Narodni poslanik Jovan Palalić. Razjašnjenje. Pravo na repliku. Dva minuta.

Oko saradnje sa partnerima na prostoru KiM zarad bezbednosti građana, upravo je tu problem, gospodine ministre. Dobro ga znate, ali sada ste u ovom obraćanju prećutali ili ga u toku samog izlaganja niste iz drugog razloga pomenuli. Sam NATO pakt i KFOR  prenosom nadležnosti na separatističke kosovske bezbednosne snage i njihovo obučavanje, povlačenjem, na osnovu svojih odluka, u stvari, čine sve da u nekom narednom periodu zažive institucije samoproglašenog lažnog Kosova. Pa, to je suština priče.
Ti partneri sa kojima treba da razgovaramo oni su odlučili da se povuku jer imaju negde drugde interese. U ovom periodu čine sve da ojačaju institucije u oblasti bezbednosti te lažne države i da te institucije, za koje znamo šta misle o Srbima, kojima su organe vadili, treba da garantuju bezbednost. Pitanje je u kojoj meri i na koji način se vodila polemika ili razgovor sa tim partnerima oko ovog pitanja? Da li im je predočeno, to što ste sada rekli, da je bezbednost tamo ugrožena, da niko drugi ne može da garantuje? Ne, nego se, jednostavno, učinilo to i pustilo da ide proces povlačenja KFOR.
Drugo pitanje, kada pominjemo Partnerstvo za mir, jako dobro znate da je u Osnovnom dokumentu rečeno da će se raspravljati i konsultovati sa svim zemljama partnerima kada jedna od tih zemalja smatra da je ugrožen suverenitet i teritorijalni integritet. Da li je ikada od strane Srbije to pitanje pokrenuto u okviru programa Partnerstva za mir? Da li je taj mehanizam tog dokumenta aktiviran, rečeno…
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
Mi smatramo da je naš suverenitet ugrožen.

Reč ima ministar odbrane Dragan Šutanovac.

Ovo je pitanje koje sam ja upravo hteo vama da postavim – zbog čega ste ušli u Partnerstvo za mir a niste postavili to pitanje? Zbog čega ste ušli u Partnerstvo za mir a niste postavili pitanje saradnje sa KFOR-om? Da li raspravljamo sa KFOR-om ili sa NATO vezano za smanjenje brojnog stanja KFOR-a? U svakom razgovoru, a verujte da postoje beleške sa svih sastanaka, od najnižih do najviših, da svakog momenta insistiramo na tome da sve što rade treba da bude u interesu svih građana koji žive na KiM i njihove bezbednosti. Nažalost, ne možemo da utičemo. Zašto ne možemo da utičemo? Pa, zato što nismo bili čak ni partneri, iako smo bili u Partnerstvu za mir, jer smo bili neiskreni na način na koji ste to zaobišli da potvrdite.
Niste vi odgovorili – kako ste doneli odluku da učestvujete u NATO operaciji u Avganistanu? Tu odluku je donela Vlada, u kojoj je Koštunica bio premijer i, vešto ili nevešto, izbegavate da nam to kažete ovde. A, mi danas preporučujemo da idemo u Somaliju, sa dva kapetana bojnog broda, da otvorimo jednu novu eru odnosa Evrope i Srbije, u kojoj Srbija postaje partner sa Evropom i u bezbednosti, kao što je partner sa Evropom u policijskim poslovima tako da budemo i u sistemu odbrane, kao što smo partneri u mnogo čemu ostalom. Zašto? Smatramo da je to kapacitet koji imamo, koji nije iskorišćen dovoljno da naša spoljna politika ostvaruje uticaj van granica naše zemlje, u korist – koga? U korist građana ove zemlje! Ministarstvo odbrane, odnosno vojska je instrument spoljne politike. Sa kojom željom? Sa željom da se nametnemo kao neko ko je stvarno svestan težine vremena u kome živimo. Ta težina vremena se odnosi na naše okruženje.
Zašto smatramo da je bolje da budu integrisane zemlje koje su oko nas? Zbog potpunog ubeđenja da će to homogenizovati njihovu političku scenu i omogućiti prosperitet na način na koji neće doći do ugrožavanja bezbednosti na njihovim teritorijama. Zbog čega? Zato što smo odgovorni prema svim građanima koji žive ne samo u Srbiji, već i u okruženju. Ne izdvajam Srbe u okruženju nego izdvajam celo okruženje, jer ne možete ni jedan tok bezbednosti napraviti tako da zaobiđe upravo vas. Naprosto, to tako ne može. Istorijske činjenice pokazuju da ono što smo radili ranije nije bilo dobro. Sada pokušavamo da nađemo način da ispravimo neke stvari i u svemu tome najteže je – kome? Pa, onima koji će učestvovati u mirovnim misijama i zbog toga vas molim da date podršku upravo njima.
Ovo što pričate to nije tema ni za parlament po ovoj temi. To je tema za jednu javnu debatu ili televizijsku emisiju u kojoj ćemo vi i ja sučeliti stavove da li Srbija treba da se nađe u EU ili ne treba, kao i da li Srbija treba da zakopa sebe u neku rupu dok se dešavaju svetski integrativni procesi, dok ne rešimo naše najbolnije pitanje. Nažalost, ne možete ni u politici, ni u medicini, ni u čemu da rešite pitanje ukoliko ne priđete tom pitanju da ga rešavate. Time što ćete se okrenuti na drugu stranu nećete ga rešiti.
Da li treba da vas podsećam ko je sve ušao na Kosovo 1999. godine? Voleo bih najviše da sarađujemo sa drugim zemljama koje su na Kosovu a nisu priznale Kosovo, ali njih tamo nema. Zašto ih nema? Pa, ne znam. Bile su, više nisu. KFOR je realnost, hteli mi to ili ne. Pitajte ljude koji su sa Kosova! Šta bi bilo da KFOR-a tamo nema? Pa, bio bi užas, slažemo se i vi i ja. Nemojte me terati da opravdavam nešto i objašnjavam nešto u čemu ste veoma efikasno učestvovali onoliko godina koliko ste bili vlast, a bili ste bezmalo koliko i mi, ako ne i više. Što je jednostavna stvar.
Kažem, opet, banalizujemo veoma važnu stvar u svetu. Kada se donose ovakve odluke aplauzom se završavaju za one koji imaju hrabrosti da učestvuju u nečemu što se zove globalni mir i globalna bezbednost. Prave se veliki ispraćaji na stadionima za podršku tim vojnicima. Tih vojnika nema mnogo ispred Srbiji, ali hajde da im damo podršku i da kažemo – momci i devojke, svaka vam čast! To što radite jeste za budućnost i vaše i naše, i sve dece sveta.
Jer, kao što vidite, toliko se brzo bezbednost ili nebezbednost preliva sa jedne tačke sveta na drugu. To vam je kao, virus, H1N1. Ne znamo gde je započeo, ali je vrlo brzo zavladao celim svetom. Hvala. (Aplauz)

Reč ima narodni poslanik Miroslav Markićević. Posle njega je narodni poslanik Tomislav Nikolić, pa narodni poslanik Sreto Perić.

Poštovana potpredsednice, poštovani gospodine ministre, poštovani građani Srbije, vi koji gledate ovaj prenos, malo sam se informisao u vezi ove tačke dnevnog reda, uoči ovog vanrednog zasedanja Narodne skupštine, i video da u mnogim zemljama postoje organi koji odlučuju o učešću vojske tih zemalja u mirovnim operacijama na teritoriji drugih zemalja. U zavisnosti od stepena demokratije ili kako oni shvataju ulogu vojske u njihovim društvima, postoje razni kraljevi, predsednici, emiri, a u mnogim slučajevima i vlade dotičnih zemalja odlučuju o upotrebi svojih vojnih snaga na teritorijama drugih zemalja. koje
Kod nas, hvala bogu, postoji i Ustavom je rešeno, zbog toga je ministar u Skupštini, da na predlog Vlade, odnosno resornog ministarstva, odnosno gospodina ministra, o tome odlučuje Narodna skupština. A, s obzirom na to da većina nas narodnih poslanika i građana zna za pozitivnu ulogu koju je naša zemlja, kako god da se zvala, od FNRJ, imala u tim mirovnim operacijama, pa bi shodno tome ovo trebalo da bude jedna od tačaka koja traje pet minuta, nepotrebna za promociju bilo koga, iako, priznajem, imam slabost prema ministru odbrane, komandantu vojske i Vojsci da ih gledam na jedan više pozitivan način, od kad znam za sebe, od kad sam bio vojni obveznik i maloletnik, nezavisno od režima, bio on demokratski ili nedemokratski, ko god bio na čelu države i ko god bio ministar odbrane.
To ne znači, gospodine ministre, da ja, pre svega, kao član Odbora za bezbednost, ne mogu da vam postavim nekoliko pitanja, a postaviću ih, odnosno hoću ponovo da vam postavim pitanja na koja nisam do sada dobio odgovore. Možda ta pitanja nisu bila smislena, a možda i nisam dovoljno kvalifikovan, ali ste ipak mogli da mi uputite odgovor, bar smislu – to nije predmet današnje tačke, kao što ćete vi to i reći, ili to je pitanje državne ili vojne tajne. Znamo da svi članovi Odbora za bezbednost, prilikom verifikacije svog članstva u tom odboru, potpisuju izjavu da će čuvati neke državne tajne, vojne tajne, koje proglase nadležni organi, a mislim da to jesu i Vlada i Ministarstvo odbrane, kao i ministar.
Pitao sam o takozvanim bezbednosnim procenama. Meni sa gledišta sistema vrednosti, kako vi kažete, gospodine ministre, uopšte nije problematično da ne znam koliko naših ljudi ode da pokušaju da spreče nesreću u nekom delu sveta ili da ublaže nesreću, ili da mire tamo neka plemena i ljude. Nažalost, i nas su mirili neki drugi narodi i neke druge vojske, sviđalo se to nama ili ne, na ovim našim prostorima, sadašnjim i bivšim.
Želim da znam odgovore na pitanja koja uporno postavljam, a ne dobijam. Nadam se da niko neće zaključiti, pa ni ja, zato što ne dobijam odgovore na ova pitanja, da civilna kontrola, koja je u stvari svedena na Odbor za odbranu i bezbednost, u ovoj zemlji i ne postoji. Građani moraju da znaju da to što mi čitamo kao državne i vojne tajne mogu da pročitaju u svim dnevnim novinama, samo da budu malo pažljiviji i da ih to interesuje. A mi, nekim danima kad nam se to kaže, odlazimo u jednu sobu i onda, tamo, čitamo nešto što je smešno, samo po sebi, a ne vidim kakva je to državna tajna ako to ima u svim novinama, ako to zvanični državni funkcioneri govore i znaju to novinari, ali, dobro, mi i dalje glumimo Odbor za bezbednost i mi kontrolišemo.
Da nije to tako, zato bih vam danas postavio pitanje – kako ću ja kao član Odbora za bezbednost da iskontrolišem ove ljude koje ćemo mi da pošaljemo u mirovne operacije, šta oni tamo rade? Da li oni zaista rade ono što im je mandat, ono što nam je svima želja, da dostojno, bilo u kontigentu neke moćnije strane zemlje, a čini mi se, Španije, neka oni imaju, gospodine ministre, i oznake naše vojske, nisam na kraj srca, i naš grb i našu zastavu, ali kako mi da znamo šta oni tamo zaista rade, pogotovo kada se radi o mirovnim operacijama koje se tiču Somalije? Tu postoje dve vrste operacija, ima ih u samoj Somaliji i ima ih u susednoj zemlji gde se obučavaju vojske, koje treba da podrže vladu, koja je, za sad, po međunarodnoj zajednici, legalna vlada, da je praktično dovedu na vlast.
A vi vidite šta se ovih dana događa na Bliskom Istoku. I, neko pametniji od svih nas, čini mi se jedan novinarski glodur, napisa je ovih dana da malo razmislimo što se taj ''istok'' zove ''Bliski istok''. Evo, da uzmemo, recimo, Libiju: danas je jedan, a ne zna se sutra ko će biti drugi. Da ne ispadne, gospodine ministre, verujte mi da to iskreno pričam. A, mi podržavamo neki režim tamo koji treba da se uspostavi, a svi ti režimi su na ivici nekih demokratija i demokratičnosti, a sutradan da ispadne da su u stvari drugi na vlasti.
Koji je onda bezbednosni rizik za nas? To se tiče mnogih zemalja, gde postoje klice i organizacije, raznorazne terorističke organizacije, kojima neću davati publicitet ni popularnost u ovom parlamentu, ali sam vas pitao prošli put, gospodine ministre, ko će da bude odgovoran ako pripadnik nekog plemena koga trenutno Savet bezbednosti ne tretira kao legalnog predstavnika države, odnosno legalnu vlast, dođe u centar Beograda sa 500 grama nekog eksploziva i uđe u autobus, dakle, ko će onda da bude odgovoran, uzimajući u obzir to i podržavajući ove misije, da pokažemo da smo se i mi na neki način bezbednosno stabilizovali kao zemlja, da možemo i drugima da pomognemo u održavanju reda u njihovim zemljama.
Narod lepo kaže – ono što je za kuću ne daje se ni u crkvu. Zašto vam ovo kažem, gospodine ministre? Pre dve ili tri godine, umro je direktor jednog, 'ajde da kažem, važnog vojnog namenskog preduzeća. Umro je, gospodine ministre, samo zato što taj grad nije imao kardio-salu koja košta koliko košta ovo gde naši ljudi idu. Dobro znate o kome pričam, raspitao sam se. Vas apsolutno ne krivim za to. Bilo je spremno i Ministarstvo odbrane i vojska da daju helikopter i sve, ali je, čovek, bio bolestan od takve bolesti da nije smeo da se pomera.
A, u obrazloženju piše, to niko nije pomenuo, da će to da košta, ukoliko dobro vidim, 642 miliona i tako redom. Toliko, otprilike košta ta angio-sala, da ne pričamo o sanitetima koji imaju neku adekvatnu opremu da se ljudi spasu, kao što su mene, gospodine ministre, pre tri meseca, hvala bogu spasli. Imao sam sreću da sam bio u Beogradu, inače bih završio kao ovaj moj sugrađanin. To su pitanja, a kada pričamo o ovoj temi, morate da shvatite da pričam o vama, pre svega, kao političaru i Ministarstvu odbrane. Ne pričam o Generalštabu, ni o oficirima, a ni o vojsci, jer imam posebne emocije i ne mogu možda da budem objektivan, a ni realan jer volim Vojsku Srbije, srpsku vojsku. Možda bih imao dosta toga i njih da kritikujem, ali ne mogu, jer za sada nemam bolju vojsku.
Možda bi to trebalo, kao što je neko pre rekao, da to bude jedna posebna tema, a ovo je trebalo da bude jedna rutinska tema. A, pošto, gospodine ministre, nemamo šansu da govorimo o vojsci i o Ministarstvu odbrane, mi onda kada dođe ovakva tema, to koristimo, pa vas pitam – kako je moguće da u gradu iz kojeg dolazim, dom JNA, kako se zvao, krvavo plati grad Čačak? Krvavo i mislim potpuno nerealno! Sve je to narod gradio svojim rukama i isplatio do poslednjeg dinara grad Čačak, bez donacija i Dinkića i bilo koga, jer je to prostor u centru grada. Tu se narod nekada skupljao, a to je trenutno zapušteno. Obnovićemo, gospodine ministre, kada vojska i Ministarstvo odbrane pribave građevinsku dozvolu. Nažalost, kupili smo nešto, a vojska sada nema građevinsku dozvolu za to. Napravićemo tu i pozorište, biblioteku i pozvaćemo vas, kao ministra odbrane, da to otvorite.
Kada to uporedim sa činjenicom, a mislim da sam to dobro zapisao, gospodine ministre, sa kasarnom ''Grošnica'' u Kragujevcu, mislim da se tako zove, ona se bez ikakve reči i bez ikakvog tendera, bez ikakve procedure poklanja stranoj privatnoj firmi, ne vojnoj, ''Fijatu'' – šta onda čovek da pomisli? Da smo mi u gradu Čačku diskriminisani zbog toga što su građani tako glasali?! U to zaista neću da verujem, jer do juče sam, do pre tri godine, učestvovao u vladajućoj koaliciji i znam kako su se svi ministri, sa svim greškama koje su imali i koje vi sada ovde nabrajate, a mogu ja još bolje da ih nabrojim, nije ništa sporno, ponašali prema svim gradovima.
Eto, to su pitanja koja sam hteo ovde, gospodine ministre, da vam postavim, u najboljoj nameri. Verujem da ćete to tako da shvatite, a ako ne shvatite, biću spreman i da repliciram. Hvala lepo.

Reč ima ministar odbrane Dragan Šutanovac.

Žao mi je, gospodine poslaniče, što niste bili na uvodnom izlaganju pa biste čuli kada sam lično rekao koliki su troškovi i koliko plaćaju UN, a koliko mi plaćamo, koji deo ide za obuku, a koji deo ide za plate itd, tada biste videli da troškovi nisu toliki koliko vi kažete.
A, stavljajući nam na teret da smo taj novac mogli da uložimo u angio-salu u Čačku, reći ću vam da smo uspeli posle dugog niza godina da kupimo novu angio-salu na VMA, ali da mi nemamo nikakav autoritet da kupujemo angio-sale po drugim zdravstvenim ustanovama širom Srbije.
I, na kraju, veoma važna stvar koju namerno ne govorite na način da iskažete istinu, a to je da ''Grošnica'' nikome nije poklonjena. ''Grošnica'' će biti plaćena 660 miliona dinara za Ministarstvo odbrane; od toga, moći ćemo da sazidamo otprilike oko 25.000 kvadrata novih magacina koji su nam neophodni, da budu strukturisani na najbolji mogući način, da imaju bar kodove i da konačno kontrolišemo šta tačno imamo u tim magacinima. Za to vam mogu pokazati i odluku Vlade koja je donesena; u ovoj godini je 550 miliona, a za sledeću godinu je 110 miliona.
Kada o tome pričate, da je nekome nešto poklonjeno, budite sigurni da, kao ministar odbrane, nikome neću pokloniti nijedno parče imovine kojim raspolaže Ministarstvo odbrane ili Vojska Srbije, nevezano ko je na vlasti u Čačku, ko je na vlasti u Subotici, ko je na vlasti u Leskovcu ili u Nišu. Svi moraju, u skladu sa procenama poreske uprave, da participiraju prema nama u odnosu na nepokretnost koju uzimaju.
Ideja oko ''Grošnice'' je vrlo jasna. U sledeće dve godine mi ćemo napustiti naše magacinske prostore koji su dosta stari, neki su stariji i od 50 godina i na drugom prostoru ćemo izgraditi nove uređene magacine, a tu će biti izgrađene fabrike, za koje mi kao Ministarstvo odbrane nemamo uticaja, ali pretpostavljam da će se tu jedan dobar deo radnika, odnosno građana Kragujevca zaposliti.
Po pitanju gospodina koji je, kažete, umro od srca, zaista mislim da je skroz neprimereno da na tu temu pričate, ja sam ga izabrao sa mojim saradnicima za direktora. Žao mi je što se to desilo, ali nema smisla da nam to stavljate na teret, pa makar i time što trošimo novac jer, verujte mi, dan zasedanja parlamenta košta neke pare i za taj novac mogu da se kupe neki drugi uređaji, pa nekom drugom da se pomogne i, ako tako banalizujete stvari, to što građani Srbije plaćaju vama dolazak u Beograd moglo je, takođe, nekome da bude za lek, pa da njemu danas bude bolje. Ta vrsta banalizacije, naprosto ne može da postoji, pogotovu ne u budžetu koji se tiče naših mirovnih operacija, koji nema nikakve veze sa zdravstvom, ni u okviru budžeta vojske.

Narodni poslanik Miroslav Markićević  ponovo je prijavljen. Pretpostavljam da želite repliku, nemate osnov za repliku.
Postavili ste pitanje, ministar je odgovorio. Van dnevnog reda je, svako ima pravo na jedno takvo skretanje sa dnevnog reda, da ne obrazlažem ponovo šta je sve staranje o dnevnom redu. Staranje o dnevnom redu podrazumeva da svakom od vas bude jasno da su pravila jednaka za sve.
U četvrtak, 24. februara, biće sednica "Poslanička pitanja", biće sednice i sa aktuelnom temom. Molim vas da se vratimo dnevnom redu.
Narodni poslanik Sreto Perić ima reč, a posle njega narodni poslanik Srđan Miković.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, gospodine ministre, pored stručnosti i ljubavi za neki posao, verujem i to tvrdim, potrebna je i doza optimizma. Čini mi se da vi sa prevelikom dozom optimizma pričate danas o ovoj temi koja je na dnevnom redu. Ne želim da polemišem sa vama, nego zaista da na jedan akademski način govorim o ovim stvarima koliko je to moguće, to isto očekujem i od vas.
Ali činjenica da mi danas odvojeno razgovaramo o dve tačke dnevnog reda, to je Predlog odluke o usvajanju Godišnjeg plana upotrebe Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama u 2011. godini i Predlog odluke u učešću pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama u 2011. godini, ukazuje na to u kakvim uslovima mi živimo i u kakvoj situaciji građani Srbije očekuju naredne dane. Kada nastupate sa takvom dozom optimizma kojom vi raspolažete vrlo često pomislim da ste vi možda ministar vojni u Švajcarskoj ili u nekoj drugoj državi koja nema nikakvih ekonomskih ili nekih drugih problema, ali mi smo ipak u Srbiji.
Bilo bi lepo, gospođo predsedavajući, kad bi gospodin ministar i narodni poslanik Markićević razgovor nastavili u vreme pauze, ali meni neće smetati da nastavim dalje da govorim o ovoj temi, ono što bih želeo da kažem u ime SRS i svakako u ime građana Srbije.
Gospodine ministre, pokušaću ulogu ministra odbrane da razdvojim na ono što je briga o materijalnim i tehničkim sredstvima i ono što se odnosi u operativnom smislu na Vojsku Srbije. Kada je u pitanju vaš materijalno-tehnički odnos prema onom što je vrednost s kojom raspolaže Vojska Srbije nemam nekih saznanja da niste pokušali na jedan prilično odgovoran način da raspolažete time, ali nedavno je moje razmišljanje o tome oboreno za jedan stepenik iz razloga što vas je pohvalio jedan od bivših potpredsednika Vlade Republike Srbije, pa, ako on nekog pohvali, stičem utisak...
(Ministar Dragan Šutanovac, sa mesta: I Toma me pohvalio!)
... a taj pogotovo, teško onome ko očekuje naprednu Srbiju uz neke stranke koje se zovu slično. Ni to nije tema o kojoj želim da govorim. Zaista želim da govorim o angažovanju Vojske Republike Srbije u mirovnim misijama UN, pa vidim da ste vi ovde predvideli još dve lokacije o kojima mi možemo da govorimo.
Ima još jedna situacija koja je mene zabrinula. Vi ste vešt govornik i ne verujem da vam se to otelo. Rekli ste da je interes Ministarstva odbrane – ''Kosovo i Metohija stabilna zona''. Zašto niste dodali ''stabilna zona u okviru Srbije'', jer vam se to nije slučajno omaklo? Onda, izražavam jednu sumnju, pa stičem utisak da ste vi više za globalni mir, koji ne smemo da potcenimo i moramo da mu poklonimo značajnu pažnju, ali prvo moramo da obratimo pažnju na ono što se dešava kod nas.
Neko je rekao da je u martovskoj klasi vojnika koji žele dobrovoljno da služe vojsku duplo više ili tri puta, kako vi ispravljate, nego što Vojska Srbije može da obezbedi. A, znate li zbog čega je to, gospodine ministre? Pa, to je iz razloga što ova vlada nije obezbedila druga radna mesta. Samo zbog toga i što će biti plate, odnosno mogućnost onih koji odsluže vojni rok jeste da se i profesionalno angažuju, pa mislim da je to ono što dominira prilikom donošenja odluke tih lica. Međutim, ne zanemarujem da postoji još uvek veliki broj građana Srbije, kako srpske, tako i drugih nacionalnosti, koji žele da služe vojni rok, ali činjenica je (istina, je l' tako) da vi kažete – odbrana zemlje ostvaruje se učešćem u multinacionalnim operacijama.
Odbrana zemlje ostvaruje se u nekim operacijama, u nekim aktivnostima koje se sprovode pre svega ovde u zemlji. Svakako, možda može da bude od uticaja i angažovanje naše vojske u mirovnim misijama na drugim tačkama.
Pitam – ko proizvodi te krize gde mi želimo da pošaljemo Vojsku Srbije? Upravo oni za koje se vi vešto kačite i vi ste pokušali nama da objasnite ovde s kim će se pojavljivati Vojska Srbije u mirovnim misijama koje organizuje EU, pa ste naveli neke države koje nisu priznale nezavisnost Kosova i Metohije. Treba imati u vidu činjenicu, bez obzira koji su razlozi za nepriznavanje, mi to moramo da poštujemo, da oni to nisu uradili iz razloga što ista opasnost ili slična preti čak i njima. To je bio razlog zbog čega oni to nisu uradili, ali, kada ste vi došli na čelo Ministarstva odbrane, zbog čega niste pokušali, zajedno sa vašim saradnicima, da se ispoštuje Rezolucija 1244? Zašto niste nešto uradili? Zašto niste pokretali i otvarali te teme, da ispoštujemo ili bar da predlažemo, ili da zahtevamo od onih sa kojima mi sada hoćemo da sarađujemo da se poštuje i ta rezolucija?
Sve to mene duboko uverava da vi više predstavljate činovnika koji želi neki globalni mir, nego da zaštiti interese Republike Srbije, a samim tim i njen petnaestoprocentni deo površine, jer ne pokazujete veliku volju i interesovanje što proizilazi iz činjenice da ste rekli da je cilj Ministarstva odbrane ''stabilna teritorija Kosova''. Pa, to ne može da bude bez Kosova u Srbiji. A, rekli ste ovde da pored učešća u mirovnim misijama koje organizuju UN i zbog simboličnog učešća i povezivanja sa EU, jer će se, kako ste vi rekli, uskoro potpisati neki sporazumi. A, šta ako bude kao što je juče jedan od ljudi koji su dobri poznavaoci bezbednosnih prilika u Srbiji, kaže – da sam na mestu tužioca Haškog tribunala, Serža Bramerca, ne bih verovao u ono što mi vlast priča u Beogradu? E, pa, nad tim, vi, kao ministar odbrane, morate da se zamislite i da date odgovor na takvo pitanje.
Rekli ste da ne postoji obaveznost prilikom angažovanja u dobrovoljnim misijama, nego je to na principu dobrovoljnosti. Šta će se desiti ukoliko se ne prijavi potreban broj po planu? Otići će manje ili će neko ipak morati da ode? Sredstva koja će biti angažovana za slanje naše vojske u multinacionalnim aktivnostima nisu mala. I, vi kažete da će sve to biti vraćeno u našu državu jer će to njima biti isplaćeno kao naknada za odlazak. Ali, prvo, povedite računa o pripadnicima policije i vojske koji se nalaze u Srbiji i koji rade u otežanim uslovima, a koji poodavno nisu dobili ono što im pripada, kada je u pitanju i ta njihova zaštitna oprema koju oni treba redovno da dobijaju. Prođe ponekad i duplo više vremena od onog koji je predviđen, a da oni ne dobiju ni čizme ili cipele, već šta, a kamoli da se razmišlja o njihovom unapređenju.
Prvo moramo da sredimo stanje u okviru naše vojske, pa posle toga da ih šaljemo u mirovne intervencije, ako ima razloga za to i ako postoje mogućnosti, ali, prvo, nastojati da se ispoštuje Rezolucija 1244. Time ćete vi pokazati da s pravom, oni koji su vam ukazali poverenje, sedite na tom mestu, a sve dok to ne uradite i građani Srbije i mi sumnjamo u to. Na kraju, moram da vam kažem, teško onom ko očekuje boljitak od demokratije SAD, od NATO-pakta, od EU, od demokratije koju propagira DS i, svakako, od napredne Srbije koju obećava SNS. Hvala vam. (Aplauz)