Iskorišćeno je devet minuta i 20 sekundi.
Reč ima narodni poslanik Srđan Miković, posle njega narodni poslanik Nikola Savić.

Dame i gospodo, pred nama je Predlog odluke o usvajanju Godišnjeg plana upotrebe Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Republike Srbije, a, takođe, Narodna skupština će razmatrati i Predlog odluke o učešću pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama u 2011. godini.
Činjenica je da Srbija nije van sveta i činjenica je da su građani Srbije posebno zabrinuti kada se dese neke turbulentne pojave, zabrinuti su za svoje mornare, zabrinuti su za radnike, za turiste, kada se u nekom delu sveta nešto desi. U svakom slučaju, da bi se obezbedio međunarodni mir, da bi svi građani sveta bili bezbedni, neki put je potrebno obezbediti taj mir sa strane. Upravo tu postoji specifična uloga UN u obezbeđivanju svetskog mira. Mi smo samim potpisivanjem Povelje UN preuzeli određene obaveze. Takođe, kao zemlja koja hoće da poboljša svoju ulogu uopšte, i u UN i u svetu, potrebno je da razmišljamo o našem doprinosu svetskoj bezbednosti. Angažovanje naših pripadnika u multinacionalnim operacijama postaje sve značajniji element spoljne politike naše države i u svakom slučaju značajan element uključivanja Srbije u međunarodne integracione procese.
Hteo bih sa ovog mesta da odam priznanje Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije, kao i MUP, na dosadašnjem angažovanju. Moram da kažem da je ovde bilo potrebno planirano dobro, kvalitetno raditi. Is Ukazao bih na jedan podatak koji nije ovde mnogo potenciran, a mislim da je izuzetno važan. U dosadašnjim mirovnim operacijama učestvovalo je 212 pripadnika naših snaga bezbednosti, od kojih su 23 žene. Njima bih dao posebno priznanje, ukazao da u svim tim mirovnim operacijama nije bilo žrtava, nije bilo povređenih od strane pripadnika bilo koga ko je došao iz Srbije. Mislim da to ukazuje da su očigledno bili dobro pripremljeni i da se dovoljno razmišljalo i o obezbeđivanju uslova za njihovu bezbednost.
U svakom slučaju, pošto smo informisani da je započeta procedura zaključivanja sporazuma o bezbednosnim procedurama za razmenu poverljivih informacija i da se započela procedura zaključivanja opšteg sporazuma za učešće Republike Srbije u operacijama EU za upravljanje krizama, očekujem da u narednom periodu Srbija nastavi u tom pravcu i ubuduće. Dakle, da se u narednom periodu uključujemo u sve operacije humanitarnog karaktera kao što su ove predložene, jer smatram da Srbija mora da ponese svoju ulogu u očuvanju mira, kao i stvaranju uslova za normalan život u oblastima pogođenim konfliktima.
Konačno, kao poslanik Poslaničke grupe ZES, pozivam vas da u danu za glasanje podržimo ove dve odluke. (Aplauz)

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je četiri minuta i pet sekundi.
Reč ima narodni poslanik Nikola Savić, a posle njega Srđan Milivojević, pa nakon njega Bojan Mladenović.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo Predlog odluke o učešću pripadnika Vojske Srbije i pripadnika Ministarstva odbrane u multinacionalnim operacijama u 2011. godini. Predlagači ove odluke, dakle, Ministarstvo odbrane, pozivaju se na Ustav Republike Srbije, odnosno na član 140. Ustava,  gde se, između ostalog, kaže da se odbrana zemlje ostvaruje i u multinacionalnim operacijama. Naravno, ovde se pozivaju i na Zakon o odbrani. Međutim, ako se pogleda ova odluka, sa jedne strane, ona je formalnopravno ispravna i moguća. Ali, s druge strane, postavlja se jedno veoma važno i krucijalno pitanje, da li Republika Srbija i građani Srbije imaju koristi od jedne ovakve odluke, odnosno učešća u ovim operacijama. Ovde, pre svega, mislim na one operacije gde naši pripadnici oružanih snaga i Ministarstvo odbrane treba da učestvuju u jedinicama koje se formiraju pod okriljem EU.
Naravno, duboko sam ubeđen da građani Srbije od ovog nemaju nikakvu korist. Naprotiv, mislim da ćemo imati samo i odgovarajuću štetu. Zbog toga nećemo ni podržati slanje ovih naših snaga, a pogotovo u okviru snaga EU. Ovaj parlament treba da donese odluku o slanju naših snaga u više različitih zemlja i ako se pogleda ovde iz Predloga odluke o kojim zemljama je reč videćemo da su u pitanju neke zemlje iz zapadne Afrike, Liberija i Obala Slonovače. Tu je i centralnoafrička zemlja Kongo, tu je i istočnoafrička zemlja Somalija. Jedan centralnoafrički pojas od obale Atlantskog okeana do obale Indijskog okeana. Tu su još i Kipar, Haiti i, kako se u Predlogu odluke kaže, Bliski istok, ovde se pre svega misli na Liban i Golansku visoravan, a znamo iz geografije da od Golanske visoravni gravitira nekoliko zemalja Bliskog istoka.
Ovde se još kaže da se angažovanje kapaciteta Vojske Srbije predviđa i u okviru takozvanog stand by aranžmana pri UN. Predviđa se još i početno angažovanje dva oficira rečnih jedinica u okviru pomorskih snaga EU u Republici Somaliji. Ne znam zbog čega se ovo radi, kad svi dobro znamo i svi u svetu znaju da Srbija nije pomorska zemlja, ali, dobro, vi ste tako odlučili i to je vaša stvar.
Početak operacija, o kojima je ovde reč, uspostavljen je rezolucijama Saveta bezbednosti u različitim vremenima, pa, tako vidimo da je jedna od prvih ili, da kažemo, najstarijih operacija gde idu naši predstavnici uspostavljena još 1964. godine na Kipru, dok je, da kažemo, najmlađa rezolucija uspostavljena 2009. godine i to u cilju obuke bezbednosnih snaga Republike Somalije i to u Ugandi. Kroz Predlog odluke daje se i pregled bezbednosne situacije u zemljama u koje se šalju naši predstavnici.
Ocena te bezbednosne situacije je različita, počevši od stabilne, u većini ovih zemalja, kako se kaže, do potpuno nestabilne u Somaliji i možda je i to razlog što se obuka ovih snaga za Somaliju vrši i u Ugandi.
Međutim, ovu ocenu stabilnosti bih uzeo sa odgovarajućom rezervom. Videli smo, i tu se mogu složiti sa ministrom, on je u replici nekom od poslanika rekao da je stabilnost relativna kategorija. Videli smo samo šta se u poslednjih mesec, dva dana dešavalo u zemljama Severne Afrike, koje su važile za stabilne zemlje, tako da ovu ocenu koju vi ovde prezentujete narodnim poslanicima i javnosti Srbije treba uzeti sa rezervom. Jer, ako je situacija zaista tako stabilna, kako se ovde kaže, onda se postavlja pitanje zbog čega se šalju misije? Prema tome, tamo gde je stabilno ne šalju se misije, a ovde vidimo da se to radi.
Recimo, imamo primer Kipra. Tamo se situacija konstantno ocenjuje kao stabilna, a već više od 46-47 godina, koliko ima od toga, tamo su prisutne međunarodne trupe, u ovom ili onom obliku.
Jedan od razloga za donošenje ovakvih odluka je održavanje mira i bezbednosti u svetu. To se kaže u vašem obrazloženju. Međutim, tu bezbednost bih definisao na drugačiji način. Pre svega, to doživljavam prema tome, sada se vraćam na našu vojsku, na naš teren, koliko je brojna naša vojska, koliko je sposobna, koliko je tehnički i materijalno osposobljena i koliko predstavlja respektabilan faktor u odnosu na sve one koji imaju nekakve aspiracije prema nama, pogotovo u odnosu na one koji su okupirali deo naše teritorije, reč je, naravno, o Kosovu i Metohiji.
Nažalost, svi znamo kakva nam je vojska. Ona je danas takva da nikome ne predstavlja ozbiljnu prepreku u eventualnim lošim namerama prema državi Srbiji. Znamo i ko je krivac za sve to. Glavni krivac za stanje naše vojske i situacije do koje je došla naša vojska jesu sve vlasti od 2000. godine do danas, a znamo ko je bio prvi ministar na čelu te vojske, kada je ona počela da se urušava.
Međutim, ova Vlada ima nekakvu koncepciju da se sve rešava diplomatijom, i da je sve moguće rešiti diplomatijom, a videli smo mnogo puta tu vašu diplomatiju na delu. Zato i imamo jedan deo okupirane teritorije i zato ima mnogo problema, ne samo kod nas, nego i u ostatku sveta.
Podsetiću vas ovde, pre svega mislim na gospodina ministra, da je Oto fon Bizmark jednom prilikom rekao "Diplomatija bez oružja je isto što i orkestar bez instrumenata". Dakle, mi smo neopravdano doveli svoju vojsku, i brojno i na svaki drugi način, do tog nivoa da ona, nažalost, ne predstavlja jedan ozbiljan faktor ni za koga u svetu.
Ako ste već namerni da šaljete naše ljude u određene misije, smatram da bi bilo mnogo bolje da se te misije prave na taj način da svi ti naše ljudi idu u jednu misiju, pod srpskom zastavom, pod srpskim grbom, pod srpskim znamenjem, pod srpskim imenom i da se zna da je u nekoj od ovih država, gde se ide, nekoga zaštitio srpski vojnik, da je nekome pomogao srpski vojnik, da je srpski vojnik pomogao da se negde uspostavi mir ili, eventualno, neka druga korist za to stanovništvo gde se ide. A, ovako, šalje se po nekoliko ljudi u ovu misiju, nekoliko ljudi tamo, nekoliko ljudi onamo. Jednostavno, kada bi bilo moguće izvršiti anketu u zemljama gde idu naši predstavnici, pošto tamo nema naših znamenja, sigurno da ti ljudi ne bi ni znali da se na njihovoj teritoriji nalaze i predstavnici srpske vojske.
Smatram da ovako parcijalno slanje u različite misije mali broj ljudi, nema nikakve koristi. Zaista, mislim da bi, i pored ovih misija o kojima ovde govorimo i koje predlažete, Ministarstvo odbrane trebalo više pažnje da posveti nedavno formiranom Centru za vanredne situacije sa Ruskom Federacijom. Reč je o Centru koji se nalazi u Nišu. Pošto znamo da uskoro u zvaničnu posetu Srbiji dolazi ruski premijer Vladimir Putin, evo, imate idealnu priliku da se produbi saradnja o ovome, pa da Centar za vanredne situacije, o kojem govorim, i zaživi.
Ako se pogledaju predlozi ovih vaših odluka, može se videti da je vrlo interesantno obrazloženje ciljeva koji se postižu upotrebom naše vojske u ovim operacijama. Tamo se kaže, citiraću to: "Učešće naše vojske daje konkretan doprinos poštovanju međunarodnog prava i zaštiti međunarodnog mira". Ovde se zaista vidi sva vaša doslednost i dalekovidost vaše politike.
Te iste zemlje, sa kojima danas branite međunarodno pravo, samo pre desetak godina su na najgrublji način kršile taj međunarodni mir i to međunarodno pravo, i to, baš na primeru naše zemlje. Zaista je desetak ili jedanaest godina mali period da bi se neke stvari mogle tako brzo zaboraviti. Mislim da građani Srbije dobro pamte i da će uvek pamtiti, a to pamćenje je još uvek sveže, ko ih je bombardovao. Mi sada imamo naše predstavnike u sadejstvu sa njima u nekim drugim zemljama. Da li za vas međunarodno pravo važi od onog trenutka kada ste odlučili da šaljete naše vojnike u ove misije ili je ono važilo i onda kada su te iste zemlje, o kojima je ovde reč, sejale bombe po Srbiji. Tamo gde nema pravde za sve, nema je ni za kog. Tamo gde pravda ne važi uvek, ona ne važi nikada.
Pri kraju moje diskusije želim još jedan osvrt na finansijski aspekt ovih odluka. Čuli smo da su ovde u pitanju sredstva od 640 i nešto miliona dinara. Suma od 640 miliona dinara je suma koja ovoj osiromašenoj zemlji i osiromašenom narodu predstavlja ipak neku značajnu sumu i mislim da su se ta sredstva mogla upotrebiti na jedan bolji i svrsishodniji način.
Čuli smo od ministra da je, praktično, učešće u ovim operacijama dobrovoljno, ljudi se prijavljuju dobrovoljno, a onda ljudi iz Ministarstva odbrane vrše selekciju onih koji će zaista uzeti učešće u ovim mirovnim misijama.
Imajući u vidu da je samo pre desetak godina kod nas na Kosovu bilo NATO bombardovanje, da imamo mnogo ljudi koji su uzimali učešće u direktnim borbama u suprotstavljanju neprijatelju, agresoru, pitam gospodina ministra – da li ima u ovim misijama onih ljudi koji su učestvovali u neposrednim borbama na Kosovu i Metohiji protiv NATO agresora? Hvala. (Aplauz)

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je 13.35 minuta.
Narodni poslanik Srđan Milivojević ima reč. Izvolite.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, na ''Sretenje'' ove godine, 2011, Boris Tadić, predsednik Republike, uručio je, između ostalog, Zlatnu medalju za hrabrost "Miloš Obilić" i Biljani Lazarević, koja je bila pripadnik prvog kontingenta MUP-a u Mirovnoj misiji UN u Liberiji i komandant kontingenta srpske policije u Mirovnoj misiji UN na Haitiju. Kad god neko kaže – šta će srpska vojska i policija na Haitiju, šta će naša vojska u Liberiji, i da li treba ili ne da mi kao članica UN poštujemo našu obavezu i da učestvujemo u mirovnim misijama UN, kad god neko misli da naša vojska treba da bude samo obeležena onim čime je bila obeležena tokom 90-ih godina i da naša policija treba da nosi samo hipoteku one politike koja je ovu zemlju dovela tamo gde je dovela 90-ih godina, treba da pogleda ne mene u oči i ne sebe u ogledalo, treba da stane ispred gospođe Biljane Lazarević i da joj čestita, u ime države Srbije, u svoje ime, a onda treba da čestita i onima koji su doneli odluku da taj kontingent vojske i policije bude tamo poslat.
Jer, da se neka druga politika pitala u ovoj zemlji, da su neki drugi ljudi odlučivali, nikada Biljana Lazarević ne bi otišla na Haiti, nikada tamo ne bi spasavala ljudske živote, nikada ne bi proslavila ime Republike Srbije, nikada svet ne bi saznao kako su hrabri i plemeniti naši vojnici i policajci, već bi naši policajci i vojnici isključivo nosili teret hipoteke iz 90-ih godina. Oni koji najglasnije kukaju nad odlukom da se ti vojnici i policajci pošalju u te mirovne misije, danas prolivaju krokodilske suze, a direktno su svojom politikom odgovorni za onu hipoteku koju su vojska i policija nosile tokom 90-ih godina.
Istorija učešća naših vojnika u mirovnim misijama, istorija Srbije, je dosta duga. Mi smo u mirovnim misijama učestvovali i u okviru SFRJ i naši su se vojnici, ali pre svega oficiri, i te kako proslavili komandujući međunarodnim snagama, učestvujući u gašenju požara na brojnim ratištima, štiteći izbegle, štiteći nemoćne i na veoma častan način su taj posao odgovorno odradili, profesionalno i pre svega sačuvali ugled i vojske, a danas i policije i ove zemlje i onih koje predstavljaju u tim zemljama, a to su građani Srbije.
Istorija učešća naših vojnika u mirovnim misijama, istorija Srbije, jeste dosta duga. Mi smo u mirovnim misijama učestvovali u okviru SFRJ i naši su se vojnici, ali pre svega oficiri, i te kako proslavili komandujući međunarodnim snagama, učestvujući u gašenju požara na brojnim ratištima, štiteći izbegle, štiteći nemoćne i taj posao su odradili na veoma častan način, odgovorno, profesionalno i pre svega sačuvali su ugled i vojske, a danas i policije, i ove zemlje, kao i onih koje predstavljaju u tim zemljama, a to su građani Srbije.
Pročitaću vam šta je kazala gospođa ili gospođica Biljana Lazarević, iz Uprave policije, kada je primila medalju "Miloš Obilić": "Lično, ne bih isticala to što sam jedina žena ovde, jer je ovo nagrada za ljudskost, humanost i profesionalizam. Rado bih, opet, išla u neku mirovnu misiju, ali MUP sada učestvuje samo u dve, u Liberiji i na Haitiju, a ja sam bila u obe. Naši vojnici i policajci su na nivou onih koje smatramo najboljim", kaže Biljana. I, time, gospođa Biljana, najbolje odgovara svima onima koji kažu – ne treba naša vojska tamo da ide, ne treba naša policija tamo da ide! Bar ste mogli aplauzom da je nagradite kada je dobila tu medalju, ako već niste u stanju da shvatite značaj koji mogu i žene vojnici-policajci da daju u mirovnim misijama.
Ako već ne shvatate gde svet ide, u kom se pravcu planeta okreće, onda bar nemojte da sprečavate nas koji želimo da se za ime Srbije čuje u pozitivnom svetlu, da donosimo smele i odvažne odluke, koje imaju za cilj da proslave ime Srbije širom sveta i da naši ljudi viteštvom, čojstvom, plemenitošću, hrabrošću, ponovo zadivljuju svet, kao što je to oduvek srpska vojska i radila.
Hiljadili nam se ovakvi sinovi i kćeri kao što je gospođa Biljana Lazarević i daj bože da ih što više ide širom sveta, da proslavljaju ime naše zemlje, da proslavljaju ime Srbije i da nikada više strane vojske ovde ne dolaze, nego samo da idemo u mirovne misije širom sveta, jer time pokazujemo snagu naše zemlje. Zahvaljujem vam. (Aplauz)

Iskorišćeno je pet minuta od vremena poslaničke grupe.
Ovim završavamo prepodnevni deo našeg rada.
Određujem pauzu. Rad nastavljamo popodne, u 15.00 časova, nastavkom rasprave, a po redosledu narodnih poslanika prema prijavama za reč, u jedinstvenom pretresu o Predlogu odluke iz tačke 3. dnevnog reda. Reč će imati narodni poslanik Bojan Mladenović, a posle njega narodni poslanik Mirko Munjić. Hvala vam.
(Posle pauze – 15.10)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice u popodnevnom delu raspravom na osnovu redosleda narodnih poslanika prema prijavama za reč u jedinstvenom pretresu o Predlogu odluke iz tačke 3. dnevnog reda, Predlogu odluke o usvajanju Godišnjeg plana upotrebe Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama u 2011. godini.
Pravo na reč ima narodni poslanik Bojan Mladenović, posle njega narodni poslanik Mirko Munjić.

Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, različiti politički stavovi oko toga da li treba Srbija da bude u EU ili ne sigurno da određuju današnju diskusiju, opredeljenje političkih partija, da li su za učešće u misijama pod okriljem zemalja članica EU ili ne.
Što se tiče mirovnih operacija UN u Libanu, Kipru, Obali Slonovače, apsolutno nemamo ništa protiv, ali smo sigurno protiv multinacionalnih vojnih operacija pod okriljem EU. U ovom godišnjem planu navodi se da će učesnici u ovim misijama biti, između ostalih, i lekari, medicinski tehničari, hirurzi, ortopedi, anesteziolozi itd. Postavljam pitanje – da li ima uvek dovoljno dobrovoljno prijavljenih za obe misije, da li se može desiti da se na određena lica vrši pritisak, preti i otkazom ili slično kako bi se našao i obezbedio pre svega dovoljan broj lekara koji treba da učestvuju u ovim vojnim misijama?
SRS apsolutno smatra da ne treba da učestvuje u misijama pod okriljem EU, jer smo imali veoma loše iskustvo kada su pitanju članice EU koje su učestvovale pre svega u bombardovanju naše zemlje. Imamo opravdani razlog da sumnjamo u njihove namere da li su one pravedne ili ne, da li zastupaju svoje interese ili interese SAD-a na tim područjima, kao što su to činile i na području KiM.
Moram sve da podsetim da upravo članice EU nisu ništa učinile da zaštite srpski narod na KiM, koji je godinama ugnjetavan, ubijan, proterivan. Otvoreno su stale na stranu Albanaca, podržavaju ih nekoliko godina, priznale su tzv. nezavisno Kosovo, otimaju nam deo teritorije i to su činjenice koje nam ukazuju na to da članice EU ne interesuje pravda, već gledaju isključivo svoje interese. Ne želimo saradnju sa onim zemljama, u okviru ovih misija, koje su učestvovale u intervenciji NATO pakta, koja je izvršena bez odobrenja Saveta bezbednosti, bez odluke UN, čime je prekršena njena Povelja. Napad je izvršen na jednu suverenu državu koja nije ugrožavala nijednu članicu alijanse pod izmišljenim pojmom "humanitarna intervencija", jer humanitarna intervencija kao pojam ne postoji u međunarodnom pravu.
Uprkos svemu tome dolazi do agresije na našu zemlju 1999. godine, gde smo mi bili samo probni poligon da li će se neko usprotiviti pre svega svetskom policajcu broj jedan, SAD, koja je odmah nakon toga intervenisala i u Avganistanu 2001. godine, zatim u Iraku 2003. godine. Članice EU koristile su municiju koja je punjena osiromašenim uranijumom, kao i kasetne bombe za bombardovanje civilnih ciljeva. Poginulo je preko 2.000 civila, a za te žrtve komandant NATO snaga je rekao da su kolateralna ili usputna šteta. Napadi su trajali bez prekida 78 dana. Pod okriljem tih zemalja EU proterano je, tj. izbeglo nekoliko stotina hiljada Srba sa područja KiM.
U okviru ovih misija, kao što stoji u ovom godišnjem planu, naši učesnici treba da sarađuju sa Italijom, Holandijom, Nemačkom, Francuskom, Španijom, Belgijom, Luksemburgom i Grčkom. Prvih šest zemalja, od osam navedenih, učestvovale su u bombardovanju naše zemlje: i Italija, i Holandija, i Nemačka, i Francuska, i Španija i Belgija.
Kako sada naši treba da sarađuju sa njima, da učestvuju u operacijama koje te države sprovode, kako uopšte možemo verovati nekome ko je ubijao nedužne civile na području cele Srbije, nekome ko je bombardovao bolnice, nekome ko je za cilj imao oko 40 ustanova i naselja, nekome ko je srušio ''Petrovaradinski most'', bombardovao ''Most slobode'' u Novom Sadu, takođe, most u Bačkoj Palanci, ko je bombardovao ''Toplanu'' na Novom Beogradu, u Čačku zgradu "Slobode", zgradu ''TV Novi Sad'', u Kuršumliji ''Drvni kombinat,'' u Kraljevu skladište goriva ''Beopetrola'', u Smederevu benzinsku pumpu, u Pančevu ''Rafineriju nafte''?!
Kako možemo verovati nekome čijim su bombama u selu Gračanica bombardovane kuće, bombardovan manastir ''Gračanica'', u Vranju nastradale kuće u blizini autobuske stanice, u Nišu magacin ''Duvanske industrije'', obdanište, dečija klinika, u Lučanima ''Hemijska industrija'', u Somboru ''Naftna industrija Srbije'', u Zemunu ''Robna kuća'', u Aleksincu ''Dom zdravlja'' i "Hitna pomoć", u Bogojevu delimično porušen most?!
Kako mi možemo da sarađujemo sa njima, kako možemo da im verujemo, da nam budu prijatelji, saradnici?
Oni su gađali i oštetili ''Gradsku bolnicu'' u Beogradu i bolnicu u Vranju, most na reci Toplici, u Surdulici osnovnu školu, u Čačku dečiji vrtić, u Lučanima ''Hemijsku industriju'', u Nišu fabrike "Jastrebac" i "Fidelinka", Glavnu autobusku stanicu, zatim, Zavod "Crvena zastava" u Kragujevcu, sela Merdare, Aerodrom "Slatina" kod Prištine, putnički voz u Grdeličkoj klisuri, Fabriku automobila "Zastava" u Kragujevcu, na Banjici VMA, u Kruševcu stari most na Rasini, u Valjevu Fabriku "Krušik" itd. itd!!
Naveo sam samo jedan deo onoga što su ove zemlje bombardovale i to samo u periodu od 24. marta do 17. aprila, u samo prvih dvadesetak dana agresije. Namerno sam nabrojao događaje upravo do 17. aprila, jer tog dana je poginula nedužna trogodišnja devojčica Milica Rakić, u kupatilu svoga stana u Batajnici! Njena smrt postala je simbol stradanja i patnje dece tokom i nakon bombardovanja naše zemlje. Nakon ovog događaja iluzorno je bilo šta dalje nabrajati. Jednostavno, ja to ne želim i ne mogu da zaboravim, niti želim da oprostim onima koji su to učinili.
Zbog svih navedenih činjenica SRS smatram da ne treba da učestvujemo u vojnim misijama, bez obzira gde se one sprovode, ako su pod okriljem zemalja članica EU. Zahvaljujem. (Aplauz)

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je šest minuta i 20 sekundi.
Reč ima narodni poslanik Mirko Munjić i on je poslednji prijavljeni na listi govornika.