Dame i gospodo, SRS se slaže da Srbija ne može biti izvan međunarodne zajednice, narodski rečeno, ne može biti izvan sveta. Generalno, nemamo ništa protiv toga da Srbija učestvuje u međunarodnim mirovnim misijama.
Međutim, u postojećim okolnostima, iz razloga koji su izneli moji prethodnici, o nekima ću ja govoriti, SRS smatra da nije opravdano da srpski vojnici učestvuju u mirovnim misijama u Republici Kongo, Liberiji, Obali Slonovače, Libanu, Kipru i na Bliskom istoku.
Prvo, kad su u pitanju ove dve mirovne misije, u Somaliji, moram da kažem da bode oči činjenica da pored Srbije u tim mirovnim misijama učestvuju zemlje koje imaju izlaz na more, koje su pomorske zemlje i zemlje koje su članice NATO-pakta. Srbija, kao što znamo, nije ni jedno ni drugo.
Drugo, u većini mirovnih misija koje postoje, glavnu reč vodi NATO-pakt. Smatram da je u pitanju jedno veliko licemerje, iz razloga što je NATO-pakt organizacija koja je samo poslednjih deset godina izvršila dva zločina protiv mira. Prvi zločin je izvršila 1999. godine, kada je izvršena agresija na SRJ, kasnije je ta agresija legalizovana kroz mirovnu misiju UN, a drugi zločin protiv mira NATO-pakt je izvršio tri godine kasnije, agresijom na Irak. U obe ove agresije ubijeno je nekoliko stotina hiljada ljudi.
Treće, praksa od 1945. godine do danas, a ta je praksa posebno prisutna u poslednjih 20 godina, nakon raspada SSSR, govori da većina ovih misija ne služi međunarodnom miru, međunarodnom pravu i međunarodnom poretku, nego služi ostvarivanju određenih imperijalističkih ciljeva, pre svega SAD, a u novije vreme NATO-pakta i EU.
Četvrto, to je činjenica, da se, pod firmom jedne međunarodne misije koja se sprovodi pod pokroviteljstvom UN, deo Republike Srbije nalazi pod formalnom i praktičnom okupacijom. Naravno, govorim o Kosovu i Metohiji.
Navešću vam samo nekoliko najvažnijih i najkrupnijih rezultata Mirovne misije UN. Proterano je 250 hiljada Srba sa Kosova i Metohije. Više od 3.000 Srba je ubijeno ili kidnapovano, pa ubijeno. Nekoliko stotina srpskih vojnika nesmetano je odvedeno u Albaniju i tamo, bukvalno raščerečeno, radi prodaje njihovih organa.
Postavljam sada pitanje – ko nama garantuje i da li nam neko može garantovati, to naravno, ne možete ni vi, da se trenutno pod firmom određene mirovne misije u Libanu, Liberiji ili Kongu, ne događaju isti ili slični zločini? Znam da ćete reći da je to neverovatno i zvuči nestvarno. Međutim, isto tako su nestvarno pre deset godina zvučala upozorenja Srba sa Kosova i Metohije da su njihovi rođaci živi iskorišćeni radi trgovine ljudskim organima. Pre nekoliko dana nakon izveštaja Dika Martija, imali smo priliku da vidimo jedan Izveštaj UNMIK-a od pre sedam-osam godina u kojem se jasno govori da postoje ti zločini. Iz tog izveštaja se jasno vidi da su zapadne zemlje koje učestvuju u okupaciji KiM znale za te zločine, ali su o njima ćutale, zato što su ih sprovodili njihovi miljenici.
Zaista pitam – šta će se dogoditi, ovo je jedna hipotetička pretpostavka, ali nije daleko od realnosti, ukoliko se u nekoj od ovih mirovnih misija dogodi nešto slično? Ja smatram da će to oslabiti pregovaračku poziciju Srbije kad je u pitanju odbrana Kosova i Metohije. To je jedno. Drugo, smatram da će kompromitovati borbu Srbije da dokaže istinu kad je u pitanju zločin nad srpskim stanovništvom na Kosovu i Metohiji.
Peto, meni, zaista, ne izgleda logično da jedna država čiji je deo teritorije okupiran, a ona ne čini nikakve napore da tu okupaciju završi, ja ne kažem da treba ili ne treba da je čini, samo konstatujem jedno činjenično stanje, svoje vojnike i policajce šalje u beli svet da oslobađaju neke druge teritorije ili da čuvaju neke druge teritorije.
Šesto, u današnjoj raspravi, ne znam iz kojih razloga, pominjana su deca. Rečeno je od strane gospodina Šutanovca da je interes Srbije da sva deca u svetu imaju miran san, mirno detinjstvo i to je činjenica. Ali, isto tako je činjenica da je Srbiji najvažnije da miran san imaju deca u Srbiji. Po ko zna koji put vam skrećem pažnju na činjenicu da hiljade mališana na Kosovu i Metohiji srpske nacionalnosti nemaju miran san, ne mogu slobodno da idu u školu, ne mogu slobodno da se igraju!
Postavljam jedno pitanje – da li će odlazak naših vojnika u Mirovnu misiju u Kongo ili Liberiju na bilo koji način poboljšati položaj srpske dece na Kosovu i Metohiji?
Sedmo, o ovome je govorio moj prethodnik Radiša Ilić, Srbija se nalazi u jednoj teškoj besparici, budžetski deficit iznosi skoro dve milijarde evra, a učešće u ovim mirovnim misijama će Republiku Srbiju koštati 380 miliona dinara. Za one koji se ne razumeju u ovu problematiku, u pitanju je budžet velikog broja opština u Republici Srbiji. Dakle, imate više opština u Republici Srbiji koji nemaju budžet koji je veći od 300 miliona dinara. Sada postavljam pitanje – da li je ovaj novac bolje potrošiti na finansiranje slanja naših vojnika u mirovne misije ili je bolje taj novac iskoristiti za rešavanje pitanja 800 hiljada nezaposlenih, 550 hiljada građana Srbije, koji po zvaničnim statističkim podacima živi ispod granice siromaštva, ili onih 70 hiljada nesrećnika koji svakog dana preživljavaju hraneći se u narodnim kuhinjama?
Osmo i poslednje, mi kao država i društvo, zaista, moramo da napravimo jednu ozbiljnu analizu i da tom analizom odgovorimo na nekoliko suštinskih pitanja. Prvo pitanje – koliko je slanje naših vojnika u mirovne misije u državnom interesu? Ovde ću se osvrnuti na dva slučaja: Mirovna misija u Obali Slonovače i Mirovna misija u Liberiji. Ja zaista postavljam pitanje – da li postoji državni interes Srbije da se meša u unutrašnje stvari ovih zemalja? Kakve mi dodirne tačke imamo sa ovim državama? Za Liberiju znam da su šverceri oružja, neki domaći tajkuni, za šverc oružja koristili brodove i zastave Liberije, a što se Obale Slonovače tiče, jedina dodirna tačka sa Srbijom jeste sjajni napadač ''Čelzija'' Didije Drogba i reprezentacije ove zemlje, koja je u kvalifikacijama igrala sa reprezentacijom Republike Srbije.
Sledeće pitanje na koje treba odgovoriti – koliko je zaista učešće u ovim misijama u funkciji međunarodnog mira i sprovođenja međunarodnog prava, a koliko je u funkciji ostvarivanja interesa NATO- pakta i SAD?
Sve ovo što se sada događa oko naše vojske, oko naše države, ovo bezglavo srljanje u NATO-pakt, kod mene izaziva jednu sumnju da se može dogoditi da mi u neko skorije vreme na dnevnom redu imamo predlog odluke o upućivanju naših vojnika u mirovne misije u Avganistan, Irak, Iran ili na neko drugo mesto gde Amerikanci i NATO-pakt naprave neku novu ljudsku klanicu, da naši ljudi ginu za profit ovih američkih multinacionalnih naftnih kompanija.
Na kraju, sa nekoliko reči ću se osvrnuti na ovu misiju u Libanu. U Liban šaljemo šest vojnika da pronalaze i uklanjaju mine. Radi građana Srbije, skrećem pažnju na činjenicu da u Srbiji imamo nekoliko stotina minskih polja. Ta minska polja imamo i u susednoj BiH, i u Republici Srpskoj i u Federaciji Bosne i Hercegovine, a smatram da je mnogo opravdanije da uklanjamo i mine u Federaciji Bosne i Hercegovine nego u Libanu. Dakle, imamo na KiM, na delovima teritorije Republike Srbije koje nazivamo unutrašnjost Republike Srbije, takođe, desetine hektara zemljišta koji su zasuti kasetnim bombama i municijom sa osiromašenim uranijumom. Jednostavno, smatram da je bolje sve kapacitete, uključujući i ovih šest vojnika, na rešavanje tih problema na uklanjanju mina na teritoriji Republike Srbije i susednih zemalja, a ne to raditi u Libanu i nekim drugim svetskim destinacijama. Hvala. (Aplauz)

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Imate još 20 minuta, gospodine Krasiću.

Razumem potrebu zašto je Vlada predložila ove dve odluke, one jesu stvarno u vezi i mislim da su dobar potez uradili, jer će napokon i pred domaćom i pred svetskom javnošću precizno da se odredi ko je to u Narodnoj skupštini proevropski i pronato orijentisan i ko nije. Mislim da će to biti najbolji putokaz za sve naše građane i za sve naše prijatelje, pa i one koji nam baš nisu neki prijatelji u inostranstvu.
Ja to tako tumačim, jer zakonski osnov za ovakvu odluku postoji, ali videćemo u danu za glasanje, oni što kažu da bi pre od gospodina Šutanovca Srbiju odveli u NATO-pakt, oni što kažu da bi pre od Borisa Tadića Srbiju odveli u EU, ovo što je gospodin Šutanovac ovde zastupao, to je upravo opredmećenje nečega što je najviše evropsko i najviše usmereno ka NATO-paktu. I, ja to cenim tako i poštujem taj vaš potez, jer ste dosledni i iskreni, a i istrajni u onome što radite već godinama. Meni se to ne sviđa, ali to je već moj problem, to nije problem ovog teksta koji je na stolu.
Naravno, SRS je na jednoj drugoj strani, o tome ću malo kasnije, ali bih ukazao na neke stvari koje ste naveli u ovim dokumentima, koje mislim da ne postoje. Jedna konstatacija koja se u obrazloženju vrti, to je da se odbrana zemlje ostvaruje učešćem u multinacionalnim operacijama. Meni nije jasno, kada se brani zemlja, onda se brani teritorija neke zemlje.
Ne znam zašto bi sa nekoliko hiljada kilometara pet, šest medicinskih sestara branilo Republiku Srbiju, a mi ovde u Srbiji nismo u mogućnosti da obezbedimo suverenitet i teritorijalni integritet na celokupnoj teritoriji koja je opisana Ustavom Republike Srbije, koji je narod usvojio. To je neka nelogičnost, ali tumačim da svašta može da se stavi tu. Ili, recimo, konstatacija da je upućivanje naših medicinskih sestara u neku od ovih zemalja element naše spoljne politike, a to pokazuje da ćemo u odnosima sa državama članicama EU mi da se tretiramo kao ravnopravni partneri. To može da stoji na papiru, ali u stvarnosti to nije tako. Kad bi to tako bilo, onda bi Srbija odavno bila član EU. Sad smo na nekom statusu rešavanja rebusa koji se zove ''upitnik''.
Kaže se da sa tih nekoliko medicinskih sestara dokazujemo da bi se Srbija integrisala u EU. Nije tako, da budemo iskreni. Ipak je nešto malo ozbiljnije. Onda se u jednom delu izbegava reč NATO zato što, s pravom, to nije popularna reč kod nas, u našoj državi, i kažete da se tu otvaraju dodatne mogućnosti za aktivno uključivanje u multinacionalne operacije pod okriljem UN i EU. Moram da vam skrenem pažnju da u svim ovim tekstovima reč UN i EU samo figuriraju kao nešto što je politička pozadina, nešto što je kao neko pokriće, ali vrlo vešto se izbegava reč NATO. Ta reč je nezaobilazna. Zašto je nezaobilazna?
Vidite i sami, opet se vraćam na onu prvu rečenicu – dobar ste potez uradili zato što ćete da pocepate političku scenu, da se tačno zna ko je gde, ali moram da vam skrenem pažnju da ankete ukazuju na to da je NATO izuzetno neprijatna organizacija za većinu građana Republike Srbije. Prosto se plašim da, kada slepo zastupate te NATO interese, radite nešto na najdirektniji način protiv većine građana Republike Srbije. Ipak je većina rekla da je protiv NATO-pakta. Zašto je većina protiv NATO pakta? Verovatno postoji neki opravdani razlog.
Setimo se 6. aprila 1941. godine, ova zgrada je bombardovana od Nemaca, a pred kraj rata 1944. godine i saveznici su bombardovali Srbiju, sećate se, i Leskovac i ova druga mesta. Sećamo se tih silnih mirovnih operacija. Setimo se, recimo, Republike Srpske Krajine, pa pre "Bljeska" je NATO-pakt porušio one radarske sisteme. Setimo se zapadne Slavonije, Pakrac, Okučani, da nije jedna četa mirovnjaka ostala, ko zna da li bi ostali i oni koji su bili u onoj enklavi. Setimo se Republike Srpske, setimo se onoga što se dešavalo sa SRJ.
Mislim da su ta sećanja vrlo sveža kod svih građana i da imaju odbojnost prema NATO-paktu, a pogotovo kada znaju da NATO-pakt formira kosovske zaštitne snage, možda imaju neki drugačiji naziv, u veličini od 2.500 vojnika, kada KFOR povlači svoje vojnike sa KiM, ne znam da li su sada nešto ispod 10.000, gde demonstriraju da KiM više nije zona interesovanja NATO-pakta. Jeste u nekom drugom smislu, pošto se tu kontroliše kriza, ne samo na Balkanu, nego i u čitavoj Evropi. To je taj sistem kontrolisane krize: kada im treba, napravi se kriza, kad se otvara neko drugo krizno područje, onda primire, zamrznu malo krizu, a mi onda idemo u velika politička razmatranja i razmišljanja ''šta bi bilo kad bi bilo''.
Kaže se ovde da mi na taj način doprinosimo svetskoj, evropskoj, regionalnoj bezbednosti, uz poštovanje međunarodnog prava i mira. Znate, teško je danas pričati o poštovanju međunarodnog prava kada se, recimo, pročita depeša "Vikiliksa", gde se kaže da je tamo neko iz administracije naredio da se prati, recimo, generalni sekretar UN; gde kupuje, koje kartice koristi itd. Posle "Vikiliksa" može čovek samo da bude modar u predelu grudi, zaklinjući se u međunarodno pravo i nastojanje za uspostavljanje mira. Međutim, vidite i sami da je stvarnost potpuno drugačija.
U uslovima kada je, recimo, juče gospođa Diana Dragutinović ovde objašnjavala koliko je to blagotvorno kada se Srbija zaduži, a čini mi se da smo juče pričali o nekim kreditima, jedan je bio oko 400 miliona evra, da je to nasušna potreba, jer ukoliko to ne uradimo, shvatio sam da će ljudi da umiru po ulici. Onda dolazimo do zaključka da treba da se odvoje neka sredstva za učešće u ovim operacijama. Naravno, ima tu jedan deo što UN plaćaju itd, nije to ništa sporno, lepo ste to ovde prikazali, ukoliko je tačno.
Međutim, postavlja se pitanje prioriteta. Smatram, u uslovima kada mi godinu završavamo, a to je najavila statistika, da oni procenjuju da će sa 31.12.2010. godine da se konstatuje da je, negde, između 35.000 i 40.000 ljudi iz Srbije više umrlo nego što je rođeno. Kada se uzme u obzir kakvo je naše socijalno i ekonomsko stanje, ne moramo da ulazimo u dublje analize, samo da gledamo šta centralne informativne emisije objavljuju o narodnim kuhinjama, o otpuštanjima, o mafijaškim obračunima itd, pošto je već teško pričati o tim crnim stvarima našeg svakodnevnog života. Onda se s pravom postavlja pitanje – zašto mi srljamo da idemo, pa makar neka bude i sa skromnim snagama, šta mi u stvari tu postižemo? Koja je to korist za našu državu?
Znate, mi smo imali nešto što se zove mirovna misija, nije baš mirovna misija nego posmatračka misija na KiM, bio je onaj Voker. Kada je ta posmatračka misija napuštala teritoriju KiM oni su sve ostavili teroristima Albancima, Šiptarima; džipove, satelitske telefone. Onda su ti teroristi radili kao lokatori i obaveštavali NATO avijaciju i one američke snage koje su bile koncentrisane u okolini SRJ, gde da nas bombarduju, kako da nas bombarduju, kako da postignu najbolje rezultate, kako da postignu najveće uznemirenje kod naše javnosti.
Ako meni ne verujete, gledajte malo na internetu prenose iz Haga i videćete da se predstavnici mirovnih misija vrlo često pojavljuju kao svedoci na suđenju i priznaju da te mirovne misije nisu baš bile poprilično mirovne misije, nego otvore dušu i kažu – imamo izveštaje da je, recimo, kada je u pitanju Republika Srpska i BiH, kako su Amerikanci na ''Aerodromu Tuzla'' dostavljali svoje naoružanje. Pa onda dobijamo preko "Vikiliksa" podatke kako su strane države, velike sile, kršile embargo, naoružavale jednu, drugu, treću stranu. Pa, onda, imamo svojevrsnu aferu u Austriji sa "Alpe-Adria bankom", sećate se, zbog toga što su oni, takođe, bili jedan ventil preko koga su se naoružavali i Hrvati i Slovenci u vreme kada je postojala zabrana, pa je i onaj Gajder tamo bio vrlo značajan, banka je naprasno ojačala, pa je pod misterioznim okolnostima i nestao.
Ovo sve pričam telegrafski da bih samo podsetio prisutne da ipak moramo da budemo prilično oprezni. Jeste, kao članovi UN, mi nikad nismo isključeni, mi smo samo u jednom periodu bili suspendovani, to moram da ispravim, pošto sam jutros čuo taj pogrešan podatak. Država može i da izbegne tu svoju obavezu kada se nalazi u ovakvoj situaciji u kakvoj se nalazi Republika Srbija. Dokaz za ovu našu situaciju jesu i ovi silni posmatrači Svetske banke, MMF, što pokazuje da postoje opravdani razlozi da naša vojska bude samo na našoj teritoriji.
Slažem se da je pre nekoliko godina doneta jedna odluka, pa sad nije bitan naziv te odluke da li je rezolucija, deklaracija ili odluka, gde se nagoveštava, proglašava da Republika Srbija želi da ima taj stepen neutralnosti.
Slažem se da je pitanje da li mi možemo biti neutralni, ali sam apsolutno siguran da naš pravac nije prema NATO-paktu, nego prema nečemu što je stvarno u ekspanziji, a zove se ODKB. O tome ću nešto malo kasnije, jer i to ima status posmatrača, u Generalnoj skupštini UN, od 2. decembra 2004. godine, jedna perspektivna vojna alijansa, odbrambeni sistem, koja želi da obezbedi zonu sigurnosti na takozvanoj evroazijskoj kopnenoj masi, u njihovim planovima smo i mi, to moram da kažem. Postoji veliko raspoloženje u Republici Srbiji da pristupimo toj odbrambenoj organizaciji, da zaštitimo naše interese, ako ništa drugo, onda zbog toga što nas Rusi nikad nisu bombardovali. Dakle, oni nas nikad nisu bombardovali, oni su uvek pomagali. Mada se sada nalaze u vrlo neprijatnoj situaciji, čuli ste i sami, pa je i uzrečica – pa, mi Rusi ne možemo da budemo veći Srbi od Srba.
O čemu se radi? Pa, znate, ako vrlo neodgovorni ljudi zastupaju državne interese sa pozicija vlasti Republike Srbije u nekim međunarodnim institucijama i onda skriveno daju pristanak promoterima te zapadne politike, pa, ruska strana, Kinezi i ovi drugi čuju da je Srbija pristala, oni se neće protiviti. I, to je ta naša tragedija koja nas je zadesila, gde se jednostavno brkaju neke stvari, pa se kaže – eto, vidite, i ovi su prihvatili. Pa, nisu oni prihvatili, nego su prihvatili volju predstavnika vlasti iz Republike Srbije. Tako je bilo i kada je Euleks dolazio, tako je bilo i povodom Generalne skupštine i one rezolucije povodom savetodavnog mišljenja, gde je EU izdiktirala, naši predstavnici obavestili sve one koji su nas podržali u borbi za očuvanje KiM u teritoriji Republike Srbije. Pa, onda su ljudi rekli – ako ste vi pristali, zašto bismo mi sad bili veći katolici od pape.
To je ta priča koja nas muči, zaokuplja. Sklon sam da poverujem da, pošto je sasvim izvesno da, ove koristi koje se očekuju za našu državu od uključivanja i učešća naših pripadnika vojske i policije u ovim mirovnim operacijama nisu realni, pogotovo ovo za MUP, kaže – naučiće se elektronskom poslovanju. Nađite neki drugi razlog, nemojte ovako da određujete. Kaže – naučiće se elektronskom poslovanju tih pet, šest policajaca koji odu. Imamo valjda drugih mesta gde može da se uči kako da se radi na kompjuteru itd. Ali, 'ajde, neću da banalizujem baš te stvari.
Znam da je problem u strateškom opredeljenju politike koja je danas dominantna u Srbiji. Vidim da ima nekih problema u Skupštini, da baš nije toliko dominantna, ali ono što sam siguran kod građana, ta politika više ne prolazi, to je tih sedamdesetak posto građana koji ni za živu glavu ne vide Srbiju u članstvu u NATO-paktu.
Kazaće neko – pa, mi smo u Partnerstvu za mir. Pa i Rusija je u Partnerstvu za mir. Rusija ima i druge specifične odnose sa NATO-paktom. To je NATO-pakt – Rusija. Pa, Rusija ima i takozvanu Šangajsku organizaciju za saradnju sa Kinom.
Nešto se dešava, nešto se menja. Mi treba da se prestrojimo na vreme. Narod je osetio da treba da se okrenemo drugom pravcu. Voleo bih da idemo ka tom pravcu, a onda na kraju stičem utisak da razvoj vojne industrije i izvoza naoružanja, moguće da to, ako želimo da postignemo, treba da budemo dekorativno prisutni u mirovnim operacijama i vidim u tome vezu, jer između SDPR i Ministarstva poslednjih nekoliko godina napravila se čvrsta veza. Više ne znaš ko radi u SDPR, ko radi u Ministarstvu, bio nekad u SDPR-u, došao sad u Ministarstvo. Iz Ministarstva prešao u SDPR. SDPR verovatno sada želi da povrati svoj uticaj u namenskoj proizvodnji.
Sećam se da se tu javljaju i neki Čupići, neki liferanti oružja i neke banke, ali nemam razloga da to sada tvrdim. Samo to navodim kao neku mogućnost i stičem utisak da ovo strmoglavo kretanje prema našem učešću u ovim mirovnim operacijama u stvari ima dva cilja. Prvi je cilj približavanje NATO-paktu i drugi cilj, da, verovatno manje ili više vidljivi liferanti pod plaštom razvoja namenske industrije, eto, najbolji izvozni rezultati su u izvozu municije i drugog naoružanja itd, pa pošto postoji ovde glad za parama, onda ljudi kažu – dobro, neka ide tako.
Mislim da je to možda druga varijanta koja je tu postojala kao alternativa, ali vodite računa o jednoj stvari. Uvek se politika jedne države vodi u korist građana. Ako građani nisu za NATO-pakt, ako građani smatraju da su neke druge vitalne stvari za ovaj narod prioritetne, a pre svega mislim na zdravstvo, socijalno staranje, razvoj naše privrede, obnavljanje te privrede itd, onda, izvinite, molim vas, da se istovremeno zadužujemo i da istovremeno šaljemo u te, navodno, mirovne operacije, mislim da to nije interes ovog naroda, da to narod ne podržava. Kako će građani da se izjasne, to ne znam, to u ovom trenutku možda i nije toliko bitno.
Međutim, smatram da naš pravi put ka jednoj trajnoj bezbednosti jeste ODKB.
Nadam se da će i gospodin Putin 23. marta, ako ne nekom drugom, onda sigurno gospođi Slavici Đukić-Dejanović, da ponovi ono što je gospodin Medvedev pre dve godine ovde rekao. Tada je došao da samo priča o novom odbrambenom sistemu. Mislim da taj odbrambeni sistem više odgovara nama pošto je on u nekoj ekspanziji. To je, takođe, regionalna vojna i bezbednosna organizacija. Ima status zagarantovan u UN, ima partnerske odnose sa NATO-paktom, ali i istovremeno jasno stavlja do znanja NATO-paktu da ne sme da pređe neku crtu u pogledu širenja.
Ne možemo da vodimo neku politiku koja bi bila toliko u oblasti odbrane samostalna, toga treba da budemo svesni, nismo mi taj igrač, niti taj faktor, nemamo te potencijale, ali ako već treba da biramo stranu, onda je ova ''istočna strana'', pogotovo zbog toga što se taj sistem pravi da bi obezbedio garanciju sigurnosti na evroazijskom kopnenom prostoru, gde nam je praktično i mesto. Mi sa Atlantikom nemamo ništa, nemamo potrebe da se vezujemo za tu stranu sveta koja nas je više puta i bombardovala, pa su se čak i hvalili da nemaju ni bilo kakvu odluku. Jednostavno, njih ništa ne obavezuje kada treba da sprovedu neku svoju silu i neki svoj naum.
Moraćemo da vodimo računa i o KiM i o teritorijalnom integritetu. Smatram da ove dve odluke duboko zadiru u pitanje očuvanja teritorijalne celokupnosti i suvereniteta Republike Srbije, jer učešće u mirovnim misijama ne može biti na nekom važnijem mestu nego uspostavljanje vlasti Republike Srbije na celokupnoj svojoj teritoriji. Hvala vam.

Gospodine ministre, da li želite reč? (Da)

Izvolite.

Samo bih u svoje ime, u ime pripadnika Ministarstva i Vojske i svih onih vojnika, oficira i podoficira koji će učestvovati u mirovnim misijama da zahvalim onim poslanicima koji su pokazali dovoljno svesti i dali podršku njihovim nastojanjima da se u svetu bore za mir, ne bi li i u Srbiji bilo bolje.
Gospodinu Krasiću bih rekao da se mnogo ne obazirem na ankete koje on pominje. Kada bih se obazirao na ankete koje on pominje morao bih da vam kažem da ste i vi u nivou statističke greške, tako da ne bih imao sa vama šta da pričam, jer po tim istim anketama vi niste član parlamenta, vaša stranka je ispod cenzusa, ali ja vas uvažavam kao da su ankete i bolje.
Zahvalio bih još jednom svima onima koji su radili na predlogu ovog zakona, MUP i da vam kažem da budete sigurni da, bez obzira što niste dobili sada izveštaj o našim mirovnim misijama u kojima smo učestvovali, možete biti ponosni na sve pripadnike Vojske Srbije i MUP koji širom sveta pokušavaju da učestvuju u nečemu što se zove globalni mir, sa svim zemljama sveta. Čuli smo da u velikom broju ovih misija u kojima se nalazimo ima i preko 50 do 55 zemalja, što znači da nismo samostalni, nismo izdvojeni, ne solviramo ni na koji način, već želimo da budemo deo savremenog, modernog sveta i da budemo ponosni kako na sebe tako i na našu vojsku. Hvala puno. (Aplauz)

Zahvaljujem, gospodine ministre.
Nema elemenata za repliku.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pitam, da li neko ko nije iskoristio pravo iz člana 96. Poslovnika želi reč? (Ne)
Zaključujem jedinstven pretres o Predlogu odluke.
Pošto smo obavili jedinstven pretres, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu odluke.
A, vama, poštovani narodni poslanici, gospodine ministre, vama i vašim saradnicima, zahvaljujem na učešću u radu.
Nastavljamo sutra u 10.00 časova.