Dala sam obaveštenje o toku današnjeg rada, smatrajući da narodni poslanici treba da znaju šta je planirano da se radi tokom rada od 10.00 do 18.00 časova, odnosno u slučaju primene člana 87, i posle 18.00 časova. Dakle, prvo 3. tačka dnevnog reda, a kada je okončamo prelazimo na 4. tačku, i okončanjem rasprave o 4. tački završavamo. Radimo po dnevnom redu, a narodni poslanik Dragan Todorović ne poštuje odredbe Poslovnika o zahtevu za izricanje povrede Poslovnika.
No, primili ste Predlog odluke, koji je podnela Vlada.
Primili ste izveštaje Odbora za odbranu i bezbednost, kao i izveštaj Zakonodavnog odbora, povodom razmatranja Predloga odluke.
Pre otvaranja pretresa, podsećam vas da, prema članu 192, a shodno članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova pojedine poslaničke grupe, i to: Poslanička grupa Za evropsku Srbiju – jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; Poslanička grupa SRS – jedan sat, sedam minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa G17 plus – 28 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa Napred Srbijo – 25 minuta i 24 sekunde; Poslanička grupa DSS-Vojislav Koštunica – 24 minuta; Poslanička grupa SPS-JS – 18 minuta; Poslanička grupa LDP – 14 minuta i 24 sekunde; Poslanička grupa Nova Srbija – 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa manjina –osam minuta i 24 sekunde i Poslanička grupa PUPS – šest minuta.
Saglasno članu 96. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi nijedne poslaničke grupe imaju pravo da govore jedanput do pet minuta.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika, na osnovu člana 96. stav 4, jer se nakon otvaranja pretresa ne mogu primati prijave za reč.
Obaveštavam vas da su poslaničke grupe ovlastile da ih po ovim tačkama dnevnog reda predstavljaju sledeći narodni poslanici: narodni poslanik Konstantin Arsenović Poslaničku grupu PUPS, narodni poslanik Dušan Bajatović Poslaničku grupu SPS-JS, narodni poslanik Jovan Palalić Poslaničku grupu DSS-Vojislav Koštunica, narodni poslanik Mićo Rogović Poslaničku grupu Napred Srbijo, narodni poslanik Zoran Ostojić Poslaničku grupu LDP, narodni poslanik Vlajko Senić Poslaničku grupu G17 plus i narodni poslanik Konstantin Samofalov Poslaničku grupu ZES.
Saglasno članu 192. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram jedinstveni pretres o Predlogu odluke. (10.45 časova)
Da li predstavnik predlagača, Dragan Šutanovac, ministar odbrane, želi reč? (Da) Izvolite.

Dame i gospodo poslanici, gospođo predsedavajuća, imajući u vidu da smo nedavno u ovom parlamentu doneli zakone koji se tiču angažovanja naših pripadnika Vojske i drugih snaga bezbednosti u multinacionalnim operacijama, ja ću, zaista, u kratkim crtama da obrazložim današnji predlog Godišnjeg plana upotrebe Vojske i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Republike Srbije, kao i da vam se stavim na raspolaganje da odgovaram po svim pitanjima.
Ministarstvo odbrane je, u saradnji sa Ministarstvom unutrašnjih poslova, izradilo ovaj predlog Godišnjeg plana, koji se radi na osnovu zakona, i po tom predlogu imaćete priliku da vidite, ako ste ga pročitali, da Srbija trenutno participira u pet mirovnih misija. Videćete da smo u dve mirovne misije samostalni, da smo u tri mirovne misije u sklopu drugih kontingenata, a da želimo da naše prisustvo proširimo – jedno je proširenje koje se odnosi na Bliski Istok, u mirovnu misiju UNTSO, koja bi podrazumevala dva vojna posmatrača, kao i proširenje u Kongu, u kome bismo se, eventualno, prema potrebama Ujedinjenih nacija pojavili sa vodom od 36 lica. A, postoji interesovanje i za Liban, gde bismo se, takođe, pojavili sa 36 lica.
Ono što je novitet i što je predviđeno ovim planom, a nadam se da će ući u realizaciju nakon potpisivanja sporazuma sa EU, koje očekujem da budu potpisani krajem februara meseca, koje će potpisati zamenik predsednika Vlade, gospodin Ivica Dačić, u ime Ministarstva unutrašnjih poslova, i za potrebe Ministarstva odbrane, gospodin Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova, a to je mogućnost učešća u prvim misijama EU i to će svakako biti jedna od istorijskih činjenica, imajući u vidu da je bivša Jugoslavija i sadašnja Srbija participirala do sada uvek, jedino i isključivo u misijama UN. Te misije, o kojima pregovaramo jesu misije u kojima bismo mi učestvovali simbolično, sa manjim brojem predstavnika naše vojske, ali simbolika je utoliko veća što po prvi put učestvujemo u misijama koje se vode od strane EU.
Poštujući Zakon o Vojsci, poštujući Povelju UN, smatramo da Srbija mora da bude svesna odgovornosti, ne samo za svoju granicu i za svoje građane unutar naše zemlje, već moramo biti svesni odgovornosti koja se očekuje od strane naše države i koja prevazilazi naše granice, i u skladu sa svim onim zemljama koje danas participiraju u mirovnim misijama, a verujte mi, teško da ćete naći ijednu, iole, važnu zemlju u međunarodnim političkim postulacijama koja ne participira u mirovnim misijama. Mi želimo da povećamo naše prisustvo i na taj način povećamo naš politički uticaj i van granica naše zemlje.
Ministarstvo odbrane je do sada angažovalo 212 pripadnika naše vojske u raznim mirovnim misijama, u čijem sastavu su, naglašavam, bile 23 žene, što znači da postoji interesovanje i od strane žena da učestvuju u mirovnim misijama. Takođe, veoma je važno da naglasim da u mirovne misije idu, jedino i isključivo, profesionalni pripadnici Vojske Srbije, na bazi dobrovoljnosti. Prema tome, nikoga ne možemo da nateramo, niti možemo u bilo čije ime da donesemo odluku. Da pojasnim – mi raspisujemo konkurs za učešće u mirovnoj misiji, a onda se nakon toga pripadnici Vojske javljaju na taj konkurs i, ukoliko prođu sve testove koji su neophodni ulaze u najuži broj onih koji mogu, eventualno, da budu poslati.
Ono što mogu da kažem jeste da u Ministarstvu odbrane postoji veliko interesovanje od strane pripadnika Vojske za učešće u mirovnim misijama, interesovanje kako komandnog kadra tako i onih koji su na nižem nivou, i to iz više razloga. Pored toga što bi se na taj način omogućila jedna finansijska injekcija za one koji rade u Vojsci, što je bitno na ličnom planu, ali ono što je važno za Vojsku, to je, da Vojska u realnim okolnostima ima mogućnost da izvodi određene operacije koje omogućavaju da budu na višem stepenu interoperabilnosti i obučenosti. Naravno da sve to ima i određene elemente opasnosti, ali, moram da vas podsetim da se radi o profesionalnim pripadnicima Vojske, koji su se opredelili za jedan poziv koji nije na spisku lakših poziva, već poziv koji je rizičan i taj poziv je podjednako rizičan kako u zemlji, tako i u inostranstvu.
Sredstva koja su neophodna za realizaciju, videćete kasnije, Predlog Godišnjeg plana, iznose oko 640 miliona dinara, od čega, oko, 107 miliona dobijamo po osnovu ugovora sa UN. Najveći deo ostalog dela sredstava odlazi upravo u ruke pripadnika Vojske Srbije koji su angažovani van granica naše zemlje, tako da bilo koji komentar koji bi govorio o tome da trošimo novac ne bi li bili negde u inostranstvu ne odgovara istini. Želim da naglasim da trošimo novac upravo na pripadnike Vojske, kao i da se taj novac na neki način vraća putem realizacije u našu zemlju i u budžet.
Ovo bi bilo ukratko što smo smatrali da treba da vam kažemo. Stojimo vam na raspolaganju. Hvala. (Aplauz)

Da li žele reč izvestioci nadležnih odbora? Narodni poslanik Dušan Bajatović, predsednik Odbora za odbranu i bezbednost? (Ne) Narodni poslanik Vlatko Ratković, predsednik Zakonodavnog odbora? (Ne)
Da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa? (Da)
Narodni poslanik Konstantin Arsenović ima reč. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, PUPS podržava predloženi Godišnji plan upotrebe Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama u 2011. godini.
Pre svega, mislim da je predloženi Plan u skladu sa važećim zakonima, da je deo obaveza iz ovog plana ova država već preuzela i, nastavak toga je, kao što je rekao i ministar, radi se o tri nova moguća aranžmana koja bi bila u 2011. godini. Sigurno, rečeno je, da našim skromnim učešćem ostvarujemo određenu misiju u svetu u pogledu obezbeđenja mira i stabilnosti, kao i drugih ciljeva, a što je inače i navedeno u obrazloženju. Sigurno da je to skromno, bilo bi bolje kada bismo mogli i više, ali takve su finansijske mogućnosti i okolnosti.
Ono što je bitno za javnost, jeste da je, uglavnom, tamo gde se naše snage angažuju, u najvećem broju država, bezbednosna situacija dosta stabilna. Radi se o Obali Slonovače i Somaliji, ali, preduzimaju se sve mere da se životi tih ljudi, koji je sam po sebi rizičan, sačuvaju. Tako da, PUPS podržava ovaj plan.
Da se ne bih ponovo javljao po sledećoj tački dnevnog reda, ne bih imao ništa novo da kažem, rekao bih da ćemo podržati i Odluku o učešću pripadnika Vojske u multinacionalnim operacijama u 2011. godini.
Posebno želim da iskoristim priliku ovlašćenog predstavnika i da zbog javnosti dam određene komentare na jučerašnju raspravu, koji su bili od strane pojedinih poslanika. Pre nego što to učinim, želeo bih jednu napomenu da kažem. Uopšte se ne ljutim na one poslanike koji upućuju kritike na postojeće zakone, propise, odluke itd, na kraju krajeva, ponekad to i lično činim, sa dobrim namerama. No, ovde je veoma bitno da li su te kritike dobronamerne ili u cilju, na neki način, obmane javnosti i zloupotrebe.
Bilo je juče reči o problemu plata i penzija. Ne može niko u Srbiji reći da je zadovoljan sa stanjem plata i penzija, a sigurno da bismo mi svi voleli da su one veće. Međutim, ekonomska situacija je takva i sa aspekta penzionerske populacije želim da kažem da smo mi novim zakonom o penzionom sistemu dovedeni u poziciju da delimo sudbinu zaposlenih u javnom sektoru. Prema tome, onako kako rastu plate u javnom sektoru tako će procentualno rasti i penzije. Jasno, ako ekonomska situacija bude bolja, biće i za sve nas bolje.
Međutim, juče smo čuli informaciju, neću pominjati ličnost, da u Valjevu osoba prima penziju od oko 208, 400 dinara. Sada se postavlja problem Zakona o penzionom sistemu. Nisam hteo juče da reagujem, jer nisam imao podatke i informacije, jer znam da zakon to drugačije reguliše, pa sam u međuvremenu proverio. Dakle, radi se o poluistinama i o nedovoljnoj informisanosti javnosti. Radi se o osobi koja ima dvojnu penziju. Za ono što je radila u Srbiji, a njen staž u Srbiji je iznosio jednu godinu devet meseci i četiri dana, dobila je toliko koliko je zaslužila u Srbiji. Za onaj drugi deo penzije koji prima u BiH, za 22 godine, šest meseci i jedan dan, dobila je penziju u BiH. Prema tome, nije tačna informacija da ta osoba živi sa oko 500 dinara. To je čak i ponižavajuće, ako se takva informacija plasira u javnost i iznose netačni podaci.
Ono što želim da napomenem jeste to da nemam ništa protiv da se ukazuje na probleme, mi ćemo samo kroz diskusiju i raspravu rešavati i poboljšavati, ali da se ne služimo neistinama, poluistinama itd. U tom smislu, osećao sam potrebu da ispred poslaničke grupe ukažem na ovaj konkretan problem i da ga bar učinim jasnim, da vidimo o čemu se radi. Hvala vam lepo.

Od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe iskorišćeno je pet minuta i 43 sekunde.
Reč ima narodni poslanik Dušan Bajatović.

Poštovane kolege, nisam hteo da se javljam kao izvestilac Odbora za odbranu i bezbednost, jer je sednica protekla dosta glatko i dobili ste izveštaj. Izričito sam se javio samo zbog nekoliko napomena.
Dakle, ovaj godišnji plan je zakonska obaveza, ali ponovo ukazujem na ulogu parlamenta. Ovakve odluke, o tome su ranije vođene velike polemike u našoj javnosti, u skladu sa Ustavom i zakonom, ne mogu se doneti bez odluke parlamenta, a parlament ne zaseda bez prisustva javnosti. I, dobro je da naša javnost apsolutno bude upućena u svaku upotrebu Vojske Srbije i drugih snaga odbrane, kako se ovde navodi, van granica naše zemlje, jer, objektivno gledano, bez obzira na ustanovljenje političke volje i na izvesnu pacifikaciju u odnosu, iz političkog ugla gledano, na to pitanje, mislim da danas, manje-više, ipak imamo saglasnost da su ovakvi aranžmani dobri za imidž Srbije, dobri za iskustvo koje mogu da steknu naši pripadnici oružanih snaga ili MUP-a, s jedne strane, a sa druge strane, mogu da budu vrlo bilateralno korisni.
Mislim da ovu činjenicu koristi koju imamo od angažmana u mirovnim misijama UN, uključujući i činjenicu da sada možemo da se priključimo mirovnim operacijama UN, ali smatramo da oko toga postoji, manje-više, politički konsenzus i u samoj Srbiji, dakle, tu vrstu koristi treba odvojiti od onih rasprava i onih, vrlo često, nažalost, i objektivnih primedbi koje se odnose na angažovanje međunarodnih snaga ili oblika prisustva međunarodne zajednice na Kosovu i Metohiji, koji ponekad nisu u skladu sa onim što bismo mi želeli tamo da vidimo ili nisu u skladu sa onim što bi bila dobra međunarodna norma.
Naravno da postoje, kada je u pitanju KiM, i vrlo pozitivni angažmani međunarodne zajednice i da sa pravom očekujemo da se pitanje trgovine organima baš u okviru Euleksa i angažovanja međunarodne zajednice, pa i EU, reši na pravi način. Mislim da u tome najzad imamo neke prave pomake. Dakle, to ne bih vezivao sa ovom odlukom.
Što se tiče, da tako kažem, količine angažmana, ovde je sigurno precizan podatak, to je 256 ljudi iz Vojske ili iz Ministarstva odbrane, pošto pretpostavljam da hirurzi i medicinski tehničari možda nisu svi iz Vojske Srbije, ne znam kako to ide. Jesu? Super! Ali, iz tipa angažmana misija i očekivanja tih ljudi možemo da vidimo da će oni sticati različita iskustva i mislim da je to za pripadnike Vojske Srbije veoma značajno.
Što se tiče MUP-a, vidimo da je u pitanju 11 pripadnika. Zašto sam nabrajao broj? Želim da istaknem jednu drugu činjenicu. Gospodin ministar Šutanovac je rekao koliko će to da nas košta, ja ću malo razložiti ovaj budžet koji je ovde predložen: ako mi kažemo da će za plate, dodatke i naknade zaposlenih, odnosno zarade biti izdvojeno 283 miliona dinara, moram da kažem da sam veoma zadovoljan. Jeste, mi imamo profesionalnu vojsku. Jeste, ne želimo da se tim pripadnicima ne daj bože nešto loše desi, ali je dobro da imaju pristojnu nadoknadu za ovakvu vrstu angažmana.
Iz druge dve cifre gde se govori o troškovima obuke i pripreme, 109 miliona, i troškove nabavke tehnike u ukupnom iznosu od 53 miliona, što zbirno čini, nekih, 160 miliona, vidimo da ti ljudi neće otići neopremljeni i neobučeni, što mislim da je važno istaći.
Ne bih dalje govorio jer bi sve ostalo bilo političko izoštravanje ugla, koji svaka stranka ili svaka poslanička grupa ima. Želim i lično da ocenim da ovo ima svoju, i političku i u bilateralnom smislu imidža, korisnost. Mislim da Ministarstvo odbrane i MUP vode računa prilikom izbora misije, a to se može videti i iz Predloga, dakle, da se nešto, ne daj bože, ne desi loše, ali ipak možemo da postignemo one ciljeve za koje smo zainteresovani. U tom smislu će Poslanička grupa SPS-JS podržati Predlog ove odluke. Hvala.

Od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe iskorišćeno je pet minuta.
Narodni poslanik Jovan Palalić ima reč.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, učešće Srbije u multilateralnim operacijama i angažovanje vojske van granica Srbije definisano je u nizu akata i zakona koji su doneti što u Narodnoj skupštini, što od strane drugih institucija, pored Strategije nacionalne bezbednosti, Strategije odbrane, doktrine vojske i samog zakona koji definiše ovo pitanje učešća Vojske Srbije van granica Republike Srbije.
Ovaj predlog odluke u ovom trenutku ima nekoliko spornih stvari o kojima bih želeo danas da razgovaram i da predočim Narodnoj skupštini i javnosti, koje sasvim sigurno dovode u pitanje da li treba da se u Narodnoj skupštini usvoji. Jedan je pravni nivo ovog pitanja, drugi je politički, a treći bih nazvao nivo ambicije vojske da proširi učešće van granica Republike Srbije.
Što se tiče pravnog aspekta, pitanje je da li za pojedine misije, ovde konkretno hoću da kažem misije EU, može sada Narodna skupština da saglasnost da, a da prethodno ne bude potpisan bilo kakav bezbednosni sporazum. Mi smo čuli od gospodina ministra u uvodnom izlaganju da će taj sporazum biti potpisan vrlo brzo i da će na osnovu tog sporazuma biti uključen određeni broj pripadnika Vojske Srbije u mirovne operacije pod vođstvom EU, ali sada, u ovom trenutku, Narodna skupština treba da saglasnost da van postojanja bilo kakvog pravnog akta.
Podsetiću vas da se i u samom zakonu, koji definiše ovo pitanje, govori da je moguće uzeti učešće u mirovnim misijama, na osnovu zaključenih međunarodnih ugovora u oblasti bezbednosti, tačnije, to je definisano članom 7. tog zakona.
Što se tiče političkog aspekta, govoriću o, kako je ovde najavljeno, učešću Vojske Srbije prvi put u mirovnim misijama koje vodi EU. Tu je niz spornih političkih pitanja koja, sasvim sigurno, zaslužuju pažnju i ni na koji način ne mogu dobiti potvrdu da bi Srbija u ovakvim političkim okolnostima i odnosima koje ima sa EU, trebalo da učestvuje u misijama koje vodi EU.
U samom obrazloženju ove odluke nemamo jednu od ključnih obaveza koje postoje po zakonu, a to je, da je učešće pripadnika Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u skladu sa nacionalnim, bezbednosnim i odbrambenim interesima Republike Srbije. Mi obrazloženje ove tačke nismo dobili. Mi smo dobili da je to potrebno zbog evropskih integracija. Možda u nekom najširem kontekstu, sa stanovišta politike ove vlade i evropske integracije predstavljaju nekakav bezbednosni interes i da će se time definisati i ostvariti bezbednosni interesi, smanjiti izazovi, rizici i pretnje, ali sasvim sigurno nije dovoljno na ovaj način utemeljiti ovu odluku, kao što je ovde navedeno, nego smo morali čuti koji su to konkretni odbrambeni i bezbednosni interesi da učestvujemo u ovakvoj misiji.
Kada su u pitanju UN, mi imamo obavezu, kao članica UN, i činjenica je, da poštujemo Povelju UN. Mi nismo članica EU, nismo ni kandidat za članstvo u EU, nemamo potpisan sporazum sa EU u oblasti bezbednosne politike, ne moramo da sledimo zajedničku evropsku bezbednosnu i odbrambenu politiku.
Osim toga, sada dolazim do pitanja koje je, po nama iz DSS, najviše sporno, a to je, šta sadrži ta evropska bezbednosna i odbrambena politika i kako ona utiče na bezbednost Republike Srbije. Javnosti možda nije toliko poznato, oni koji se bave ovim pitanjem jako dobro to znaju, da je evropska bezbednosna i odbrambena politika deo zajedničke evropske bezbednosne politike i da ona ima svoja dva aspekta: i civilni i vojni.
Mi smo juče ili prekjuče, u izjavi ovde prisutnog državnog sekretara Tanje Miščević, čuli da će Srbija učestvovati i u civilnim i u vojnim misijama pod vođstvom EU. EU ima oko 20, što civilnih što vojnih misija. Na njihovom sajtu se vide ti podaci, ali ono što se tiče Srbije, u situaciji potpisivanja takvog bezbednosnog sporazuma, jeste činjenica da je jedna od civilnih misija EU i Euleks na Kosovu.
Srbija, zaključenjem sporazuma sa EU u oblasti bezbednosne politike, dolazi u mogućnost da učestvuje u okviru civilne misije EU na Kosovu – Euleksa. Sutra kada se takav ugovor zaključi, za to može biti upućen zahtev Srbiji. Osim toga, EU ima svoje misije u Bosni, u Makedoniji, u Gruziji posle 2008. godine, na jednom vrlo politički osetljivom prostoru.
Da li Srbija, Vojska Srbije ili predstavnici civilnog sektora treba da učestvuju u takvim misijama koje su politički vrlo problematične, pogotovo prisustvo Euleksa na Kosovu, koje je, svi dobro znamo, u direktnoj funkciji sprovođenja Ahtisarijevog plana, koji nikada nije dobio podršku u Savetu bezbednosti UN.
Želim ovde da podsetim i predstavnike Ministarstva da je u Strategiji nacionalne bezbednosti, koju je ovaj parlament usvojio, jednostrano otcepljenje Kosova proglašeno najvećom bezbednosnom pretnjom za Republiku Srbiju, s' punim pravom. Onda se postavlja pitanje kako je moguće dovesti tu vrstu bezbednosne pretnje sa ostvarenjem ovakvog cilja Vlade Republike Srbije da učestvuje u misijama EU, koja ima i te kako veliku ulogu u podržavanju institucija te lažne države. To radi Euleks, kao deo evropske zajedničke bezbednosne i odbrambene politike.
Voleo bih da čujem o nivou ambicije Vlade Republike Srbije nakon zaključenja tog sporazuma, da li će Srbija imati slobodu da bira u kojim će misijama da učestvuje? Tu slobodu imaju članice EU. Jedna Irska, koja je proglasila vojnu neutralnost, i te kako je dovela u pitanje ratifikaciju i stupanje na snagu Lisabonskog sporazuma, upravo po pitanju učešća u zajedničkoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici, tj. deklarisanju svojih trupa u one snage koje ima EU i učešće u pojedinim misijama.
Mi koji nismo članice EU, u Narodnoj skupštini Republike Srbije usvojili smo deklaraciju da smo vojno neutralna država. Pitanje je da li učešćem u ovakvim misijama Srbija krši sopstvenu odluku koju je donela u Narodnoj skupštini i izlazi iz domena vojne neutralnosti? Mi za sada još ne učestvujemo ni u jednoj vojnoj operaciji pod vođstvom NATO pakta, kao država koja je zaključila sporazum, koja je pristupila sporazumu o Partnerstvu za mir. Učestvujemo, kao što je rekao ministar, samo u okviru multinacionalnih operacija pod UN, ali je pitanje, a to ne može da se otvori kao pitanje da li time izlazimo iz domena vojne neutralnosti, ali ovakvim angažovanjem, sasvim sigurno, to pitanje se otvara.
Drugi problem i druga dimenzija učešća Srbije, tj. pristupanja ovom sporazumu, jer je ovo simboličan korak, mada, i o tome ću nešto reći, kakav odbrambeni interes ima Srbija da učestvuje u jednoj takvoj vrlo komplikovanoj i opasnoj misiji kao što je u Somaliji, ali pitanje koje se tiče generalno bezbednosti i generalno uloge EU na prostoru jugoistočne Evrope, pogotovo, i njenog odnosa sa NATO paktom, kao i međusobnog preplitanja njihovih resursa i svega onoga što čini mogućnost da zajednički deluju, jeste pitanje šta se ovim korakom i postiže? Niz misija koje vodi EU jesu, u stvari, misije koje je preuzela od NATO pakta: Makedonija, Bosna, na osnovu njihovog međusobnog ugovora, tzv. Berlin plus ugovora, gde su i komandna struktura i resursi i planiranje, faktički, stavlja u ruke NATO pakta. Sve države, kada potpišu taj sporazum, pristanu da učestvuju u takvim misijama, faktički ulaze pod komandnu strukturu zamenika komandanta za operacije u EU i NATO pakta, i postaju vođene od strane NATO pakta.
Suštinsko pitanje, time dolazimo u drugi deo ovog problema, jeste da li u ovom trenutku Srbija treba da bude angažovana ili da se priprema za angažovanje za operacije pod vođstvom NATO pakta, u situaciji kada je ta organizacija podržala formiranje bezbednosnih snaga na prostoru KiM. Vidimo iz ovih informacija, izveštaja, koji kruže da je uprla iz sve snage da se formira ministarstvo odbrane KiM. U svojoj poslednjoj deklaraciji, koju je usvojila u Lisabonu u novembru 2010. godine, rečeno je da je uloga KFOR-a u obuci kosovskih bezbednosnih snaga bila toliko uspešna, da se tamo uspostavlja jedno novo kvalitetno i bolje stanje, kao i da će iz tog razloga broj pripadnika biti smanjen.
Činjenica koja na indirektan način govori, iako formalno ta institucija nije priznala nezavisno Kosovo, jeste da se zalagala za očuvanje teritorijalnog integriteta svih onih država gde postoje teritorijalni sporovi od Jermenije, Moldavije, Gruzije, svih osim Srbije. To piše u Lisabonskoj deklaraciji ove organizacije.
U takvim uslovima pitanje je našeg nivoa i našeg oblika učešća u Partnerstvu za mir. U nizu dokumenata ali i izjava, poslednja je bila izjava načelnika Generalštaba u intervjuu koji je dao ''Odbrani'', jeste da ćemo mi ući u jednu novu produbljenu fazu saradnje sa NATO paktom u okviru mehanizama Partnerstva za mir.
Mi vidimo da Srbija učestvuje u nekoliko tih mehanizama, ali dva su najinteresantnija, a tiču se ovoga, jesu proces planiranja i revizije i koncept operativnih sposobnosti, gde se u stvari naše deklarisane snage, mi, javnost Srbije o tome apsolutno ništa ne zna, a bilo bi dobro da znamo koje su to snage i kakva je njihova uloga, pripremaju za neke nove operacije pod rukovodstvom i pod vođstvom te političko-vojne organizacije.
Pitanje je – da li mi u ovom trenutku u ovako ozbiljno otvorenim političkim pitanjima imamo uopšte interes da na tom nivou dalje ostvarujemo učešće i angažovanje kao država Srbija? Dok se ne rasprave svi ovi sporni problemi i pitanja koja se tiču našeg najvažnijeg odbrambenog interesa kako je definisan Zakonom o vojsci i Strategijom odbrane Republike Srbije, ovde usvojenom, a to je očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Republike Srbije i zaštita građana, ne treba da učestvujemo u onim misijama sa onim organizacijama koje su podržavale separatizam na prostoru Kosova i Metohije i direktno ugrozile naš najvažniji odbrambeni interes, dok se ta pitanja ne rasprave. Ovde mislim i na EU i na NATO pakt.
Prema tome, ne treba da učestvujemo u misijama pod vođstvom EU, zbog uloge Euleksa na Kosovu i Metohiji, zbog ukupne podrške, ja ću vas podsetiti da je prvi dan posle proglašenja nezavisnosti Kosova najviši predstavnik EU, tada je bio to visoki predstavnik, došao na Kosovo i Metohiju i maltene, nije to izustio, ali je rekao – eto, mi smo primili k znanju to što ste vi uradili, idemo dalje, a pre neki dan ovde je visoki predstavnik Sanino rekao da Kosovo treba što pre da uđe u EU, pa, do problema koji se tiču uloge NATO pakta u obuci tih, kako oni kažu, kosovskih bezbedonosnih snaga.
Znam da su predstavnici Ministarstva, ministar i predsednik reagovali, ali ono što je čudno kada se to desilo, jeste da, sa jedne strane, imamo javnu reakciju, osudu i negodovanje što se to događa, a, sa druge strane, imamo proces produbljivanja odnosa unutar tih istih kojima smo uputili tu kritiku. Dok se ta politička pitanje ne rasprave naš status u okviru Partnerstva za mir ne bi trebalo ni na koji način produbljivati ili, kao što je najavio načelnik Generalštaba, ići već na zaključenje individualnog akcionog plana partnerstva. Ne, treba ga spustiti na status neaktivnog partnerstva dok se ova pitanja ne rasprave. To je uzrokovano događajima posle 17. februara 2008. godine i protivpravnog proglašenja nezavisnosti Kosova i uloge ovih institucija i međunarodnih organizacija u svemu tome.
Ovde je upotrebljena jedna reč koja se u nizu dokumenata često pominje, ''interoperabilnost'', i u Strategiji o nacionalnoj bezbednosti i u Strategiji odbrane i u doktrini Strategijskom pregledu odbrane. Pitanje je samo da li ta interoperabilnost ili mogućnost naših snaga da učestvuju u zajedničkim vežbama i misijama treba da se odnosi isključivo za zemlje koje su članice NATO pakta, ili će izazova za bezbednost i pretnji za bezbednost biti širom zemaljske kugle i neće isključivo biti angažovane snage EU ili NATO pakta. Postoje druge bezbednosne organizacije koje žele i moći će da se angažuju u sprečavanju konflikata ili u upravljanju konfliktima. Srbija treba da ostvaruje tu vrstu interoperabilnosti i sa njima.
Podsetiću ovde, Organizacija dogovora kolektivne bezbednosti, gde smo mi pozvani da učestvujemo u statusu posmatrača. Evo, gospodin Bajatović je izašao, on je bio na Parlamentarnoj skupštini u oktobru mesecu, održao je jedan sjajan govor, gde je vrlo ambiciozno najavio naše učešće u toj organizaciji, koja već sada ima definisane snage za različite mirovne operacije. Zašto ne bismo kao vojno neutralna zemlja širili mogućnost učešća u zajedničkim mirovnim operacijama sa mnogo zemalja i tu razvijali taj aspekt interoperabilnosti, jer se i u svim dokumentima koji su ovde usvojeni govori da će Srbija sarađivati sa drugim međunarodnim bezbednosnim organizacijama. Pa, nije to jedino Partnerstvo za mir ili NATO pakt.
Drugi aspekt, o kome ću kasnije govoriti, jeste šta je učinjeno i dostignuto, možda je ovo prilika da ministar o tome nešto kaže, šta je učinjeno i dostignuto na tom nivou interoperabilnosti i standardizacije, kao i na operativnom i na materijalnom, a i na administrativnom. Mi vidimo samo da je urađeno ili se radi jedino u domenu učenja jezika, ali je u prezentacionom dokumentu navedeno niz oblasti gde bi se to dostiglo i niz oblasti gde bi se ta standardizacija uradila. Mi znamo da u budžetu izdvajamo sredstva za to, ali ne znamo, niti imamo ikakvu informaciju, šta se po tom pitanju uradilo i šta su krajnji ciljevi tog partnerstva, njih ne vidimo. U tom smislu bilo bi dobro dobiti informaciju, a u nekom narednom periodu nešto ćemo o tome reći.
Sasvim sigurno, u svetlu tih okolnosti Srbija ne treba da produbljuje odnose sa NATO paktom i ne treba da se održi najavljeni Samit NATO pakta u Srbiji i on treba apsolutno da bude otkazan dok se ova spoljnopolitička pitanja ne rasprave. Hvala. (Aplauz)

Reč ima ministar Dragan Šutanovac. Izvolite.

Više stvari je rečeno, želim bez izazivanja bilo kakve replike da odgovorim građanima Srbije, pretpostavljam da svi poslanici znaju činjenično stanje.
Prvo, da li možemo da biramo misije u kojima učestvujemo. Sama činjenica da naši vojnici, pripadnici Vojske Srbije idu u dobrovoljne misije govori da možemo da biramo da li ćemo učestvovati ili nećemo, jer ukoliko niko ne želi da učestvuje u nekoj misiji mi nemamo obavezu učestvovanja u misiji, čak ni u misijama UN. Dakle, ta praksa koja postoji jeste praksa koja je ustanovljena zakonom i ne može niko da je promeni i to je jasno da se razume.
Druga stvar, ovo je Predlog plana. Zašto dajemo Predlog plana pre nego što smo potpisali Sporazum sa EU? Pa, ako se setite rečenice Zorana Đinđića – iz ugla puža svako je aktivan. Prema tome, mi želimo da budemo aktivni i da završavamo poslove pre nego što oni nas stignu ili sustignu. Naša je želja da u tom planu budu i zemlje u koje bismo išli zajedno sa EU, a sledeća tačka dnevnog reda je Odluka o angažovanju i upućivanju, u kojoj precizno definišemo ko i gde odlazi, što, naravno, mora biti u skladu sa ''planom'', ali ne mora biti u ''punom planu''.
Dakle, tek kada se potpiše sporazum sa EU, tada otvaramo mogućnosti da učestvujemo u mirovnim misijama, i naravno, danas imamo razgovore sa određenim brojem zemalja. Jedna od tih zemalja je Grčka, članica EU, članica NATO. Prijateljski grčki narod nije priznao KiM i ako mislite da sa njima ne treba da participiramo u mirovnoj misiji, onda, recite otvoreno.
Mi smo u proteklih godinu dana otvorili dve nove mirovne misije. Jedna je na Kipru, Kipar, članica EU, Kipar nije priznao KiM. Otišli smo sa Slovačkom koja, takođe, nije priznala KiM, koja je članica NATO i EU.
Druga mirovna misija u je Libanu, sa vojskom Španije, takođe, članica EU, takođe, članica NATO, takođe, nisu priznali KiM.
Postavlja se pitanje, jedne političke šizofrenije, u kojoj vi tražite da imate partnere u pomoći oko rešavanja problema KiM, a u isto vreme pokušavate da nas naterate da ne sarađujemo ni sa kim, pa čak ni sa onima koji imaju razumevanje za naše potrebe i koji žele da podržavaju našu politiku po pitanju najosetljivijeg političkog pitanja za Srbiju, a to je, svakako, KiM.
Pitanje – gde mi to želimo da idemo u okviru Partnerstva za mir bilo bi sasvim logično da postavi neki predstavnik neke druge političke parije koje su u parlamentu, a ne, upravo, one partije koja nas je uvela u Partnerstvo za mir. Dakle, bilo ko drugi ima mogućnost da postavi pitanje i da se sled stvari logički posmatra, da mu nije jasno, ali ako znamo da smo 2006. godine pristupili Partnerstvu za mir, ako znamo da je Vlada tada donela odluku da učestvujemo čak i u NATO operacijama, onda je teško objašnjavati toj stranci zašto mi sada to radimo, mislim na Partnerstvo za mir, i zbog čega želimo da produbimo naše odnose i zbog čega Srbija napokon želi da pomoću svoje vojske bude važna onima koji su važni svetu.
Na kraju, to više ili manje žele sve vojske u svetu i verujte mi to je jedan od načina da podižemo interoperabilnost. Interoperabilnost postavlja se kao pitanje, naravno, od onih ljudi koji ne prate sistem odbrane, pa, teško da mogu da razumeju, ali, 'ajde da to prevedemo na srpski ili da prevedemo na neki žargon koji razumemo svi, to je – standardizacija.
Danas u svetu interoperabilnost po NATO standardu zastupaju, praktično sve vojske sveta. Učešće u mirovnim misijama, da li je pod zastavom UN, EU i NATO, sprovodi se upravo uz tu interoperabilnost koja je neophodna, da bi vaša vojska bila na nivou da može da sarađuje.
Taj nivo ne ostaje u tim zemljama. Priprema, obuka, oprema koja se kupuje, sve se to vraća u našu zemlju. Dakle, vojnici koji se obučavaju jesu naši vojnici. Vojnici koji su obučeni na terenu jesu i dalje naši vojnici. Ti vojnici kada se vrate u Srbiju spremni su za ispunjavanje sve tri misije definisane zakonom koji je donesen u parlamentu Srbije. Prema tome, ne postoji ništa što mi tu ulažemo više nego što je neophodno, a da, pri tom, nemamo korist kao država, kao Ministarstvo ili kao vojska.
I, druga stvar, moram da vam kažem, pošto zaista mislim da je ovo jedna od stvari u kojoj ne bi trebalo da se delimo u parlamentu, podrška ovom predlogu jeste podrška svakom onom vojniku, oficiru i podoficiru koji je odlučio da za interes građana Srbije, vaše dece, svoje dece, štiti mir i bezbednost van granica ove zemlje. To je podrška svakom onom hrabrom vojniku koji je odlučio da se odvaži da ode na tri, šest meseci, van granica svoje zemlje i da učestvuje u nečemu što se zove globalni mir, u nečemu, u čemu je, pored toga što ima lične koristi, i sam svestan da radi u korist građana Srbije.
Govoriti danas o misijama EU i o EU kao jednoj međunarodnoj instituciji, koja, naprosto, koliko razumem, nema simpatije u ovom malom delu poslanika Srbije, bilo bi kao govoriti o neučešću, recimo, u policijskoj saradnji sa zemljama članicama EU, ne sarađivati sa Europolom. Nema tu velike razlike. Možda to vama nije jasno i ne mora da vam bude jasno. Zaista, ne mislim da svima treba da bude jasno sve, ali ako malo analizirate vidite šta je učinjeno u nekom proteklom periodu u želji da se obezbedi bezbednost građana na višem nivou i kolika je saradnja učvršćena upravo sa zemljama EU u želji da se bezbednost stabilizuje u Srbiji., videćete da se ista stvar odnosi i na Vojsku.
Ovim planom koji je pred vama, pored osam planiranih misija, koje, kažete, ne moraju da se izvrše, imamo i dve misije koje su policijske. Jedna je u Liberiji, jedna je u Haitiju. I sami smo svedoci kako je naša policija radila u Haitiju, u Liberiji, takođe. Ono što ne mogu da se složim sa poslanikom Arsenovićem, sve ove misije su na neki način opasne, više ili manje. Svedoci smo da u nekoliko dana čak i određene stabilne zemlje mogu da se destabilizuju, da dođe do masovnih krvoprolića i utoliko insistiramo da svi pripadnici i vojske i policije budu adekvatno obučeni, opremljeni, standardizovani i interoperabilni i sposobni da štite živote, pre svega svoje, a onda živote onih sa kojima su na terenu, a onda i onih koji su ugroženi, a to su u najvećoj meri domicijalno stanovništvo, kojima u velikom procentu pripadnici vojske pomažu.
Takođe, želim da naglasim, radi se zaista o humanim misijama. Radi se o misijama za koje smo mi po prvi put posle dugog niza godina od UN dobili zahvalnicu da je Srbija uzela učešće, a podsetiću vas da su tekstovi u inostranim medijima, koji su izuzetno važni sa aspekta formiranja jednog imidža o Srbiji, takvi da naša vojska sada služi na čast i naših građana, ali i svih onih koji žele da vide mir u svetu.
To, sa aspekta male Srbije, lavljeg srca, ne izgleda mnogo važno i ne izgleda kao neki veliki doprinos miru, ali verujte mi, oni koji su na terenu i oni koji broje saveznike među zemljama koje žele da obezbede mir u svetu, to se izuzetno, izuzetno poštuje. Postoji, zaista, mogućnost i politike neaktivnosti. To potpuno razumem, mi smo bili saradnici od 2000. godine nekoliko puta. Tu aktivnost sam video i na terenu i u Vladi, to je nešto što građani Srbije prepoznaju, ali to nije nešto za šta građani Srbije glasaju i daju svoju podršku. Naprosto, građani Srbije su se jasno opredelili za evropsku Srbiju. Hvala. (Aplauz)