U vašem pitanju ima više potpitanja, i sada ne znam da li će tih pet minuta biti dovoljno, dozvoljavam mogućnost da neko posle traži dodatno objašnjenje.
Moram vam reći da je Visoki savet sudstva telo koje je ustanovljeno Ustavom Republike Srbije iz 2006. godine i, kao takvo, predviđeno i predstavlja nezavisan i samostalan organ čija je nadležnost ili najveća odgovornost u postupku izbora i razrešenja sudija.
Taj deo nadležnosti koji je pripao Visokom savetu sudstva da bude na čelu treće grane vlasti je ono gde se pojavila želja da mnogi u Srbiji odlučuju umesto Visokog saveta sudstva, ko će biti sudija, a ko ne.
Moram da vam kažem da Visoki savet sudstva, ni kao organ, ni personalno nije tvorac rešenja iz Ustava iz 2006. godine, ni Ustavnog zakona, ni Zakona o sudijama, a oni su suština i osnovni uzrok sporova.
Visoki savet sudstva jeste izvršitelj ovih normi iz Ustavnog zakona, Zakona o sudijama i Zakona o Visokom savetu sudstva, znači, dura lex, sed lex, i toga se Visoki savet pridržavao.
Visoki savet sudstva posle konstituisanja nije započeo niti doneo bilo šta što ima veze sa izborom sudija, dok nije sačekao odluku Ustavnog suda od 9. jula 2009. godine, a po inicijativi Upravnog odbora Društva sudija, koji su osporavali više odluka. To nije sporno, i tu odluku Visoki savet sudstva je poštovao.
Moram da kažem da Visoki savet sudstva kao najviši organ sudske vlasti je poštovao Ustav, Ustavni zakon, Zakon o sudijama, Zakon o Visokom savetu sudstva, i poštovao je sve odluke Ustavnog suda, slagao se ili ne slagao s njima. Znači, Visoki savet sudstva je pokazao da poštuje sve institucije u ovom sistemu.
Moramo se vratiti na početak, gospodo, i razgovarati o nečemu drugom, a to je činjenica da ove poslove koji se tiču izbora na stalnu sudijsku funkciju ne može niko oduzeti Visokom savetu sudstva, jer to je garancija nezavisnosti i samostalnosti.
Međutim, treba imati u vidu da je pre donošenja Ustava iz 2006. godine i pre donošenja Ustavnog zakona, Venecijanska komisija obratila pažnju na predlog ustava i predlog ustavnog zakona, način izbora ili opšteg izbora sudija u Republici Srbiji.
Iz toga proizilazi da su oni smatrali, a to su tela čije mišljenje poštuje Evropska unija, da su zatečene sudije koje su se našle na funkciji, i moralne, i stručne i obučene, ukoliko se ne pokaže sumnja u njihovu dostojnost, stručnost i obučenost.
Međutim, ono u čemu se mi razlikujemo, što je Zakonom o sudijama u Srbiji, Ustavom i Ustavnim zakonom i ovom odlukom iz 2009. godine rečeno da je opšti izbor sudija ustavan i zakonit, da su zakoni u tom delu u potpunosti sa evropskim standardima, da su oni ispoštovani i da nema razloga da se ne sprovede opšti izbor sudija.
Tek tada nakon dobijanja te odluke, Visoki savet sudstva počinje da radi. Šta se dešava? Venecijanska komisija je očigledno imala nekakvo drugo mišljenje, to se tek sada vidi, nisam znala za to, jer u vreme donošenja zakona, nisam bila predsednica Vrhovnog suda Srbije, niti Vrhovnog kasacionog suda.
Ali, to ne znači da sa sebe otklanjam odgovornost, nego objašnjavam situaciju, nisam učestvovala u izradi zakona, nisam učestvovala u izboru sudija, jer sam tada bila zdravstveno sprečena u tome koji su bili članovi Visokog saveta sudstva, ali sam prihvatila da se nađem na čelu ovog tela i da se sprovede opšti izbor.
Zbog čega? Zbog toga što smatram da je neefikasnost i nerad sudija u Srbiji bio razlog da se uđe u reformu pravosuđa. Šta se iz toga izrodilo? Izrodilo se to da u Zakonu o sudijama koje su izabrane u opštem izboru i ove koji su ostali neizabrani, mi nismo donosili odluku o neizboru sudija, to je jedna deklaratorna zbirna odluka gde su navedene sve sudije koje nisu izabrane, da bi ostvarili svoje pravo na platu i socijalno osiguranje. To je bilo to.
Prema tome, Ustavni sud je naknadno stavovima koji mogu biti obavezujući samo za organ koji zauzima stavove, a ne za Visoki savet sudstva, doneo rešenje da sudije imaju pravo na pojedinačno obrazložene razloge zbog čega nisu izabrani. To važi i za postupak razrešenja, a ne za postupak opšteg izbora. Hvala.