Hvala. U raspravi kada smo donosili Poslovnik imala sam jednu malu primedbu što nigde nije poslanički rešeno da negde stoji neka tabla, pa da znamo koji je zakon trenutno na raspravi, koliko je koja poslanička grupa istrošila vremena, koliko ima, ali to je za ovaj stepen civilizacije i tehnike izgleda nedostižno, pa moram da potrošim deo svog vremena pitajući vas koliko vremena imam.
To ne govori o tome da ne možete da obezbedite tu informaciju građanima i poslanicima. To govori o tome da vi u svojoj tvrdoglavosti i želji da sprovedete svoju volju iza koje i ne sledi neka korist, sem dokazivanja moći, jeste jača od onoga što se zove pravo na informisanje.
U nekom sličnom tonu gde je opet građanin oštećen, a onaj ko zakon propisuje i donosi, onaj ko ima moć da odredi jeste i ovaj zakon o kome govorimo. Znači, na tom fonu, u tom stilu mi razgovaramo o zakonu o zaštiti potrošača. Moj osnovni zaključak, pored onoga što sam sinoć govorila, ko zna kada je noćas bilo prenošeno, jeste da čak i ona prava koja nudite u suženom obimu prilikom ostvarivanja ponižavaju potrošača, odnosno kupca koji treba da ga ostvari.
Neka se seti svaki građanin koliko se puta osećao poniženim kada mu se ne vrati kusur ili se umesto kusura ponudi, ranije je to bila praksa, neka žvaka, a da bi on trebalo da se oseti neprijatno da potražuje svoje prava i kaže – imam pravo na svoj kusur, koliko god da je taj apoen koji treba da mi vratite mali. U tom stilu ponižavanja, a da bi se ostvarilo neko pravo, mi funkcionišemo kao država.
Prisutni ministar koji je došao u trenutku rasprave kada se postavljalo pitanje da li je tu ovlašćeni ministar za raspravu po ovom zakonu može da posvedoči da je tačno ovo što govorim, da ostvarivanje prava ponižava. Zakon o Skupštini, Zakon o Vladi, Zakon o ministarstvima, poslovnik o radu definišu ko će se od predstavnika Vlade naći ovde da obrazlaže zakon. Kada kažem – naći ovde, ne mislim sedeti na mestu predviđenom za Vladu, nego učestvovati u obrazlaganju zakona o kojem govorimo.
Pošto smo imali nesporazum o tome, koji za mene nije nesporazum, nego je dokaz nasilja onih koji sebi uzimaju za pravo da tumače zakone i Poslovnik, čekajući svoj red da govorim o zakonu bila sam prinuđena da se malo pozabavim i Zakonom o Vladi, ministarstvima i videla da ste u stvari vi, gospodo ministri, poniženi od strane skupštinskog rukovodstva kada prisustvujete i treba aktivno da učestvujete u radu o određenom zakonskom predlogu, jer se vi kao pojedinci, kao ministri nadležni za određenu oblast tretirate u Skupštini u skladu sa članom 25. Zakona o Vladi, koji kaže – ovlašćenja ministra kome je prestao mandat vrši član Vlade koga predsednik Vlade ovlasti.
Jedina analogija da se u Skupštinu prilikom rasprave o određenom predlogu zakona pošalje bilo koji ministar, kada kažem bilo koji, uvažavam ga u oblasti koju on vrši po zakonu o ministarstvima i za oblast za koju je izabran, ali ako, uz svo dužno poštovanje prema ministru za vere on bude tu kada se raspravlja zakon iz medicine ili trgovine, mogu da verujem samo da vas je predsednik Vlade i skupštinsko rukovodstvo koje dozvoljava ovakvo predstavljanje tretira samo u skladu sa članom 23, kao ministra kome je prestao mandat i onda može da vas menja bilo ko. Znate li koliko dugo može da traje to stanje? Svega 15 dana, jer taj isti Zakon o Vladi kaže da izbor novog ministra mora da se izvrši u roku od 15 dana i predsednik Vlade mora da predloži novog.
Šta je zanimljivo? Postoji druga odredba, Glava tri zakona koji tretira vašu delatnost, gde postoje poslovi koji mogu zajednički da rade sva ministarstva. Upućujem one koji to ne znaju, a pokušavaju poslanicima Narodne skupštine da tumače pravo, zakon, Poslovnik i ostalo, da se upute u tu materiju i pogledaju Glavu tri koja kaže da su poslovi zajednički za sva ministarstva međunarodna saradnja, pod dva – zaključivanje i primena međunarodnih ugovora i pod tri – tehnički propisi koji znače pripremu, usvajanje, odnosno predlaganje tehničkih propisa.
Niti je zakon o akreditaciji, niti je zakon o zaštiti potrošača, povodom kojim smo jutros imali spor tehnički propis, niti su međunarodni ugovori, a ne predstavljaju ni međunarodnu saradnju, iako smo svedoci iskrivljavanja osnovnog značenja ne samo pravnih pojmova nego reči uopšte.
Ne tražim, taman posla, ne pada mi na pamet da nekoga zadržavam koji sekund da glasa o povredi Poslovnika, jer se dobro sećamo svi Radovana Božovića, koji je govorio da može da izglasa i da je zemlja četvrtasta. Verovatno će po tome ostati upamćen, ne zato što je učinio to, a ništa drugo nije, ali volja vladajuće većine ne može da vrši nasilje nad pravom, logikom, propisima, pravilima i zakonima. Verujem da će se praksa nastaviti. Cilj da ja o tome govorim na ovaj način je cilj da građani čuju na koji način se dom koji je dužan da štiti prava građana, prava poslanika odnosi prema zakonima, propisima i pravilima.
Sada ću ovde govoriti samo o tri konkretna člana zakona, jer neću ponavljati ono što sam sinoć rekla i što su kolege pominjale. Ono što je izostavljeno u smislu zaštite o potrošačkim kreditima. Govoriću o čl. 5, 34. i 83. kao potpuno pogrešnoj prizmi, stubovima na kojima stoji zakon.
U članu 5. u tački 25) imate definiciju štete u Zakonu o zaštiti potrošača gde se šteta tako usko tumači, a ne onako kako je Zakon o obligacionim odnosima, kao jedan od boljih zakona kojim kao pravni sistem raspolažemo i treba da ga primenjujemo i dat je u užem tumačenju, gde smo mi amandmanom predvideli, da se šteta smatra ne samo umanjenjem nečije imovine kao obična šteta i sprečavanje njenog povećanja, ono što se u pravnoj terminologiji naziva izmaklom koristi, kao i nanošenje drugom fizičkog bola ili straha, nematerijalna šteta.
Sada, da bi građani plastično shvatili praktičan značaj ove ovakve namerno definisane sužene terminologije, odnosno suženog shvatanja pojma štete, reći ću kako to u praksi izgleda.
Potrošač koji pretrpi štetu usled ponašanja trgovca ima pravo na naknadu štete po odredbama Zakona o zaštiti potrošača. Tako kaže ovaj zakon i on će, kao leks specijalis, derogirati odredbe, odnosno biće iznad zakona opštega, a to je Zakon o obligacionim odnosima.
To znači da će moći da mu bude nadoknađena, u postupku koji ponižava, poput rada ovde, vrlo često, samo one materijalne štete koje pretrpi usled ponašanja trgovca koje za posledicu ima oštećenje ili uništenje imovine koja služi ličnoj upotrebi ili služi za potrošnju.
Pitam vas sada – ako kupac kupi u nekoj radnji električni šporet, donese ga u porodičnu kuću u kojoj ima četiri odvojena stana. Žive njegova dva brata i još jedna sestra i on sa svojom porodicom, svako ima svoju porodicu. Zbog kvara na električnom šporetu izgori instalacija u celoj porodičnoj kući. Po ovom tumačenju štete i ovakvoj suženoj definiciji postavljam pitanje – da li može oštećeni potrošač da traži naknadu štete i da mu ona bude nadoknađena, s obzirom na tumačenje, da su zajednički predmeti porodičnog domaćinstva i lična imovina potrošača dve različite kategorije?
Ne verujem da ovo nekom pravniku nije palo napamet, jer su ovo česte situacije u praksi. Ali, ovo nije zakon o zaštiti potrošača koji je i u definiciji hteo da zaštiti potrošača u punoj meri.
Govorim o članu 34 – o izvršenju i isporuci usluga. Član 34. definiše da je trgovac dužan da u roku od 30 dana od zaključenja ugovora na daljinu, koji se zaključuje izvan poslovnih prostorija, postupi po porudžbenici. To je potpuno nesporno. Ne može da zahteva od potrošača plaćanje unapred i dužan je da ga bez odlaganja, znači potrošača, obavesti ukoliko nije moguće da izvrši isporuku. Uopšte niste primetili da tamo gde definišete neko pravo, vi ga u stvari, onemogućavate time što niste rekli – u kom roku, moja draga gospodo, dužan je da ga obavesti?
Znate, imamo i mi slučaj kad smo govorili o Komisiji za zaštitu konkurencije, kad nastupe oni razlozi za razrešenje, pa smo ostavljali mogućnost i, niste hteli da prihvatite taj amandman, da su oni dužni da u nekom roku, organu, Odboru za trgovinu daju obaveštenje kada je nastupio rok za poslovnu nesposobnost, ostavku ili tako dalje. Mora da se predvidi i rok i način kako se tor radi. Vi ste ovde rok propustili. Šta da kažem, nego namerno.
Nije suvišno dopisivanje, ako se nama kaže koji potpredsednik menja predsednicu Skupštine, jer dok sedim ovde, ne znam gde se ona nalazi. Ali, znam da mi stiže pisano obaveštenje da ne smem da iskopiram zakon, da moram pisanim putem da tražim da budem prevezena na skupštinsku obavezu, na nekih 500 metara jer kasnim skupštinskim poslom. Sve moramo da tražimo pisanim putem i da o svemu tome ostane dokaz. To je u redu, za neki trošak, za evidentiranje potrošnje goriva, upotrebe svetla u nekoj prostoriji gde sedim i radim. To poštujem, ali ta mera uzvratnog odnosa odgovornosti, poštovanja i naknade štete, mora da postoji, počev odavde do ovog našeg zakona o potrošačima.
Ne možemo da se ponašamo kao poslastičari, koji ne jedu proizvode koje prave. Moramo da se ponašamo odgovorno kao ljudi koji traže poštovanje pravila, ali ih prvo sam primenjuje, i od sebe polaze. Amandmani smo predvideli da je to najkasniji rok od 30 dana.
Idem dalje, još samo jedan član koji sam uzela u razmatranje. To je član 83. koji govori o snabdevanju, odnosno pristupu uslugama od opšteg ekonomskog interesa. Mnogi su o tome govorili, da je zaista bitno da potrošač ima pravo na uredno i neprekidno snabdevanje uslugama od opšteg ekonomskog interesa, odgovarajućeg kvaliteta i po pristupačnoj ceni.
U tom postupku priključenja potrošača na distributivnu meru, trgovac je dužan, sad me pažljivo slušajte da postupa javno, da izbegava diskriminaciju i da cenu obračunava prema stvarnim troškovima pruženih usluga.
Sve ste vi to lepo napisali, samo niste rekli da on to treba da dobije kao potrošač da bude snabdeven tim uslugama i pod ovim uslugama na teritoriji na kojoj živi. Kažite mi sada da se to podrazumeva. Ne, ništa se ne podrazumeva, jer ono što ne piše, čitavo se jutro sporimo da li nešto piše ili je stvar običajnog prava i usmenog predanja. Jesam ekonomista, ali sam izučavala pravo na ekonomiji. Znamo šta su izvori prava i šta su obaveze koje proističu iz zakona koji ovde piše, za razliku od nekih koji misle da sve može usmenim predanjem.
Zašto je ovo važno? Ako danas imamo za temu u ovom domu, da li postoji ugovor o prenosu skupštinskih sednica i na osnovu čega neko obećava tri miliona iz rebalansa, tri miliona evra Skupštini, pitam, ako u Poslovniku ne postoji način obezbeđivanja javnosti ovih sednica, pa se kaže, ispred RTS – nismo dužni da vam obezbedimo javnost. Znači, javnost ne podrazumeva da to radi Javni servis koji je ugovorio repriziranje reprizine reprize ili prenos kriketa i ragbija ili prenos najvažnije stvari na svetu, fudbala.
Lično vrlo uvažavam gospodina Tijanića i nikada nisam propustila da pročitam nijedan njegov tekst koji sam igde videla objavljen, ali mi je ovo vreme u kojem Dinkić daje kredite, Mrka gradi mostove, a Tijanić uzima Skupštini tri miliona evra za prenose sednica.
Gospodo moja, ovo nije privatizovana država, kako neki misli. Snaga institucija je da nije mnogo važno ko je prvi čovek na njenom mestu, nego da su principi rada, načini ponašanja, ugovaranja obaveza, njihovog poštovanja stvar institucionalnog okvira jedne uređene pravne države, a da joj pojedinac, svojim ličnim integritetom, može dodati taj fini začin koji se zove snaga ličnosti, profesionalnost, lični pečat, inteligencije, stvaralaštva, istorije i ne znam već čega.
Kako je moguće da negde možda postoji neki ugovor o kojem mi ništa ne znamo, ne znamo koliko obavezuje ovu državu, iz kojih će to sredstava biti plaćeno i, osnovno pitanje, da li smo mi prvi u Skupštini dužni kao budžetski korisnici da javnom nabavkom obezbedimo uslugu javnog prenosa? Zašto da prozivamo samo gospodina Milosavljevića, jednog, drugog ili bilo kog ministra da je nešto uradio neposrednom pogodbom? Ko ima prava da neposrednom pogodbom, ugovara uslove prenosa skupštinske sednice?
Možda bi se i druge televizije oglasile i pod povoljnijim uslovima reklamirale ili to imamo međusobnu nagodbu ko koga reklamira, pa se cena snižava zato što se javna sredstva daju na oročenje, plasiranje ili plaćanje rada. Kad sam iznela taj svoj stav maločas u hodniku, rekli su mi – neće te nikad prikazati na RTS. Ne, nije mi ni važno. Građani znaju da RTS prikazuje ono što želi da vidi vlast o samoj sebi. Mi ovde govorimo zbog građana i nadam se da su me čuli.

Narodni poslanik Goran Mihajlović ima reč.
       

Hvala lepo, gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici i građani Srbije, u okviru današnjeg zajedničkog načelnog pretresa mi treba da vodimo raspravu o dva predloga zakona, a to su Predlog zakona o akreditaciji i Predlog zakona o zaštiti potrošača.
Iz samog naziva, većina vas bi pomislila da je ovaj drugi zakon mnogo značajniji i bitniji nego prvi jer na neki način svi mi u državi Srbiji smo potrošači, pa se taj zakon tiče svih nas, ali ću ovom prilikom više govoriti o prvom zakonu, zakonu o akreditaciji, dok će moje uvažene kolege više pažnje fokusirati na ovaj drugi zakon o zaštiti potrošača.
Naime, Predlog zakona o akreditaciji je, kao što reče moj uvaženi kolega magistar Srboljub Živanović, jedan tipičan europejski zakon, jer on je dobro servirao jednu činjenicu da lideri EU dele žitelje starog kontinenta na Evropljane i Europejce, pa čini mi se da je ovo ponajmanje proevropski, jedan tipičan europejski zakon, a pokušaću da obrazložim i zašto.
Predlog zakona o akreditaciji je ništa drugo nego logičan nastavak dva zakona koja smo već usvojili u ovoj skupštini, ako se ne varam, bilo je to u julu prošle godine, a to su bili Zakon o standardizaciji i Zakon o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti zbog kontinuiteta, odnosno radi boljeg razumevanja današnjeg predloga zakona, a ja ću ukratko podsetiti građane Srbije na problematiku koja je bila tretirana u ova dva prethodno spomenuta, a već usvojena zakona.
Svi znamo da je na ovim našim prostorima u proteklih pedesetak godina postojalo nekoliko država i državnih zajednica, živeli smo najpre u SFRJ koja je i završila onako kako je završila, a zatim SRJ, pa zatim došla je i Državna zajednica SCG, da bismo najzad došli do današnje Republike Srbije, koja je, nažalost, jedina od bivših republika sa nedefinisanim granicama zbog privremene okupacije 15% njene teritorije.
Sada svaka od navedenih država je na svoj specifičan način tretirala problematiku o kojoj danas raspravljamo, ali suština je uvek bila da su se u okviru ove problematike mogle identifikovati dve grupe aktivnosti.
Prvu grupu činile su aktivnosti vezane za proceduru oko donošenja odgovarajućih standarda, a druga grupa su bile aktivnosti vezane za razne tehničke propise, akreditacije, sertifikate i ispitivanja, označavanje i pakovanje proizvoda.
Za prvu grupu aktivnosti, podsetiću vas, nadležan je bio Savezni zavod za standardizaciju sa sedištem u Beogradu koji je donosio poznate JUS standarde, a za drugu grupu aktivnosti nadležno je bilo tzv. Jugoslovensko akreditaciono telo za poslove u vezi akreditacije, odnosno ondašnja resorna ministarstva u Saveznoj Vladi za pojedine propise u odgovarajućim oblastima.
Priča o standardizaciji manje-više poznata je svima. Završila se tako što više nema JUS standarda na koje smo se bili navikli, a njihovo mesto zauzeli su srpski standardi na koje tek treba da se navikavamo.
Ali, da bismo razumeli suštinu problema u ovoj oblasti, navešću još par detalja. Naime, u "Službenom listu Srbije i Crne Gore", br. 22/06, objavljena je bila uredba o osnivanju Instituta za standardizaciju SCG.
To je bila jedna institucija koja nikada nije zaživela u praksi iz prostog razloga što nikada nije bila ni upisana u sudski registar jer je upravo tih dana nestala zajednička država i to bi verovatno bio trivijalan i jedini slučaj u svetu da neka država ima neku instituciju, a da nema same države.
Da bi prevazišla novonastali problem, Vlada je jednostavno preimenovala Institut za standardizaciju SCG u Institut za standardizaciju Srbije, ali to sada više nije bila ustanova koja je delovala kao organ državne uprave, nego kao samostalna institucija. Vidite, tu i jeste suštinska razlika između bivših JUS standarda i novonastalih srpskih standarda.
Naime, kada bi se jednom usvojio neki od JUS standarda, njegova primena je bila obavezna za teritoriju čitave zemlje, a za razliku od nje, novonastali srpski standardi zasnivaju se na principu dobrovoljnosti, što znači da korisnik standarda može da odabere srpski standard ili standard neke druge države.
Ovu genezu dešavanja u oblasti standardizacije nisam izneo tek slučajno, nego da bih ukazao na jednu koincidenciju koja ima veze i sa današnjim Predlogom zakona, a to je da je na principu dobrovoljnosti insistirala Svetska trgovinska organizacija sa kojom, kao što znamo, vodimo već duži niz godina pregovore oko prijema u članstvo, a vidite, ista ta Svetska trgovinska organizacija sada insistira da se hitno donese i ovaj zakon o akreditaciji. Šta to dalje znači, možete i sami zaključiti.
Svetska trgovinska organizacija bi na taj način dobila odrešene ruke da na tržište Srbije plasira svoje proizvode koji jednostavno ne mogu da budu plasirani na teritoriji Evrope, nego bi to postali, kao što reče kolega Živanović, europejski proizvodi koji bi završili na našem tržištu i koji sigurno nemaju potrebna svojstva u pogledu kako kvaliteta, tako i ostalih karakteristika i tu i leži opasnost koja se krije u donošenju jednog ovakvog zakona.
Srbija bi, polako ali sigurno, mogla da postane evropska deponija za sve loše proizvode i čak za škart proizvode jer poznato je da u razvijenim zemljama koje imaju oštre standarde tako nešto ne bi moglo da se desi.
Drugim rečima, Predlog zakona o akreditaciji bi time postao materijalna i pravna podloga za obavljanje poslova akreditacije na teritoriji Srbije, što je uostalom i traženo od srpske Vlade, Uredbom Evropskog parlamenta i Saveta EU, br. 765/08, a zauzvrat, šta je nama ponuđeno? Ponuđeno je da naše akreditaciono telo, u ovom slučaju akreditaciono telo Srbije, dobije punopravno članstvo u Međunarodnoj organizaciji za akreditaciju, tzv. Evropskoj kooperativi za akreditaciju i Međunarodnoj kooperaciji za akreditaciju laboratorija.
Sada bih, gospodo ministri, vama postavio pitanje – da li je to što oni nude nama dovoljno u poređenju sa onim što mi nudimo njima, jer mi njima nudimo srpsko tržište sa sedam-osam miliona stanovnika, a oni nama nude nekakvo članstvo od koga građani Srbije ne vidim da mogu imati neke velike koristi.
Jer kada usvojite ovaj zakon, a usvojićete ga sigurno jer imate većinu, zajedno sa ovim već famoznim Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju, doći će do dodatnog urušavanja ionako urušene srpske privrede i do daljeg ojačavanja uvozničkog lobija koji je već u ovoj državi stvorio jedan ogroman budžetski deficit od nekoliko milijardi evra, što znači da građani od toga ne mogu imati nikakve vajde, a vajdu će imati samo tajkuni koji će dodatno napuniti ionako pune džepove.
Dalje, ovakvi brzopleto doneti zakoni dokrajčiće i srpsku poljoprivredu jer će sigurno Ministarstvo poljoprivrede pri uvozu favorizovati svoje omiljene uvoznike, a stvoriće se još više nezaposlenih jer ovim ćemo samo u srpska preduzeća dovesti nove evropske gazde i poslodavce koji će biti još suroviji nego ovi dosadašnji.
Ako svemu ovome dodamo i činjenicu da je u oblasti standardizacije moguće donošenje i internih standarda u određenim oblastima, a to sve jasno upućuje na činjenicu da će uloga države Srbije u svim tim dešavanjima biti minimizirana do krajnjih granica i da će se sve više direktno pregovarati, odnosno ugovarati poslovi na relaciji proizvodnja-kupac, što jeste glavna filozofija ovih koji su sada na vlasti u Republici Srbiji, jer kod njih odavno važi princip dogovora.
Znači, time će se samo pojačati nelojalna konkurencija koja odavno postoji u Srbiji i koja će uvek favorizovati strana preduzeća u odnosu na domaća, a to je ono što je najmanje potrebno svima nama i građanima Srbije.
Što se tiče samog predloga o akreditaciji, može se reći da on akreditira dve vrste problema. Prva je, postupak akreditacije, a druga, nadležnost i delovanje akreditacionog dela Srbije koje je osnovano 2006. godine odlukom Vlade Srbije. Takođe je tada bio isti razvojni put kao što je imao Biro za standardizaciju Srbije, o čemu sam prethodno govorio.
Znači, bilo je institucija zajedničke države SCG, a potom je ostala institucija države Srbije, znači, neprofitna i samostalna, a ovim predlogom zakona, o čemu danas raspravljamo, dolazi do još jedne transformacije i onda će to da postane javna služba, što znači da upravo ide u prilog onome što sam rekao da se sve više i više minimizira uloga države u ovoj oblasti.
Inače, sama akreditacija je ništa drugo nego postupak koje sprovodi akreditaciono telo Srbije u cilju utvrđivanja činjenice da li telo za ocenjivanje usaglašenosti ispunjava ili ne ispunjava određene zahteve, a pri tom se pod tim telom podrazumeva pravno lice ili deo pravnog lica koje traži akreditaciju, odnosno da se odrade određeni postupci, a koji su vezani za ispitivanje, etaloniranje, sertifikovanje i kontrolisanje.
Organi akreditacionog tela Srbije, već smo čuli više puta, jesu upravni odbor, direktor, nadzorni odbor čiji se rad precizira osnivačkim aktom, a bliži rad ove institucije uređuje se statutom. Sredstva za rad akreditacionog tela Srbije obezbeđuju je se na tri načina.
Prvi i primarni način je naplata usluga od onih koji traže akreditaciju, drugi je iz budžeta Republike Srbije, mada predlagač kaže da ta sredstva treba da idu za članarine akreditacionog tela Republike Srbije u raznim međunarodnim organizacijama, dok je treći način finansiranja iz drugih izvora u skladu sa zakonom.
Kada je u pitanju sam postupak akreditacije, i tu vidimo da se sva međusobna prava i obaveze regulišu direktnim sklapanjem ugovora između akreditacionih tela Srbije i onoga ko traži akreditaciju. Nakon toga sledi donošenje odluke o akreditaciji koja može biti pozitivna ili negativna, a ako je pozitivna, akreditaciono telo Srbije izdaje sertifikat o akreditaciji i na kraju se dodeljuje simbol akreditacije kojim telo za ocenjivanje usaglašenosti dokazuje da je zapravo akreditovano.
U okviru akreditacionog tela predviđena je i određena komisija za žalbe. U svim ovim slučajevima, nadzor nad radom ovih tela vrši ministarstvo nadležno za poslove akreditacije. To bi bilo kratko o delokrugu rada ove institucije.
Na kraju bih rekao da je SRS od samog početka upozoravala građane Srbije na pogubno dejstvo donošenja ovakvih zakona od kojih građani imaju više štete nego koristi, jer korist mogu imati samo pojedinci. Građani Srbije će i dalje živeti teško, a gospoda iz vladajuće većine kao i pojedini političari, ako šta zaškripi, uradili bi isto što je uradio i Milo Đukanović.
Neko će otići u NATO, neko u MMF, neko u Svetsku banku. Građani Srbije su ti koji ostaju da žive ovde i mi moramo uvek voditi računa da njihovi interesi budu na prvom mestu, a ne da u ime nekakvih evropskih zakona i ciljeva donosimo ovakve zakone koji imaju više štete nego koristi po građane Srbije.

Petnaest minuta i 15 sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Sreto Perić, a posle njega narodni poslanik Mirko Munjić.

Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, gospodo ministri, u životu ništa nije slučajno. Danas je 5. oktobar i mi imamo zajedničku raspravu o dva predloga zakona koji nemaju nešto mnogo zajedničkog, ali na dobar način pokazuju suštinu i značaj 5. oktobra.
Zakon o zaštiti potrošača, gospodin Slobodan Milosavljević, ministar za trgovinu je kvalifikovan za predstavljanje takvog zakona. Neću da kažem da ministar zdravlja gospodin Tomica Milosavljević nije kvalifikovan za zakon o akreditaciji, ali kao sledbenik politike i ideologije Vojislava Šešelja bio sam upućen da posmatram reakciju narodnih poslanika, a pre svega lekara, kada je gospođa Vjerica Radeta kao ovlašćeni predstavnik u ime SRS iznela probleme vezano za zdravstveno stanje našeg predsednika. Svi lekari i mnogi drugi poslanici su sa pažnjom pratili to.
Nisam, gospodine Milosavljeviću, mislim na ministra zdravlja, primetio da ste vi dali bio kakav značaj tom pitanju. Vi ste zaduženi da vodite računa i brigu o zdravlju svakog građanina Srbije, o zdravlju Vojislava Šešelja možda mnogo više. Zbog čega? Možda zbog toga što se njegovo zdravstveno stanje ugrožava na jedan neprirodan način i mogli ste da date odgovor na to pitanje. Mi to nismo ni očekivali od vas.
Neka znaju građani Srbije kakav odnos ova vlada ima i prema njihovom zdravstvenom stanju. Kada je u pitanju ovaj zakon o akreditaciji, on na fantastično dobar način pokazuje suštinu 5. oktobra. On kaže – zapali, prevari, zaposli, obezvredi. Znači, imali smo to 5. oktobra 2000. godine, ali i ovaj zakon o akreditaciji nedvosmisleno i potpuno jasno precizno kaže da je suština zaposliti nova lica.
Ako se u članu 4. kaže – akreditacija je dobrovoljna, ne mora da postoji takav zakon. Mi nismo protiv ovakvog zakona, ali ću pokušati iz ugla građana Srbije da govorim o ovom zakonu, mada je to iz njihovog ugla veoma teško, bez obzira kako mi živimo, sigurno da svaki narodni poslanik bolje živi i sa mnogo manje problema od prosečnog građanina Srbije, a da ne govorim o onima koji nemaju posla i mogućnosti da se leče, prosto nemaju i ne vide nikakvu perspektivu sa ovakvom vladom, jer mi zamajavamo.
Žvaka za kusur i nije tolika sporna, ali je sporna politička žvaka kojom i ova vlada i neke političke stranke pokušavaju da pomognu ovoj vladi da ona što duže traje i pokušavaju to da prodaju građanima Srbije. Ali, zasigurno, to su mudri i pametni ljudi, znaju o čemu se radi, prepoznaće i u danu kada bude definisan za to, oni će reći šta imaju da kažu.
Organi akreditacionog tela u Srbiji, upravni odbor, direktor, nadzorni odbor, sve su to tela ili organi koji podrazumevaju novo zapošljavanje.
Pored toga, članom 12. je definisano da i savet za akreditaciju može da se formira, mogu savetodavna tela. Šta to znači, da će političke stranke ovde, pre svih ona koja jeste ovlašćena da u ime Vlade zastupa ovaj zakon, zapošljavati pripadnike svoje političke stranke i na taj način obezbeđivati potencijalno veći broj glasača? A da bi to mogli da ispunimo Vlada Republike Srbije će da se zadužuje, pa imamo situaciju, zbog popune rupe u budžetu, da treba da se zadužimo kod komercijalnih banaka sa 250 miliona evra, i to još kažemo - pa dobro je, ja sam pristalica toga, to ministar finansija kaže, pristalica sam da se mi zadužujemo kod domaćih banaka, a to je bolje nego kod svetskih organizacija.
Nije dobro zaduživati se ni kod jednih ni kod drugih, to kažu građani Srbije, a u ime isplate ličnih dohodaka za nepotrebna radna mesta koja iz dana u dan, pogotovo i 5. oktobra, nije to sasvim slučajno, ova vlada pokušava da afirmiše, uspostavi ili uvede nove dodatne organe.
I dok imamo takvu situaciju, na drugoj strani imamo da Institut za strna žita u Kragujevcu, zbog neplaćenih računa isključuje im se struju, isključuje telefon, a oni koji su zaposleni tamo i jedan je od referentnih ustanova za strna žita, spaljuju svoje diplome, ne da žele na taj način da potru svoje znanje, nego da ukažu, da kažu nekom da ne vodi dovoljno računa o njima, a taj neko jeste Vlada Republike Srbije, ali mi vidimo da oni od samog starta nisu imali ozbiljnu nameru da vode računa o državnim institucijama, osim ako one nisu strogo političke i ne obezbeđuju njima opstanak na vlasti.
Član 21. zakona o akreditaciji takođe je zanimljiv i kaže: "Akreditaciono telo Srbije može sprovesti postupak akreditacije na osnovu prijave tela za ocenjivanje usaglašenosti iz druge države u sledećim slučajevima: ako druga država nije osnovala nacionalno akreditaciono telo."
Dakle, postoje države koje nemaju ovo telo i onda će moći naša akreditaciono telo da uradi taj posao za njih. Vaši prijatelji. Prijatelji koji su u Evropskoj uniji ne podržavaju ovu vladu. Ne podržavaju građane Srbije u smislu stvaranja boljih šansi, perspektive za bolji život nego podržavaju, čuli ste izjavu ministra za spoljne poslove Nemačke, koji kaže: " I ja ću se sad potruditi da Srbija bude primljena, odnosno da krene brže i ubrzanije ka evropskom putu".
Znate kad je to izjavio? Izjavio kad je bio potpuno siguran da će Vlada Republike Srbije podržati "Paradu ponosa", a njemu je to mnogo bitnije od radnih mesta u Srbiji, bitnije od onog kako i na koji način žive građani Srbije. A kroz ovaj zakon, kroz njegovo obrazloženje pokušate da objasnite da ovaj zakon donosimo iz razloga da se popravi kvalitet naših proizvoda.
O kakvom kvalitetu proizvoda domaće privrede govorite, kad mi uvozimo i beli i crni luk, i paradajz i šargarepu i sve ono što smo nekada proizvodili, kvalitetno i dobro, gde zaista postoje šanse za proizvodnju zdrave hrane, mi to uvozimo, a da ne govorimo o ozbiljnosti kada je u pitanju razvoj nauke i tehnologije.
Ako ministar i potpredsednik Vlade pokušava izgradnjom spomenika, izgradnjom institucije koja se zove Centar za promociju nauke, da potroši ogromna sredstva, a ne na taj način što bi se obezbedila pomoćna tehnička sredstva, obezbedili se stambeni uslovi za ljude koji su se ozbiljno uključili u bavljenje naukom, nego samo da bi se određen broj pripadnika političkih stranaka koje su sada na vlasti zaposlio i da bi na taj način lakše manipulisali i vladali ovim narodom.
Mislimo da je tome kraj, da građani Srbije ne da ne prepoznaju nego su razočarani politikom koju vodi ova vlada i nebitan je njihov stav, ali imajte bar malo morala, pa se posvetite onima zbog kojih i jeste ovde, a to su građani Srbije. Za ovakve predloge zakona SRS nikada ne može glasati i nikad neće prihvatiti ovakve zakone. Alternativa građanima Srbije su oni sami, SRS, Ruska federacija i druge zemlje koje jesu istinski prijatelji našem narodu i našoj državi, a ni u kom slučaju oni koji od Srbije samo traže ono što nas ponižava, a ništa od toga konkretno se ne vidi.

Iskorišćeno je devet minuta od vremena poslaničke grupe. Reč ima poslanica Lidija Dimitrijević.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o kome sada govorimo predstavljen je kao zakon kojim se uvode ključne evropske direktive iz oblasti zaštite potrošača i uspostavlja pravni okvir koji omogućava zaštitu potrošača u Srbiji po evropskim standardima i koji, kada bude usvojen, zaista neće postojati ništa po čemu će prosečan potrošač u Srbiji biti u nepovoljnijem položaju od potrošača u EU.
Takođe je ocenjeno da ovaj zakon ima izuzetan značaj za Srbiju, ne samo zbog SSP, već će, štiteći građane kao potrošače, doprineti daljoj demokratizaciji Srbije i ubrzati njeno članstvo u EU. Nedavno smo imali prilike da od prvog čoveka Republike Srbije čujemo da bi to moglo da se desi u toku 2015. ili 2016. godine i takve prognoze građani Srbije slušaju već deset godina svakodnevno.
Još toliko i toliko godina, pa će Srbija biti punopravni član, pa još toliko i toliko, pa da ispuni onaj i ovaj uslov, a kada ispuni onda ovaj drugi mora da ostane glavni uslov i tako redom.
Za građane Srbije je bolje što je tako, međutim, loše je što vlast u Srbiji stalno obećava građanima neko bolje sutra ulaskom u članstvo EU, umesto da sama radi na obezbeđenju tog boljitka. Kako je iz godinu i godinu stanje u Srbiji sve lošije, sve veća nezaposlenost nakon sprovedenog procesa privatizacije, koji je najveći deo srpskog naroda unesrećio, vlast stalno manipuliše raznim obećanjima.
Sve češće smo u prilici da, prilikom usvajanja nekog zakona, čujemo: ovo je zakon iz agende evropskih zakona kojim se zakonodavstvo u Srbiji usaglašava sa zakonodavstvom EU, a stvarnost u Srbiji je jako daleko od EU. Kada su u pitanju odredbe ovog zakona, jedna od primedbi SRS odnosi se na zaštitu maloletnih lica.
Ono što se garantuje ovim zakonom, kao jedno od osnovnih prava potrošača, jeste bezbednost, zaštita od roba i usluga koje su opasne po život, zdravlje, imovinu, životnu sredinu ili robe čije je posedovanje ili upotreba zabranjena.
Kada ovo postavite kao jedno od osnovnih prava potrošača, onda nije jasno zašto se u ovom zakonu izostavlja da se precizno, kao u prethodnom zakonu o zaštiti potrošača, definiše ono što se odnosi na mleko, drugu hranu i piće za novorođenčad i odojčad, kao i pribora za korišćenje tih proizvoda kojima se zamenjuje prirodan način ishrane i na igračke i proizvode koji su napravljeni od materijala koji može štetno delovati na zdravlje dece.
Zakon koji će prestati da važi kada počne primena ovog o kome danas raspravljamo, sadrži jasno i precizno u članu 8. ove odredbe, zajedno sa odredbama koje se odnose na prodaju i služenje alkoholnih pića i duvanskih proizvoda maloletnim licima.
U ovaj novi predlog zakona ugrađene su odredbe koje se odnose na alkoholna pića i duvan i to su odredbe koje, kao i svi roditelji, apsolutno podržavam i uvek iskazujem spremnost da, kada nešto valja, jasno kažem da valja. Ukoliko se u praksi pokaže da ove odredbe mogu da se primenjuju, to će zaista biti nešto pozitivno.
Vreme će pokazati da li će to biti primenjivo ili će, kao do sada na vratima prodavnica u kojima se prodaju ovi proizvodi, stajati kao ukras nalepnice o zabrani prodaje duvanskih proizvoda maloletnicima, a prodaja se vrši bez ikakve provere i bez ikakvih problema. Naspram ovih, odredbe koje se odnose na igračke i hranu i piće za novorođenčad i odojčad su izostavljene. Ni u kom slučaju opravdanja ne može biti to što je u maju prošle godine usvojen Zakon o opštoj bezbednosti proizvoda.
Ovakvu odredbu koja je već postojala u zakonu trebalo je ugraditi i u ovaj. Poslanička grupa SRS je podnela amandman kojim je predloženo da se ove odredbe ipak ugrade u zakon, ali o tome ćemo u raspravi u pojedinostima.
U uvodnom obraćanju ministar je rekao da zahteva od narodnih poslanika da se konstruktivno odnose prema ovom zakonu jer se on odnosi na sve nas. Poslanička grupa SRS ima predlog da se odgovornost za zdravlje dece stavi u prvi plan u ovom zakonu jer on se odnosi na svu našu decu.
Sećamo se svi, čitava javnost je bila uznemirena kada su objavljeni rezultati koje je dala kontrola sanitarne inspekcije u prodavnicama u Subotici, Bačkoj Topoli i Malom Iđošu. Olovne boje, oštre ivice i pliš koji se haba glavni su razlozi za štetnost po zdravlje dece sa 13 uzoraka igračaka, pokazali su rezultati ove kontrole.
Takođe, subotička inspekcija u kontroli je našla oko 800 igračaka bez odgovarajuće dokumentacije, bez atesta o zdravstvenoj ispravnosti. I pored oznaka koje se nalaze na igračkama koje treba da garantuju da su proizvedene u zemljama EU često nije takav slučaj. One se najčešće proizvode u Kini i na putu do potrošača dobiju neispravnu oznaku.
Igračke opasne po zdravlje dece nađene su i u velikim trgovinskim lancima. U Beogradskom institutu za majku i dete rečeno je da se tokom godine javi na hiljade mališana koji su se povredili igračkama ili pak progutali neki njihov deo. Takođe, ima slučajeva povrede kada se deca zbog neispravnih igračaka sama povrede tokom igre ili im neko drugo dete u igri nanese povrede. Česte su i pojave alergija izazvanih bojom sa igračaka.
Posebno su važne odredbe koje se odnose na mleko i drugu hranu i piće za novorođenčad i odojčad. Svi se sećamo da je pre nekoliko godina zbog neispravnosti mleka bilo slučajeva i smrtne kazne. Naravno, to se nije dogodilo u Srbiji, bilo je negde u belom svetu gde se zakoni poštuju. U Srbiji je potrebno na sve načine zaštititi zdravlje dece. Mi smo mala država u kojoj se na žalost rađa sve manje i manje dece.
Vladajuća većina je odlučila da se o ova dva zakona vodi zajednički pretres, što znači da je vreme podeljeno na pola, pa ću ja privoditi kraju.
Prvi januar 2011. godine je blizu, biće prilike da nakon toga ocenimo kako će se ovaj zakon u praksi primenjivati, da li će potrošači u Srbiji imati veća prava no do 31. decembra ove godine i šta će to za naše društvo u celini značiti sada u uslovima kada u Srbiji mnogi ne mogu da ostvare i osnovno pravo, pravo na život dostojan čoveka.
Ukoliko bude bolje da se ovaj zakon primenjuje primenjivaće se na žalost na jedan deo građana Srbije, na one koji imaju šta da troše, ali je dobro ovom prilikom pomenuti onaj drugi deo Srbije, one koji ne mogu da kupe osnovne stvari potrebne za život, a njih je sve više.
Znam da neko može reći da je to oblast koju definišu neki drugi zakoni, ali ako neko želi nešto tako moderno i toliko evropski, nema prava da zatvara oči pred nečim toliko teškim sa čime se susrećemo svakog dana. Zahvaljujem.

Iskorišćeno je osam minuta i 30 sekundi od vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Petar Jojić, a posle njega kao poslednja prijavljena na listi je narodna poslanica Nataša Jovanović. Na raspolaganju poslaničkoj grupi SRS je 25 minuta i 15 sekundi.

Dame i gospodo, oblast trgovine u Srbiji odavno nije regulisana na pravi način i nije uspostavljena dovoljna kontrola i red u ovoj oblasti kada je u pitanju proizvodnja, i kada je u pitanju trgovina i kada je u pitanju uvoz i izvoz.
Što se tiče proizvodnje i proizvoda koje Srbija uvozi, sigurno je da je u prošlosti bilo dosta ozbiljnih problema i da je bilo štetnih posledica. Srbija je uvozila, a i danas uvozi poljoprivredne i druge prehrambene proizvode koje ima u svojoj državi i može da proizvodi u dovoljnim količinama za stanovništvo Republike Srbije i ujedno za izvoz.
Ono što je dramatično, teško i neprihvatljivo je da se iz EU uvozi roba koja nije za ljudsku upotrebu, a ne podleže dovoljnoj carinskoj i drugoj tehnološkoj kontroli.
U prošlosti smo imali slučajeva da je Srbija uvozila ogromne količine svih vrsta mesa i mesa za prerađevine. To meso koje je Srbija uvozila, a danas ima slučajeva da uvozi, uglavnom je meso iz hladnjača EU koje pre svega može biti kvalifikovano i ocenjeno da je otpad, a ne kvalitetna hrana koja treba da se na tržištu u Republici Srbiji.
Srbija je zemlja agrara, zemlja u kojoj se pre svega proizvode poljoprivredni proizvodi, zatim proizvodi mesa i Srbija može da izveze ogromnu količinu tih poljoprivrednih proizvoda, pogotovo kada su u pitanju žitarice, voće i povrće, a možete zamisliti da smo mi uvozili u 2008. godini i šargarepu, a Srbija može da proizvede šargarepe za čitavu Evropu. To zakon nije u dovoljnoj meri onemogućio i ovde su morale da budu predložene oštrije sankcije.
Vi iz Ministarstva trgovine možete se slobodno smejati, ali u svakom slučaju ovo vam ne ide u prilog. Ovaj gospodin ošišani, mislim nema frizuru, izvinjavam se, ali se on ceo dan cereka, gospođo predsedniče. Mislim da on ne zauzima ovde mesto Lepe Brene, pa da nam ovde izigrava neku lepotu, nego ipak treba da ima pristojnosti kao svi vi što ste tu za stolom i što predsedavate, i gospoda iz Ministarstva. Molio bih ga da ima strpljenja i da sasluša narodne poslanike jer je ipak došao da polaže račune narodnim poslanicima, a ne na taj način da nas omalovažava.
Ono što je još vrlo bitno, u ovu državu se uvozi sve i svašta, roba lošeg kvaliteta, roba koja nema obezbeđenu deklaraciju sa rokom trajanja i garancije. To se možete uveriti i danas da uđete u bilo koju prodavnicu i videćete da ćete naići na proizvode, pitanje je imaju li deklaraciju, ima li na tehniku i na druge proizvode garancije.
Šta se događa, gospodo iz Ministarstva, kada potrošači nazovu telefonom određeni vaš kol-centar kojima se građani žale u pogledu kvaliteta i garancije za kupljenu robu? Potrošači nisu zaštićeni. Ne vodite dovoljnu evidenciju.
Prvo, niste obezbedili snimanje telefonskih javljanja i poziva, da sačuvate to kao dokaz i da sprovedete postupak i da građaninu koji je rekao – kupio sam frižider ili kupio sam taj i taj proizvod, nema garancije, obećana mi je garancija, javio sam se prodavcu i prodavac kaže – mi nemamo nikakve obaveze prema vama, mada se čovek javio u roku, možda i posle tri meseca, a rok je navodno u nekom papiru koji je izdao prodavac 24 meseca.
Dakle, ljudi moraju znati kome da se obrate. Kada se obrate, morate da vodite računa da sprovedete postupak. Onaj koji je prekršio zakon mora da snosi sankciju. Ne može on da bude pošteđen i da se završi samo na tome, neko je duplirao cenu, neko je odbio da izda račun, neko je odbio da prizna kvar ili nedostatke na pokretnim stvarima koje građani kupuju. To su ozbiljni problemi. Tome ministarstvo preko nadležnih inspekcija veruje da može da se suprotstavi i da uvede reda u ovoj oblasti.
Osim toga, gospodine ministre, morate preduzeti mere da sprečite ovo lažno reklamiranje. Setite se kako su se neki lekari i proizvođači lekova ponašali kada su na sva zvona u Republici Srbiji i u štampanim i elektronskim medijima tvrdili da imaju lekove, da su jedini ti lekovi spas za život građana Srbije. Ti lekovi, kao što je slučaj sa vakcinama, sumnjivog su porekla i to treba sprečiti.
Vi vidite novine svakog dana i Savet potrošača reaguje. Imate i dodatak "Politike" koji je izašao u kome su nezadovoljni, pre svega, potrošači i oni apeluju na obmanjivanje putem reklama pojedinih trgovaca i proizvođača. Videćete šta kaže kompanija "Maksi" i druge, kako se reklamiraju. Na taj način obmanjuju one građane koji nemaju dovoljno obaveštenosti, niti imaju dovoljno mogućnosti da oni provere da ta roba vredi onoliko koliko se ona plaća.
Izučavao sam kriminalistiku i kriminologiju i mogu vam reći da su džeparoši najinteligentniji kriminalci. Kako? Gleda vas u oči, razgovara sa vama, ali njegova ruka je već u vašem džepu i on vas pretresa, uzima i džepari. Vidite, to vam je sada isti slučaj sa raznim trgovinama, sa raznim manipulacijama, a to je ozbiljan kriminal. On je ozbiljan kriminal opštih razmera.
Javnost je i te kako zainteresovana, jer nema građanina u Srbiji koji nije zainteresovan da bude siguran i da ima pravnu sigurnost da kupuje određenu stvar i da ga je proizvođač obavestio o skrivenim namerama određene stvari. To je i te kako jako značajno.
Reći ću vam, mada se u zakonu ovde spominje i šta je potrošač i šta je roba itd, reći ću vam da se u Pančevu jedna trgovinska organizacija, jedno preduzeće pojavilo, privatno inostrano "Štrabag", a koga lokalna vlast ne sprečava da on izgradi asfaltnu bazu manastira u naseljenom mestu Vojlovica i u samom mestu Vojlovica, da prodaje asfalt. Dakle, da prodaje asfalt kupcima koji kupuju, da li su to pravna ili fizička lica, to nije bitno.
Interesantno je da je lokalna vlast prvo odbila zahtev za izdavanje dozvole da se tu gradi još jedna dodatna baza, mada je Ministarstvo učinilo određene napore, moram reći, kada je u pitanju "Azotara", kada je u pitanju "Petrohemija" i kada je u pitanju Rafinerija.
Kada je počelo da se smanjuje zagađenje, sad se pojavio privatnik, gde se više ceni, pre svega, njegov finansijski rezultat i njegove materijalne koristi, nego što se štite građani Pančeva, građani Vojlovice, a tamo su vam građani gde se gradi ta asfaltna baza koja treba da prodaje asfalt. Tu živi 10.000 građana Slovaka, Mađara i Srba. Celo Pančevo dodatno ima jedno opasno zlo. Sad se našla i "Vojvodinaput" u toj kombinaciji, neke procenitelje i istraživače iz Beograda, a ne iz Pančeva, jer su se u lokalnoj upravi u Pančevu proslavili, a što je bilo pozitivno.
Međutim, moram da vam napomenem, u ovaj slučaj se umešao LDP i, molim vas, odbornici LDP stali su iza toga u gradskoj skupštini u kojoj sam i ja odbornik. Oni podržavaju i insistiraju da se na toj lokaciji, dakle, još jedan opasan zagađivač dodatno izgradi na toj lokaciji, taman da se ovo stanovništvo koje živi u toj opštini zaista dodatno potruje, a najveći broj karcinoma u Srbiji po broju stanovnika i u odnose na gradove i opštine jeste zapravo Pančevo.
Zato sam uputio poslaničko pitanje gospodinu Duliću da sa svojim stručnim timom preduzme sve potrebne mere da spreči takvu izgradnju i da spreči takvu trgovinu, jer nije ona u interesu građana Vojlovice niti Pančeva. Ona je, pre svega, najveće zlo i to će Pančevu da donese ogromne probleme. To će biti trgovina, jer ulazi pod udar ovog zakona.
Prema tome, interesantno podeljena komisija koja je radila. Bilo je dva za, dva protiv, ali je prošlo opet i došlo pred drugostepenu komisiju koja je to odobravala. Prema tome, gospodine ministre Milosavljeviću, vi ste danas ovde, pa prenesite nadležnom resornom ministru, neka nešto učini sa svoje strane, on može jer ima prava, a ima i obaveze da nešto učini da se u Pančevu spreči izgradnja još jednog opasnog zagađivača.
Molim vas, sto metara je on daleko od manastira Vojlovica koji je najstariji u Vojvodini. Tito je pravio pored manastira tog pogone rafinerije, pa evo ga sada, pomaže, jer participira u lokalnoj vlasti utoliko što je u mesnoj zajednici isto tako zajedno sa ostalima, dakle, u savetu mesne zajednice dao saglasnost i (Predsedavajuća: Molim vas da se vratite na tačku dnevnog reda.) odbornici SRS se oštro protive, a izvinjavam se gospođo potpredsednice.
SRS organizuje u nedelju u 11.00 časova miting, tj. tribinu i da pozovemo građane Vojlovice da se suprotstave i da sprečimo, da obezbedimo zdravlje naše dece.

Četrnaest minuta i 15 sekundi iskorišćeno vremena poslanike grupe. Molim sve poslanike da se pridržavaju člana 106, odnosno obaveze da se govori o dnevnom redu. Ovo što je, uz upozorenje, narodni poslanik Petar Jojić učinio je kršenje Poslovnika i omalovažavanje ugleda Skupštine. Molim vas da to ne činite.