Dame i gospodo narodni poslanici, preostali poslanici u sali, gospodine ministre, nadam se da ćete u 20.00 časova, koliko ima pet do 20, imati koncentraciju da saslušate sve preostale govornike, s obzirom da ova tema nije često u republičkom parlamentu, a važna je i važnost njenog donošenja imamo u obrazloženju. Zbog toga bih vas molio da na kraju nam date barem neke suštinske odgovore, kako bi ova rasprava ličila na raspravu ili kako bi ova diskusija doprinela poboljšanju samog zakona.
Zakon o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama, oko koga ću se fokusirati, u suštini treba da postoji. On uređuje protok svih plovila kroz našu zemlju, uređuje jedan sistem koji je prepoznatljiv u svetu, kako se treba ponašati na teritoriji jedne zemlje, pogotovo na rekama i vodama, s obzirom da Srbija ima kapacitete da kroz nju ogroman tranzit rečnog puta prolazi i da bi se taj tranzit evidentirao, beležio, koristio, uostalom, i finansijski zloupotrebio, mora da postoji jedan zakon. Ali, i ovaj kao i svi ostali zakoni imaju više ciljeva koji suštinski nisu ovo što sam naveo.
Prvi zadatak jeste ona osnovna administrativna norma koja kaže da se moramo uskladiti sa Ustavom Srbije jer Srbija nije u granicama u kojima je bila, pa se tako i zakoni svode na njenu postojeću teritoriju. Kao i najznačajniji razlog koji ste naveli ovde na strani 84, a to jeste citiram – unošenje komunitarnog prava EU u domaće zakonodavstvo, sa obrazloženjem, da se unosi osam direktivi, uredbi i saopštenja. Ako je to osnovni i najbitniji razlog zbog čega se ovaj zakon donosi, pa i po hitnom postupku, onda odmah da stavimo tačku na zakon i da kažemo, on nama nije potreban. Evo, zbog čega to kažem.
Prvo, naše mišljenje, kao i vaše pretpostavljam gospodine Mrkonjiću, da mi za sada još uvek nemamo nikakve veze sa EU i zato ne možemo ispratiti standarde članica EU, a ne direktive, smernice, uredbe ili saopštenja.
Podsetiću vas da za članice EU ne postoji nijedno pravilo koje ima popust prema državi Srbiji zato što država Srbija nije članica, tako da nema ni razloga da država Srbija daje popuste članicama EU, a kamoli obeštećuje druge države koje nisu članice, a takođe su nam susedi i takođe su u Evropi.
Podsetiću vas i na onaj glupi primer Zakona o saobraćaju i bezbednosti koji kaže da jedna uredba EU donosi zaključak da je poželjno koristiti poziciju u toku vožnje i po danu, kako bi saobraćajne nezgode bile što manje, a onda se u naš zakon isfiltrira obaveza da moraju biti uključena kratka oborena svetla, zato što je to neka direktiva EU. I vi i ja znamo da se danju odlično vidi i da svetla nisu potrebna, ali eto, ta direktiva se poštuje. Nadam se da to neće biti slučaj i sa ovim zakonom.
Drugi razlog jeste ekonomske prirode. S time se moramo svi složiti da je kaznena politika zauzela u ovom zakonu 14 članova ili osam strana, koja u svom rasponu ima definiciju kazne od 100 hiljada do tri miliona dinara. Podsetiću vas da zbog te čuvene EU, u koju nikada nećemo ući ili kada uđemo ona će se raspasti, SSP košta državu Srbiju o ko 300 miliona godišnje.
Zato vas i podsećam na član 280. u ovom predlogu zakona koji kaže – na postupke koji nisu pravosnažni, okončani do dana stupanja na snagu ovog zakona, primenjivaće se odredbe ovog zakona. Kako je to, gospodine ministre Mrkonjiću, moguće? Ako sankcije koje se rastežu od 100 hiljada do tri miliona dinara udaraju onog čoveka koji nema mogućnost da prekrši onaj zakon, a kažnjava se po ovom zakonu, postavlja se pitanje – da li se standardne norme i prava koriste u ovom zakonu?
Kažem vam ne, zato što tamo gde je napravljen prekršaj po onom zakonu, po njemu treba da postoji postupak, a ne tamo gde je napravljen prekršaj po starom zakonu, a da se kažnjava po novom. Posebno po novom, što je, em stroži, em što pravilnici ovog zakona nisu postojali u prethodnom.
Krenuo bih analizom ovog predloga zakona, od samog člana 2. Možda je to humor, ali je tužna istina. Kaže – odredbe ovog zakona se primenjuju na ratna plovila kada je to ovim zakonom propisano. Moram da vas podsetim da je Sofa sporazum, nažalost, precizirao šta možemo da koristimo od stranih ratnih vozila i kako prema njima da se ponašamo. Što se tiče domaćih ratnih vozila, njih i nema. Oko toga ne treba ni brinuti, onda slobodno možete brisati član 2. stav 2.
Ono što je takođe važno u ovom predlogu zakona jesu razvoj i strategije koje se odnose i donose na 10 godina. Ovde se kaže – dugoročni razvoj vodnog saobraćaja se uređuje strategijom razvoja vodnog saobraćaja Republike Srbije koji se odnosi na period od 10 godina. Strategiju donosi Vlada.
U ovom predlogu zakona nije precizirano u kom periodu donosi Vlada strategiju, da li će se ona menjati i poštovati, da li ima finansijskih mogućnosti za to?
Već u sledećem članu se kaže – u skladu sa strategijom se donose kratkoročni, srednjoročni i dugoročni planovi, izgradnja razvoja vodnih puteva, luka, pristaništa, kao i planirani iznosi troškova i predlozi načina finansiranja.
Znači, vi u startu znate da nemate novac za to. Tražite predloge kako ćete se finansirati i, evo odgovora u sledećem članu. U članu 17. je definisan pojam direkcije.
Moramo da kažemo da je stara direkcija Plovput preimenovana u direkciju za vodene puteve, da ona svoje usluge može da komercijalizuje, naplaćuje drugim subjektima ili pravnim licima i da se na takav način može finansirati, što je apsolutno pogrešno, jer je ova direkcija na budžetu Republike Srbije. Ona mora da radi samo u interesu Republike Srbije, a ne privatno, kako to vole da kažu naši građani – tezgari, ili da puni svoj budžet koji je ekstra namenjen samo za nju.
To nije sporno, ono što je sporno jeste da direkcija ima pretpostavljamo svoje kadrove koji su školovani i edukovani za ovu vrstu posla. Ono što je za nas sporno jeste agencija, a koja se otvara u ovom predlogu zakona, koja je sastavljena na način na koji je sastavljena i koja donosi odluke u saglasnosti sa upravnim odborom.
Članove upravnog odbora imenuje Vlada, to su političke partije, to su političke ličnosti. Nemamo dokaz da su oni kompetentni, a ovde postoje članovi Predloga zakona koji kažu da Ministarstvo na predlog Agencije može odrediti visinu naknade za ovo ili za ono, ili Ministarstvo na predlog Agencije može odrediti taksu za ovo ili ono.
Dakle, Agencija će rukovoditi ovim zakonom. Nestručni ljudi, ljudi koji su tu po političkoj podeli, ljudi koji treba da uzmu u maksimalnoj mogućnoj mogućnosti što više novca iz same Agencije, jer i njen rad se odnosi na finansiranje od taksi za koje ona donosi cenovnik, u saglasnošću sa Ministarstvom.
Ono što je za mene jako važno jeste član 214. Pošto nemam puno vremena i da bih ispoštovao ostale kolege, kaže se ovako, radi građana – lučko zemljište i lučka infrastruktura su u javnoj svojini. Ovo je rečenica koja mene jako raduje.
Podsetiću vas, kaže ovako – izuzetno, infrastruktura u lukama, odnosno pristaništima, može biti u svojini operatera koji su to pravo stekli u procesu privatizacije.
Onda kaže – odredbe ovog stava ne primenjuju se na lučke operatere koji su ugovorom o privatizaciji kojima se stiče pravo svojine na delovima lučke infrastrukture zaključeni posle 25. maja 2003. godine. Gospodine Mrkonjiću, ako ste vi učestvovali u pisanju ovog zakona, šta je 23. maj 2003. godine? Zbog čega je ovaj datum izabran?
Reći ću vam ono što mi znamo. Ono što mi znamo jeste da je 2003. godine Zakon o planiranju i izgradnji dozvolio legalizaciju objekata izgrađenih do tog datuma. Posle toga je usvojen novi Zakon o planiranju i izgradnji koji je omogućio naknadu za legalizaciju uz doplatu tržišne vrednosti itd, da ne bih sada gubio vreme. Šta je to što je ovaj datum prelomilo? Zašto nije februar 2008. godine? Zašto nije neki drugi datum nema u obrazloženju ovog zakona.
Ono što ću vas podsetiti jeste, ako pominjete da su luke državna imovina ili javna svojina, podsetiću da je Luka Rijeka, državno preduzeće Hrvatske, 2003. godine kupilo Luku u Sremskoj Mitrovici na Savi i napravila sebi posao veka. Dakle, prekookeanski brodovi koji mogu da pristupe samo u Luku Rijeka železnicom svoje kontejnere, dovlače robu do Sremske Mitrovice i time se koristi celokupna mreža vodenih puteva, kako Srbije, tako i Evrope, Dunavom, do izlaska na Crno more.
Ono što je meni važno da vas podsetim, da je ovo državna svojina, da je privatizovana 2003. godine i da mi od toga sada nemamo ništa. Podsetiću vas i na sporazum između nas i Mađarske u kojem se kombinovani transport favorizuje, posebno u odnosu na vodeni put i podsetiću vas da je Hrvatska napravila sa Mađarskom taj sporazum koristeći našu luku u Sremskoj Mitrovici.
Još jedna veoma važna stvar, ako već koristimo brodove, brodogradnju, podsetiću vas na preduzeće JRB. Avgusta 2010. godine uhapšen je zamenik generalnog direktora, finansijski direktor, za proneveru ili odštetu od 70.000 evra. To je ono što se zna sudskim putem, za ono što se ne zna istraga će tek utvrditi. Oni su remontovali brodove za tri puta skuplju cenu od onog što je potreba. Vlasnik Nenad Đorđević, čini mi se, prodaje zgradu JRB u Budvi i imovinu na ostrvu Sveti Nikola u Crnoj Gori, poznatu kao "Havaji", za budzašto para. To je državna svojina.
Da vam ne pričam o Luci Beograd, za koju smo mi tražili formiranje Anketnog odbora u Skupštini Srbije, gospođo Đukić-Dejanović, nažalost, nikada nije došao na dnevni red, na kome smo hteli da iznosimo tužnu istinu pljačke državne imovine.
Gospodine Mrkonjiću, podsetiću vas samo na neke detalje zato što me raduje ova prva rečenica, ali ne znam da li će se primeniti na ove delove koje vam ja govorim. Dakle, zemljište koje je dato Luci Beograd na korišćenje je državno, oko toga nema dileme. Republika je dala već 60-tih godina na korišćenje gradu. Grad nije imao sredstva da investira, pa je to zemljište dao tada društvenoj firmi, pristaništu Beograd, današnja firma Luka Beograd.
Luka Beograd u procesu privatizacije privatizuje se i kupuju je pojedinci, sada da ne nabrajam, Milan Beko, Miroslav Mišković. Mislim da je bila u pitanju 2005. godina. Ovu privatizaciju osporava do dan-danas Vjerica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, koja je podnela krivične prijave protiv svih vinovnika u toj privatizaciji.
Bez obzira da li će Mišković ili Beko ostati vlasnici Luke ili ne, zemljište pripada Republici. S obzirom da 70% tog zemljišta Luka ne koristi, država bi mogla odmah da ga oduzme bez pravnih poteškoća. Država bi mogla da odluči da li Luka mora da se dislocira iz centra grada ili izmesti uzvodno na Dunavu i da to iskoristi da Luci, odnosno u ovom trenutku Miškoviću i Beku, oduzme svo zemljište i da im daju zemljište na drugoj lokaciji. Zašto država to ne uradi, ako je sada ovim zakonom to u svojini?
Ostaje jedna dilema – da li je promena namene zemljišta koju je sprovela gradska uprava grada Beograda legalna i da li je na sajmu u Kanu prezentovan grad na vodi u kome Luka Beograd predstavlja kompletno stambeno naselje, a ne komercijalno, za šta je namena i namenjena?
Dakle, gospodine Mrkonjiću, ako treba da vas podsetim da je i bivši ministar slovenačke policije i bivši ambasador Slovenije u Beogradu i slovenačka "Proprija" za bagatelu kupila "Dugu" i postala vlasnik 11 ha ekskluzivnog zemljišta na Vilinim vodama, gde takođe pravo korišćenja ima Luka, dakle, firma čiji je direktor bivši ambasador, Borut Šuklje, kupila je fabriku boje i lakova "Duga" iz Beograda za 17,62 miliona evra, iako ona vredi više od 100 miliona evra.
Pravi razlog kupovine je pokušaj bivšeg ministra policije iz Slovenije da pribavi prava korišćenja ekskluzivnog zemljišta od 11 ha na Vilinim vodama. To je posle Luke Beograd najveći plac na toj lokaciji, za koji se procenjuje da vredi oko 105 miliona evra jer ar košta 120.000 evra.
Dakle, ako bi država stala u zaštitu svojih luka, ako bi kontrolisala, kao što piše u Predlogu zakona, rad i direkcije i agencije i ako bi se taj novac koristio za razvoj putne infrastrukture i vodene, mi bismo mogli nešto da pričamo ozbiljnije o ovom zakonu. Do tada konvencije, uputstva ili preporuke EU ne mogu nas obavezivati da mi svoju vodu, svoju teritoriju rentiramo za neke, a za neke poklanjamo džabe.
Jedan član kaže – ovaj član se ne odnosi na članice EU, tačnije na EU. Šta je sa ostalim zemljama? Nemojte žuriti u EU, nećete brzo tamo stići, a nemojte pogotovo nanositi štetu državi Srbiji, pa čak ni ovim zakonom jer nećete puno od te EU napuniti budžet kao što vam se čini.