Mislim da ste pitanje postavili na jedan dobar način. Ako bi gledali sociološki i kroz standard u zemlji, svakako da su sve vojske u svetu popularnije tamo gde je niži životni standard i da je, na neki način, prisustvo možda patriotizma više u odnosu na liberalnije delove zemlje, i to svih zemalja u svetu.
Činjenica jeste da je danas Vojska postala veliki poslodavac i da veliki broj mladih ljudi vidi sebe upravo u Vojsci, zbog toga što je to mogućnost da se napreduje, da se zaradi neki novac, da se obezbedi budućnost svoja i svoje porodice.
Ali, isto tako, mislim da smo uspeli da u proteklih tri i po godine izbegnemo mogućnost pravljenja afera, da smo uspeli da izbegnemo sve moguće vanredne događaje koji su bili jedno vreme veoma učestali u Vojsci Srbije tokom 2004, 2005. i 2006. godine i da one vanredne događaje koje smo imali veoma jasno demistifikujemo i vrlo brzo prikažemo javnosti šta se dešavalo.
Neću reći da nije bilo vanrednih događaja, imali smo i više pogibija i više aviona je palo, ali nemamo nijedan vanredni događaj koji je ostao pod velom tajne i da ljudi ne znaju kako se to konačno završilo.
Ono što želim da vam kažem i gde sam direktno učestvovao je pitanje kandidovanja za pripadnika Vojne akademije, odnosno kadeta ne može da se razmatra na način da je to sada jedina opcija za poslodavstvo, jer, naprosto, Vojna akademija je i 90-ih godina primala nove pitomce, i 2000. godine, kao i 2006. godine, kada se prijavilo 21 kandidat i 2010. godine kada se prijavilo 1.259 kandidata, što je otprilike 60 puta više nego samo četiri godine pre toga.
Nudili smo mi zaposlenje i 2004, 2005, 2006, 2007. godine, kao i 2010. godine, s tim što mislim da smo tek sada uspeli da vratimo poverenje građana Srbije, a samim tim i poverenje mladih ljudi.
Ono što je jako značajno, a imali ste prilike da vidite u istraživanjima koja su radile međunarodne institucije, a to je da se enormno povećalo poverenje upravo u strukturi mladih ljudi do 30 godina, a to nam je i bio cilj. Mislim da kampanja koju smo imali među građanima i kampanja koja je vidljiva i na medijima, kao i kampanja koju vodi naša garda i vojska u lokalu, sve je to doprinelo tome da mladi ljudi vide vojsku ne samo kao mogućnost zapošljavanja već kao instituciju u koju imaju poverenje.
Upravo ćete danas imati mogućnost da vidite u medijima, ili sutra u štampanim medijima, da je takođe Vojska Srbije, uz Crkvu, prepoznata kao najmanje korumpirana institucija. Verujem da kojim slučajem nije postavljeno pitanje i stavljena Vojska u mogućnost da se analizira, da građani Srbije ne bi ni pomenuli Vojsku kao takvu.
Postoji niz različitih faktora koji utiču na vraćanje popularnosti, s jedne strane, ali ono što je značajnije to je vraćanje poverenja u Vojsku Srbije. Moram da kažem da najveći doprinos u tome imaju upravo pripadnici Vojske Srbije koji su se na jedan odgovorniji način postavili prema svom poslu.

Iskorišćeno je tri minuta i 30 sekundi vremena predstavnika Vlade. Da li još neko želi reč? (Da) Reč ima narodni poslanik Vlajko Senić.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, javljam se samo da se naslonim na ovu diskusiju i mislim da je dobro pitanje koje je otvorio kolega iz SNS, a radi se o tome da Vojska u Srbiji, kao i u svakom drugom delu sveta, dobija drugu dimenziju.
Čak i ako je preovlađujuća motivacija nekoga da se prijavi za profesionalno služenje vojnog roka to da nađe posao, to nikako ne bih gledao kao nekakav negativni kontekst. Naprotiv, mislim da je to samo prvi korak u domenu svesti jednog društva o tome kakvu ulogu vojska može da ima u jednoj državi.
Verujem da će u nekom narednom periodu, ako se ovakav trend reformi i modernizacije Vojske nastavi, a siguran sam da će se to desiti, da će to biti slučaj, Vojska iskoristiti i druge potencijale kojima raspolaže. To je jedna institucija koja ima i svoj unutrašnji značaj stabilnosti, koje je pokazala u proteklom periodu, i značajan ekonomski potencijal u jednoj državi koja dosta ima problema sa izvoznom orijentacijom privrede.
Mi danas sa ekonomske tačke gledišta govorimo o vojsci kao jednoj grani koja je već sada ne samo potencijalno važan faktor srpske izvozne ekonomije, kao o jednoj instituciji koja u bezbednosnoj politici Srbije igra odlučujuću ulogu i kao jednoj instituciji koja takođe u spoljnoj politici Srbije daje značajan doprinos evroatlantskom putu ove države.
Prema tome, cela ova priča o profesionalizaciji vojske očigledno ima jedan mnogo širi kontekst koji izlazi iz te tehničke stvari da od 1. januara 2011. godine će Vojska Srbije biti profesionalna vojska, već potpuno jedna promena slike institucije naše vojske u srpskom društvu i pravljenje jedne ozbiljne osnove da se potencijali vojske iskoriste na pravi način.
Dakle, da građani ne prepoznaju vojsku kao jednu silu koja u državi postoji, koju plaćaju poreski obveznici za, ne daj bože, vreme kada treba da nas brani od neke agresije, već da je to jedna organizacija i institucija koja daje ogroman doprinos i u mirnodopskom periodu i koja može da da veliki značaj razvojnim potencijalima naše zemlje.
Mislim da je zbog toga ova rasprava o profesionalizaciji prvi put u javnosti otvorila debatu o ulozi koju Vojska Srbije ima u mirnodopskom periodu i činjenici da Vojska Srbije u mirnodopskom periodu nije nikakvo opterećenje za poreske obveznike, da građani plaćaju iz svog budžeta da bismo za pet, deset ili 50 godina bili u prilici da ratujemo, već da Vojska Srbije ima veoma značajnu funkciju, čak i značajniju nego što je to za vreme ratnih dejstava.
Mislim da je takav jedan prilaz i doveo do toga da sva relevantna istraživanja javnog mnjenja govore o tome da se poverenje u vojsku kao instituciju povratilo i da je ona sada na jednom visokom, veoma respektabilnom nivou, iako smo u nedavnoj prošlosti imali veoma velikih problema koji su bili vezani za vojsku.
Dakle, iz jedne teške situacije ona izlazi kao institucija koju građani, i oni koji direktno tamo rade, i oni koji ne rade u Vojsci, prepoznaju kao instituciju u koju imaju dosta poverenja. Siguran sam da će se takav trend nastaviti i u budućnosti. Zbog toga je dobro što donosimo ovaj zakon.

Iskorišćeno je tri minuta i 40 sekundi vremena ovlašćenog predstavnika. Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 6. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zlata Đerić, Aleksandra Janković i Aleksandra Ilić. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zlata Đerić, Aleksandra Janković i Aleksandra Ilić? Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Dragan Todorović. Da li neko želi reč? (Da.) Poslanik Jadranko Vuković.

Dame i gospodo narodni poslanici, Srpska radikalna stranka  podnela je amandman na član 7. sa predlogom da se u članu 24. Zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi doda stav 3. koji glasi: predsednik Republike, na predlog ministra odbrane i uz prethodnu saglasnost radnog tela Narodne skupštine nadležnog za pitanje odbrane i bezbednosti, može skratiti trajanje služenja vojnog roka za određenu partiju vojnika za najviše 15 dana."        
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, inače sam Predlog odluke da se obustavi služenje vojnog roka nije sporan, zbog toga što se nastoji da se vojska profesionalizuje, već je sporan način na koji se to u ovim okolnostima i u ovom konkretnom trenutku uspostavlja.
U obrazloženju odluke se navodi da se obustavom obaveze služenja vojnog roka sprovodi obaveza iz člana 135. stav 4. Zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi. Ovaj član propisuje da će Narodna skupština Republike Srbije obustaviti obavezu služenja vojnog roka nakon potpune profesionalizacije Vojske Srbije.
Iz izostavljenog obrazloženja ne može se zaključiti da je profesionalizacija sprovedena. Navodi se da, prema strategiji odbrane Republike Srbije, vojska treba da ima 10.918 profesionalnih vojnika, te da se očekuje da će do kraja 2010. godine biti popunjeno preko 90% formacijskih mesta.
Gospodo poslanici, podnosilac ovog predloga je bio dužan da nas obavesti o strukturi tih 10.918. pripadnika, kako bi bili obavešteni koji vidovi vojske se razvijaju, koliko pripadnika pripada pojedinim vidovima.
Po meni, normalno je da ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana, kao tehnološki najrazvijeniji vid vojske, ima najviše profesionalnih pripadnika vojske. Tu mislim na stručno-tehničko-obrazovni kadar, ovo se isto odnosi na raketne jedinice, oklopnu artiljeriju itd. Međutim, mi ništa od toga ne znamo, zato sumnjamo da će sada vojska biti jača ako se profesionalizuje, kao što se predlaže.
Ustav Republike Srbije je promenio raniju ulogu vojske sa pretpostavkom da ćemo se udružiti u neki vojno odbrambeni savez, da vojska više ne brani suverenost i teritoriju. Neko je predvideo da vojska jedino učestvuje u izvršenju međunarodnih ugovora i odbrani od terorizma.
Gospodine ministre, treba da nas obavestite o veličini i strukturi vojne sile u okruženju, pre svega mislim kako na okupiranu teritoriju Republike Srbije Kosovo i Metohiju i na Republiku Hrvatsku, susednu Republiku Hrvatsku, imajući u vidu njihove razvojne tehnološke mogućnosti, tako i o ceni koštanja jednog profesionalnog vojnika za budžet, kako bismo znali odmah koliko to košta državu, odnosno da li smo u stanju da finansijski podnesemo profesionalizaciju vojske, pod uslovom da od sada postajemo jači, tj. da je bezbednost države podignuta na viši nivo.
Dalje, mi treba da imamo u vidu da nismo razvili ministarstvo za vanredne situacije i da praktično sada nemamo slobodnih ljudskih kapaciteta za slučaj elementarnih nepogoda, kao što su poplave, požari i zemljotresi. Ta pitanja su do sada uspešno bila pokrivana kontigentom vojnika na obaveznom odsluženju vojnog roka.
Vi ste, gospodine ministre, kao odgovoran čovek među prvima bili u Kraljevu i sami ste javno pozivali građane da pomognu svojim komšijama kojima su ugrožene kuće, srušene itd. Znači, ovo je veliki problem, po meni.
Takođe, ostaje nejasan zakon o dobrovoljnom služenju vojnog roka, jer nismo u stanju da sagledamo koji interes za to postoji, da li će svako moći da služi vojni rok ko to želi, i kako će se u praksi realizovati ovo pravo građana. Podsećamo na primer Švajcarske koja je neutralna zemlja da ima vrlo razvijen odbrambeni sistem, sa kombinacijom profesionalizacije i obavezne obuke.
Dakle, gospodine ministre, očekujem odgovor od vas na ova pitanja, kako bismo se mogli izjasniti o vašem predlogu za donošenje odluke o prestanku opšte vojne obaveze.

Pet minuta i 30 sekundi iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Reč ima ministar Dragan Šutanovac.

U uvodnom izlaganju sam ponaosob nabrajao veličinu svih vojski u okruženju. Imate mogućnost da na sajtu Ministarstva odbrane vidite to izlaganje i da čujete tačno koliko ima, ali ću vam reći da, u odnosu na brojno stanje populacije u Srbiji, imamo oko pola posto, što je među najvećim procentima u Evropi, nakon Turske i Grčke.
Hrvatska ima oko 18.000 pripadnika svog ministarstva. Ako oduzmemo brojno stanje koje postoji u njihovoj mornarici, videćete da je to više nego duplo manje u odnosu na Ministarstvo odbrane Republike Srbije, tako da, objektivno, ako analizirate vojnički, što bi rekli generali, da bi vas neko savladao, nekada mu nije dovoljna ni sedam puta veća sila, kao što je bilo na Ceru, ali minimum tri puta veća sila je potrebna, a to nemaju u zbiru dve, pa čak i tri zemlje u okruženju, izuzev Rumunije.
U ovom trenutku popunjenost vojske je oko 84% profesionalaca i, kao što znate, upravo smo uputili poslednju partiju regruta koji su otišli od 1. do 3. decembra na odsluženje vojnog roka, u odzivu od oko 98%, tako da danas imamo u zbiru vojnika gotovo sto posto popunjenost.
Ono što moram da naglasim, proces profesionalizacije nije proces koji je započet mojim dolaskom na čelo Ministarstva odbrane, da je proces profesionalizacije započet još davnih osamdesetih godina, kada su u tadašnju JNA počeli prvi put da se primaju tzv. ugovorci i koji su već tada zauzimali određene pozicije koje nisu mogli da obavljaju obični vojnici.
Mi smo ugovorom sa narodom 19. avgusta 2000. godine, potpisanog od tada svih lidera DOS, obećali da ćemo izvršiti profesionaliciju vojske, u to vreme Vojske Jugoslavije i mi taj posao završavamo posle 10 godina.
Nažalost, u nekom periodu, moram da kažem da se nije na tome radilo, ali smo mi prihvatili plan od 2003. godine i od 2008. godine i zaista zdušno pokušali da taj posao završimo u roku i mi smo ga završili u roku. Nakon završetka ove godine, praktično ćemo imati potpuno profesionalizovanu vojsku, s tim što kada kažete "završetak profesionalizacije", možemo i danas da ga proglasimo, jer nijedna vojska nema sto posto popunjenost. Znate i sami da je to živ organizam, da ljudi izlaze, kada oni izađu, raspisuje se konkurs, pa prijem, pa obuka itd. i uvek je to brojno stanje manje od 100%, tako da mi danas možemo da kažemo da imamo popunjenost na nivou zemalja u okruženju.
Ono što je takođe važno da znate, ukoliko imate indiciju da je bilo ko u okruženju pretnja prema nama, oni su već pre više godina profesionalizovali svoje vojske. Nama je pretnja takođe od profesionalnih vojski, ne od regrutnih sastava, tako da mi njima odgovaramo sa profesionalnom vojskom, ali takođe morate znati da mi danas imamo kudikamo više pripadnika Ministarstva odbrane nego 2007. godine, kada sam postao ministar odbrane.
Tada smo imali regrutni sastav, a danas profesionalno. Ako kažemo da jedan profesionalac vredi četiri regruta, onda vidite da je naša operativna mogućnost kudikamo veća nego što je bila pre tri i po godine, kada smo imali regrutni sastav.
Po pitanju Ministarstva za vanredne situacije, postoji više sistema ili više mogućnosti da se takvo ministarstvo razvija, bilo kao ministarstvo, bilo kao nezavisna agencija, bilo kao sektor u Ministarstvu odbrane, bilo kao sektor u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Mi smo u Vladi odlučili da to bude kao sektor u MUP, jer njihov kapacitet u ovom trenutku je i bio značajniji, jer vanredne situacije podrazumevaju, pre svega, gašenje požara, gde je njihov kapacitet veći, jer su vatrogasne jedinice upravo u sistemu MUP.
Ako me pitate da li je to najbolji način, reći ću vam da lično mislim da je bolje imati nezavisnu agenciju, da ta agencija može kao američka "Fema" ili ruski "Emerkom" da funkcioniše i da ta nezavisna agencija može mnogo lakše da aplicira za projekte van granica naše zemlje i da dobija, jer kad aplicirate kao pripadnici MUP nailazite na problem.
Međutim, ono što je činjenica da u svim vanrednim situacijama postoji tzv. krizni štab, da na lokalnom nivou tim kriznim štabom predsedava ili komanduje gradonačelnik ili predsednik opštine, a da je po pravilu, bez izuzeća, prisutno više predstavnika što policije, vojske, sektora za vanredne situacije itd. Znači, mi smo od prvog dana na terenu u Kraljevu, kao i na terenu u jugozapadnoj Srbiji gde su poplave, u zavisnosti od potreba koje definiše komandant ili taj celokupni štab koji nas angažuje.
Držati vojsku u redovnom sastavu na principu služenja obaveznog vojnog roka da bi učestvovali u gašenju požara ili u sanaciji nakon zemljotresa mislim da je prvo apsolutno nelogično, s jedne strane, izuzetno skupo i zaista teško opravdivo da uzimamo nekim mladim ljudima šest meseci vremena da bi oni sedeli u kasarni i čekali ako se desi neka poplava da onda dejstvuju, jer zaista imamo, kažem, istovetno brojno stanje ljudi koji su profesionalci, koji mogu da dejstvuju i ispunjavaju sve tri misije definisane zakonom.
Ne znam odakle ste citirali to da mi treba da ispunjavamo samo međunarodno prihvaćene obaveze. Mi imamo zakon o vojsci, veoma moderan zakon, koji je ovde usvojen pre nekih godinu dana, koji definiše sve tri misije koje treba da ispunjava Vojska Srbije i odbranu zemlje i pomoć civilnom stanovništvu, ali i učešće u multinacionalnim mirovnim misijama. Tako da, verujte mi, ta rasprava naprosto nije tačna i očigledno da ste čitali neki dokument koji nije baziran na dokumentu koji je usvojen u parlamentu upravo ovde, a zove se Zakon o vojsci. Hvala vam.

Šest minuta i 30 sekundi iskorišćeno vremena na raspolaganju predstavniku Vlade. Narodni poslanik Jovan Palalić ima reč.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se povodom ovog amandmana s obzirom da me je obrazloženje koje je dato kao razlog za odbijanje ovog amandmana podstaklo da prosto izanaliziramo i sama ovlašćenja predsednika Republike data u članu 17. Zakona o vojsci i  Ustavu Republike Srbije, u članu 112. stav 2, gde teško može da se nađe pravni osnov i utemeljenje za razlog za odbijanje ovog amandmana, tj. gde može da se nađe osnov za davanje ovlašćenja predsedniku Republike, a na osnovu definisanih nadležnosti u oblasti komandovanja koje ima i u Ustavu i u Zakonu o Vojsci.
Uopšte, tema koja se tiče pozicije i nadležnosti predsednika Republike kada je u pitanju bezbednost, definisana Zakonom o vojsci i Ustavom Republike Srbije, kao i u ovom slučaju, po nama, izlazi izvan okvira definisanih Ustavom i zakonom, ali i u drugim segmentima koji se tiču bezbednosti, poruke i izjave koje čujemo i te kako izlaze izvan okvira datih Ustavom Republike Srbije.
Jedna od takvih jeste poruka i izjave koje se tiču odnosa Srbije i konkretno zemalja u okruženju koje se tiču NATO pakta i uopšte politike naše države i Vlade Republike Srbije prema integracijama u ovu vojnu alijansu.
Sve je to, mi smo više puta u ovoj Narodnoj skupštini pričali, skopčano sa niz situacija gde nemamo dovoljno informacija, gde nemamo dovoljno iskrenih informacija o tome šta se zaista čini i da li se nešto čini u postupku približavanja Srbije NATO paktu, iako imamo zvanično skupštinsku Deklaraciju o vojnoj neutralnosti, koja je usvojena pre tri godine, baš u ovoj sali, u decembru.
Dve izjave koje podstiču na razmišljanje jesu da je potrebno otvoriti, pre svega, javnu debatu, bez obzira koliko predstavnici vlasti imali istraživanja javnog mnjenja da je velik broj građana Srbije protiv pristupanja NATO paktu.
Ali, ako imamo izjavu predsednika Republike, prilikom susreta sa predsednikom Crne Gore, Filipom Vujanovićem, gde se kaže da je Tadić naveo da Srbija podržava put Crne Gore ka članstvu u EU i NATO, on je istakao da bi punopravno članstvo Crne Gore u NATO bilo značajno za sigurnost čitavog regiona.
Podsetio bih uvaženog ministra da smo mi pre godinu i nešto dana doneli vrlo važan dokument u Narodnoj skupštini – Strategiju nacionalne bezbednosti gde, iako je bilo tad u raspravi istaknuto, nije se otišlo korak dalje u definisanju kakve su pretnje od samog NATO pakta za bezbednost Srbije, ali u nizu stvari koje se tiču bezbednosti Republike Srbije i angažovanja ove vojne alijanse na prostoru Balkana i konkretno na prostoru KiM i te kako se govori o činjenici da postoji pretnja za bezbednost Republike Srbije.
Ova izjava predsednika Republike u najmanju ruku je čudna jer pitanje bezbednosti Balkana, ako Srbija ima zvaničnu politiku vojne neutralnosti, tu politiku treba da predstavlja predsednik Republike, a podržava druge zemlje u regionu da uđu u NATO pakt, sa obrazloženjem da to doprinosi stabilnosti regiona, onda govori o tome da i Srbija želi, koristeći situaciju prisustva ili integracija ili napredovanja u tim integracijama drugih zemalja na Balkanu u NATO pakt, da dođe u situaciju da objašnjava građanima i menja raspoloženje građanstva u smislu da će naša bezbednost u takvom okruženju biti jedino moguća pristupom NATO paktu.
To na indirektan način, možemo reći, i otvorenije govori generalni sekretar NATO pakta Anders fon Rasmusen, koji je u Sofiji 20. maja 2010. godine rekao - pozivam ne samo srpske političke lidere, već i srpski narod, da gledaju u budućnost i pažljivo razmotre situaciju, kako bi došli do zaključka da je budućnost Srbije u integraciji uz atlantsku zajednice NATO i EU.
Generalni sekretar je kazao da će učiniti maksimum u cilju priključenja Srbije alijansi, pristupom korak po korak, kakav je tražila srpska strana. Pitanje je ovde i za ministra Šutanovca – da li je takav razgovor vođen, da li je definisan plan Srbije ili koraci Srbije prema priključenju NATO paktu, konkretno prvo prema MAP-u, a dalje i prema punopravnom članstvu.
Ovo su ozbiljne i važne teme i mislim da je pošteno govoriti o njima otvoreno, bez obzira na političke razlike, bez obzira na posledice u biračkom telu, jer pitanje bezbednosti Republike Srbije i očuvanja njenog teritorijalnog integriteta je najvažnije pitanje kojim treba da se bave vlast u Srbiji, predsednik Republike, a naravno i svi narodni poslanici.
Govorim ovo u svetlu usvojene strategije nacionalne bezbednosti, koja je u mnogo čemu definisala pretnje koje se tiču onoga što se događa na KiM i onoga, to je čak i ministar rekao nekoliko puta, što čini NATO pakt, kada je u pitanju podrška kosovskom zaštitnom korpusu i jačanju snaga tih institucija dole, u samoproglašenoj državi Kosovo.
Želim ovde da ukažem na te probleme kroz dokumenta usvojena na poslednjem samitu NATO pakta u Lisabonu.
Osim toga, ova izjava predsednika Tadića je data upravo na dan kada se održavao samit NATO pakta u Lisabonu. Deo koji se odnosi na ovaj problem koji se tiče podrške Kosovskom zaštitnom korpusu NATO pakta definisan je u deklaraciji koja je usvojena na ovom samitu u tački 5, gde se faktički pozdravlja napredak koji je pod okriljem NATO pakta ovaj Kosovski zaštitni korpus ostvario, u smislu unapređenja ljudskih prava, stabilnosti na prostoru naše južne pokrajine i kaže se da je on sada u mogućnosti da u toj meri vrši svoju misiju, da će NATO pakt doći u situaciju da redukuje svoje snage na KiM.
Prosto je neverovatno da Kosovski zaštitni korpus, koji čine teroristi, pripadnici one organizacije koja je ratovala protiv države Srbije, sada pod supervizijom i podrškom NATO pakta čine to da su uz izjavu NATO pakta učinili takav progres u zaštiti građana dole, zaštiti ljudskih prava i ovde, što je posebno zanimljivo, kako kažu u ovoj deklaraciji, učinili na zaštiti manjina na prostoru KiM.
To je suštinski problem. Ovde smo već imali raspravu o tome da li je NATO pakt neutralan po pitanju statusa Kosova i Metohije.
Kroz dokumenta koja su usvojena na ovom samitu u nizu odredaba vidi se da nema nikakve neutralnosti, nego vrlo i jasno i određeno o stavu NATO pakta kada je u pitanju status naše južne pokrajine.
S jedne strane, NATO pakt podržava teritorijalni integritet određenih zemalja, konkretno podržava teritorijalni integritet Jermenije, Azerbejdžana, Gruzije i Moldavije, a ne spominje Srbiju. Ovo se govori u svetlu kriznih situacija koje postoje u ovim zemljama, a da li njegovo prisustvo na prostoru KiM govori o kriznoj situaciji na teritoriji Republike Srbije i da li je bilo potrebno da se pozove na poštovanje teritorijalnog integriteta Republike Srbije? Ne, jer je za NATO pakt nezavisnost Kosova završena stvar.
Kada je u pitanju stav NATO pakta prema KiM, u tački 19. deklaracije ohrabruje se progres koji je učinjen na KiM u oblasti poštovanja prava.
Gospodo, da li mi svi živimo u istoj državi i da li znamo šta se dole realno događa kada su u pitanju Srbi i ostale nealbanske zajednice? Onda se kaže da se podržava progres tih institucija dole separatističkih u pravcu zaštite etničkih manjina, misleći da su Srbi u sopstvenoj državi etnička manjina.
Sve te stvari govore da ni na koji način NATO pakt nije nepristrasan u ovom pitanju. Zašto ovu temu otvaramo? Srbija je 2006. godine pristupila Partnerstvu za mir. Nakon toga, desilo se nešto što je suštinski ugrozilo bezbednost Republike Srbije 2008. godine, proglašenje nezavisnosti od strane separatističkih institucija na prostoru KiM, gde je ova skupština stavila van snage te odluke.
Nakon toga, dolazimo u situaciju, to se vidi i na osnovu izjava predstavnika NATO pakta i ovoga što vidimo i u tački 18. koja govori o opredeljenosti Srbije kada su u pitanju evroatlantske integracije i ubrzanju čitavog postupka prema NATO paktu. Umesto da se stvar sagleda sa stanovišta bezbednosti, realnih interesa Republike Srbije, mi čitav postupak želimo da ubrzamo kako bismo što pre se priključili toj alijansi koja ni na koji način nije neutralna po pitanju naše bezbednosti.
S druge strane, imamo, to je pitanje o kojem treba da razgovaramo, voleo bih da čujem i mišljenje ministra, poruke i ponude da se na prostoru Evrope i celog tog prostora povede rasprava o novom konceptu bezbednosti. Svi mi znamo da je bezbednost nedeljiva, da su pretnje svima iste i to nije sporno, to je u strategiji navedeno i u tom smislu inicijativa koja se ovde čula od predsednika Ruske Federacije Dmitrija Medvedeva, kod nas je naišla samo na ''pažljivo razmatramo tu inicijativu''.
U situaciji kada imamo takva iskustva moramo da sagledamo šta su naši realni interesi i šta je naša realna potreba kada je u pitanju bezbednost. Po osnovu članstva u Partnerstvu za mir imamo predstavnike u Parlamentarnoj skupštini NATO pakta. Imamo poziv od Parlamentarne skupštine organizacije dogovora kolektivne bezbednosti, ODKB da, takođe da učestvujemo kao država Srbija u radu Parlamentarne skupštine.
Imali smo jedan potpuni javašluk po pitanju tog poziva koji je uputio predsednik te Parlamentarne skupštine, gospodin Boris Grizlov, ali mislim da je u interesu Srbije da bude prisutna u svim organizacijama bezbednosti gde se odlučuje o ključnim bezbednosnim pitanjima u ovom trenutku u Evropi i u svetu, uvažavajući činjenicu da se vodi intenzivan dijalog između Ruske Federacije i NATO pakta, što se videlo i na ovom samitu.
Prema tome, potrebno je preispitati sve aspekte saradnje u okviru programa Partnerstvo za mir dok se ne razjasne ova pitanja koja se tiču ugrožavanja teritorijalnog integriteta i bezbednosti od strane NATO pakta i njihovog prisustva na prostoru KiM.
U tom smislu, pozivam na otvoren dijalog, bez činjenice da se zaklinjemo u deklaraciju vojne neutralnosti, a sa druge strane činimo nešto drugo, bez obzira na to što neko ko je u ovom trenutku popularan u biračkom telu neće ostvariti određene političke poene, da razgovaramo da li je naš interes da pristupimo toj vojnoj alijansi, a očigledno je da se, i kroz izjavu generalnog sekretara, mnogo toga čini da Srbija ide u tom pravcu.
Duboko verujemo da nije interes Srbije da bude član NATO pakta i da svoje bezbednosne strategije, svoje bezbednosno okruženje mora da definiše na drugačiji način, u saradnji sa svim organizacijama koje razmatraju bezbednost i prisustvom kroz partnerstvo za mir, naravno, razmotreno u kom obimu posle ovih događaja, ali i u Parlamentarnoj skupštini organizacije dogovora kolektivne bezbednosti. Hvala.

Iskorišćeno je 14 minuta vremena poslaničke grupe. Reč ima ministar Dragan Šutanovac.