Žao mi je što o ovako važnoj stvari raspravljamo kada je skupštinski prenos prekinut i da će u kasne sate biti nastavljen i siguran sam da ste i vi isto tako svesni, kao i ja, da to nije slučajno.
Zašto je ova rasprava ostavljena za ove ovako kasne sate i sa ovako malim brojem poslanika? Zato da bi se mantra evropskih direktiva ili prilagođavanje EU razgolitila na način kako ću ja pomoći mojim kolegama koji su govorili pre mene da se razotkrije i da tema o kojoj pričam mesecima unazad večeras dobija svoj epilog.
Kao prvo, imam jedno pitanje za one koji pričaju, ne očekujem odgovor, ali imam pitanje. Evropska direktiva postoji, postoji evropski standard i postoji cilj u životu, ali mehanizam kako se taj standard, cilj ili direktiva ostvaruje sprovodi, primenjuje i propisuje Vlada Republike Srbije.
To znači da bruka sa aferom "šećer" znači da smo izvoznu kvotu da stimulišemo proizvođače sirovina i šećera zloupotrebili jednu direktivu, jednu dobru nameru prepakujući i lažno predstavljajući poreklo šećera.
Ili, kako da građani razumeju, cilj je završiti fakultet i biti npr. diplomirani pravnik, ali do tog cilja možete doći makar na dva načina. Jedan je da vredno radite, polažete ispite i završite fakultet, a drugi je da kupite diplomu na nekom od fakulteta gde je to moguće ili da idete u one grupe od pet-šest studenata, navodno boljeg upoznavanja timskog rada, prepisujete seminarske radove i tako dođete do diplome pravnika i ostvarite cilj – završio sam fakultet i postao sam pravnik.
Znači, nemojte da uveravate građane da je ovo zahtev EU ovakav kakav je funkcionisao do danas i ovakav kakav se propisuje ovim zakonom sada, jer iskustvo, makar Slovenije, kao najbliže nama u mnogo čemu, govori da nije jedini način kontrole neba i postizanje evropskih standarda onaj koji smo mi primenjivali.
Zašto sam ovako energična, gotovo malo ljuta, ako mi dozvolite? Stvar je dobrog ukusa da neko noćas hvali rezultate Agencije za kontrolu leta d.o.o. društva i da hvali uspehe i upumpavanje para u budžet Republike Srbije. Ko ne zna, evo ja ću da podsetim, nije nebo nad Srbijom vlasništvo Agencije za kontrolu leta. Ne, nije, to je prirodno dobro i resurs o kojem država mora da vodi računa, a nije vodila.
Bojim se da ovako zdušna odbrana mojih kolega iz vlasti potvrđuje sumnje u koje nisam želela da poverujem, da u stvari ogroman novac koji se sliva u Direktoratu civilnog vazduhoplovstva i Agencije za kontrolu leta služi u nekoj preraspodeli koja se ne može nazvati zakonitom, kontrolisanom i da o njoj vodi eventualno računa ministar finansija kroz budžet Republike Srbije.
Zašto to tvrdim? Zahtev da se dostavi na osnovu mojih izlaganja, a po zakonu o slobodnom pristupu informacijama, ugovor po kojem je formirano to d.o.o. društvo Agencije za kontrolu leta između Srbije i Crne Gore, kako se zove, a koji je navodno zaključen 31. oktobra 2003. godine, možda i zaključen, dostavili smo zahtev Vladi i nadležnim organima da nam dostave taj ugovor ili makar kažu u kojem je to glasilu, službenom listu, bilo kojoj vrsti nekog službenog glasila objavljen, da se uverimo i da vidimo na osnovu čega je osnovana ta Agencija.
Do danas nismo dobili ništa o tome, ali ste se smejali zajedno ovde sa mnom kada ste videli da je osnov za osnivanje tih organa bio u Zakonu o ministarstvima - član koji je tretirao Ministarstvo o dijaspori. To je poslužilo u jednom trenutku Direktoratu civilnog vazduhoplovstva kao osnov da samo o sebi propisuje pravila.
Zašto donosite ovaj zakon u ovom trenutku? Evo, ja ću da objasnim onima koji se prave da ne znaju, a možda i ne znaju. Dana 28. maja 2010. godine, saopštenje 21. redovne sednice Ustavnog suda, predsedavala dr Bosa Nenadić, u predmetima ocene ustavnosti i zakonitosti opštih pravnih akata Ustavni sud je pokrenuo postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti odluke o vršenju osnivačkih prava u Direktoratu civilnog vazduhoplovstva države Srbije i Crne Gore, "Službeni list" 53/06, koju je donela Vlada Republike Srbije, jer je ocenio da se osnovano postavlja pitanje saglasnosti navedene odluke sa odredbama 97, 123. i 137. Ustava, koji određuju da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje režim i bezbednost u svim vrstama saobraćaja.
Dalje, da se pojedina ovlašćenja zakonom mogu poveriti preduzećima, ustanovama, organizacijama i pojedincima, da Vlada izvršava zakone i druge opšte akte Narodne skupštine i donosi uredbe i druge opšte akte radi izvršavanja zakona, kao i ocenu ustavnosti i zakonitosti sa odredbama Zakona o državnoj upravi, koje propisuju da se samo zakonom pojedini poslovi državne uprave mogu poveriti imaocima javnih ovlašćenja, da ministarstva i posebne organizacije mogu donositi propise samo kad su za to izričito ovlašćeni zakonom ili propisom Vlade, a Direktorat civilnog vazduhoplovstva nije bio, a ja sam vam ovde pokazivala "Službeni glasnik" gde su objavljeni propisi koje je taj organ neovlašćeno objavljivao.
Tim propisima ne mogu određivati svoje ili tuđe nadležnosti, niti fizičkim pravnim licima ustanovljavati prava i obaveze koje nisu već ustanovljene zakonom, te se odredbama Zakona o ministarstvima, koja određuju kao delokrug Ministarstva za infrastrukturu, vršenje poslova obezbeđenja saobraćajnog sistema, sud je odlučio da zastane sa postupkom ocene ustavnosti i zakonitosti pravilnika o načinu obračuna i visini naknade usluga koje ovaj direktorat pruža i koje je doneo Savet Direktorata civilnog vazduhoplovstva, dok se ne donese odluka o ustavnoj i zakonskoj zasnovanosti navedene odluke.
Treba li iko u ovoj skupštini reč više da kaže, pravnik, ekonomista, zainteresovan, brižan građanin iz vlasti ili opozicije, posle ovog što sam vam pročitala sa 21. redovne sednice Ustavnog suda održane 28. maja? Ne, ne treba onom ko svoj ustavni sud ceni, ko svoj ustavni sud želi da poštuje.
Zaista vas molim da mi se niko ovde ne poziva ni na pravila Eurokontrole, jer ovde stoji kako se ukupno naplaćena sredstva obračunavaju, zadržavaju itd. Da ponovim, preko 400 miliona evra je nezakonito ostalo van budžeta Republike Srbije i njima nisu raspolagali ni jedan od onih koji su bili ministri za infrastrukturu, sadašnji ili prošli, ministri finansija, već pojedinci koji su monopol nad upravljanjem nečim što je dobro svih nas zloupotrebljavali u privatne svrhe. Toliko o tome.
Zanima me da li je neko čitao Zakon o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama. Da otvorim raspravu u ove kasne sate za amandmane i da skrenem samo pažnju da je čitav zakon donet zbog članova 214, 217, 225. i 233, gde pokušavate samo nekim da dovedete u pitanje rezultate privatizacije, i to onima u lučkoj delatnosti gde mimo Ustava predviđate način kako da se oduzme ono što je kroz privatizaciju stečeno, uzimajući ključan datum, mi smo ga u šali nazvali dan mladosti 2003, gde pravite vododelnicu, sve što je urađeno do 25. maja ima jedan tretman, a sve što je urađeno posle 25. maja ima drugi tretman.
Pošto sam obećala predsednici da nećemo koristiti svo vreme od 25 minuta, završiću sada raspravu, ali sam kandidovala pitanja o kojima ćemo govoriti u raspravi o pojedinostima, a nadam se da sam kolege vaše, gospodine Mrkonjiću, makar zaintrigirala za ustavnost ovih postupaka koje preduzimate u ovom trenutku.

Reč dajem poslanici Branki Karavidić.

Poštovana predsednice, poštovani predstavnici Ministarstva, kolege poslanici, za razliku od Predloga zakona o vazdušnom saobraćaju, koji je na Odboru za saobraćaj i veze izazvao veliku polemiku u trajanju skoro od dva sata, vidim da ovde ta polemika traje, osvrnuću se na zakon o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama. Mogu samo da primetim da je on na Odboru za saobraćaj i veze prošao bez ijedne jedine primedbe.
Što se tiče trenutne zakonske regulative koja je trenutno na snazi, to je Zakon o unutrašnjoj plovidbi i Zakon o pomorskoj unutrašnjoj plovidbi. Oni trenutno regulišu ovu izuzetno važnu oblast. Nakon raspada bivše država i preuzimanja nadležnosti iz oblasti vodnog saobraćaja od strane Republike Srbije, nastala je potreba da se materije u oblasti plovidbe usklade sa nastalom situacijom.
Naravno, i Ustavnim zakonom za sprovođenje Ustava Republike Srbije predviđena je obaveza usklađivanja zakona sa Ustavom Republike Srbije. Nedonošenje zakona po hitnom postupku moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po vodni transport sa stanovišta bezbednosti plovidbe i zaštite opšteg interesa u lukama i pristaništima.
Naime, trenutnu situaciju u ovoj grani transporta karakteriše loše stanje u kome se nalazi inspekcija bezbednosti plovidbe, zastarelost plovila i zastarelost pravila vršenja inspekcijskog nadzora, neprilagođenost nacionalnih pravila plovidbe sa pravilima usvojenim na panevropskom nivou, te je potreba za hitnom zaštitom opšteg interesa u lukama u kojima je kao posledica nedostatka odgovarajuće regulative nastavak obavljanja lučke delatnosti doveden u pitanje.
Predlog zakona o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama, koji je danas na dnevnom redu, uređuje režim i bezbednost plovidbe na unutrašnjim vodama Republike Srbije. Ovaj predlog zakona sadrži nova rešenja u skladu sa promenama nastalim u društvenom, ekonomskom i svojinsko-pravnim odnosima uspostavljenim Ustavom Republike Srbije.
Takođe su propisani uslovi koji moraju da ispunjavaju vodni putevi za bezbednu plovidbu. Uređuje se sposobnost plovila za plovidbu posada, traganje i spasavanje luke i pristaništa, nadzor i ostalo što se odnosi na plovidbu. Vrlo je bitno reći da ovaj predlog zakona jasno razgraničava nadležnosti u oblasti bezbednosti plovidbe, korišćenje, održavanje, obeležavanje i zaštite vodnih puteva, pristaništa, zimovnika, sidrišta, a takođe i vršenje inspekcijskih nadzora.
Jedan od najznačajnijih razloga za donošenje predloga ovog zakona je puna usklađenost zakonodavnog sistema Republike Srbije sa pravom EU. Predlog zakona unosi u domaće zakonodavstvo osam direktiva, uredbi i saopštenja EU.
Osim međunarodnih konvencija, rezolucija i sporazuma, koji su uzeti u obzir prilikom izrade ovog predloga zakona, prihvaćena su i neka pozitivna rešenja susednih podunavskih zemalja, kao što su na primer: Austrija, Mađarska i Hrvatska.
Ovaj predlog zakona sadrži, takođe, i neke do sada važeće odredbe Zakona o pomorskoj unutrašnjoj plovidbi za koje nije bilo potrebe da se menjaju. Važno je reći da zakon ističe značaj razvoja vodnog saobraćaja kao i luka i pristaništa za Republiku Srbiju.
Strategijom razvoja vodnog saobraćaja Republike Srbije uređuje se i dugoročni razvoj vodnog saobraćaja u zemlji i donosi se na deset godina. Inače, strategiju donosi Vlada Republike Srbije.
Predlog zakona će pozitivno uticati i na značajno povećanje nivoa poštovanja pravila bezbedne plovidbe jačanjem uloge inspekcije. Primenom predloga zakona podstaći će se dolazak na domaće tržište brodara, čija plota ispunjava danas važeće standarde u pogledu tehničkih uslova koje brodovi moraju da ispune, a podstaći će se i dolazak lučkih operatera na tržište novih lučkih usluga.
Važno je reći da su privredni subjekti koji učestvuju u unutrašnjem vodnom transportu preko svojih predstavnika udruženja imali priliku da se u okviru javne rasprave, koja je održana od 28. aprila do 25. maja ove godine, na nekoliko okruglih stolova, izjasni o predlogu zakona. Valja napomenuti da su isti podržali ovaj predlog zakona.
U danu za glasanje ću podržati ovaj predlog zakona kao i poslanička grupa ZES.

Narodni poslanik Nikola Savić ima reč.
       

Dame i gospodo narodni poslanici, posle Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, danas u objedinjenoj proceduri razmatramo još dva zakona iz ove oblasti, a to su zakon o vazdušnom saobraćaju i zakon o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama.
Moram da kažem da je dobro što se donose zakoni iz oblasti saobraćaja, što se uređuju i usaglašavaju ovi zakoni sa savremenim tokovima. Dobro je i to što se potpisuju sporazumi sa pojedinim državama iz ove oblasti, jer ovde na ovoj skupštini smo od mnogo kolega iz svih poslaničkih grupa čuli da je saobraćaj jedna od najvažnijih strana svake zemlje.
Naravno, dobra stvar što se donosi ovaj zakon je i to što se praktično stvaraju uslovi da Republika Srbija preuzme ustavnu nadležnost nad oblasti vazdušnog saobraćaja i oblasti unutrašnje plovidbe, jer dosadašnji zakoni su u ovoj oblasti doneti u vreme bivše SRJ, odnosno bivše zajednice Srbija i Crna Gora. Zbog toga se nadamo da će se u proceduri u najskorije vreme naći i još neki zakoni iz ove oblasti, ovde pre svega mislim na zakon iz oblasti železničkog saobraćaja.
Ovde je prisutan gospodin ministar i verujem da će i on to potvrditi kad bude uzeo reč i odgovarao narodnim poslanicima. Ovi zakoni, a mislim na ova dva zakona o plovidbi i vazdušnom saobraćaju, donose se u hitnoj proceduri. Međutim, vi ste ih stavili na dnevni red sednice koja je u terminu redovnog zasedanja, a za to ste imali ceo septembar i samo hoću da kažem, na taj način se vidi koliko poštujete ono za šta se zalažete.
Kao osnovni razlog za donošenje ovih razloga po hitnom postupku navodi se približavanje našeg zakonodavstva zakonodavstvu EU. Mogu čak donekle i da prihvatim ovaj razlog, jer saobraćaj i delatnost i oblast gde je naša zemlja najviše inkorporirana u samu EU uostalom i tri naša najveća suseda Bugarska, Rumunija i Mađarska su članice EU i kažem, to može biti razlog i opravdanje za hitan postupak.
Postavlja se pitanje, zbog čega ste čekali dosad. Tamo u jednom delu zakona o vazdušnom saobraćaju govorite o tome da ovaj zakon treba da do kraja 2010. godine Srbija pristupi zajedničkom vazdušnom prostoru koje čine 35 zemalja i više od 500 miliona stanovnika, ali već vidimo da to sigurno neće biti doneto do kraja ove godine.
Međutim, ovde sam rekao nešto šta je dobro kod ovih zakona, kao i kod svih vaših zakona, kod ovih zakona, kao i posebno kod Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, primetni su odgovarajući propusti i očigledno je da predlagač nije vodio dovoljno računa o svim aspektima ovog zakona.
U čemu se ogledaju ti propusti? Pre svega u tome što su zakoni u nekim svojim segmentima nedovoljno jasni, a dobrim delom su i neprimenljivi, videćete kasnije o čemu se radi, a videli smo prilike da to vidimo i na nekim drugim zakonima.
Međutim, ovo i nije najveća mana ovog zakona. Ovi zakoni obiluju mnogim stvarima koje su u potpunoj suprotnosti sa proklamovanom politikom Srbije i zakonima i sa proklamovanim interesima Republike Srbije.
Naime, evo ja ću to ilustrovati samo sa dva primera, jednim primerom iz oblasti vazdušnog saobraćaja i jednim primerom iz oblasti vodnog saobraćaja.
Recimo, kod zakona o vazdušnom saobraćaju u pojedinim slučajevima se predviđa da se pod određenim uslovima stranom vazduhoplovu može dozvoliti da nosi aktivno napunjeno streljačko, raketno ili bombardersko naoružanje ili kad je u pitanju zakon o unutrašnjoj plovidbi, odnosno vodni saobraćaj, tamo opet se pod određenim uslovima predviđa da strano nuklearno plovilo može da se nađe u našim unutrašnjim vodama, našim lukama i našim pristaništima.
Koliko znam Srbija je vojno neutralna, Srbija nije članica nijednog vojnog saveza i ova Vlada upravo i zastupa tezu da nam članstvo u NATO-u nije sada prioritet i zaista mi nije jasno zbog čega su se ovakve stvari našle u zakonu.
Možda će u perspektivi ova ili neka buduća vlada u prioritete svoje staviti pristupanje NATO-u, naravno protiv čega smo mi u SRS, ali dok se to ne desi zaista mislim da ovim stvarima ne treba da se bavimo.
Što se tiče zakona o vazdušnom saobraćaju, na jednom mestu u tom zakonu se kaže da se uslovi za pružanje usluga za potrebe Vojske Srbije potvrđuju ugovorima i da na te ugovore prethodnu saglasnost daje Vlade. To je u redu, slažemo se s tim.
Međutim, SRS smatra da se ovde, pored toga što saglasnost daje Vlada, moraju pozvati i nadležni skupštinski odbori. Zbog čega? Pa, svi znate da smo imali jednu veliku aferu, aferu Davinić, i da se ne bi tako nešto ponovilo, ipak mislim da ovde treba da nadležni skupštinski da imaju uticaja.
U ovom zakonu, recimo, spominje se reč "avioprevozilac", a svi znamo da je srpska reč "avioprevoznik" i to je jedna tehnička stvar. U ovom smislu je SRS i podnela amandmane i mislim da bi tako nešto trebalo da se ispravi.
Što se tiče ovog zakona, govori se o Upravnom odboru Direktorata civilnog vazduhoplovstva. Tamo se kaže da taj upravni odbor treba da broji pet članova, koji čine ministri saobraćaja, unutrašnjih poslova, zaštite životne sredine, odbrane i finansija. Smatram da je ovde na najklasičniji primer prisutan sukob interesa, a i ne samo to.
Šta će se desiti, recimo, ako neka buduća vlada bude formirana tako da se neka od ovih pet ovde pobrojanih ministarstava spoje u jedno, recimo, Ministarstvo saobraćaja i MUP čine jedno ministarstvo i onda u tom slučaju ovako predviđen upravni odbor ne bi brojao pet nego četiri člana i onda bi morali da ponovo menjamo zakon samo zbog toga.
Što se tiče Zakona o lukama, zaista radi se o jako važnim i jako obimnim zakonima. Mislim da nije dobro što ste ih spojili u jednu raspravu, ali moram nešto da kažem i ovom zakonu o lukama i plovidbi na unutrašnjim vodama.
Smatram da bi ovaj zakon trebalo da obezbedi da se iskoristi plovidbeni potencijal Srbije, plovidbeni potencijal naših reka, međutim, u njemu o tako nečemu nema ni reči.
Plovidba na unutrašnjim rekama ima izuzetan značaj po celokupnu privredu naše zemlje i ulaganje u ovu oblast bi u svakom slučaju mogao da pokrene zamajac naše posrnule privrede i celokupnu zemlju da izvuče iz krize.
Svi znaju ko je su to plovne reke – Dunav, Tisa, Sava, jednim delom i neke druge reke, međutim, one se ni približno ne koriste u dovoljnoj meri jer su plovni putevi u takvom stanju da se ne održavaju na adekvatan način.
Spomenuo sam reke, ali moram da spomenem i kanal Dunav-Tisa-Dunav. Kanal Dunav-Tisa-Dunav je u očajnom stanju. To svi znaju. Ne čisti se redovno, a na nekim mestima potpuno je zatrpan.
Svi znamo da su prethodne generacije mnogo truda, znoja i novca uložili da se uradi ovaj kanal, pa sam negde pročitao podatak da su neki delovi ovog kanala počeli da se rade još u vreme Marije Terezije. To kolege iz Vojvodine možda znaju bolje od mene.
Ovaj kanal pored navodnjavanja, što mu je primarna uloga, određenim ulaganjem i modernizacijom, održavanjem, mogao bi da se pretvori u jedan plovni kanal i te kako bi se na taj način smanjili troškovi transporta. Znamo da troškovi transporta u velikoj meri utiču na cenu svih proizvoda.
Ovde imamo još jednu nelogičnost kada je u pitanju ovaj zakon o unutrašnjoj plovidbi i lukama. O tome je govorio neko od mojih kolega. Naime, kada su u pitanju održavanje i inspekcijski poslovi na državnim vodnim putevima postoje određene nedorečenosti. Kada se to dešava? Pa recimo u onim slučajevima kada taj vodni put predstavlja granicu između autonomne pokrajine i ostatka Republike.
Ako je vodni put kompletan na teritoriji autonomne pokrajine tu ništa nije sporno, međutim imamo puno takvih situacija gde plovni putevi predstavljaju granicu između autonomne pokrajine Vojvodine u ovom slučaju i ostatka Srbije.
Recimo, šta će se desiti ako se na sredini reke Save, tamo negde između Šapca i Rume, nađe neka prepreka koja ometa plovidbu, koja mora da se ukloni i ta prepreka se nalazi i sa jedne i sa druge strane zamišljene granične linije? Ko će biti onda nadležan, da li pokrajinski ili republički organi?
Dalje, u ovom zakonu o vodama i lukama postoje neki pojmovi koji se uopšte ne definišu, manje poznati pojmovi kao što su pojmovi neperi, devolucije i slično, ali zato postoje neki opštepoznati pojmovi koji se definišu, pa tamo se definiše pojam putnik, pojam premor itd, a to su pojmovi koji su svakome poznati.
Poseban slučaj ovog zakona su luke. Imam utisak da se ovaj zakon donosi upravo zbog luka, kako bi se dao legitimitet svim nepravilnostima vezanim za Luku Beograd. Neću se zadržavati na tome, moje će kolege nešto više govoriti o ovoj stvari.
Opet se javlja jedna stvar vezana za uslove pod kojima mogu da plove strana plovila. Naime, plovila EU su privilegovana u odnosu na plovila drugih zemalja. Mi još uvek nismo član EU i SRS smatra da plovila svih zemalja, bez obzira da li su ona iz EU ili drugih zemalja, trebaju da imaju isti tretman, a ne da jedna imaju privilegiju u odnose na druge.
Na kraju, da kažem još nešto. U jednom članu govori se o štetnim predmetima i materijama, odnosno o njihovom ispuštanju. Naime, ovaj član je apsolutno neprecizan i SRS je podnela amandmane jer vi ovde u zakonu u istu ravan stavljate pojmove – ispuštanje, izbacivanje i izlivanje. Naravno, misli se na štetne predmete i materije. Ovde treba da se pravi razlika. Izlivanje je proces koji se odvija mimo nečije volje, u ovom slučaju mimo volje zapovednika broda.
Samim tim ne može se nekom zabraniti da vrši nešto na šta nema uticaj, dok recimo sa ispuštanjem i izbacivanjem je nešto drugačija stvar. Ispuštanje i izbacivanje su pojmovi koji podrazumevaju da to neko namerno radi. Onda u tom slučaju bi ljudi trebalo da snose sankcije. Opet kažete – ukoliko neko izbaci ili ispusti, a očigledno je da to može da uradi samo sa namerom, dužan je da o tome obavesti najbližu lučku kapetaniju. Ne očekujete valjda da neko ko je to uradio, ko je naneo štetu sam sebe prijavi nekom za načinjenu štetu?

Narodni poslanik Srboljub Živanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, kao član, na Odboru za saobraćaj  bilo je velikih primedbi na ovaj zakon baš zbog 40 amandmana koje je podnela Vlada. Međutim, na Odboru je doneta odluka da ti amandmani suštinski ne menjaju ovaj zakon, što u stvari nije tačno, jer gledajući ove amandmane primetio sam da oni suštinski menjaju ovaj zakon.
Kao što su rekle moje kolege u svojoj diskusiji, ova dva zakona su u suprotnosti i smatrao sam da treba da budu odvojeni, jer ako se raspravlja o zakonu o vazdušnom saobraćaju i zakonu o plovidbi oni nemaju nikakve veze jedan s drugim. Dobro, vi možete sve, pa prema tome, može i noć da bude dan i dan da bude noć. To ste pokazali 5. oktobra kada ste dolazili na vlast. Mislim da i ova vlada, korišćenjem svog ovog vazdušnog saobraćaja i plovnih objekata, verovatno će otići u istoriju, pa tamo gde se bude zakačila.
Razlozi za donošenje ovog zakona jesu, kao što ste naveli, navodno u oblasti ostvarivanja ustavne nadležnosti RS u oblasti vazduhoplovstva, kao i uslovi za obavljanje vazdušnog saobraćaja na teritoriji RS, uz uvažavanje i primenu najvažnijih standarda bezbednosti kakvi važe u zemljama EU.
Mogu kao poslanik SRS, sigurno kao građanin države Srbije i kao čovek, što se tiče bezbednosti podržavam da treba voditi računa. Ne mogu da shvatim da isključivo to važi za EU ili za avione iz EU, vazduhoplove iz EU. Sve ostale zemlje koje koriste vazduhoplove na našem aerodromu za njih ne važi.
Ovde je cilj da se, pored bezbednosti, omoguće uslovi za unapređenje vazduhoplovne industrije u Republici Srbiji. Navodno treba otvoriti nove pogodnosti i puteve za investiranje u ovoj industriji. Takođe, želim veći protok kapitala, jer se stvara tržište vazduhoplovnih usluga. Razumem vas i normalno je da treba koristiti aerodrome, mogućnosti gde se sigurno može vršiti određena poslovna transakcija i mogućnost treba iskoristiti za zapošljavanje velikog broja građana.
Ne mogu da shvatim da pričate o nečemu što ste već uništili. Uništena je avioindustrija. Tehničko sam lice i otprilike znam šta je posedovala Srbija. O čemu govorite da želite da podignete nivo u toj avioindustriji? Sigurno ne mislite isto što se desilo u Kragujevcu da želimo da podignemo nivo automobilske industrije, koja nažalost, dobro znate, gde će i kako će da dovede Srbiju, odnosno i ovog puta želite da kažete da avioindustrija može da postoji u Srbiji.
To je verovatno po ugledu na EU, pa se plašim da jednog dana kada seljak zaore svoju njivu i pusti brazdu, stane, gleda da li je ta brazda ista kao u EU. Toga se plašim, dame i gospodo, jer moramo dobro znati, a i vi dobro znate koji sedite u tim foteljama, gde nas vodi ova EU.
Dobro znate da posle petooktobarske revolucije svi aeroplovi koji su vozili Vladu i tadašnje ministarstvo čiji su oni bili, to su bili avioni Caneta Subotića. Pitam vas, dame i gospodo, da li ovaj zakon treba da omogući srpskim vlastodršcima, kao i domaćim magnatima, da uživaju u vazdušnim letovima svojih novih aviona koji treba da zamene njihove skupe automobile? To je bilo i moje pitanje, dobro znaju prisutni koji su bili na Odboru za saobraćaj.
Nemamo ništa protiv da u procesu privatizacije, koja je kriminalno urađena u Srbiji, verovatno i ovo jednog dana desi da se privatizuje aerodrom, jer mi se čini da ovi zakoni idu tim putem. Dobro, verovatno kao sve ono što se negativno dešavalo u Srbiji i dalje je verovatno trend ove vlade i određenog ministarstva.
Ono što dalje treba napomenuti jeste, dame i gospodo, vidite kako su ovi aerodromi i avioni zloupotrebljavani u najvećoj, da kažem, transakciji i najvećim trgovinama droge, gde je gospodin Šarić imao određene otvorene puteve. Šta se na kraju dešava? Tresla se gora, rodio se miš. Tu otprilike vidim određene zloupotrebe, što ću verovatno kada bude reč o pojedinostima, o amandmanima, govoriti.
Sada o ovom drugom zakonu o plovnim objektima, moram reći da sam 80-tih godina bio određen od stručnog tima kao rukovodilac za izradu specijalnog plovnog objekta sa propulzivnim pogonom. Taj projekat su finansirale UN. Ti objekti su bili plovni objekti, trebalo je da budu primenjeni na vodama koje nemaju regulisan plovni put i koristili bi se u turističke i u vojne svrhe. Nažalost, kao što se dešava i zbiva kod nas, taj projekat je nastavio da živi van granica tadašnje SRJ i Srbije i nije ugledao svetlost dana u ovoj državi, već van granica.
Ako posmatramo vodene tokove u Srbiji, moj kolega Nikola Savić pokušao je da vam objasni ili da referiše određene probleme kod tih plovnih objekata i luka, gde su se nekada te luke koristile u velikim industrijskim kompleksima.
Moram reći da Hemijska industrija "Zorka Šabac" je sve do propasti i ove kriminalne privatizacije koristila te vodene puteve, gde je industrija funkcionisala i radila, gde su korišćene barže, gde je dopremana sirovina, odnosno koristili su se za otpremanje gotovog proizvoda čak za latinskoameričke države.
Sigurno znate da je to jedan od najjeftinijih transporta, i najfleksibilnijih i najbržih, bez određenih pretovara. Šta se dešava? Ta kriminalna privatizacija i prestanak rada privrede, odnosno industrije je u stvari uništila sve te luke, a takođe i plovne objekte i plovne puteve.
Pitam da li sada i kako bi mogla da prođe ta jedna barža Savom, jer verovatno bi se nasukala, je l' taj plovni put, plovni kanal je zatrpan, nije godinama čišćen. U razgovoru na Odboru za saobraćaj rečeno je – pa, to sedište je vezano u Zagrebu, kakve ima veze ako je sedište u Zagrebu za prečišćavanje kanala i vodenih puteva u Srbiji i kroz Srbiju?
Ono što je takođe vrlo bitno jeste da, kada pogledate te vodene tokove kroz Srbiju, videćete kolike i kakve sve mogućnosti možemo da imamo i u turističkom i u privrednom pogledu, a da ne kažem kako su i ranije korišćeni ti tokovi, korišćenjem onog ključnog, a to je skela.
Dalje, dame i gospodo, moram takođe napomenuti da ova dva zakona o kojima govorite, naročito na ovoj sednici po hitnom postupku, trebalo je o njima i ranije da se diskutuje i da se govori, da ne doživimo sudbinu, gde vidite i sami kako je došlo do privatizacije Luke Beograd i do njenog kriminalnog oduzimanja. Da li je sada ta privatizacija u redu ili nije, da li je ona kriminalno putem suda vraćena ili nije, to treba ovim zakonima da se dokaže i da se pokaže.
Ali, još jednom vam govorim i time ću završiti, ova dva zakona su takoreći u koliziji, jedan sa drugim nemaju veze, ali verovatno, što sam na početku rekao, vi uzimate i spajate da se o njima diskutuje, a dobro vidite da svaki zakon ima preko 200 članova o kojima treba diskutovati i koje treba analizirati, i koji su suštinski članovi, a i amandmani koji će doprineti boljitku ova dva zakona.

Narodni poslanik Milan Avramović ima reč.
       

Dame i gospodo narodni poslanici, preostali poslanici u sali, gospodine ministre, nadam se da ćete u 20.00 časova, koliko ima pet do 20, imati koncentraciju da saslušate sve preostale govornike, s obzirom da ova tema nije često u republičkom parlamentu, a važna je i važnost njenog donošenja imamo u obrazloženju. Zbog toga bih vas molio da na kraju nam date barem neke suštinske odgovore, kako bi ova rasprava ličila na raspravu ili kako bi ova diskusija doprinela poboljšanju samog zakona.
Zakon o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama, oko koga ću se fokusirati, u suštini treba da postoji. On uređuje protok svih plovila kroz našu zemlju, uređuje jedan sistem koji je prepoznatljiv u svetu, kako se treba ponašati na teritoriji jedne zemlje, pogotovo na rekama i vodama, s obzirom da Srbija ima kapacitete da kroz nju ogroman tranzit rečnog puta prolazi i da bi se taj tranzit evidentirao, beležio, koristio, uostalom, i finansijski zloupotrebio, mora da postoji jedan zakon. Ali, i ovaj kao i svi ostali zakoni imaju više ciljeva koji suštinski nisu ovo što sam naveo.
Prvi zadatak jeste ona osnovna administrativna norma koja kaže da se moramo uskladiti sa Ustavom Srbije jer Srbija nije u granicama u kojima je bila, pa se tako i zakoni svode na njenu postojeću teritoriju. Kao i najznačajniji razlog koji ste naveli ovde na strani 84, a to jeste citiram – unošenje komunitarnog prava EU u domaće zakonodavstvo, sa obrazloženjem, da se unosi osam direktivi, uredbi i saopštenja. Ako je to osnovni i najbitniji razlog zbog čega se ovaj zakon donosi, pa i po hitnom postupku, onda odmah da stavimo tačku na zakon i da kažemo, on nama nije potreban. Evo, zbog čega to kažem.
Prvo, naše mišljenje, kao i vaše pretpostavljam gospodine Mrkonjiću, da mi za sada još uvek nemamo nikakve veze sa EU i zato ne možemo ispratiti standarde članica EU, a ne direktive, smernice, uredbe ili saopštenja.
Podsetiću vas da za članice EU ne postoji nijedno pravilo koje ima popust prema državi Srbiji zato što država Srbija nije članica, tako da nema ni razloga da država Srbija daje popuste članicama EU, a kamoli obeštećuje druge države koje nisu članice, a takođe su nam susedi i takođe su u Evropi.
Podsetiću vas i na onaj glupi primer Zakona o saobraćaju i bezbednosti koji kaže da jedna uredba EU donosi zaključak da je poželjno koristiti poziciju u toku vožnje i po danu, kako bi saobraćajne nezgode bile što manje, a onda se u naš zakon isfiltrira obaveza da moraju biti uključena kratka oborena svetla, zato što je to neka direktiva EU. I vi i ja znamo da se danju odlično vidi i da svetla nisu potrebna, ali eto, ta direktiva se poštuje. Nadam se da to neće biti slučaj i sa ovim zakonom.
Drugi razlog jeste ekonomske prirode. S time se moramo svi složiti da je kaznena politika zauzela u ovom zakonu 14 članova ili osam strana, koja u svom rasponu ima definiciju kazne od 100 hiljada do tri miliona dinara. Podsetiću vas da zbog te čuvene EU, u koju nikada nećemo ući ili kada uđemo ona će se raspasti, SSP košta državu Srbiju o ko 300 miliona godišnje.
Zato vas i podsećam na član 280. u ovom predlogu zakona koji kaže – na postupke koji nisu pravosnažni, okončani do dana stupanja na snagu ovog zakona, primenjivaće se odredbe ovog zakona. Kako je to, gospodine ministre Mrkonjiću, moguće? Ako sankcije koje se rastežu od 100 hiljada do tri miliona dinara udaraju onog čoveka koji nema mogućnost da prekrši onaj zakon, a kažnjava se po ovom zakonu, postavlja se pitanje – da li se standardne norme i prava koriste u ovom zakonu?
Kažem vam ne, zato što tamo gde je napravljen prekršaj po onom zakonu, po njemu treba da postoji postupak, a ne tamo gde je napravljen prekršaj po starom zakonu, a da se kažnjava po novom. Posebno po novom, što je, em stroži, em što pravilnici ovog zakona nisu postojali u prethodnom.
Krenuo bih analizom ovog predloga zakona, od samog člana 2. Možda je to humor, ali je tužna istina. Kaže – odredbe ovog zakona se primenjuju na ratna plovila kada je to ovim zakonom propisano. Moram da vas podsetim da je Sofa sporazum, nažalost, precizirao šta možemo da koristimo od stranih ratnih vozila i kako prema njima da se ponašamo. Što se tiče domaćih ratnih vozila, njih i nema. Oko toga ne treba ni brinuti, onda slobodno možete brisati član 2. stav 2.
Ono što je takođe važno u ovom predlogu zakona jesu razvoj i strategije koje se odnose i donose na 10 godina. Ovde se kaže – dugoročni razvoj vodnog saobraćaja se uređuje strategijom razvoja vodnog saobraćaja Republike Srbije koji se odnosi na period od 10 godina. Strategiju donosi Vlada.
U ovom predlogu zakona nije precizirano u kom periodu donosi Vlada strategiju, da li će se ona menjati i poštovati, da li ima finansijskih mogućnosti za to?
Već u sledećem članu se kaže – u skladu sa strategijom se donose kratkoročni, srednjoročni i dugoročni planovi, izgradnja razvoja vodnih puteva, luka, pristaništa, kao i planirani iznosi troškova i predlozi načina finansiranja.
Znači, vi u startu znate da nemate novac za to. Tražite predloge kako ćete se finansirati i, evo odgovora u sledećem članu. U članu 17. je definisan pojam direkcije.
Moramo da kažemo da je stara direkcija Plovput preimenovana u direkciju za vodene puteve, da ona svoje usluge može da komercijalizuje, naplaćuje drugim subjektima ili pravnim licima i da se na takav način može finansirati, što je apsolutno pogrešno, jer je ova direkcija na budžetu Republike Srbije. Ona mora da radi samo u interesu Republike Srbije, a ne privatno, kako to vole da kažu naši građani – tezgari, ili da puni svoj budžet koji je ekstra namenjen samo za nju.
To nije sporno, ono što je sporno jeste da direkcija ima pretpostavljamo svoje kadrove koji su školovani i edukovani za ovu vrstu posla. Ono što je za nas sporno jeste agencija, a koja se otvara u ovom predlogu zakona, koja je sastavljena na način na koji je sastavljena i koja donosi odluke u saglasnosti sa upravnim odborom.
Članove upravnog odbora imenuje Vlada, to su političke partije, to su političke ličnosti. Nemamo dokaz da su oni kompetentni, a ovde postoje članovi Predloga zakona koji kažu da Ministarstvo na predlog Agencije može odrediti visinu naknade za ovo ili za ono, ili Ministarstvo na predlog Agencije može odrediti taksu za ovo ili ono.
Dakle, Agencija će rukovoditi ovim zakonom. Nestručni ljudi, ljudi koji su tu po političkoj podeli, ljudi koji treba da uzmu u maksimalnoj mogućnoj mogućnosti što više novca iz same Agencije, jer i njen rad se odnosi na finansiranje od taksi za koje ona donosi cenovnik, u saglasnošću sa Ministarstvom.
Ono što je za mene jako važno jeste član 214. Pošto nemam puno vremena i da bih ispoštovao ostale kolege, kaže se ovako, radi građana – lučko zemljište i lučka infrastruktura su u javnoj svojini. Ovo je rečenica koja mene jako raduje.
Podsetiću vas, kaže ovako – izuzetno, infrastruktura u lukama, odnosno pristaništima, može biti u svojini operatera koji su to pravo stekli u procesu privatizacije.
Onda kaže – odredbe ovog stava ne primenjuju se na lučke operatere koji su ugovorom o privatizaciji kojima se stiče pravo svojine na delovima lučke infrastrukture zaključeni posle 25. maja 2003. godine. Gospodine Mrkonjiću, ako ste vi učestvovali u pisanju ovog zakona, šta je 23. maj 2003. godine? Zbog čega je ovaj datum izabran?
Reći ću vam ono što mi znamo. Ono što mi znamo jeste da je 2003. godine Zakon o planiranju i izgradnji dozvolio legalizaciju objekata izgrađenih do tog datuma. Posle toga je usvojen novi Zakon o planiranju i izgradnji koji je omogućio naknadu za legalizaciju uz doplatu tržišne vrednosti itd, da ne bih sada gubio vreme. Šta je to što je ovaj datum prelomilo? Zašto nije februar 2008. godine? Zašto nije neki drugi datum nema u obrazloženju ovog zakona.
Ono što ću vas podsetiti jeste, ako pominjete da su luke državna imovina ili javna svojina, podsetiću da je Luka Rijeka, državno preduzeće Hrvatske, 2003. godine kupilo Luku u Sremskoj Mitrovici na Savi i napravila sebi posao veka. Dakle, prekookeanski brodovi koji mogu da pristupe samo u Luku Rijeka železnicom svoje kontejnere, dovlače robu do Sremske Mitrovice i time se koristi celokupna mreža vodenih puteva, kako Srbije, tako i Evrope, Dunavom, do izlaska na Crno more.
Ono što je meni važno da vas podsetim, da je ovo državna svojina, da je privatizovana 2003. godine i da mi od toga sada nemamo ništa. Podsetiću vas i na sporazum između nas i Mađarske u kojem se kombinovani transport favorizuje, posebno u odnosu na vodeni put i podsetiću vas da je Hrvatska napravila sa Mađarskom taj sporazum koristeći našu luku u Sremskoj Mitrovici.
Još jedna veoma važna stvar, ako već koristimo brodove, brodogradnju, podsetiću vas na preduzeće JRB. Avgusta 2010. godine uhapšen je zamenik generalnog direktora, finansijski direktor, za proneveru ili odštetu od 70.000 evra. To je ono što se zna sudskim putem, za ono što se ne zna istraga će tek utvrditi. Oni su remontovali brodove za tri puta skuplju cenu od onog što je potreba. Vlasnik Nenad Đorđević, čini mi se, prodaje zgradu JRB u Budvi i imovinu na ostrvu Sveti Nikola u Crnoj Gori, poznatu kao "Havaji", za budzašto para. To je državna svojina.
Da vam ne pričam o Luci Beograd, za koju smo mi tražili formiranje Anketnog odbora u Skupštini Srbije, gospođo Đukić-Dejanović, nažalost, nikada nije došao na dnevni red, na kome smo hteli da iznosimo tužnu istinu pljačke državne imovine.
Gospodine Mrkonjiću, podsetiću vas samo na neke detalje zato što me raduje ova prva rečenica, ali ne znam da li će se primeniti na ove delove koje vam ja govorim. Dakle, zemljište koje je dato Luci Beograd na korišćenje je državno, oko toga nema dileme. Republika je dala već 60-tih godina na korišćenje gradu. Grad nije imao sredstva da investira, pa je to zemljište dao tada društvenoj firmi, pristaništu Beograd, današnja firma Luka Beograd.
Luka Beograd u procesu privatizacije privatizuje se i kupuju je pojedinci, sada da ne nabrajam, Milan Beko, Miroslav Mišković. Mislim da je bila u pitanju 2005. godina. Ovu privatizaciju osporava do dan-danas Vjerica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, koja je podnela krivične prijave protiv svih vinovnika u toj privatizaciji.
Bez obzira da li će Mišković ili Beko ostati vlasnici Luke ili ne, zemljište pripada Republici. S obzirom da 70% tog zemljišta Luka ne koristi, država bi mogla odmah da ga oduzme bez pravnih poteškoća. Država bi mogla da odluči da li Luka mora da se dislocira iz centra grada ili izmesti uzvodno na Dunavu i da to iskoristi da Luci, odnosno u ovom trenutku Miškoviću i Beku, oduzme svo zemljište i da im daju zemljište na drugoj lokaciji. Zašto država to ne uradi, ako je sada ovim zakonom to u svojini?
Ostaje jedna dilema – da li je promena namene zemljišta koju je sprovela gradska uprava grada Beograda legalna i da li je na sajmu u Kanu prezentovan grad na vodi u kome Luka Beograd predstavlja kompletno stambeno naselje, a ne komercijalno, za šta je namena i namenjena?
Dakle, gospodine Mrkonjiću, ako treba da vas podsetim da je i bivši ministar slovenačke policije i bivši ambasador Slovenije u Beogradu i slovenačka "Proprija" za bagatelu kupila "Dugu" i postala vlasnik 11 ha ekskluzivnog zemljišta na Vilinim vodama, gde takođe pravo korišćenja ima Luka, dakle, firma čiji je direktor bivši ambasador, Borut Šuklje, kupila je fabriku boje i lakova "Duga" iz Beograda za 17,62 miliona evra, iako ona vredi više od 100 miliona evra.
Pravi razlog kupovine je pokušaj bivšeg ministra policije iz Slovenije da pribavi prava korišćenja ekskluzivnog zemljišta od 11 ha na Vilinim vodama. To je posle Luke Beograd najveći plac na toj lokaciji, za koji se procenjuje da vredi oko 105 miliona evra jer ar košta 120.000 evra.
Dakle, ako bi država stala u zaštitu svojih luka, ako bi kontrolisala, kao što piše u Predlogu zakona, rad i direkcije i agencije i ako bi se taj novac koristio za razvoj putne infrastrukture i vodene, mi bismo mogli nešto da pričamo ozbiljnije o ovom zakonu. Do tada konvencije, uputstva ili preporuke EU ne mogu nas obavezivati da mi svoju vodu, svoju teritoriju rentiramo za neke, a za neke poklanjamo džabe.
Jedan član kaže – ovaj član se ne odnosi na članice EU, tačnije na EU. Šta je sa ostalim zemljama? Nemojte žuriti u EU, nećete brzo tamo stići, a nemojte pogotovo nanositi štetu državi Srbiji, pa čak ni ovim zakonom jer nećete puno od te EU napuniti budžet kao što vam se čini.

Narodni poslanik Radiša Ilić ima reč.
Vašoj poslaničkoj grupi ostalo je 23 minuta.