Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani ministri, predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, naravno ne želim da govorim o simpatijama i antipatijama, ne želim da govorim ni o 5. oktobru, jer smatram da se od istorije ne živi, iz istorije se uči i svako treba da izvuče nekakve pouke i ono što je za njega pozitivno i tog 5. oktobra.
Ono što želim da kažem jeste da je zaista dobro da nakon deset godina nakon tog 5. oktobra čujemo ovakve kvalifikacije kada je reč konkretno o SPS.
Mi danas govorimo o dva izuzetno važna zakonska predmeta. Pred nama je Predlog zakona o zaštiti potrošača. Pred nama je i Predlog zakona o akreditaciji. Kao što je rekao ovlašćeni predstavnik poslaničkog kluba SPS-JS, poslanička grupa SPS-JS u danu za glasanje podržaće ova dva zakonska predloga.
U svom izlaganju danas akcenat ću staviti na jedan od ova dva zakonska predloga, naravno, ne umanjujem važnost drugog, ali smatram da je ovlašćeni predstavnik dovoljno govorio o drugom zakonskom predlogu. Dakle, akcenat u današnjem izlaganju ću staviti na Predlog zakona o zaštiti potrošača.
Najpre, želim da isteknem potrebu postojanja jednog kvalitetnog, jedno modernog, kako je ovde između ostalog rečeno, efikasnog zakonskog okvira kojim će biti regulisana ova oblast koja je u jednom izuzetno dinamičnom razvoju. Zbog toga nam je potreban jedan uređen i precizno definisan način ponašanja.
Kao što sam rekao poslanički klub SPS-JS u danu za glasanje podržaće ovaj zakonski predlog jer on, kao što je između ostalog rečeno, u središte ekonomskih zbivanja u zemlji stavlja potrošača, zatim uvode se ključne evropske direktive iz ove oblasti, odnosno uspostavlja se pravni okvir koji će, ubeđeni smo, omogućiti zaštitu potrošača u Srbiji po evropskim standardima.
Reč je o jednom obimnom zakonskom predlogu koji sadrži 16 glava, 155 članova. Zamenjuje dva zakona koja su usvojena 2005. godine i koja su se pokazala nedovoljnim da otklone opasnosti u praksi kada je reč o potrošačima u Srbiji, a sadrži, između ostalog, kao što je rečeno, i svih 15 najvažnijih direktiva EU.
Takođe, kada govorimo o razlozima za donošenje ovog zakonskog predloga, želim da kažem da je zaštita potrošača zapravo i ustavna kategorija u Republici Srbiji.
Ono što je takođe važno jeste da je ovaj izuzetno važan zakonski predlog prošao jednu široku i kvalitetnu javnu raspravu i da su, kako smo između ostalog mogli čuti u uvodnom izlaganju od resornog ministra, odnosno od gospodina Milosavljevića, uvažene primedbe, sugestije i predlozi koji su se mogli čuti na toj javnoj raspravi.
Mi zaista želimo da verujemo u konstataciju gospodina ministra, da ovaj zakonski predlog predstavlja jednu novu fazu izgradnje sistema pravne zaštite potrošača u Republici Srbiji, odnosno da je ovo, kako je rečeno, jedan zaokret ka jedinstvenom evropskom pravnom okviru zaštite potrošača.
Dakle, cilj je osigurati pravo potrošača u skladu sa direktivama EU. Da bi se ovaj cilj realizovao, pored kvalitetnog, primenljivog, modernog, efikasnog pravnog okvira, potrebna je i volja i kvalitetnija saradnja između Vladinih i nevladinih organizacija koje se bave ovom problematikom. Zato mi u ovom zakonskom predlogu vidimo još jedan važan cilj koji se želi postići njegovim usvajanjem, a to je jačanje organizacija koje se bave zaštitom potrošača.
Ovaj zakonski predlog, kako je između ostalog rečeno, uvodi brojne novine odnosno brojne pogodnosti za potrošače u Srbiji – obaveze trgovca i proizvođača biće da pre zaključenja ugovora ili primanja određenih usluga daju celovite informacije, obaveštenje o svim aspektima posla, konačne cene robe i usluga, jasno i čitko ispisane sa uračunatim porezom, detalji plaćanja, garancija, rok isporuke, mogućnost raskida ugovora, eventualni depozit itd.
Ne želim da ponavljam sve novine o kojima je već i bilo reči, ali suština je u tome da je ovaj predlog uveo novinu, da se pored dokazivanja premesti na potrošača, na onoga koje prodao, odnosno proizveo robu. Naravno da ovakve novine svakako otklanjaju one probleme koji su se konkretno dešavali tokom ove godine, a reč je o turističkim organizacijama, problem koji je postojao tokom ove godine.
Tačno je da trgovci moraju, i o tome je bilo reči, uvek da imaju na umu da su mnogo češće potrošači nego trgovci i ako svoje poslovanje budu zasnivali na ovakvom razmišljanju, onda ćemo, ubeđen sam, uz ovako kvalitetan zakonski predlog, kvalitetan zakonski okvir uspeti da napravimo jednu ravnotežu između potrošača i trgovaca, tako da interesi i potrošači, na jednoj strani, i trgovaca, na drugoj strani, budu zadovoljeni.
Pored brojnih novina i prednosti, koje ovaj zakonski predlog donosi i o kojima je bilo reči, želimo da izrazimo i nezadovoljstvo što dela koji se odnosi na finansijske usluge, odnosno regulisanje potrošačkih kredita, jer danas govorimo o pravima potrošača, stavljamo potrošače u sedište svih ekonomskih zbivanja u Srbiji.
Ali, treba reći, o tome je između ostalog bilo reči, da do danas ne postoji propis koji reguliše prava potrošača u odnosu na banke. Želimo da verujemo u ono što je gospodin Milosavljević rekao, da je sa NBS dogovoreno da će NB imati poseban zakon koji će propisati obavezu da građani pre uzimanja kredita imaju vidljive sve elemente ugovora.
Ono što želim da kažem na samom kraju jeste da kao poslanički klub želimo da apelujemo da se ispoštuju rokovi o kojima je ovde bilo reči kada je reč o delu koji se odnosi na finansijske usluge i zaštitu potrošača od potrošačkih kredita. Zahvaljujem.

Zahvaljujem i dajem reč narodnom poslaniku Miroslavu Markićeviću.

Poštovana predsednice, poštovani ministri, kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije koji gledate ovaj direktan prenos, ono što imam u ime poslaničkog kluba Nove Srbije da kažem u vezi zakona o zaštiti potrošača počeo bih i da na neki fin način kolegi Milićeviću dam priliku za repliku.
Kolega Milićeviću, mene interesuje koji je vaš stepen nezadovoljstva ovim zakonom u onom delu gde nisu regulisana prava građana koji su podigli kredite? Da li je to samo onako rečeno ili ćete vi da glasate za ovaj zakon? Mislim da je taj deo koji je trebalo da bude u ovom zakonu možda najvažniji.
Dakle, koji je vaš stepen nezadovoljstva? To ste na kraju vaše diskusije rekli. Da li ćete da glasate za ovo ili nećete, jer imam utisak da je ovo bilo u prethodnom nacrtu zakona, a onda gospodin Milosavljević na intervenciju NB, dobro slušajte – NB, pa znači ta NB je trebalo da zaštiti narod. Shvatao sam da će da još pooštre neke odredbe u tom zakonu koje će da štite građane koji su podigli kredite.
Gospodin Milosavljević je, neki kažu, evropski ministar. U sadašnjim uslovima za podizanje raznoraznih kredita, za mlade parove, za stanove, za građane, za male potrošačke kredite tipa – uđeš, izađeš i gotovo, a onda tek počinje kod većine građana, putovali ste po Evropi, gospodine Milosavljeviću, sa ovakvim kamatama da neko javno na Javnom servisu, na bilo kojoj televiziji da takav oglas, taj direktor banke bi, recimo, u Nemačkoj bio uhapšen odmah. Proverio sam, bio bi uhapšen. To je prosto neverovatno da takvi uslovi koji su lihvarski, koristeći ekonomske prilike i loš materijalni status građana i podršku države…
Ako uzmemo ovo što se desilo juče da je gospođa Bajalović, čini mi se da je bila predsednica Komisije za zaštitu konkurencije, to narodski kažem, sve se to vodi ka zaštiti potrošača, sinoć u mediju na Javnom servisu rekla da je prećeno i da je prećeno njenoj deci.
Gospodine Milosavljeviću, zadnja vam je prilika danas da se, što kažu neke komšije ovde u susednim zemljama – očito je, izjasnite o tome. Ćuti policija, ćuti državni tužilac, a povodom nekih izjava u Narodnoj skupštini, nekih narodnih poslanika koji su koristili svoje poslaničko pravo u roku od 24 sata tužilac se javlja, on će da preduzme ovo.
Videli smo šta je preduzeo, zato što ništa nije imao, nikakvo ni krivično ni prekršajno delo i zato nije ni preduzeo. Očekivao sam da će tužilac, portparol, čuveni, kako se zove, Zorić, da odmah reaguje. Žena kaže, nije bio direktan prenos, da je njoj prećeno i njenoj deci.
U istu ravan, gospodine Milosavljeviću, stavljen je i gospodin, čini mi se da se zove Beko, zbog koga se ovaj zakon, i sličnih njemu, donosi, zbog koga se donosi da se zaštite potrošači, a vi ćutite kao ministar trgovine, kao ministar u Vladi RS. Šta će onda građani da zaključe, čiji ste vi u stvari ministar?
Da li vi u stvari njih štitite, s obzirom na ranije događaje, prisustvovanje otvaranju nekih supermarketa bez građevinskih dozvola itd? Šta građani treba da zasluže, da primete, da li se ovaj zakon donosi, kao što se donosi ovo o budžetskom sistemu zato što je MMF rekao, zato što imamo neke rokove i zato što je ovo sastavni deo nekih 15 direktiva EU?
Gospodine Milićeviću, odnos banaka prema građanima, korisnicima kredita jedna je od glavnih direktiva. To postoji u ne znam koliko evropskih zemalja da se zaštite građani od lihvarskih kamata, od zelenašenja, od upropašćavanja, jer su mnogi naši građani nažalost u takvoj situaciji da su prinuđeni da podignu kredit bilo kakav, pod bilo kojim uslovima.
Zamislite, a verujem da vi u Valjevu imate građane čija deca moraju u nekom roku da prime injekciju koja košta 200 evra. On mučenik neće da gleda kolika je kamata i šta, već će da podigne da spase dete. Svi smo svedoci, i svi to znamo dobro i u svojim strankama i u kontaktu sa građanima, da su mnogi građani u tako teškoj ekonomskoj situaciji da podižu kredite da makar mesec ili dva odlože neki finansijski kolaps, da reše neka pitanja.
Sada u ovom zakonu o zaštiti potrošača baš to, i to na intervenciju koga – NB. Želim da kažem da nisam možda bio opozicija, najiskrenije, možda bih i glasao za gospodina Šoškića, guvernera, ali ovo je stvarno razočarenje koje sam doživeo od njega, a verujem i mnogo građana u Srbiji, stvarno sam zaprepašćen i ne mogu da verujem da umesto da da predloge, sugestije da se taj zakon, odnosno u odredbama gde se štite korisnici kredita još pooštri, pojača. Ovako izgleda da je NB u službi banaka, to su mahom strane banke.
Ako sam dobro informisan, neki podatak, u sveopštoj krizi svugde banke u svetu su u gubitku, samo su u Srbiji na dobitku. Čini mi se da, ne znam, nekoliko stotina miliona evra ili dinara ili milijardi su u profitu i dobitku. Zato, gospodine Milosavljeviću, što do sada nije bilo zakona o zaštiti potrošača, a sada vidimo da će se doneti zakon gde su one izuzete i dobile su imunitet.
Kažem vam najotvorenije, neka me tuže, te kamate kada se uporede sa zemljama gde su finansijski sistemi i finansijska disciplina utvrđeni, da ne kažem u evropskim zemljama koje su nama uzor, pošto se ovde pominju evropske direktive, neko ko bi dao javni oglas u Nemačkoj, gospodine Milosavljeviću, a vi kažite da nisam u pravu, sa tolikim kamatama i tim uslovima vraćanja kredita bio bi odmah uhapšen i bio bi na centralnim televizijama kao prevarant i kriminalac. Ovde je to moguće i sasvim legalno, otprilike uz nečiju podršku, a sumnjam, gospodine Milosavljeviću, uz čiju podršku.
Dalje, kada se govori o zaštiti potrošača, gospodine Milosavljeviću, a mogla bi i predsednica nešto o tome da kaže, da li su građani koji plaćaju TV pretplatu potrošači? Da li uopšte odnos u kome nastaje termin potrošač podrazumeva neki dobrovoljni odnos? Ti građani moraju po zakonu da plaćaju pretplatu. Dakle, morate o tome da se izjasnite.
Nije to samo kod plaćanja TV pretplate. Govorim o monopolizmu, jer su građani praktično prinuđeni. Kakav je tu odnos prodavac, tako da kažemo, potrošač? Ovde su građani primorani da plaćaju i čak nemaju nikakav, sem svaka čast nekim izuzecima možda, neskromno ubrajam i sebe, koji pokušavaju da pričaju o tim građanima koji su na taj ugovorni odnos prinuđeni.
Ko je pitao te građane da li će da plaćaju TV pretplatu i, ako hoće, kome hoće da plaćaju? Ko će tim građanima da objasni sad da se pominju milioni evra­, poštovani građani Srbije, ovo što je juče predsednica razgovarala sa nekim tamo direktorom RTS i da se govori o milionima evra­? Neće to Skupština da plati, to ćete vi da platite preko budžeta.
To su samo igre za malu decu i objašnjavanja. Gde je tu neki ugovor? Da vidimo ko koliko duguje? Da li je Skupština potrošač? Da li su neki uslovi iz tog ugovora ispunjeni? Da li potrošači, građani Srbije, pretplatnici, TV pretplatnici, po sili zakona imaju pravo da znaju, koliku platu, recimo, imaju članovi upravnog odbora RTS? O tome ćemo pričati ove jeseni. Ko je njima odredio toliku platu? Da li građani Srbije koji plaćaju RTV pretplatu imaju pravo?
Recimo, gospodine ministre Milosavljeviću, koji je sad izašao, hteo sam za jedno selo da pitam, mislim da je za njega zanimljivo, Poljanica se zove, u Srbiji je, da li oni imaju TV signal, a da li su prinuđeni da plaćaju TV pretplatu? To je jedan nov odnos, gospodo iz Ministarstva, pošto nema ministra.
Znači, građani su prinuđeni. Jedna stvar, osnov trgovine je da dobrovoljno kupujem neku robu. Ovde je donet zakon da oni moraju da plaćaju. Nažalost, da se izjasnim ovde pošteno, 2002. godine sam glasao za taj zakon zato što sam mislio da će taj RTS, taj Javni servis, stvarno da bude Javni servis građana Srbije, a ne vladajuće koalicije, ko god da je na vlasti.
Onda bi bilo pošteno da se pitaju građani koji podržavaju ovo što izveštava Javni servis, pogotovo informativnim, u glavnim emisijama u pola osam, a ne, ako nema dovoljno para, neka oni plaćaju 3.000 dinara, da damo anketu. Ili ćemo morati da počnemo da skupljamo potpise da se taj Zakon o radio-difuziji, mislim da se tako zove da ga izmenimo, pa ko voli i ko veruje u ono što oni pričaju, neka plaćaju duplo i 2.000 i 3.000.
Moj je utisak i, verujte mi na reč, da je ogromna većina građana ogorčena onim što se prikazuje na Javnom servisu. To je jedan momenat, kada pričamo o Javnom servisu. Drugi je momenat, znate li gospodo iz Ministarstva, da postoji dobar deo Srbije gde te robe, hajde da tako kažem, Javnog servisa, njihovog programa, odnosno signala nema.
Gde to ima u zakonu u svetu da vi plaćate neku robu, a neko vam to ne isporučuje? Znate li koji je odgovor bio direktora Javnog servisa, stranci Nova Srbija, kada je to pitala pre četiri godine, insistiram na tome, pre četiri godine, kada smo bili na vlasti? Rekao je – kakve veze ima, plaćaju i građani koji nemaju decu poreze za prosvetu. To je bio odgovor direktora Javnog servisa.
Prema tome, gospodine Milosavljeviću, zamolio bih vas da vi prihvatite mnoge amandmane, i koje su poslanička grupa Nove Srbije i ostale poslaničke grupe, mislim čak iz vladajuće koalicije, podnele. Prihvatite te amandmane, da pokušamo da uverimo građane da je makar to tako zvučno ime i zaštitničko ime Zakon o zaštiti potrošača zaista zakon koji će omogućiti građanima da ostvare svoja prava, kada su već platili neku robu ili učestvovali u nekom trgovinskom lancu ili nekom trgovinskom odnosu.

Reč ima narodni Jelena Travar Miljević.

Poštovana predsednice, poštovani predstavnici Ministarstava, danas ću pričati o Predlogu zakona o akreditaciji, s obzirom da je moj kolega Vlajko Senić izuzetno dobro govorio o Predlogu zakona o zaštiti potrošača, pa prosto da se ne ponavljamo.
Predlog zakona o akreditaciji predstavlja jedan od proevropskih zakona i zakona koji su, svakako, preduslov za održivi ekonomski razvoj.
Globalizacija ekonomije na međunarodnom nivou i povećanje svesti potrošača doprineli su stvaranju infrastrukture kvaliteta. Infrastruktura kvaliteta odnosi se na sve oblasti metrologije, upravljanja kvalitetom, standardizaciju, ispitivanje, ocenu usaglašenosti, sertifikaciju i akreditaciju.
Akreditacija je postupak utvrđivanja da li tela za ocenjivanje usaglašenosti ispunjavaju određene zahteve srpskih, odnosno evropskih i međunarodnih standarda. Akreditacijom se utvrđuje kompetentnost tela za ocenjivanje usaglašenosti za obavljanje poslova ispitivanja, etaloniranja, kontrolisanja sertifikacija i proizvoda, sertifikacije sistema menadžmenta i sertifikacije osoba.
Infrastruktura kvaliteta predstavlja komponentu koja suštinski doprinosi ekonomskom i socijalnom razvoju zemlje. Ona predstavlja nezaobilazni činilac ekonomije, zasnovan na podeli rada, kao nacionalne, međuregionalne i međunarodne trgovine.
Ukoliko ne postoji dobar osnov za funkcionisanje sistema kvaliteta, nezamislivi su zaštita životne sredine, zaštita zdravlja i zaštita prava potrošača. Svi mi, u principu, očekujemo da kupovinom nekog proizvoda dobijemo robu ili uslugu određenog kvaliteta.
Nacionalne mreže infrastrukture kvaliteta moraju biti usklađene sa međunarodnim zahtevima koji predstavljaju preduslov za robnu trgovinu i razmenu usluga na evropskom i međunarodnom tržištu.
Usvajanjem zakona o akreditaciji, kao krovnim zakonom u infrastrukturi kvaliteta, ili što bi mi rekli, početnom ili krajnjem zakonu o infrastrukturi, stvaraju se uslovi kako bi se postepeno postigla usklađenost pod odgovarajućom regulativom EU u oblasti akreditacije, u skladu sa sporazumom o SSP.
Usvajanjem pomenutog zakona predstavlja nastavak vršenja poslova akreditacije u Republici Srbiji u skladu sa evropskim i međunarodnim standardima.
Pozitivnim izjašnjavanjima po pitanjima ovog zakona i uspešnim organizovanjem rada u akreditacionom telu Srbije i drugim institucijama iz oblasti sistema kvaliteta stiču se uslovi za brže pristupanje Svetskoj trgovinskoj organizaciji i EU.
Jedan od preduslova za ulazak Srbije u EU je i punopravno članstvo akreditacionog tela Srbije u Evropskoj kooperaciji za akreditaciju. Od 2002. godine imamo status pridruženog člana i, naravno, pristupanje multilateralnim aranžmanima o međusobnom priznavanju.
Predlogom zakona o akreditaciji se definiše status organizacije i način rada u akreditacionom telu Srbije. Svakako treba naglasiti da se nacionalno telo za akreditaciju transformiše iz samostalne, neprofitne organizacije u javnu službu.
Pored pomenutog, moram ukazati na odredbu iz člana 13. koja kaže da - akreditaciono telo Srbije ne sme primati poklone, donacije od korisnika usluga. Pored toga, ne sme pružati konsultantske usluge ili imati udeo upravo u onim delovima infrastrukture kvaliteta za koje je zaduženo da izdaje sertifikat i da proverava i kontroliše njihov rad, što je svakako jedan od bitnih preduslova za nezavisnost i nepristrasnost akreditacionog tela Srbije u obavljanju svog osnovnog delovanja.
To je upravo izdavanje sertifikata kojim se potvrđuje da je telo za ocenjivanje usaglašenosti, kompetentno za obavljanje poslova, ocenjivanje usaglašenosti za određenu oblast u određenom obimu.
Pored pomenutog, predlog ovog zakona definiše i postupak akreditacije, gde telo za ocenjivanje usaglašenosti pokreće postupak akreditacije. Akreditaciono telo Srbije je podnosilac prijave, ugovorom uređuje međusobna prava i obaveze. Akreditaciono telo Srbije izdaje sertifikat o akreditaciji na određeno vreme i proverava nadzorom rada akreditovano telo za ocenjivanje usaglašenosti.
Bitan deo ovog predloga zakona svakako predstavlja uvođenje prekogranične akreditacije, čime se daje mogućnost da akreditaciono telo Srbije uputi telu za ocenjivanje usaglašenosti da prijavi za akreditaciju, podnese telu neke druge države, ukoliko akreditaciono telo Srbije ne vrši akreditaciju za datu oblast i, naravno, obrnuto.
U principu, na samom kraju bih pokušala da vrlo plastično objasnim šta ovo znači za Republiku Srbiju i za građane Republike Srbije. Ne postoji sistem kvaliteta i ne postoje međunarodni standardi. Nikada nijedan proizvođač ne bi mogao da proizvodi svoj proizvod van svoje matične zemlje. Isto tako, nijedan proizvod ne bi mogao da se nađe na svetskom tržištu da ne postoje usaglašeni standardi i usaglašena metrologija.
Naravno, ukazala bih da je ovo poslednji u nizu zakona u okviru infrastrukture kvaliteta. Ukazala bih da akreditaciono telo Srbije nikako ne može biti političko telo, kao što su neke moje kolege sinoć ukazivale. To je telo koje već postoji i koje ima svoje organe. To što sada imamo upravni odbor, nadzorni odbor direktora, to je sasvim normalno i to je postojalo i ranije. Možete videti na sajtu akreditacionog tela Srbije.
Pored pomenutog, kada govorimo o kontroli sistema kvaliteta, mi uglavnom mislimo i mnogi od nas koji možda nisu u materiji ili oni koji nisu u materiji misle da govorimo o kontroli uvedenih standarda. Ovo je nešto sasvim drugačije, ovo akreditaciono telo Srbije je u principu krov infrastrukture kvaliteta. Oni proveravaju one kuće koje uvode standarde u određena preduzeća. Ovo je vrlo pojednostavljeno i plastično, prosto, razumevanja radi o čemu govorimo.
Ono što je svakako svima nama cilj, a posebno nama iz G 17 plus, jeste da se stvore uslovi za domaće proizvođače da učestvuju na globalnom tržištu, jer ukoliko imate jake jedinice u organizacionom sistemu u infrastrukturi kvaliteta, ono što vi kao akreditaciono telo nacionalno učinite u svojoj državi može biti priznato i van granica ove države, što su svakako preduslovi za bolji život i standard naših građanki i građana.

Zahvaljujem gospođi Travar Miljević.
Reč ima narodni poslanik Milica Vojić Marković.

Moram da izrazim svoju duboku tugu što sam doživela, kao neko ko je godinama radio za taj 5. oktobar koji se dogodio i bio učesnik tog 5. oktobra, što sam baš 5. oktobra doživela ovakav početak sednice, sa onakvim načinom vođenja sednice, to nije tekovina 5. oktobra i to treba da znaju građani koji zaista veruju u taj 5. oktobar.
Sada bih nešto govorila o ovom samom zakonu o zaštiti potrošača. Kada se ovaj zakon našao pred poslanicima i kada sam zaista ovako sa ljudima koji se bave ovom materijom radila na ovom zakonu, prvo što je bio komentar ljudi bio je da je zakon preobiman, da je u mnogim delovima nerazumljiv i da nije dovoljno sistematičan.
Osim toga, sam po sebi, zakon se zove Zakon o zaštiti potrošača, a u vrlo malo delova on se zapravo bavi zaštitom potrošača. Tako, recimo, u zakonu ne postoji evropska direktiva o nepoštenoj poslovnoj praksi, a sama rešenja koja se odnose na tržište usluga od opšteg ekonomskog interesa, a to su električna energija, gas, voda, takođe su zanemarile interese potrošača i njihova prava.
Moram da kažem da zaštite potrošača ima u onim delovima zakona koji se odnose na reklamiranje i na oglašavanje i ovde imam jedan deo promotivnog materijala koji nam je ministar i Ministarstvo svima dostavilo, svim poslanicima, koji zaista jesu vrlo korisni i jako lepo i korektno urađeni, jako moderno napravljeni, nisam baš sigurna da koštaju dva miliona i trista hiljada evra, koliko je u javnosti objavljeno da je koštalo sve ovo oko ovog zakona, ali prosto jesu korisni, to moram da priznam.
U tom delu koji se tiče oglašavanja i reklamiranja ima zaštite potrošača i to je u redu, jer zaista samo na srpskoj televiziji možete da vidite onakve reklame gde uđete debeli - izađete mršavi, gde uđete stari - izađete mladi i slično i da za to niko ništa ne odgovara, da su vam sandučići redovno puni reklamnih materijala, da na mobilne poruke, osim kad je dan za glasanje, pa vam ovi iz vladajuće koalicije pošalju poruku da treba da izađete, dobijate i razne druge poruke EPP tipa.
Dakle, jesu zloupotrebljena ta prava na oglašavanje i reklamiranje i u redu je da se u ovom delu konačno uvede red. Ali, ono što je za potrošače još značajnije nego ovo samo oglašavanje jesu mesta gde se donose odluke, gde se govori o cenama, gde se govori o kvalitetu i nivou usluga, gde se govori o uslovima plaćanja, e tu nema zaštite potrošača. Nema zaštite potrošača ni u agencijama za lekove, nema je u agencijama za električnu energiju, nema je u telima za reklamaciju i standardizaciju, a to je jako važno potrošačima.
Kada su stigli rezultati istraživanja koji se odnose na to na šta se građani Srbije najviše žale, na prvom mestu, možete pretpostaviti, građani su se žalili na kvalitet i cene usluga od javnog značaja, dakle, na ono gde država i lokalna samouprava imaju posla sa građanima. Građani se najviše žale upravo na taj elemenat.
To je snabdevanje električnom energijom, to je voda, to je gas i to je onaj problem koji država, ozbiljna vlast koja jeste demokratska, mora da pogleda o čemu se tu radi. Na drugom su mestu žalbe koje se tiču odnosa sa finansijskim institucijama, sa bankama i drugim finansijskim institucijama, dakle, na tzv. finansijske usluge, a tek na trećem mestu, sa zaista velikom razlikom, su žalbe na kvalitet i cene bele tehnike, odeće, obuće itd.
Dakle, na prvom mestu su žalbe gde država nemilice ugrožava prava svojih građana i ne štiti ih, i to je priča koju treba pričati, naravno, sa nekim ko je iz vlasti ozbiljan i voljan da o tome priča, a takvi ne dolaze u Skupštinu. Na drugom mestu su finansijske usluge, a ono što je interesantno, Ministarstvo je upravo taj deo koji se tiče regulisanja pitanja građana, odnosno potrošača, sa finansijskim institucijama, bankama i deo koji se odnosi na potrošačke kredite izbacila iz ovog zakona. Taj deo regulative ne postoji više u ovom zakonu.
Doduše, tokom dve godine, koliko je trajala javna rasprava, on je zaista postojao kao važan deo i tek nedavno, na insistiranje NBS, on je iz ovog zakona izmešten, ne znamo gde, jednostavno, u zakonu ga više nema. Za mene je zaista čudno da ministarstvo koje hoće da govori o tome da donosi proevropski zakon ne želi da štiti svoje građana od banaka, a to je jedna od direktiva EU.
Regulisanje potrošačkih kredita je bila jedna od najznačajnijih novina koje je ovaj zakon donosio. To je zaista bilo nešto sa čime je Ministarstvo izlazilo u javnost i o čemu, ministra sam više puta slušala kada je govorio u najavi ovog zakona, koliko je to važno za građane i zaista sam razmišljala o tome, to je jako važno za građane jer veliki broj građana Srbije ima posla sa finansijskim institucijama i bankama jer drukčije ne može da preživi. Mora da ulazi u te aranžmane, ma koliko oni bili nepovoljni za njih.
Značajno je i zbog toga bilo što Srbija nema propis kojim bi regulisala odnos potrošača sa finansijskim institucijama i nema propis, nema zakonske regulative koje bi se odnosile na pitanje i regulisanje potrošačkih kredita.
To što je upravo ovaj deo izbačen iz zakona, to znači da će banke i dalje moći da samoinicijativno menjaju kamatu na kredit, ne dogovarajući se sa svojim klijentima. To znači da će i dalje moći da jednostrano menjaju uslove kreditiranja banke, nikoga ne pitajući za to. Ono što je meni najstrašnije, to su banke koje u svojim zemljama to ne rade. To su banke koje to rade samo u Srbiji. Zašto? Zato što Vlada Srbije, koja je predlagač ovog zakona, stoji iza toga.
Dakle, uz pomoć Vlade Srbije, banke i dalje mogu da zloupotrebljavaju ono što rade banke i da pljačkaju građane Srbije. Tek činjenica da je do svega toga došlo zbog što je NBS tražila da se ovaj deo regulative povuče jeste pravi apsurd. Dakle, NBS i dalje tvrdi da je ovo tražila zbog toga što hoće da zaštiti interes građana Srbije.
Sada zamislite kakav je to apsurd. Vi produžavate pljačkanje građana Srbije u njihovom interesu. Zaista ne vidim logiku, pa bih volela da nam neko objasni kako je to moguće, da me neko pljačka u mom rođenom interesu. To zapravo pokazuje da vlast u Srbiji, ova Vlada obespravljuje i dalje građane Srbije i pljačka ih na najstrašniji način.
To vam pokazuje i rezultat istraživanja koje kaže da se građani upravo žale na kvalitet i nivo usluga od onoga što dobijaju od države, kao što su struja, gas i voda.
U Predlogu zakona o zaštiti potrošača upravo se izbacuje mehanizam zaštite kada su u pitanju potrošački krediti, što je vrlo čudno, i onda zaista ne znam zašto ovde kažemo da je evropski zakon i da je zakon koji štiti potrošače, kada izostavljanjem ove evropske direktive građani Srbije nisu u istom položaju kao drugi građani u Evropi koji imaju i poštuju ovu direktivu. To pokazuje koliko građani Srbije sa ovom vlašću zapravo imaju ista prava kao drugi Evropljani.
Šta je još čudno? Recimo da je Udruženje banaka Srbije tražilo da se ovaj deo regulative povuče iz zakona, možda bismo i mogli da razumemo da je to Ministarstvo primilo k znanju, ali ne i povuklo, jer to što je Ministarstvo povuklo ovaj deo regulative ga čini sukrivcem za ovo što građani Srbije danas moraju da doživljavaju.
Ali, prosto, 12 javnih rasprava koje su usledile nakon tog povlačenja nisu naterale Ministarstvo i nisu naterale ministra da ovaj deo zakona vrati u zakon.
Dakle, izgleda da su te javne rasprave u kojima se jako mnogo govorilo o ovome i uglavnom su nam udruženja potrošača dostavljala svoje zahteve poslaničkim grupama, pa i mojoj poslaničkoj grupi, upravo zato što su smatrali da nisu uspeli da dokažu ministru, pa su tražili od nas poslanika da im pomognemo u tome da ovo treba da bude deo zakona.
Sada dolazi jedno smešno objašnjenje i ministra i NBS koja nam to servira preko medija. Kažu oni, donećemo mi novi, poseban zakon kojim ćemo zaštititi građane Srbije i taj zakon će biti već u oktobru. Hajde sada da navedemo jedan simpatičan primer koji možda pokaže da ne pratim elementarnu logiku ili da se nešto drugo dešava na drugoj relaciji.
Na primer, mi smo doneli posebne zakone u oblasti trgovine, doneli smo i poseban zakon u oblasti turizma, pa nam nije smetalo da ove oblasti uredimo u ovom zakonu o zaštiti potrošača, koji je probni zakon zaštite potrošača, znači ovo što vi nama pokušavate da kažete da će se doneti drugi zakon, ništa vama nije smetalo da taj deo zaštite potrošača od finansijskih institucija, regulisanja potrošačkih kredita stavite u ovaj zakon.
Njihovo mesto je vrlo logično i ono je tu. To što to nećete da uradite, to znači da će građani Srbije u dogledno vreme biti i ostati potpuno nezaštićeni, kada je reč o kupovini robe na odloženo plaćanje, kada je reč o odobravanju keš kredita i kada je reč o povezanim kreditima i gde se pojavljuje banka, potrošač i trgovac u lancu. Uz sve to, banke će i dalje imati privilegiju da menjaju uslove kredita, da povećavaju kamate, ne obraćajući pažnju i ne pitajući klijente za mišljenje, što naravno, u Evropi, nigde sem u Srbiji ne može da bude primer.
Time se krši direktiva EU, koja pojam potrošačkog kredita posmatra mnogo šire od bankarskog kredita, ali se krše prava. Ja sam pogledala u tom istraživanju i po podacima Udruženja banaka Srbije do 1. avgusta 2010. godine, 36.068 građana je imalo potrošačke kredite, to vam je puta četiri, jer je od prilike jedna porodica imala jedan kredit.
Hajde da pogledamo kada će taj zakon da se pojavi. Vi kažete u oktobru, ali moje iskustvo i iskustvo ovih drugih 249 ljudi koji su poslanici pokazuju nešto drugo.
Koliko brzo Vlada šalje zakone, pokazuje i to da smo mi ceo septembar mogli da radimo sasvim druge stvari, a ne da se bavimo zakonima, jer zakona nije bilo da se stave na dnevni red Skupštine. Dakle, o tome kada će nešto da dođe na dnevni red je vrlo diskutabilno.
Šta je dalje sporno u ovom zakonu? U delu zakona gde se definišu nosioci sistema zaštite potrošača su propisani nepotrebni uslovi, potpuno nerazumni uslovi, za potrošačke organizacije.
Vi kažete tamo u Predlogu zakona da potrošačke organizacije moraju da raspolažu kadrovskim kapacitetima, profesionalnim znanjem i veštinama. Ne kažete koja su to profesionalna znanja i veštine, bilo bi zanimljivo da to čujemo, zato što bi to možda odredilo poslanike opozicije da glasaju za takav zakon, šalim se.
Zašto se šalim još? Šalim se što je ministar sedeo u ovoj vladi koja je početkom godine donela Zakon o udruženjima. Taj zakon reguliše kadrovske kapacitete i sve drugo što se odnosi na Udruženje građana. Ne možete vi da im propisujete uslove koje oni treba da ispune, tako da je to potpuno smešno.
Molim vas, gospodine ministre, kontaktirajte gospodina Milana Markovića, on je dva puta ovde pred poslanicima izlagao Zakon o udruženjima građana. Mi smo o tome puno naučili, ali izgleda da treba i vi da naučite.
Naravno da je nama potpuno jasno zbog čega stoji ova odredba. Ta odredba treba da bude limitirajuća, da se neka udruženja građana favorizuju, to će biti ono kada napravi Ministarstvo, naravno, ne javno, u odnosu na ona koja zaista treba da štite potrošače i njihova prava i interese.
Takva udruženja su postojala i postoje u ovoj zemlji. Kako vam nikada ne padne na pamet da jačate kapacitet onih koji postoje, nego da pravite neke nove koji treba da rade političke igre.
To meni vrlo lepo pokazuje da zapravo vlast ne radi u interesu građana, ne štiti prava građana i potrošača, nego radi u svom interesu da zaštiti svoje tajkune, svoje bankare, svoje monopoliste koji nisu monopolisti itd.
Naravno, da zaključim, nije ovo zakon koji je trebalo da se pojavi pred poslanicima ovakav kakav jeste. Gospodin Milosavljević je i do sada donosio zakone pred poslanike i ovo je jedan od lošijih zakona. Zapravo, sama ideja zakona je jako dobra, potrošače neko mora da štiti, ali građane Srbije, zapravo potrošače, ova vlada ne štiti, samo ih zloupotrebljava.

Reč ima narodni Branislav Mitrović.

Gospođo predsednice, gospodine ministre, uvaženi predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, obim svetske trgovinske razmene je višestruko porastao u poslednje tri decenije u odnosu na prosečne godišnje stope rasta u proizvodnji u svetu.
U istom periodu, brz porast trgovine, značajno učešće samih proizvođača i njihove korporativne strategije u globalnoj razmeni roba doveli su do toga da kvalitet postane ključni faktor uspeha u izvozu. Radi toga raste značaj infrastrukture i kvaliteta koji čine sistemi standardizacije, akreditacije i ocenjivanja usaglašenosti, kao i osnove za sticanje poverenja na tržištu i postizanje konkurentnosti proizvoda i usluga.
Upravo je to jedan od razloga zašto danas raspravljamo o zakonu o akreditaciji, a siguran sam da ćemo za nekoliko dana ovaj zakon i usvojiti. Ovim zakonom se i uređuje akreditacija, položaj i rad nacionalnog tela za akreditaciju u Republici Srbiji, kao i druga pitanja od značaja za ovu oblast.
Akreditacija je utvrđivanje od strane nacionalnog tela za akreditaciju, da li je telo za ocenjivanje usaglašenosti, odnosno da li ispunjava zahteve odgovarajućih srpskih, odnosno međunarodnih evropskih standarda i kada je promenljivo, sve dodatne zahteve definisane za pojedine oblasti kako bi se vršili određeni poslovi ocenjivanja usaglašenosti.
S druge strane, ocenjivanje usaglašenosti je svaka aktivnost kojom se utvrđuje da li su ispunjeni određeni zahtevi koji se odnose na proizvod, proces, uslugu ili sistem.
Primena standarda u prvom trenutku možda izgleda nevažna za naš život, ali i te kako ima uticaja na bezbednost objekata u kojima živimo i radimo, zdravstvenu zaštitu koju primamo, proizvodnju hrane, tekstila, električnih uređaja, na sve proizvode, procese i usluge koje koristimo i to u oblasti poljoprivrede, akustike, protivpožarne i protiv eksplozivne zaštite, u oblasti hemije i hemijskih proizvoda, građevinarstva, elektrotehnike, elektronike, radija, telekomunikacija, mašinskih aparata, zaštite životne i radne sredine, životnih namirnica, bezbednosti hrane, energetici, lekova, na tekstil, gumu, plastiku, ambalažu, radnu i životnu sredinu, zaštitna sredstva, duvan, proizvode od duvana, predmeti od opšte upotrebe, jednom rečju na sve.
Članovi od 5. do 10. uređuju osnivanje i organizaciju akreditacionog tela Srbije i predviđeno je da ovo telo ima pravi položaj čiji je osnivač Republika Srbija i na koju se primenjuju odredbe zakona o javnim službama.
Osnovni cilj transformacije nacionalnog tela za akreditaciju i samostalne neprofitne organizacije jeste preciziranje statusa tela za akreditaciju u sistemu infrastrukture kvaliteta u Srbiji, kao i stvaranje mogućnosti da ovo telo u narednom periodu stekne status punopravnog člana u evropskim organizacijama, odnosno sa asocijacijama za akreditaciju, što je jedan od preduslova za priključenje Republike Srbije EU.
Takođe, zakonom se uređuje delatnost ovog tela, odnosno poslovi koje će akreditaciono telo obavljati, kao i obaveza tela da redovno čini dostupno javnosti informacije o poslovima koje obavlja, kao i informacije o rezultatima kolegijalnog ocenjivanja.
Članovi 11. i 12. sadrže odredbe kojima su utvrđeni organi nacionalnog tela za akreditaciju, kao i postojanje stručnog tela i stručnih komiteta.
Članovi od 14. do 19. uređuju postupak akreditacije. Postupak se pokreće tako što telo za ocenjivanje usaglašenosti podnosi nacionalnom telu za akreditaciju prijavu za akreditaciju.
Članovi od 20. do 22. definišu prekograničnu akreditaciju. Naime, ovaj odeljak zakona predstavlja usaglašavanje sa odredbama člana 7. uredbe Evropske unije o zahtevima za akreditaciju i tržišni nadzor od 9. jula 2008. godine.
Zakon predviđa mogućnost prekogranične saradnje u oblasti akreditacije, odnosno mogućnost da nacionalno telo za akreditaciju uputi za ocenjivanje usaglašenost registara u Republici Srbiji, da prijavu za akreditaciju podnese akreditacionom telu druge države, ukoliko naše nacionalno telo za akreditaciju ne vrši akreditaciju u odnosu na aktivnosti ocenjivanja usaglašenosti za koje se traži akreditacija.
Takođe, data je mogućnost da akreditaciono telo Srbije sprovede postupak akreditacija na zahtev tela za ocenjivanja usaglašenosti druge države, u slučajevima kada druga država nije osnovala nacionalno akreditaciono telo ili to telo ne vrši aktivnosti ocenjivanja usaglašenosti za koje se traži akreditacija.
Dalje, naglašen je značaj kolegijalnog ocenjivanja koje predstavlja postupak ocenjivanja akreditacionog tela od strane nacionalnih akreditacionih tela drugih država, te je u tom smisli data mogućnost našem nacionalnom telu da nakon završenog kolegijalnog ocenjivanja može da skala sporazume o priznavanju akata o akreditaciji sa akreditacionom telima drugih država i evropskim i drugim međunarodnim organizacijama za akreditaciju.
Bitno je istaći da je jedan od prethodnih uslova za ulazak Republike Srbije u Evropsku uniju i punopravno članstvo akreditacionog tela Srbije u Evropskoj kooperaciji za akreditaciju i pristupanje multilateralnim aranžmanima o međusobnom priznavanju, čime se uspostavlja jedinstveno tržište bez tehničkih barijera u trgovini.
Sigurno je da su ovo veoma uverljivi argumenti da ovaj zakon bude jednoglasno usvojen u ovom parlamentu. Međutim, ovaj zakon najpre vidim kao jednu veliku težnju naših građana da budu deo jednog velikog uređenog sistema kome u svakom slučaju pripadamo.

Narodni poslanik Zoran Babić ima reč.