Dame i gospodo, morala sam da reagujem kao pravnik, naravno na osnovu člana 27. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine.
Neću sada da ulazim, čuli smo mnogo komentara na temu da li je ili nije bio u pravu gospodin Novaković, a pre toga gospođa Čomić, da li može da se podeli vreme ovlašćenog predstavnika, vreme od 20 minuta na po 10 minuta, da li može da se podeli na 19 plus jedan ili dva plus 18, kako god želi ovlašćeni predstavnik, odnosno šef poslaničke grupe, a mi naravno mislimo da je to apsolutno moguće, da li će to vreme koristiti na početku ili na kraju, na početku ili u toku rasprave.
Moguće da je tako trebalo, gospodine Novakoviću. Zaista se izvinjavam što se obraćam kolegi, ali on je pravnik i još se pohvalio da je advokat. Zaista me iznenađuje ovakvo tumačenje.
Gospođo predsedniče Narodne skupštine, molim vas da zbog mene kao, izgleda, lošeg pravnika, pošto nisam uspela da nađem gde to piše, a mislim ipak da nisam loš pravnik, pročitate narodnim poslanicima tačno član, stav i tačku gde piše da ovlašćeni predstavnik vreme koje mu je predviđeno Poslovnikom može koristiti u dva dela na početku i na kraju rasprave o određenoj tački dnevnog reda.
Dakle, moguće je da to tako treba, moguće je da ste to tako zamislili, ali mi ne možemo da razmišljamo kao mali Perica, mi moramo da koristimo Poslovnik, koji je sačuvaj bože loš, ali takav kakav je loš moramo i mi srpski radikali insistiramo da ga koristimo.

Vi zapravo tražite da pročitam nešto što je gospodin Maraš već pročitao. Vi ste pročitali zapravo član koji reguliše ovo što tražite da pročitam.
(Vjerica Radeta, sa mesta: Ali ne piše ovako.)
Pročitano je. Izvolite, gospodine Maraš.

U skladu sa članom 107. smatram da je učinjena ne povreda dostojanstva Skupštine, nego mislim da je ovo što je uradio uvaženi potpredsednik Skupštine, gospodin Novaković, pretnja. On je pretio potpredsednici Skupštini Juditi Popović da nije mekan i blag kao gospođa Čomić i da će joj izreći opomenu, odnosno da će postupiti u skladu sa Poslovnikom zato što se po njegovom mišljenju zloupotrebljava Poslovnik.
Razlog zbog kog ste vi došli ovde, gospođo predsednice, jeste taj što ste videli šta rade vaši pomoćnici, odnosno potpredsednici Skupštine koji su predsedavali. Gospođa Čomić je prvo prekršila Poslovnik, bez ovlašćenja ga je vodila, a što je najgore, učinila je grubu povredu člana 96. Nakon toga je gospodin Novaković pokušao da nam dokaže nedokazivo.
Znači, nigde u Poslovniku ne piše da se govori na početku i na kraju, jednostavno piše da može da se govori iz dva puta, da može da podeli svoje vreme.
Ne znam zašto je problem to priznati. Mi nismo pravili problem kada ste pre neki dan pokušali da održite sednicu na koju dolazi Vlada i odgovara na pitanja iako nema direktnog TV prenosa, pa na moje upozorenje da nema direktnog TV prenosa, pitate generalnog sekretara – šta da radimo? To piše u Poslovniku, u članu 215. Nismo pravili problem.
Ne mislim da je obaveza direktora Televizije da obaveštava Skupštinu kada neće biti prenosa, nego da je obaveza Skupštine da obavesti direktora Televizije da u skladu sa Poslovnikom tog i tog četvrtka, od tog i tog vremena će Vlada biti u Skupštini, mora da bude direktnog prenosa.
Molim vas, ovo prelazi sve u farsu poslednjih dana, da svoj autoritet založite i da poštujemo Poslovnik, koji je, slažem se, suzio prava poslanika maksimalno.

Da se vratimo temi, gospodin ministar.
Izvinite, najpre gospodin Ostojić po Poslovniku.
Samo vas molim da na teme o kojima je već bilo reči, o Poslovniku, ne vodimo dalje razgovore zbog toga što kršimo Poslovnik, dakle, da ne bude ta tema.
Inače, ipak sam u obavezi da kažem da sam, naravno, u zgradi Skupštine od pre 10.00 časova na drugim obavezama u kabinetu i da pratim rad.
Molim vas, dajte da čuvamo svi dostojanstvo Skupštine. Molim i poslanike da se vratimo temi. Izvolite, gospodine Ostojiću.

Obećavam, biće ovo poslednje.
Koristim priliku da reklamiram i član 27, koristim priliku pošto ste vi seli ovde zato što se nadam da nećete pretiti i isključivati mikrofon.
Da li je u Beogradu prisutna delegacija Interparlamentarne komisije Saveta Evrope? Juče su tražili, gospođo Đukić Dejanović, da se vide sa Čedomirom Jovanovićem. Da li smo mi ujutru znali da ćemo posle podne raditi ove tačke dnevnog reda, odnosno zaštitu potrošača? Ne, gospođo.
Lično je ministar meni, posle sednice Odbora, juče u 11.30 časova, rekao – vidimo se sutra, misleći na danas. I on je mislio da će to biti danas na dnevnom redu. I normalno bi bilo da bude danas. Elem, nego je odlučio da smandrlja to tokom poslepodneva, bez prenosa i ljudi koji su imali obaveze, kao gospodin Jovanović, jer je normalno da ide na taj sastanak, nisu stigli da dođu i da budu ovde do 11.30.
Danas smo nastavili rad. Još uvek je deo sednice kada govore šefovi poslaničkih grupa i ovlašćeni predstavnici. On se javi za reč, neko istumači Poslovnik, gospođa koja je tu bila, kaže – može samo na kraju.
Gospođo Đukić Dejanović, mnogo se ružnih stvari dešava u ovoj skupštini. Pravite Administrativni odbor onako kako ga pravite, koji će pasti na svakom ustavnom sudu, normalno, jer je to zakon. Degradirate parlament. Spajate nespojive tačke.
Doneli ste novi Poslovnik, samo većina, bez konsenzusa. I to vam je malo, nego sada izmišljate nešto što ne piše. Kad kažem vi, ne mislim lično na vas nego na vladajuću većinu, gospodo iz DS, jednom, u onoj staroj zgradi sam rekao da mi u Vladi najnormalnije izgledaju ministri iz SPS-a.
Gospođa me umalo kaznila. Hvala što nije. Ali sada, kad pogledam ko je u ovih poslednjih sat vremena vodio sednicu, opet moram da kažem nešto što nisam verovao pre 10 godina da ću misliti, a sad mislim, a to je slika i prilika vas.

Reč ima gospodin Slobodan Milosavljević, ministar. Izvolite, gospodine ministre. Dobro je da se vratimo temi.

Poštovana predsednice, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, evo čekam priliku da odgovorim gospodinu Buhi, ali pošto me je gospodin Ostojić pomenuo, a gospodin Ostojić izlazi pa neće čuti, tačno je, rekao sam mu juče na sednici Odbora – vidimo se sutra. I evo, videli smo se i danas i ne vidim šta je tu problematično i sporno.
Ali, vraćajući se na temu, gospodin Buha je kroz svoju diskusiju izneo jednu primedbu koja zaista ne stoji, a tiče se da zakon nije dovoljno javno diskutovan i da se posle, kako ste rekli, dve godine rada na izradi ovog zakona, što je istina, on na neki čudan način pojavio u parlamentu.
Dana 1. septembra 2009. godine smo imali prvo predstavljanje Nacrta zakona o zaštiti potrošača i na tom predstavljanju, koje su zabeležili i mediji u Srbiji, bila je i tadašnji evropski komesar za zaštitu potrošača, gospođa Madlena Kuneva, na toj debati, na tom predstavljanju, i u diskusiji o zakonu je učestvovao i gospodin Papović, ispred Nacionalne organizacije potrošača NOPS.
On je još na dve sesije, na dve javne rasprave učestvovao, 12. oktobra 2009. godine u Novom Sadu i 25. septembra 2009. godine u zgradi Palata Srbije, bivše Savezno izvršno veće. Pri tome je gospodin Zoran Nikolić, potpredsednik NOPS-a, bio član radne grupe za izradu zakona i sve vreme uključen u čitavu tematiku izrade, debate i usaglašavanja zakona, tako da ta konstatacija da najveća organizacija potrošača u Srbiji, koja obuhvata, kako rekoste, 20-ak i nešto organizacija, nije bila uključena u izradu i u javnu debatu o zakonu, zaista ne stoji.
Juče smo imali konsultacije i na Odboru za trgovinu i turizam, gde je bio gospodin Nikolić i telefonom u vezi sa gospodinom Papovićem, vezano za segment potrošačkih kredita, i apsolutno su od starta pa do današnjeg dana u potpunosti uključeni u izradu zakona i zaista možemo o mnogim stvarima da pričamo, ali o tome da nisu bili uključeni i da nisu učestvovali u debati i da se zakon tek tako pojavio – to stvarno ne stoji.

Reč ima narodni poslanik Vlajko Senić.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre i saradnici, poštovani narodni poslanici, kako ko kome izgleda i ko je kome simpatičan, govorio sam juče o tome. Mislim da nije važno za raspravu i za kvalitet ovog zakona, ali dobro, danas je desetogodišnjica 5. oktobra, pa su se mnoge stvari u međuvremenu promenile, pa i međusobne simpatije i antipatije.
Što se tiče samog zakona, mislim da je on dovoljno diskutovan ovde i dovoljno je reči rečeno. Svoju diskusiju bih postavio malo drugačije. Mislim da mnogo govorimo o zakonu, a malo govorimo o građanima koji treba da budu korisnici jednog ovakvog zakona.
Kad govorimo i kad kritikujemo zakon, uvek treba da razmišljamo o tome kako je bilo juče, kako je bilo pre pet dana, a da zamišljamo i da verujemo u to da će mnogo bolje biti u nekom budućem periodu.
Dakle, problematika zaštite potrošača nije nešto što se rešava jednim zakonom ili jednim zakonskim ili podzakonskim aktom, to je, pre svega, proces ne samo u Srbiji nego u svim razvijenim zapadnoevropskim zemljama, ka čijim standardima i ka čijem partnerstvu, nadam se, Srbija stremi.
Hoću da kažem da sam zakon, za mene lično, nema nikakav problem kvaliteta, jer su nadležne institucije EU dale svoje mišljenje o zakonu. Koliko sam upoznat, i naš ministar trgovine je razgovarao sa evropskim komesarom Džonom Dalijem, koji je, takođe, da veoma pozitivno mišljenje i ocenio da je zakon jedan od najboljih u istočnoj Evropi iz te oblasti. Za nekog ko veruje da Srbija mora da bude što pre član EU, nema potrebe da u odnosu na tako izrečene stavove i mišljenja dajem nekakve supervizije ili da tražim nekakve dodatne analize.
Mislim da je zakon korak napred i to veliki korak napred u oblasti zaštite potrošača. Podsetio bih naše građane i gledaoce da je zakon o zaštiti potrošača samo deo jednog paketa od pet ili šest zakona koji reguliše oblast zaštite potrošača, dakle, tu je i zakon o oglašavanju na primer, zatim zakon o zaštiti konkurencije. Dakle, čitav set zakona o bezbednosti proizvoda, na primer, čitav set zakona koji se možda direktno ne nazivaju zakonima o zaštiti potrošača, reguliše oblast zaštite potrošača i mislim da smo tu, kao država, u proteklih deset godina napravili dosta koraka napred.
Rekao bih, takođe, da je za mene važno, i za našu poslaničku grupu, da duh zakona koji provejava, a kako ga mi razumemo, jeste jedan pokušaj da se svest u društvu promeni. Mi smo uvek imali jedan odnos gde je država iznad građana, gde građani stalno dobijaju informacije o tome kakve ih sankcije čekaju ukoliko ne ispune neke svoje obaveze.
Pa ne znam, ako ne plate električnu energiju na vreme, sankcije su te i te, ako ne plate račun infostana na vreme, sankcije su takve i takve, ako ne plate kreditnu ratu na vreme, sankcije su takve i takve. Dakle, stalno je bila jedna ofanziva ka građanima i, rekao bih, kampanja o tome, kakve posledice oni kao građani, kao potrošači trpe ukoliko ne ispunjavaju svoje obaveze. To je logično.
Kad kupujete neku uslugu i kad želite da ostvarite neku uslugu, bez obzira da li je kupujete, da li letujete, da li se lečite, za to na određeni način direktno ili indirektno plaćate. Postavlja se pitanje, i mislim da je to najveća stvar ovog zakona, koja su vaša prava kao potrošača, kao građanina, kad platite za određenu uslugu ili određeni proizvod.
Mislim da ovim zakonom, ovom raspravom i budućom nekom raspravom upravo ulazimo u suštinu da građani spoznaju svoja prava, da shvate da država ima obavezu da govori o pravima, da ih informiše o njihovim pravima i da im kao slabijim igračima na tržištu da podršku da se za svoja prava izbore.
Nije logično da se pojedinačni građani bolje na tržišnoj utakmici snađu, na tržišnom terenu, od velikih multinacionalnih kompanija, koje su jake finansijski, koje imaju dobar marketing, koje imaju dobar pi-ar, koje imaju sjajnu organizaciju, ali zato jeste tu država, zato jeste tu zakonodavna aktivnost, zato jesu različite organizacije potrošača, koje treba da brane interes građana.
Mislim da donošenjem ovakvog zakona mi otvaramo prostor da se govori o tome, da to ne bude jednostran proces gde imate određene obaveze, već da to bude proces gde neko brine o vašim pravima.
Mislim da donošenje ovakvog zakona, pored toga što ispunjavamo neke svoje zacrtane obaveze na putu evropskih integracije, jeste naš interes i mislim da je donošenje ovakvog zakona interes svih ozbiljnih kompanija koje posluju na srpskom tržištu.
Mislim da će oni koji ozbiljno nastupaju na tržištu, oni koji hoće dugo da ostanu u Srbiji, oni koji hoće da se bore za svoje potrošače kvalitetom usluge i odgovarajućom cenom, biti ti koji će pozdraviti donošenje jednog ovakvog zakona i koji će svakako pozdraviti uređenje oblasti zaštite potrošača.
Naravno, podržaćemo ovaj zakon. Verujem da će i drugi poslanici u Republičkoj skupštini. Mislim da je ovaj zakon samo jedna tačka u procesu jednog teškog posla zaštite potrošača i mislim da ovaj put kojim smo krenuli u ovoj oblasti još posle 2000. godine mora da se nastavi i moramo stalno da težimo ka novim i boljim rešenjima.
To rade i zemlje EU, to rade i SAD, gde je nivo zaštićenosti potrošača najviši. Moramo da koristimo njihova iskustva i da vidimo koje su to oblasti koje nas u budućnosti čekaju kao izazovi, koje oblasti u budućnosti treba da regulišemo i na koji način da obavestimo građane koja su njihova prava.
Razmišljajući o tome identifikovao sam četiri oblasti za koje može da postoji potencijalna opasnost odnosno kroz njih postoji prilika da građani na pravi način budu informisani o njihovim pravima i verujem da će nas u budućnosti mnogo više čekati posla u oblasti javne edukacije građana i nekih kampanja.
Danas sam video jedan liflet Ministarstva trgovine u novinama. Često možemo da vidimo liflete ili akcije Ministarstva zdravlja o tome kakva su naša prava i šta možemo da tražimo i da ne treba da pred davaocima usluga pognemo glavu, kao da je to što oni nama daju, kao da mi na to nemamo pravo.
Dakle, podizanje te svesti kod građana da znaju da za ono što plaćaju imaju pravo jeste jedna od one četiri tačke koje u budućnosti treba da budu veoma važne u nekoj državnoj aktivnosti, jer prosto naša je obaveza da kao ljudi koji predstavljamo građane u Skupštini, vi ministri koji predstavljate građane u Vladi, štitimo zajednički njihove interese.
Zatim oblast zaštite identiteta i privatnosti. Mi smo jedno tržište u razvoju. Dosta toga je nejasno u toj oblasti. Ne zna se tačno granica kada vi dajete neke vaše podatke nekoj kompaniji ili na nekom prodajnom mestu, do koje mere oni mogu da se koriste. Mislim da je dosta važno da o tome u budućnosti razgovaramo i da građani na pravi način zaštitimo od toga.
Zatim oblast advertajzinga, gde je važno da imamo jednu jasnu kontrolu o tome šta se reklamira na koji način, da li je ono što se kaže prava stvar, pre svega iz oblasti, na primer, različitih stvari koje su vezane za zdravlje. Mislim da smo tu kao država napravili jedan ogroman pomak, ali da nas sve veći i veći izazovi očekuju u budućnosti jer je to jedno tržište koje je vrlo kompetitivno i oni koji se na tom tržištu bore ko nekada i ne biraju sredstvo kako da dođu do krajnjeg potrošača.
Ono što je možda najveći izazov u budućnosti to je oblast visokih tehnologija, dakle Internet, telekomunikacije, direct mail-a. To je jedna oblast gde su tehnologije ispred zakonodavstva i nije se lako boriti sa činjenicom da se svakodnevno unapređuju kanali komunikacije, više neželjeni nego željeni sa krajnjim potrošačima i pretpostavljam da ćemo tu stalno nekakvim javnim kampanjama, podzakonskim aktima i sličnim stvarima obaveštavati naše sugrađane odnosno potencijalne potrošače o tome šta je u stvari narušavanje njihovih prava i koja prava oni zaista imaju.
To su nekoliko stvari koje su naš pokušaj da ovaj zakon osvetlimo na drugačiji način, a ne čisto pravno i birokratski. Sada ću iskoristiti ovu raspravu od sat i po vremena, kada ima pravo ko koliko da govori, da prekinem tačno u deset minuta.

Prelazimo na rad po rasporedu narodnih poslanika prema prijavama za reč u zajedničkom načelnom pretresu iz tačaka 2. i 3. dnevnog reda. Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević.