Zahvaljujem. Replika, narodni poslanik Jovan Palalić, najpre.

Poštovana predsednice, želeo bih da repliciram uvaženom kolegi. S obzirom na to da je i sam ministar to pomenuo u svojoj replici, zaista, potpredsednica Skupštine nije imala nijedan razlog da mi ne da repliku na izlaganje gospodina ministra. Postojala je osnova, mislim da i ministar voli raspravu ovde u Narodnoj skupštini o ovoj temi i sasvim sigurno bi zbog javnosti to bilo dobro.
Što je rekao kolega Samofalov, to je činjenica i to je tačno. Za vreme naše vlade, za vreme Vlade koju je predvodila DSS čiji je predsednik bio Vojislav Koštunica, Srbija je primljena u Partnerstvo za mir, a okvirni dokument tog prijema je potpisao predsednik Republike Boris Tadić, u decembru 2006. godine, i to nije bilo sporno. U Partnerstvu za mir nalazi se i Ruska Federacija i niz drugih zemalja.
Suštinsko pitanje oko čega se mi razlikujemo jeste da se za nas, za DSS, dogodilo nešto 17. februara 2008. godine i to uz ozbiljnu ulogu NATO pakta, a to je ''protivpravno proglašenje nezavisnosti KiM'', posle čega je, a i pre tog, NATO pakt učestvovao u obuci i podršci tzv. kosovskih bezbednosnih snaga. To je za nas političko pitanje, politički spor, par exellence, mi ga moramo sa njima raspraviti, jer je to tema kojom se udarilo na naš teritorijalni suverenitet i integritet i na naš najvažniji odbrambeni interes. Ne možemo posle tog događaja, sa organizacijom koja je podržala separatiste, produbljivati odnose.
Voleo bih da čujem gde je tu bezbednosni interes Srbije da sa onima koji podržavaju urušavanja najvećeg odbrambenog interesa Srbije, očuvanje KiM i teritorijalnog integriteta, mi produbljujemo odnose. Tu se mi razlikujemo, mi hoćemo da ih posle toga snizimo, a vi ih produbljujete i to je razlika između nas i vas. Druga priča je oko mandata UN, pa, sve mirovne misije su pod mandatom UN. Ne može biti opravdanje…

Vreme. Zahvaljujem.

Gospodin Dragan Todorović ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici,  da li smo vazalna država ili ne to će proceniti građani Srbije, jer oni imaju prilike da se u to uvere, takoreći, svakodnevno. Juče ste, između ostalog, mogli da pročitate izjavu nemačkog ambasadora u Srbiji koji kaže – Srbija ima mnogo važnija posla nego da ide na vanredne izbore. Da vas ne podsećam na izjave engleskog ambasadora koji je delio lekcije, maltene, o tome šta će i ko zastupati u Skupštini Republike Srbije. Možete vi da krijete koliko god hoćete, ali u Srbiji se sve zna i tu ja nemam nikakve dileme.
Preporučio bih vam da vodite računa o jednoj stvari. Što se tiče SRS, mi se zalažemo pre svega za našu državu, za naše građane, a i za okolnosti i uslove koji bi omogućili da naša država živi normalnim životom, bez političkih pritisaka, kao i da sami odlučujemo o svojoj sudbini. Nažalost, to nismo u mogućnosti već 20 godina i plaćamo veliku cenu. Plaćamo veliku cenu zahvaljujući onima koji su vama, praktično, idoli.
Samo da vas ponovo podsetim na ovu knjigu "Politika genocida", koju su pisali Amerikanci, predgovor je napisao Noam Čomski. Pretpostavljam da su to ipak neki autoriteti. Između ostalog, kada su Madlen Olbrajt 1996. godine pitali u UN da li je 500 hiljada iračke dece koja su umrla zbog sankcija koje su protiv njih preduzele SAD, što je mnogo više nego u Hirošimi, vredno toga cilja, ona je odgovorila – pa, mislim da jeste?! Mi sa takvima ne možemo da delimo takvo mišljenje i te vrednosti…(Aplauz)

Da li još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne)

Prelazimo na učešće poslanika po redosledu narodnih poslanika prema prijavama za reč.

Reč dajem narodnom poslaniku Đorđu Milićević.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku reći ću ono što je ovlašćeni predstavnik Poslaničkog kluba SPS-JS rekao u uvodnom izlaganju u vezi ove izuzetno važne tačke, o kojoj danas govorimo.
Poslanički klub SPS-JS u danu za glasanje podržaće Predlog odluke o usvajanju Godišnjeg plana upotrebe Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama u 2011. godini.
Kao što je rekao ministar u svom uvodnom izlaganju, Srbija u ovom trenutku učestvuje u pet mirovnih misija, u dve samostalno. Rekao je da je intencija Ministarstva da Srbija proširi svoje prisustvo i mi kao poslanički klub podržavamo intenciju Ministarstva, jer zaista smatramo da ćemo time povećati i naš politički uticaj, kako je između ostalog rečeno, van granica naše zemlje.
Suštinski razlog donošenja odluke o kojoj danas govorimo, zapravo je u neophodnosti da se omogući učestvovanje profesionalnih pripadnika Vojske Srbije i MUP u multinacionalnim operacijama u 2011. godini.
Dakle, suština je u tome da je neophodno izvršiti redovne zamene pripadnika Vojske Srbije i MUP kada je reč o operacijama koje su u toku i neophodno je dati odgovor, odnosno potvrdu UN kada je reč o operacijama čiji je početak planiran i čiji se početak očekuje tokom 2011. godine.
Ono što je izuzetno važno, i što još jednom treba istaći, jeste da je plan sastavljen na osnovu realnih kapaciteta, i MUP, Vojska Srbije i Ministarstvo odbrane, prema tome, postojećih i trenutnih kapaciteta, raspoloživih sredstava i, naravno, trenutnih potreba UN kada je reč o angažovanju srpskih oružanih snaga.
Tačno je da je ovo međunarodnopravna obaveza Srbije koja proizilazi iz potpisanih međunarodnih sporazuma, ali, sa druge strane, svojim učešćem Srbija pokazuje sposobnost, odlučnost, spremnost i volju da učestvuje u onom delu i da bude sastavni deo onih koji su spremni da održavaju mir u svetu.
Reč je o misijama mirovnog i humanitarnog karaktera, a strateško opredeljenje Srbije je, svakako, očuvanje mira.
Naravno da ova odluka doprinosi i povećanju kredibiliteta naše države u međunarodnim okvirima. Evrointegracije jesu prioritetan spoljnopolitički cilj Srbije i, naravno, da će učešće naših pripadnika u operacijama EU bitno uticati na celokupan proces evropskih integracija Srbije.
Kada je reč o kompletnom sadržaju predložene odluke, dakle, pripadnici Vojske i policije nastavljaju u ovoj godini učešće u multinacionalnim operacijama UN u Kongu, Liberiji, Obali Slonovače, Libanu, Kipru, a prvi put na Bliskom istoku, kao i u mirovnim misijama EU u Somaliji i Ugandi. Pripadnici Vojske i policije prvi put bi trebalo da učestvuju u mirovnim misijama EU.
Inače, kako se navodi u obrazloženju, Vojska Srbije će staviti određene kapacitete na raspolaganje UN za angažovanje u multinacionalnim operacijama i u tom smislu zaključiti stand by aranžman. Ukoliko parlament u danu za glasanje usvoji Predlog odluke Vlade Republike Srbije i pripadnici MUP, kao što je između ostalog rečeno, u ovoj godini će nastaviti sa svojim angažovanjem u dve misije UN – na Haitiju i u Liberiji. I, kada je reč o pripadnicima MUP slažemo se sa onim što je navedeno u obrazloženju ovog predloga, da će kroz administrativno angažovanje i obavljanje administrativnih poslova predstavnika MUP doći do novih znanja u oblasti i tehnologije i elektronskog poslovanja, kao i da će njihovo učestvovanje olakšati integrisanje naše policije u međunarodnu policijsku saradnju.
Još jednom, na samom kraju, želim da kažem da će Poslanički klub SPS-JS u danu za glasanje podržati ovaj predlog. Zahvaljujem. (Aplauz)

Zahvaljujem, gospodine Milićeviću.

Dajem reč narodnom poslaniku Jovanu Palaliću.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, evo, već je nekoliko kolega otvorilo temu uopšte bezbednosne politike i procene bezbednosnih interesa i saglasno tome donošenja odluka o učestvovanju Vojske Srbije u mirovnim misijama.
Kao jedan od argumenata koji se mogao čuti u prethodnim diskusijama jeste da je dovoljna činjenica da su sve te misije, pa i misije EU, pod mandatom UN. To nije sporno. I NATO misije su pod mandatom UN, s tim što su taj mandat stekle u pojedinim situacijama i bez mandata UN, bez Saveta bezbednosti, kao što je to bio slučaj na početku rat protiv SRJ, a posle toga i rat u Iraku. Takođe, i Misija u Avganistanu je pod mandatom UN.
I, da li je to, onda, dovoljan razlog da srpski vojnici ili sutra kao deo politike EU učestvuju u mirovnoj misiji u Avganistanu?
Da vas podsetim, predsednik Avganistana je pre neki dan izjavio da je NATO odgovoran za smrt 50 civila u Avganistanu. Pre izvesnog vremena imali smo skandal u hrvatskoj vojsci gde je smenjen načelnik Generalštaba, zbog angažovanja i učešća hrvatske vojske u Avganistanu. Recite! To je bila vest i to je bio veliki politički problem u Hrvatskoj, zbog snimaka koji su se pojavili. Tamo se, takođe, vode borbe, i tamo je sve pod mandatom UN. Prema tome, ne može to biti opravdanje zarad procene bezbednosnih i odbrambenih interesa Republike Srbije.
Pitanje koje se odnosilo, još jednom ću ga istaći, na učešće Vojske Republike Srbije u mirovnim misijama kojima komanduje i rukovodi EU, u nekoliko slučajeva, i to je ministar rekao u replici, da u tim misijama učestvuju i zemlje koje nisu priznale KiM, ali dominantno učestvuju one koje su priznale. Sada navodite kao argument, jer su tamo i oni koji nisu prijatelji i sa njima treba da budemo, da ćemo biti, usput, i sa onima koji nisu priznali, nije dovoljan razlog da bismo opravdali jedno takvo učešće.
Pitam – da li će Srbija posle potpisivanja sporazuma sa EU i faktičkog početka usaglašavanja sa njenom bezbednosnom i odbrambenom politikom učestvovati u civilnim misijama EU? Sada dolazimo do suštinskog pitanja: hoće li Srbija posle toga, da li ima takvu državnu moć, a videli smo da je, baš, nema, kada je u pitanju usaglašavanje politike sa EU, kada je pristala da povuče sopstvenu ''Rezoluciju o Kosovu'' i prihvati onu koju je nametnula Ketrin Ešton, koja je daleko nepovoljnija za nas, sutra, moći da kaže "ne" ako EU kaže – morate da učestvujete u snagama Euleksa na Kosovu?! Apsolutno sam ubeđen da tako odričan odgovor od Srbije nećemo dobiti. Reći će vam – e, sada, kada ste potpisali sporazum, sada ćete faktički da uđete u Misiju Euleks, da prihvatite ulogu Euleksa na Kosovu, koja podržava Ahtisarijev plan, jer će to biti uslov za dalje napredovanje Srbije u evropskim integracijama.
To je suštinsko pitanje na koje nismo dobili odgovor. Da li može ovde da se kaže – ne, nikad Srbija, ko god da je pritisne iz EU, neće prihvatiti civilne misije koje ona ne želi?! Da li imamo tu državnu moć i državnu snagu da to uradimo? Nismo pokazali ni u jednoj situaciji do sada da imamo, a to EU zna, i zato je početak – bolje da se mi odmah sada usaglasimo u domenu bezbednosne politike, pa da onda krenemo dalje u druge aspekte realizovanja, prvenstveno, interesa EU.
Ponavljam, možda je koncept, to je legitiman koncept, da se svi bezbednosni problemi i sumnje Srbije reše tako što će ući u NATO pakt i u EU. To je legitiman koncept, i može da se kaže – tada mi nemamo problem pretnji, izazova i rizika koje sada imamo.
Osim toga, da se stvarno na taj način razmišlja, želim da podsetim da je u dokumentu, koji se nalazi na sajtu Ministarstva odbrane, "Bela knjiga odbrane" rečeno, da opredeljenje zemalja jugoistočne Evrope za članstvo u NATO paktu doprinosi povećanju bezbednosti u jugoistočnoj Evropi i da će ta opredeljenost za evroatlantske integracije i članstvo u NATO paktu doprineti da jugoistočna Evropa bude bezbedna. E, tu postoji jedan problem, a to je, što i Srbija, da bi se čitava ta priča zaokružila, u tom konceptu bezbednosti treba da uđe u NATO pakt, time bi, onda, čitava priča bila završena.
Taj koncept je poznat u nekim krugovima kao koncept bezbednosne zajednice. Svi mi imamo bezbednosne interese, hajde da ih usaglasimo – uvažimo jedni druge i time ćemo zajednički delovati i rešavati globalne, regionalne, nacionalne i bezbednosne izazove i pretnje. Ali, postoji jedan problem u ovom slučaju, u slučaju Srbije. Postoji jedna bezbednosna dilema, a to je Kosovo, koju je istakla sama Vlada, ministar, predlažući strategije ovde u Narodnoj skupštini, koje su vrlo konkretne, vidi se da su zasnovane na dobrom znanju ljudi koji su ih pisali u Odeljenju za strategijsko planiranje ili u nekom drugom sektoru Ministarstva, e, tu je rečeno da je Kosovo i proglašenje nezavisnosti Kosova najveća bezbednosna pretnja.
Sada, imamo situaciju da je većina zemalja u jugoistočnoj Evropi, naših suseda, priznala Kosovo, da je NATO pakt prisutan na Kosovu da podržava bezbednosne snage, a sad u ovom trenutku mi hoćemo da kažemo – pa, dobro, to nije bitno, mi ulazimo u te integracije, Kosovo je ionako izgubljeno, smiriće ga tamo NATO pakt, jer mi nećemo biti ničim ugroženi ako budemo deo tih integracija.
Pitanje koje je ovde otvoreno, na početku sam ga izneo, jeste – šta je konkretan nacionalni bezbednosni interes Srbije u Somaliji? Piše da je to uslov da bi se usvojio Godišnji plan upotrebe Vojske, da se on definiše. Mi ga nismo dobili u obrazloženju, mi ga nismo čuli danas u ovoj raspravi. Ali, on mora biti definisan da bi se oficiri poslali tamo i da bi ispunili svoju misiju, kako je i predloženo ovom odlukom.
Ključni problem, naravno, i pitanje, jeste najava da će se održati samit NATO pakta u Beogradu, u junu mesecu, i najavljeno je da će se raspravljati o novom strateškom konceptu alijanse. Tako je bilo u medijima, možda to nije tačno, ali, bila je takva najava. U tom strateškom konceptu i u deklaraciji, koja je tamo usvojena, govori se o zvaničnoj ulozi NATO pakta u ojačavanju kosovskih bezbednosnih snaga i o unapređenju ljudskih prava i stabilnosti na Kosovu. Da li će se o tome raspravljati usred srpske prestonice i, možda, konstatovati ta činjenica, da je tu NATO pakt učinio sve, ojačao separatističke snage i, sada, može polako da se povlači?!
Uz sve ove probleme, uz sve ove političke dileme, uz sve ove političke razlike takav Samit u Beogradu ne bi trebalo da bude održan i to, sigurno, u situaciji kada NATO pakt ugrožava bezbednost Republike Srbije, jer ako vi kažete u dokumentima da je nezavisnost Kosova najveća pretnja, a onda produbljujemo i jačamo odnose sa organizacijom koja njihove bezbednosne snage održava i podržava, dolazimo do kolizije u definisanju politike ili je, bar, nismo, baš, najbolje razumeli. Voleli bismo da dobijemo konkretan odgovor na pitanje – gde je tu bezbednosni i odbrambeni interes?
U tom smislu, dok se sva ova sporna pitanja ne rasprave i sa EU i sa NATO paktom, s jedne strane, nikako ne bi trebalo učestvovati u ove dve misije, biće vrlo zanimljivo videti kakav će biti taj bezbednosni sporazum, a sa druge strane, ne produbljivati odnose u okviru Partnerstva za mir, međutim, treba tražiti informaciju o tome, a verujem da ćemo imati priliku da o tome raspravljamo, šta je do sada urađeno u čitavom tom procesu, s obzirom na to da niz tih dokumenata ili informacija o aktivnostima nemamo prilike da vidimo ni na jednom sajtu nijedne institucije. To je, takođe, problem, jer je vrlo bitno da Narodna skupština o tome bude informisana.
Evo još dva pitanja: kada će Narodnoj skupštini biti predočen dugoročni plan razvoja Vojske, s obzirom na to da sam uspeo da vidim da su doneti uglavnom svi dokumenti koji su bitni, a to je tema o kojoj treba da raspravlja Narodna skupština, jer ćemo kroz to moći da vidimo, kao Narodna skupština, kakvi su, u stvari, ključni planovi po pitanju bezbednosnih integracija ove vlade? Da li se izbegava donošenje jedne ovakve strategije zato što nije doneta konačna politička odluka da li će se i kojom dinamikom ići u dalje bezbednosne integracije u okviru NATO pakta?
Pitanje za predsedništvo Skupštine, s obzirom na to da je stigao Izveštaj o stanju priprema, trebalo bi da se obavi jedna rasprava u Narodnoj skupštini i o tom dokumentu, o tom izveštaju. Sigurno će, takođe, biti zanimljivo da se čuje, prosto, čitav proces ovoga što se radilo u vojsci kako je to teklo, kao i gde smo mi kada je u pitanju naša vojna moć i naše perspektive?
Nećemo podržati ovu odluku. Mislimo da je politički štetna i da ne doprinosi ostvarenju nacionalnih bezbednosnih interesa Republike Srbije. Hvala. (Aplauz)

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je 11 minuta i 15 sekundi.
Reč ima ministar odbrane, Dragan Šutanovac.

Suština naših odnosa u oblasti odbrane sa svim zemljama u svetu, bilo bilateralno, bilo multilateralno, jeste u stvari da gradimo partnerske odnose. U tim partnerskim odnosima niko ne može da vas primora da učestvujete u nečemu što ne želite. Naprosto, ta vrsta obaveze se ne preuzima, tako da nemate razloga da imate strahove po tom pitanju.
Potpuno bih razumeo to što govorite apropo učešća u mirovnim misijama, da ne postoji jedna konkretna odluka Vlade iz 2006. godine za učešće u Misiji u Avganistanu, Vlade koju je upravo predvodio Vojislav Koštunica. Predsednik Avganistana Karzai mogao je i tada da kaže to što ste citirali, ali bez obzira na to vi ste se nosili interesom da Srbija po prvi put učestvuje u jednoj NATO operaciji.
Razumem da se od tada desio 17. februar, ali nam nikada niste dali obrazloženje zbog čega ste tu odluku donosili na način na koji ste doneli, šta vas je tad nagnalo da takvu odluku donesete. Šta se promenilo u bezbednosnom interesu Srbije od 17. februara, jer, ukoliko i danas pitate Srbe na Kosovu i Metohiji ko im obezbeđuje stabilnost i mir, oni vam kažu, upravo, KFOR.
Moram da vas podsetim da je Kumanovskim sporazumom, koji je definisan juna meseca 1999. godine, Vojsci Srbije, odnosno tadašnjoj Vojsci Jugoslavije, zabranjeno, ne samo prisustvo na Kosovu i Metohiji, već, u zoni od 25 kilometara oko Kosova i Metohije. U međuvremenu, mudrom politikom Zorana Đinđića, uspeli smo da se vratimo u taj prostor i da uspostavimo partnerske odnose sa onima koji upravo brinu o bezbednosti građana na Kosovu i Metohiji. I, danas dolazimo u jednu situaciju koja je vrlo neobična, a to je da građani u isto vreme žele priključenje EU, imaju problem da prihvate Euleks, ne žele ulazak u NATO, ali traže da ostanu jedinice KFOR na Kosovu i Metohiji.
Interes Ministarstva odbrane jeste svakako da Kosovo i Metohija bude stabilna zona. Složićemo se da bez KFOR teško da postoji međunarodni autoritet koji može da održi stabilnost pre svega u interesu manjinskog naroda, a to su Srbi.
Naš interes je pre svega bezbednost građana na Kosovu i Metohiji, ma koje nacionalnosti bili. Mi taj interes gradimo kroz partnerstvo sa onima koji tamo imaju moć da utiču na tu bezbednost. I nismo mi birali te partnere, sa tim partnerima ste vi uspostavili te odnose još u vremenu kada mi nismo bili na vlasti. Ulazak u Partnerstvo za mir bilo je 2006. godine, čime je to bilo obrazloženo? Sa kojom željom? Da Srbija bude deo sveta na osnovu partnerskih odnosa. U tom istom Partnerstvu za mir je veliki broj zemalja koji ne smatra da će im NATO ikada biti ishodište, što je, jedna, sasvim, prirodna stvar.
Ono što je, takođe interesantno i danas kada razgovaramo o mirovnim misijama, nemamo mi dilemu, ni vi ni ja, da li je to dobro ili neophodno sa aspekta bezbednosti građana, jer u vremenu dok je Vojislav Koštunica bio predsednik Jugoslavije otvorili smo prvu mirovnu misiju od početka devedesetih godina. Otišli smo u Istočni Timor, nakon toga, 2004. godine, Liberija, Obala Slonovače, Burundi, Kongo. Dakle, to nije pitanje oko kojeg raspravljamo, mi raspravljamo o pitanju koje se zove – sistem vrednosti.
Danas u parlamentu tačka o kojoj raspravljamo nije sistem vrednosti. To što ste vi protiv evropskih vrednosti, što ne želite da prihvatite da Srbija može da bude ravnopravni član EU i da odlučuje o svojoj budućnosti sa onima koji trenutno odlučuju i o našoj budućnosti, to je nešto sasvim drugo.
To što želite da budemo neaktivni član, pa, zašto to niste rekli kada ste se učlanjivali? Šta se to promenilo sada u odnosima EU i Srbije, a kažete da je to 17. mart? Znam da je vama 17. mart izgovor za sve ono što ste pokazali dok ste bili na vlasti i sada kao opozicija, ali nije dovoljno. Naprosto, bezbednost građana na Kosovu i Metohiji ne može da zavisi od vaše volje; da zabijete glavu u pesak misleći da vam je donji deo leđa, takođe, u pesku.
Prema tome, moramo da vidimo na koji način možemo da odbranimo građane koji imaju problem. I, to je jedino kroz saradnju. Da li volimo tu saradnju ili ne, pa, to je nebitno. Apsolutno nebitno. Politika je umeće rešavanja problema na izvodljiv način, a ne jedno filozofiranje u kome sada tražite da se Srbija povuče iz svih međunarodnih ustanova u kojima su ljudi koji su priznali nezavisnost Kosova i Metohije. Pa, kako nije? U čemu se razlikuje? Zašto bismo mi sada da se raspravljamo sa EU koja u globalu nije priznala Kosovo i Metohiju? Zašto je naš problem to u vezi priključivanja tom sistemu vrednosti koji građani Srbije žele? Ista stvar je i Partnerstvo za mir. Čak, mislim, nisam nikad prebrojavao, da u Partnerstvu za mir ima više zemalja koje nisu priznale Kosovo i Metohiju nego one koje jesu, ali, Srbija, bez obzira na svoje grčeve u stomaku u odnosu na prošlost, mora da razmišlja o budućnosti.
Ne znam kako mislite da rešavamo problem, koji smo mi definisali kao bezbednosno veoma rizičan, ukoliko ne sarađujemo. Na koji način? Naprotiv, mislim, samo na način da budemo važni onima koji su važni i možemo da doprinesemo da utičemo na njihovo raspoloženje.
Nažalost, pitanje učlanjenja u NATO da se otvorilo početkom 90-tih godina, gotovo izvesno, da bar nije bilo žrtava na način na koji je bilo u bivšoj Jugoslaviji. Tu viziju tadašnji politički establišment nije imao. Danas nemate vi. Nije ni ideja da o tome raspravljamo.
Tema je – zašto je prihvatljivo da učestvujemo u jednim misijama, a, kažete, nije u drugim. EU, ako je to problem, onda imamo suštinski problem oko koga uopšte ne treba da raspravljamo u ovom predlogu? Nego, mi ćemo vas uveriti na nekim izborima gde ćete vi biti protiv EU, a mi za EU, pa će to da se reši veoma jednostavno i lako.
A, druga stvar, često koristite neistinu. Pratim dešavanja, načelnik Generalštaba hrvatske vojske nije smenjen, kao što ste vi rekli. Tamo je, kao što znate, izabran novi predsednik, izabran novi ministar i novi načelnik Generalštaba. Jedan proces se dešava, jer je gospodin Lučić bio već dva mandata načelnik Generalštaba i desilo se nešto što je prirodni tok stvari. Hvala. (Aplauz)