koriste sredstva. U praksi je sasvim moguće da vodite, ono što bismo mi rekli, neodgovornu fiskalnu politiku, dakle, procikličnu fiskalnu politiku, ali da namenski trošite sredstava, kao što je moguće da imate izuzetno odgovornu fiskalnu politiku, makroekonomski posmatrano, ali da nenamenski trošite neke pare.
Na kraju bih završila sa još dve stvari, jedan od poslanika mi je postavio pitanje zašto sam rekla da sada žalim zašto ovo nije bio poseban zakon. Dakle, uvek sam želela da to bude poseban zakon, ali kada pravite i kada predlažete zakone uvek postoje neki kompromisi.
Zašto mislim da je ovo trebalo da bude poseban zakon? Pa, recimo, slično Zakonu o NBS, ulazim samo u njen čisto ekonomski deo gde tačno imate jasan cilj, imate instrumente da taj cilj postignete i tako bi pandan tom zakonu bio i zakon o fiskalnoj odgovornosti, gde biste imali jasan cilj, to je fiskalno prilagođavanje i jasne instrumente kako to da postignete. Međutim, ovo je bio izričit zahtev MMF da ne dupliramo zakon, da nemamo veliki broj zakona koji regulišu vrlo sličnu oblast.
Za mene da se odreknem drugačijeg naziva zakona ili da se izborim za samu suštinu predloga, bilo je važnije ovo drugo i zato nemamo poseban zakon. Volela bih da iza mene ostane pokušaj da se fiskalna politika od ove i svih vlada ubuduće vodi prema fiskalnim pravilima.
Fiskalna pravila zaista nisu ni neophodna ni dovoljan uslov, to se slažem sa svima. Neke zemlje su budžetski disciplinovane i bez fiskalnih pravila, ali moram da kažem da je takvih malo. Druge zemlje su neodgovorne i pored postojanja fiskalnih pravila. Nema garancija, ali još jednom podvlačim da su zemlje sa pravilima, postoje empirijska istraživanja, u proseku odgovornije i vode bolju politiku.
Iskreno se nadam da će takva biti budžetska politika Republike Srbije od 2011. godine i zato sve vas još jednom molim da dobro razmislite i u danu za glasanje, bez obzira sa koje ste strane, podržite ove zakone.

Zahvaljujem gospođi ministarki dr Diani Dragutinović i zaključujem načelni pretres.
Prelazimo na zajednički načelni pretres 2. i 3. tačke dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O AKREDITACIJI I PREDLOG ZAKONA O ZAŠTITI POTROŠAČA
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam povodom zajedničkog načelnog pretresa 2. i 3. tačke dnevnog reda, Predloga zakona o akreditaciji i Predloga zakona o zaštiti potrošača, pored predstavnika predlagača magistra Mlađana Dinkića, potpredsednika Vlade i ministra ekonomije i regionalnog razvoja, dr Slobodana Milosavljevića, ministra trgovine i usluga i prof. dr Tomice Milosavljevića, ministra zdravlja, pozvala da sednici prisustvuju i Ljiljana Stanković, pomoćnik ministra trgovine i usluga, Dušan Protić, pomoćnik ministra trgovine i usluga, Nebojša Lazarević, pomoćnika ministra trgovine i usluga, Jelena Popović, pomoćnika ministra ekonomije i regionalnog razvoja i Ljiljana Tomić, viši savetnik u Ministarstvu zdravlja.
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni pretres o 2. i 3. tački dnevnog reda, a pre otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, podsećam vas da shodno članu 97. Poslovnika Narodne skupštine ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova i raspodeljuje se na sledeći način: poslanička grupa Za evropsku Srbiju - jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; poslanička grupa SRS - jedan sat, sedam minuta i 12 sekundi; poslanička grupa G17 plus - 28 minuta i 48 sekundi; poslanička grupa "Napred Srbijo" - 25 minuta i 12 sekundi; poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica - 24 minuta; poslanička grupa SPS - JS - 18 minuta; poslanička grupa LDP - 14 minuta i 24 sekundi; poslanička grupa Nova Srbija - 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa manjina - osam minuta i 24 sekunde i poslanička grupa PUPS - šest minuta.
Saglasno članu 96. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi nijedne poslaničke grupe imaju pravo da govore jedanput do pet minuta.
Molim poslaničke grupe, ako to niste učinili, da podnesete prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika. Obaveštavam da će po ovoj tački dnevnog reda poslaničke grupe predstavljati narodni poslanici dr Nikola Krpić, poslaničku grupu PUPS, Zoran Bortić, poslaničku grupu SPS-JS, Donka Banović, poslaničku grupu DSS – Vojislav Koštunica, Vlajko Senić, poslaničku grupu G 17 plus, Milorad Buha SRS, i Dejan Nikolić ZES.
Saglasno članu 157. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine otvaram zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o akreditaciji i Predlogu zakona o zaštiti potrošača.
Da li predstavnici predlagača žele reč? (Da.)