Poštovana potpredsednice, poštovani narodni poslanici, u ime Vlade Republike Srbije hteo bih u najkraćim crtama da obrazložim ove zakone koji su danas pred vama, koji su raznovrsni, ali koji imaju jednu nit koja se tiče finansijskih elemenata koje regulišu javne finansije, a isto tako i finansiranje izdataka koje imaju i lokalne samouprave i centralna vlast. Mislim da bi bilo najbolje da kažem nekoliko uvodnih reči o svakom od ovih zakona po onom redosledu kojim su predstavljeni ovom cenjenom domu.
Što se tiče zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezima na imovinu, u suštini, ovaj zakon usklađuje elemente sa nekim drugim zakonima da bi se obezbedilo ono što je veoma bitno za poreski sistem, a to je princip neutralnosti. U ovim izmenama i dopunama se međusobno usaglašavaju odredbe kojima je uređena stopa poreza na imovinu. To se mora usaglasiti zbog toga što je došlo do usvajanja amandmana na predlog zakona kojim su, između ostalog, menjane poreske stope u prethodnoj debati, pri čemu bi se te odredbe promenile i kod utvrđivanja poreza na imovinu za 2011. godinu.
Znači, ono što je bitno ovde primetiti, to je da će ovaj zakon obezbediti da se ovaj porez naplati po jednoj osnovici, a ne dve, to jest ne po onome što bi bila stopa do usvajanja zakona u ovom domu i onda po nekoj drugoj stopi za onaj period koji je bio pre, nego se ovde omogućava jedinstvena naplata ovog poreza za ovu godinu.
Ono što je bitno, takođe, to je da se, u cilju doslednije primene ustavnog principa oporezivanja srazmerno ekonomskoj moći obveznika, ovde predlaže da se za zakup građevinskog zemljišta u javnoj svojini, odnosno poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini porez plaća za zemljište površine preko deset ari, tj. da postoji neoporezovana osnovica do deset ari, koja pokriva veliki deo našeg građanstva. To se usklađuje sa načinom na koji je uređeno i pravo korišćenja građevinskog zemljišta u javnoj svojini.
S tim u vezi se precizira da se kod oporezivanja tog zemljišta površine preko deset ari porez ne plaća na njegovu ukupnu površinu, već se površina od deset ari izuzima od oporezivanja i to je ta osnovica za oporezivanje.
Takođe, uređuje se poresko oslobođenje za zemljište pod objektom na koji se porez plaća kako bi se otklonila mogućnost dvostrukog oporezivanja istog zemljišta, tj. kroz oporezivanje površine zemljišta pod objektom i same površine tog istog objekta.
Napokon, vrše se i neka pravno-tehnička usklađivanja pojedinih odredaba.
Ono što mogu da kažem, što je bitno za naše građane, to je da se do deset ari ne oporezuje pravo korišćenja i ne oporezuje se pravo na zakup zemljišta.
Istovremeno, pošto je o tome bilo dosta debate u prethodnoj diskusiji u ovom cenjenom domu, želim da kažem da maksimalna stopa, o kojoj se dosta raspravljalo, od 2%, jeste jedan maksimum i u skladu je sa opredeljenjem Republike Srbije da imamo jedno predvidivo poresko okruženje za građane i za privredu. Naravno, ne očekuje se da stopa bude 2%. Podsećam cenjene poslanike i građane Republike Srbije da se ovde radi o prihodima lokalne samouprave a ne budžeta Republike Srbije, te da će u roku od 60 dana od sada svaka lokalna samouprava biti u stanju da odredi pravu stopu, u svakom slučaju, ispod 2%, koja odgovara situaciji u toj lokalnoj samoupravi.
To je način kako se usklađuju dva jednako važna principa: prvi princip je fiskalna decentralizacija u onome što su izvorni prihodi lokalnih samouprava i, s druge strane, što je veoma bitno, predvidivost i mogućnost da se ne desi da u određenim lokalnim samoupravama dođemo do velikih nameta koji bi bili, u srednjem roku, na štetu same opštine.
Što se tiče zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezima na upotrebu, držanje i nošenja dobara, ovde je u suštini prepoznavanje jedne odredbe koja je dovela jedan deo, i to aktivan deo, našeg građanstva u veoma tešku poziciju.
Naime, donošenje ovog zakona je, pre svega, mogućnost da se poreski rastereti vlasnik teretnog vozila čija je najveća dozvoljena masa manja od 3,5 tona. Drugim rečima, o tome je bilo dosta priče u našoj javnosti i medijima, oni koji su imali takva vozila (a bila su oporezovana kao da nisu instrument za rad) sada će biti stavljeni u ravnopravnu poresku situaciju sa onim privrednicima koji imaju vozila koja prelaze 3,5 tona. Naravno, radi se o onim vozilima koja imaju kao cilj privrednu delatnost, tj. usluge prevoza lakih tereta od strane preduzetnika i drugih pravnih lica, od strane poljoprivrednika, za prevoz poljoprivrednih proizvoda, kao i repromaterijala za svrhu poljoprivredne proizvodnje.
Kada se usvoji, ovaj zakon će se primenjivati osam dana po usvajanju. To će biti značajno rasterećenje za naše građane koji se bave ovim aktivnostima. Možemo reći, čini mi se, da na ovaj način Vlada Republike Srbije brzo reaguje na probleme uočene u privređivanju naših građana, i tako ćemo nastaviti da radimo; ukoliko ima bilo kakvih nelogičnosti, one će biti ispravljene.
Ovaj cenjeni dom je, primera radi, u istom ovom zakonu, kada se glasalo o budžetu za 2011. godinu, izglasao i određeno rasterećenje za one koji imaju brodove. Uočeno je da je to bilo opterećenje za one koji imaju veoma skromne lađe. Uopšte, one inicijalne odredbe koje su bile određene nisu pogodile metu, nego su pogodile ljude koji skromno žive i imaju male čamce. To je usklađeno.
Primećeno je ovde da se mora promeniti ova odredba zakona da bi oni građani koji imaju mali biznis, koji se bave ovim uslugama, imali mogućnosti da izbegnu poresko opterećenje, jer, zapravo, to vozilo njima ne služi kao neki luksuz, to nije neki luksuzni džip, radi se o kombi vozilima koja su potrebna ljudima da rade. Zbog toga, pošto su sad veoma dobro prepoznata u ovom zakonu kao sredstvo za rad, neće plaćati odgovarajući porez na njih.
Sada, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, dozvolite mi da u najkraćim crtama obrazložim i ove zakone koji se tiču finansijskih aranžmana.
Kao prvo, želim da isteknem dva zajma koja imamo ovde danas i koja zapravo (to ću se truditi da izložim na najmanje moguć tehnički način) mogu biti začetak nečega veoma bitnog u finansijskim odnosima naše zemlje i EU. Zašto to kažem? Zbog toga što je pred vama, poštovani narodni poslanici, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o kreditu između Evropske unije i Republike Srbije i Narodne banke Srbije. Ukupni iznos ovog kredita je do dvesta miliona evra.
Ovde, u suštini, Evropska unija daje mogućnost Republici Srbiji da se zaduži na tržištu kapitala pod uslovima koje ima i sama Evropska unija. To su uslovi koji, naravno, ne bi bili mogući za našu zemlju ukoliko ne bismo imali jedan ovakav finansijski pristup EU.
Evropska unija nije država, ali je pravno lice. Ona ima garanciju svih zemalja članica EU. Samim tim ona ima kreditni rejting AAA, ili „tripl ej“, kako se uglavnom to kaže na tržištu kapitala, i samim tim povlači najpovoljnije moguće uslove na tržištu kapitala. Naravno, oni zavise od dana do dana, ali ovde imamo mogućnosti da se zadužimo po kamati koja u ovom momentu ne predstavlja više od 1% na godišnjem nivou i po dužini kredita koja je mnogo povoljnija od onoga što naše Ministarstvo finansija može da postigne danas na domaćem i inostranom tržištu.
Imamo i jedan drugi zakon, to je Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora kojim se reguliše odgovornost za naknadu troškova između Republike Srbije i Međunarodne banke za obnovu i razvoj.
Interesantno je da je i Svetska banka prepoznala potrebu da podrži Srbiju na jedan malo drugačiji način. Drugim rečima, za razliku od onoga što je uglavnom zajam Svetske banke, koja je u poslednjih deset godina... Mada, nije deset godina, zapravo, počeli smo da povlačimo prva sredstva od Svetske banke 2003. godine, to je osam godina. To su klasični zajmovi koji su nekomercijalni. Podsetimo se, Svetska banka nam je davala tokom prvih pet godina veoma povoljne zajmove, koji su bili izuzetno jeftini. U poslednjih nekoliko godina ulazimo u neke klasičnije odnose sa njom. To su bili zajmovi za posebne projekte ili za pokrivanje našeg budžetskog deficita.
Ono što je interesantno u ovom sporazumu jeste da on zapravo liči na sporazum koji imamo sa Evropskom unijom. Drugim rečima, Svetska banka daje garanciju Republici Srbiji da može da se zaduži u iznosu od 400.000.000 dolara, sa garancijom Svetske banke. Svetska banka, kao međunarodna finansijska organizacija koja isto ima garanciju njenih akcionara, kao i EU, ima najbolji kreditni rejting u svetu – AAA ili „tripl ej“. Samim tim, pošto daje garanciju našoj zemlji, ona je obezbedila da se naša zemlja zaduži. Posle tendera koje je sprovelo Ministarstvo finansija najbolje uslove je dala banka „Sosijete ženeral“, da za iznos od 400.000.000 evra... Za razliku od kamata koje su, na primer, početkom ove godine naše Ministarstvo finansija i Trezor postigli (između pet i sedam posto na godišnjem nivou, u evrima), ovde je dobijena kamata od 2,79% na godišnjem nivou.
Šta tu konstatujemo? Konstatujemo mogućnost da uz pomoć EU i međunarodnih finansijskih institucija u godinama koje dolaze uđemo u jedan novi, specifičan aranžman. Ono što je potrebno Srbiji je da dobije garanciju onih koji imaju izuzetno jak kreditni rejting i da na bazi tog kreditnog rejtinga možemo da postignemo veoma povoljne uslove na tržištu kapitala.
Naravno, to ne dolazi bez određenih uslova. Kada pogledamo uslove koji se tiču i ovog zajma Svetske banke, tj. garancije Svetske banke, ili pak zajma EU, uslovi su: sprovođenje nužnih reformi u domenu evropskih integracija, nastavak uspešnog sprovođenja aranžmana sa MMF-om, rečju, odgovorna makrofinansijska politika, koja je ionako u interesu naših građana. Za Svetsku banku, naravno, uz makrofinansijski okvir su potrebne i dalje strukturne reforme.
Dozvolite mi samo da sumiram ta dva zajma, jer oni se po prvi put pojavljuju u ovoj formi pred Narodnom skupštinom. Koliko znam, bar u poslednjih deset godina, nikada nije bilo sličnih aranžmana. Siguran sam da ste primetili da je u ovom momentu jedna veoma aktivna diskusija; i ja lično, kao koordinator evropske pomoći našoj zemlji i potpredsednik za evropske integracije... Razgovaramo sa EU da zapravo ovaj aranžman koji imamo danas ovde, pod plaštom makrofinansijske podrške (jer se taj instrument tako zove sada), i uz inspiraciju koja dolazi, i angažman Svetske banke, imamo jedan dijalog sa EU koji se tiče i makrofinansijskih pitanja, u momentu kada nije prisutan MMF. Naravno, naša ideja jeste da sa izlaskom iz krize postepeno naša zemlja izađe i iz aranžmana koji ima sa MMF-om u godinama koje dolaze.
Zašto je to interesantno? Zbog toga što je i sama EU na decembarskom samitu i pre nekoliko dana ponovo potvrdila ona unutrašnja pravila ekonomskog upravljanja tom unijom. Pritisnuta finansijskom krizom, konstatujući velike finansijske probleme koje imaju neke zemlje, poput Grčke i Irske, Evropska unija je promenila način na koji daje finansijsku podršku ne samo članicama evrozone, nego i generalno EU.
Naš predlog jeste da na bazi ovog aranžmana i iskustva sa Svetskom bankom Srbija, ali i zemlje zapadnog Balkana uđu u dijalog sa EU, da uđemo u mehanizam koji je Evropska unija uspostavila za članice danas. To u suštini znači da svake godine članice prikazuju jedna drugoj budžete za sledeću godinu, kao i aktuelne projekcije njihovih penzionih i drugih sistema, da bi se konstatovalo da nijedna zemlja članica ne ugrožava finansijsku ravnotežu celine, a da zauzvrat, ukoliko takva situacija bude sa našom zemljom, kao što će biti, dobijemo, ali ne po nekom specifičnom zajmu kao što je to danas slučaj, nego kao mehanizam podrške EU za izlazak na tržište kapitala.
Poštovani narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, svestan sam da za većinu naših građana ovo o čemu sam sada pričao možda deluje suvoparno, tehnički i birokratski, ali ukoliko uspemo u ovom nastojanju da Srbija bude lider u tome, procenjene uštede za ovu deceniju za Srbiju i za njene građane su između 1,5 i dve milijarde evra. Toliko bismo uštedeli na kamatama. Toliko bismo dobili u dužini zaduženja i u kvalitetu stabilnosti izvora finansiranja naše zemlje, nezavisno od toga ko je bude vodio. Mislim da je to tema za koju se vredi boriti.
Zbog toga je dobro što se danas pred vama nalaze ova dva kreditna aranžmana: jedan koji se tiče EU, gde Srbija jedina, sa BiH, ima ovakav aranžman danas sa EU, i ovaj drugi, sa Svetskom bankom, gde smo isto pioniri. Ovo je prvi put da Svetska banka u regionu Evrope ima jedan ovakav aranžman, i to je nešto što je dobro.
Dozvolite mi da u zaključku komentarišem veoma kratko nekoliko drugih aranžmana koji ovde postoje. Imate pred sobom Predlog zakona o davanju garancija u korist „Hipo-Alpe-Adria banke“ a.d. Beograd, po zaduženju opština Kosovska Mitrovica, Zvečan i Zubin Potok. To je klasična suverena garancija za jednu komercijalnu banku koja će biti u stanju da obezbedi 9,1 milion evra, značajna sredstva za ozbiljne probleme u domenu vodosnabdevanja bitnih opština naše zemlje, i to za opštine Kosovska Mitrovica, Zvečan, Zubin Potok, generalno, 9,021 milion evra, od čega (i tu su se opštine na Kosmetu dogovorile) 4,5 miliona evra treba da pripadne Kosovskoj Mitrovici, 2,3 miliona evra opštini Zvečan i 2,3 miliona evra opštini Zubin Potok. Mislim da na ovaj način mi konkretno pokazujemo solidarnost prema našim sunarodnicima na Kosovu i Metohiji, na onaj najdirektniji način, a to je da se reše oni problemi koji ih tište svakog dana. Problemi vodosnabdevanja su i te kako prisutni u tom delu naše zemlje.
Napokon, Predlog zakona o davanju garancije Republike Srbije nemačkoj finansijskoj instituciji KfW, po zaduženju JP „Elektroprivreda Srbije“. To jeste jedan klasični aranžman, ali želim ovde da kažem da već sedam godina Nemačka razvojna banka KfW, o tome je predsednik Vlade juče govorio, koja je jedan od modela za izgradnju razvojne banke Srbije, pomaže našim opštinama, našim gradovima; ovde konkretno, u domenu obnove naše centrale „Zvornik“, u iznosu od 70 miliona evra. Znači, radi se o značajnim sredstvima.
Na taj način, poštovani narodni poslanici, bićemo u stanju da obnovimo tu centralu i da joj produžimo rok trajanja za 30 godina. Ta hidrocentrala, jedna od kvalitetnijih, nije imala kvalitetnu obnovu od kada je izgrađena, možemo to reći; ne da ljudi nisu to hteli da urade, ali sredstava nije bilo. Imamo ovde kvalitetna sredstva. Fiksna kamata, na primer, iznosi 1% na godišnjem nivou.
Znači, ovo što predstavljamo narodnim poslanicima uopšte nisu komercijalni aranžmani, već nešto što je značajno povoljnije i zahvaljujući garanciji Republike Nemačke, njenoj Razvojnoj banci, jer i KfW ima taj famozni rejting, najbolji na svetu. Kao EU i Svetska banka, i KfW je u stanju da dostavi sredstva našoj zemlji pod uslovima koji stvarno nisu komercijalni i sa kamatom koja može biti i varijabilna, a može biti fiksna. Ako je fiksna, neće preći 1%, tako da je to veoma kvalitetno.
Povećavamo rok funkcionisanja HE „Zvornik“ za najmanje 25 godina, ali prema procenama eksperata i 30 godina i, naravno, povećava se njen kapacitet. Na taj način naša republika, koja zahvaljujući hidrocentralama danas ima oko 19% ukupne proizvodnje električne energije koja dolazi iz obnovljivih izvora... Nažalost, još nismo pokrenuli ni biomasu, ni vetar, ni sunce kao moguće izvore, ali hidropotencijal naše zemlje, koji je prema nekim procenama iskorišćen samo do nivoa od 50%... Ovo je jedan način koji je direktan i efikasan, ekonomičan način da produžimo rok trajanja postojeće hidrocentrale, da povećamo kroz novu tehnologiju njen kapacitet, proizvodnju i da tako ojačamo procenat obnovljivih izvora energije u našem energetskom bilansu.
Poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, poštovani građani Republike Srbije, pred vama su kvalitetni finansijski zakoni. Očekujem da, pošto većina njih odgovara veoma direktno na potrebe naših sugrađana, od Kosmeta pa do proizvodnje električne energije na zapadu naše zemlje, pošto otvaraju potencijalno novu eru, kroz mehanizam gde će Srbija prednjačiti, jedan novi deo naših odnosa sa EU za budućnost koji mogu imati, kao što danas imaju sa ovim aranžmanima od 200.000.000 evra za EU i 400.000.000 dolara sa Svetskom bankom, mogu imati na razini jedne decenije veliki pozitivni efekat na finansijski bilans naše zemlje... Hvala na pažnji.

Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč?
Odbor za finansije, narodna poslanica Branka Ljiljak, zamenica predsednika Odbora? (Ne.) Narodni poslanik Vlatko Ratković? (Ne.) Narodni poslanik Miloš Jeftić? (Ne.)
Da li žele reč predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa? (Da.) Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Đeliću, šteta što smo izgubili čitavo prepodne u tumaranju koja je posledica pogrešno sprovedene rekonstrukcije Vlade u kojoj je jedan važan resor, kakav je resor Ministarstva finansija, praktično preuzeo premijer koji potom ne može da odgovori obavezama koje proizilaze iz te njegove nove uloge, da pored poslova predsednika Vlade obavlja i veoma važne poslove ministra finansija. Kao što nije bilo razumevanja za argumentaciju koju smo ponudili tokom jučerašnjeg dana, nije bilo, gospodine Đeliću, razumevanja ni sluha za ono što smo vam govorili pre tri meseca.
Prvo da pređemo na izmene i dopune Zakona o porezima na imovinu i Zakona o porezima na upotrebu, držanje i nošenje dobara. Ovim se ispravljaju brljotine i aljkavosti Vlade koja je tri meseca pošto je predložila poreze odlučila sada da ih menja. To treba jasno reći. Mi nemamo ništa protiv ovakve inicijative. Baš naprotiv, mi smo tako nešto tražili i kada se raspravljalo o budžetu. Nije bilo razumevanja. Evo nas sada ponovo, tri meseca kasnije, naknadno pametni, donosimo odluke u interesu građana ove zemlje.
Za nas je ovde ključno pitanje na šta se troši novac poreskih obveznika, kako se on troši. Da li tu postoje propusti? Da li su državni organi koji raspolažu novcem građana, prikupljenim po osnovu različitih poreza, dovoljno efikasni, konkretni? Ovakve izmene i dopune zakona kakve imamo danas pred sobom samo održavaju jednu agoniju, koja nije bila oduvek karakteristika naših finansija. Sećate se, gospodine Đeliću, kada ste vi bili ministar finansija, a ja šef poslaničke grupe koja je formirala parlamentarnu većinu, mi smo usvojili završni račun budžeta 2001. godine, pa 2002. godine, pa je budžet o kome smo tada raspravljali u parlamentu imao 400-500 stranica, naspram budžeta iz prethodne godine, koji je imao četiri ili pet.
Potrebno je više ozbiljnosti u javnim finansijama, i reda i jasnog plana. Ne postoji ozbiljna evropska zemlja u kojoj građani ne mogu da odgovore na jednostavno pitanje kako se troši njihov novac. Kakvu vrstu usluga mi plaćamo državi? Kako je Ministarstvo finansija… Vi niste sagovornik za tu temu, mada ste potpredsednik Vlade, zadužen za evropske integracije, pa sa druge strane preuzimate odgovornost. Kako je Ministarstvo finansija zaključilo da nam pošalje izmene i dopune Zakona o porezima na imovinu i Zakona o porezima na upotrebu, držanje i nošenje dobara, a, recimo, odbija da usvoji predlog izmena i dopuna Zakona o akcizama, koji smo mi predložili ovde u parlamentu pre dva meseca, svesni da nemamo šta da tražimo u Briselu, koji ne može ništa drugo da nam kaže osim da kršimo sporazume koje potpisujemo sa EU?
Sa stanovišta prosečnog čoveka u ovoj zemlji mnogo su značajnije uštede koje bi kućni budžeti ostvarili kada bi se promenila akcizna politika vezana za naftne derivate. Ali, Vlada to ne može da uradi, zbog toga što je prethodno sporazumima drugoj državi garantovala drugačiji tretman od onog na koji se obavezala potpisujući sporazum sa EU koji garantuje slobodno tržište i potpunu konkurentnost. To je ta politika kratkog daha, politika stani - kreni, politika naknadne pameti, koja onda sanira bespotrebno nastalu štetu.
Ako se govori o izmenama i dopunama Zakona o porezu na imovinu, jasno je da su ove izmene dobre, da one prave neke razlike, da uvode u izvesnoj meri ono o čemu govorite, a to je taj pojam ekonomske pravde, pravednosti, pravičnosti. Ali, vi ste, gospodine Đeliću, funkcioner države, vaša vlada ne može svoju politiku da svodi isključivo na ideal pravednosti i pravde, jer on nije egzaktan.
Da pitamo ljude koji su ostali bez posla u ove tri godine u građevinskoj industriji koliko oni imaju razumevanja za ideal pravde koji se ostvaruje na ovakav način i za ideal pravde koji je ostvaren kroz sankcionisanje građevinske industrije (možda je to bila demagoška potreba vlasti) na takav način da je usvojen Zakon o planiranju i izgradnji, koji je 70.000-80.000 ljudi ostavio bez posla, a mi ovde u Beogradu, gospodine Đeliću, gde naše stranke zajedno vrše vlast (bez previše sukoba, afera, efikasno u meri u kojoj je to moguće), nijedan dinar prihoda nismo ostvarili, već drugu godinu, po osnovu naplate naknade za građevinsko zemljište.
Da li smo mogli na neki drugi način da definišemo odnos između države, Miškovića i Beka, a da pri tom definicija tog odnosa ne bude toliko traumatična za čitavu zemlju? Sa stanovišta ljudi koji su ostali bez posla, verujte, mnogo je značajnije pitanje njihove ekonomske budućnosti i perspektive od pitanja pravde koja se na ovakav način zadovoljava.
To je ta demagoška crta, ili mnogo više izraz nemoći unutar same vladajuće koalicije, za koju mi nemamo razumevanja, pre svega zbog toga što vas nikada nismo ni kritikovali za neke mere koje su možda bile nepopularne, sa stanovišta nekih opštih odnosa kontroverzne, ali su bile efikasne i u funkciji nekih ciljeva koji tek treba da stvore korist za naše društvo. Mi vas nismo kritikovali kada smo unapred potpisali i počeli da primenjujemo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Neke druge poslaničke grupe jesu. Upravo zbog toga što vas tada nismo kritikovali mi sad ne možemo da razumemo zašto naša vlada ne poštuje taj sporazum koji je sama počela da primenjuje.
Šta još treba da se desi da ovde u parlamentu razgovaramo o izmenama i dopunama Zakona o akcizama, koji na veštački način izjednačava ono što je nespojivo, dobro i loše gorivo, pa loše gorivo, koje je inače skuplje ovde u Srbiji od onog koje dobro, a dolazi iz Evrope, favorizuje tako što ono kvalitetno čini veštački skupljim. Evropa je rekla da je to neodrživo, da su prekršene zakonske norme, direktive, pravila. To treba da promenimo. Zašto to nije deo ove današnje rasprave? Šta još treba da se desi, da čekamo da prođe poseta krajem marta meseca, mislim na posetu ruskog premijera, pa da se tako nešto uradi? Mislim da je to previše oklevanja i da je poražavajuće. Znate, Putin je Putin zbog toga što nije dozvolio da se u Rusiji radi ono što se radi ovde.
Kada govorimo o porezima govorimo o potrebi države da stvori preduslove kako bi ispunila neke svoje obaveze. Da li je naša država sposobna za ispunjavanje tih obaveza? Mi imamo 600 javnih preduzeća. Neka od njih zaista imaju opravdanje za težak položaj u kome se nalaze. To su teške anomalije i paradoksi; suočavamo se sa problemima toplana po Srbiji koje ne mogu da naplate svoja potraživanja, ne mogu da isključe neku bolnicu, starački dom, školu, i na to moramo naći neke druge, efikasne odgovore.
Gospodine Đeliću, Naftna industrija Srbije je samo u prethodnoj godini imala bruto profit od 360.000.000 evra. Eksploatisala je naftu i gas na teritoriji Srbije u vrednosti od 750.000.000. Moramo da postavimo pitanje efikasnosti menadžmenta koji je prethodno vodio tu kompaniju, i odgovornosti. Kako je moguće da jedna kompanija koja je prodata za 400.000.000, u poslu koji je navodno imao istorijske razmere i značaj za Srbiju, u pozitivnom smislu, mi smo ga kritikovali, kako je moguće da za godinu dana tako promeni svoju „krvnu sliku“? Da li je to možda pokazatelj šta treba da radimo i sa drugim javnim preduzećima? Jer, ovaj novac koji se ovako prikuplja, kroz porez na imovinu, na pokretna dobra, kroz porez koji plaćamo po osnovu naših prihoda, troši se u tim partijskim kompanijama koje jedinu funkciju imaju u servisiranju partijske države.
Kada razgovaramo o kreditima koje uzimamo, gospodine Đeliću, opet nedostaje strategija. Vi ste ovde došli sa prihvatljivim kriterijumima, sa ekonomskog stanovišta. Uzimamo kredit za makroekonomsku stabilnost od EU, od Svetske banke, imamo neke aranžmane sa MMF-om, ali da li možemo da definišimo neke kriterijume po kojima se inače ova zemlja zadužuje? Da li možemo da znamo kakvi će biti kriterijumi po kojima ćemo uzeti novac od Ruske Federacije, pošto se govori o kreditu za železnicu koji ćemo dobiti? Da li možemo da znamo kakvi su uslovi kineskog kredita? Da li možemo da postavimo pitanje efikasnosti projekata za koje je novac obezbeđen, a ne povlači se zbog toga što ne postoje neophodni preduslovi za tako nešto?
Svašta se piše u našoj štampi, ali u ozbiljnim novinama pročitao sam podatak koji govori o tom neverovatnom paradoksu – da mi danas zapravo kao jedno siromašno društvo, kao država koja se zadužuje da bi došla do neophodnog novca, novac koji nemamo trošimo plaćajući kamate na sredstva koja su nam odobrena, ali ih ne povlačimo zbog toga što nema projekata koji su preduslov da bi nam bila isplaćena.
Pošto pominjete Svetsku banku, mi imamo dosta projekata sa Svetskom bankom. Jedan od najvažnijih je svakako projekat koji se vezuje za našu putnu infrastrukturu. Stotine miliona dolara su u pitanju, da li je 700 ili 900, u ovom trenutku više ne znam; pokušali smo da pronađemo tu dokumentaciju, ali nismo uspeli. Ali, vrlo dobro pamtim procenat realizacije nama odobrenog novca – 13%. Da li taj novac nama nije potreban ili su nam potrebniji oni koji su nesposobni da sa tim novcem nešto konkretno urade?
Govorili ste i o nečemu što mislim da je veoma važna tema, ali ovde ona nikada nije bila predmet ozbiljnog razgovora, a to proizilazi iz odsustva jasnog plana. Do koje mere će se naša zemlja zaduživati, gospodine Đeliću? Mi smo u poređenju sa nekim drugim zemljama procentualno manje zaduženi, sada smo negde oko 80% BDP. Ima država koje su praktično dužne i preko onog što godišnje proizvedu. Ne mislim pri tom samo na Grčku; Hrvatska je u takvoj situaciji. Ali, ono što mislim da je alarmantno, što je problem za ovo društvo, to je odsustvo strategije, plana. Svako zna, kada uzme kredit, šta će sa tim novcem i pažljivo sa tim postupa.
Mi govorimo o finansiranju, kako to već zovete, reparacije ili obnove ili rekonstrukcije jedne hidroelektrane. U kakvom stanju je naš EPS? EPS, koji bi morao da bude visokoprofitabilna kompanija, poslednja je linija socijalne politike naše vlade. Prema EPS-u se ova država odnosi kao što se juče odnosila prema NIS-u. Najveći poverilac u državi je EPS, a s druge stane, najveći dužnik u državi je isto tako taj EPS. Imali smo primer „Kolubare“. To je sistem u Elektroprivredi Srbije. Da li možemo da raščistimo sa tim? Bili smo zajedno u Vladi koja je to počela da radi. Ovde smo tražili raspravu o radu javnih preduzeća. Dajte da to raščistimo, da svakom čoveku u ovoj zemlji bude jasno da, uz teret koji mu stavljamo na leđa ovakvim odlukama koje se u Skupštini donose, mi preuzimamo odgovornost da on sutra ima neku korist od toga.
Zašto Nemci imaju novac, a mi ga nemamo? Da li je kod njih struktura menadžmenta u državnim kompanijama onakva kakva je kod nas? Zašto je jedna jako dobra kompanija kakva je JAT dovedena u poziciju u kakvoj se danas nalazi? Skandal je da rentiraju avion star 45 godina, koji je danas trebalo putnike da vozi za London, pa pola njih nije želelo da uđe u avion. I to se desilo.
Mi bismo voleli da možemo da formulišemo vrednosti na kojima bi se onda ta politika gradila: završni račun svake godine, Ministarstvo finansija, ne u računovodstvenom smislu kompetentno, nego sa političkom težinom, respektabilno, ne zbog toga što proizilazi iz činjenice da upravlja finansijama, nego da ga drugi poštuju.
Jedna od najomalovaženijih osoba u Vladi bila je ministarka finansija. Svaki put kad izađe sa nekom inicijativom, politički interesi su je ućutkali. Toliko puta smo imali u raspravi sa njom potpuno identične stavove, pri čemu je ono što je ona predlagala bilo suprotno onome o čemu mi govorimo, a ona se sa tim slaže. U finansijama je to nemoguće.
Tačno je da su ovo dobri krediti, ali ako govorimo o toj stabilnosti koja je potrebna Narodnoj banci Srbije, pogledajte šta vam govori guverner. Koga guverner kritikuje? Koga smatra problemom u tom sistemu makrofinansijske i ekonomske stabilnosti? On generatora krize prepoznaje u Vladi i vladinim merama. Upravo guverner sada kritikuje predsednika Vlade zbog, recimo, ambicije da prolongira naplatu kredita tako što će napraviti neki dogovor sa bankama, pa onda onima koji su uzeli kredite ostaviti mogućnost da glavnicu ne vraćaju, da plaćaju samo kamatu. Pa, na to je odmah reagovao guverner, sa vrlo jasnim stavom da će to pogurati inflaciju.
Kako raste inflacija, tako guverner veštački mora da diže vrednost novaca, menjajući referentnu kamatnu stopu, i onda dođemo do paradoksa da je kod nas referentna kamatna stopa 12,5%, a, recimo, u zemljama od kojih uzimamo ove kredite 0,5%, 1% itd.
Ako se zadužujemo da bi nam valuta bila stabilna, nemojte sa druge strane da povlačite poteze koji direktno ugrožavaju ovo što trenutno radimo zajedno. Naravno da nam je u interesu stabilna valuta, ali njena stabilnost ne može proizaći iz veštačkih mera, iz demagogije, nego, recimo, iz ovako egzaktnih činjenica kao što su one o kojima danas razgovaramo. Možemo da trošimo onoliko koliko stvorimo. Ako malo imamo, moramo više da radimo. Ako nema rezultata, nađimo one koji će proizvesti rezultate. Vrlo jednostavno, zemlja u krizi, kao što je Srbija, nije mogla sebi da dozvoli da praktično nema ministra finansija.
Mi u tome prepoznajemo nepoverenje i nespremnost nekoga da uđe u taj posao. Vi ste bili ministar finansija u jednoj vladi, imate iskustvo; nije Srbija bila raj na zemlji kada ste taj posao preuzeli. Potreban nam je ministar finansija, a ne premijer koji će uzeti tu titulu da bi Srbija bila bez ministra finansija. Ovo nije najvažnija tema u kojoj nam je ministar potreban, ali dnevno svakako angažovana osoba, spremna da radi taj posao efikasnije i bolje nego što je to radila gospođa Dragutinović, to je ono što je Srbiji potrebno. Mi to nemamo.
Čekali smo četiri sada da vi dođete ovde i da branite te zakone, iako ne možete da preuzmete odgovornost za činjenicu da smo mi ovo tražili u decembru, pa nas niko nije slušao, da smo tada govorili o neposrednijoj poreskoj politici, o nižim poreskim stopama, o poreskom kreditiranju, o pomoći mladima kroz drugačiji pristup u politici zapošljavanja. To su sve bile teme za ozbiljnu raspravu, a nije bilo sluha za nešto tako.
Mislim da treba da podržimo ovo što ste predložili što se tiče izmena Zakona o porezima na upotrebu, držanje i nošenje dobara i izmene i dopune Zakona o porezima na imovinu, ali od toga nema puno koristi za lokalne samouprave, to je više nego jasno. Njima je mnogo potrebnija imovina, koja im se ne vraća.
Ono što je veoma važno, ovim se neće osvojiti pravda koja je Srbiji potrebna, ovim će se samo zapušiti i pokriti greške koje su prethodno nepotrebno napravljene, jer je bilo dovoljno instrukcija koje su na tako nešto ukazivale. Ono što je jako važno, efikasna država, sa svojim troškovima, ali i rezultatima, jeste nešto na čemu tek treba da radimo, jer se ovako do nje ne stiže. Ovo je dokaz da mi nju nemamo.

Zahvaljujem. Pre nego što dam reč narodnom poslaniku Zoranu Kasaloviću, samo da ispravim grešku koju sam načinila obaveštavajući o vremenu koje je na raspolaganju pojedinim poslaničkim grupama. Izvinjavam se Poslaničkoj grupi LDP, vreme koje je na raspolaganju je 15 minuta i 36 sekundi, s obzirom na to da je verifikovan mandat narodnoj poslanici.
Narodni poslanik Zoran Kasalović ima reč.

Poštovano predsedništvo, uvaženi gospodine potpredsedniče i saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, poslanički klub SPS-JS podržaće predloge zakona o izmenama i dopunama iz oblasti poreskog zakonodavstva, pre svega poreza na imovinu i poreza na upotrebu, držanje i nošenje dobara, kao i jedan set predloga zakona koji čine jedan finansijski aranžman, a tiču se davanja garancija, potvrđivanja sporazuma ili memoranduma.
Želeo bih, pre svega, u kontekstu zakona koji su na dnevnom redu da govorim o zakonima iz oblasti poreske politike i jednog opšteg ambijenta za javne finansije u Republici Srbiji, da iznesem nekoliko stavova i podelim neke dileme koje se javljaju nekoliko meseci ili godinu dana, a vezane su za ovu temu.
Kada je u pitanju izmena i dopuna Zakona o porezima na upotrebu, držanje i nošenje dobara, želim da kažem da smo pre nekoliko meseci imali opravdane proteste jednog broja građana, korisnika teretnih vozila čija je najveća dozvoljena masa do 3,5 tona. Cenimo da je ovo ispravna reakcija Vlade, kojom se ispunjava i obećanje resornog ministra za infrastrukturu. Ovim predlogom se oni izuzimaju iz oporezivanja. To svakako predstavlja podršku i podsticaj za sve one koji ova teretna vozila koriste u privredne svrhe, za prevoz poljoprivrednih proizvoda, repromaterijala. Naravno da će to biti jedan značajan podsticaj za njihovu delatnost.
Kada su u pitanju izmene i dopune Zakona o porezu na imovinu, želim da kažem da porez na imovinu, u suštini, nema neki veliki fiskalni značaj u jednoj državi, ali po pravilu ima jedan socijalni i ekonomski efekat. Zaista želimo da podržimo mere i predlog zakona koji ide u pravcu srazmernog oporezivanja, prema ekonomskoj moći obveznika, i uvođenja principa neutralnosti, o čemu je govorio potpredsednik Vlade, što znači da smatramo opravdanim da se vrši oporezivanje građevinskog zemljišta u javnoj svojini i zakupa poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, da se oporezuju površine preko deset ari, odnosno da se jasno precizira da se do tih deset ari izuzima iz oporezivanja.
Naravno, u tom kontekstu podržavamo jasno opredeljenje da se ovom izmenom omogućuje da opštine imaju diskreciono pravo da u sklopu predloženih stopa donesu odluke šta je najbolje za lokalne samouprave, ali ceneći i odluku i potrebe Vlade da takvo zaduženje u ovoj godini ne izazove značajno veće iznose po ovom osnovu i da ono može biti do 60%, ukoliko je utvrđeno na nivou za 2010. godinu.
U obrazloženju zakona možemo pročitati da je ovo jedan osnov za veći prihod opštine, pošto je porez na imovinu izvorni prihod lokalnih samouprava. Znam da je tema i u stručnim raspravama bila da je ideja da su lokalne samouprave na ovaj način posebno motivisane da bolje i temeljnije rade na utvrđivanju ovog poreza i da na svojoj teritoriji mogu kvalitetnije da utvrde sve obveznike i na jedan pravedan način razrežu ovaj porez, a samim tim i da imaju značajne prihode, međutim, želim da kažem da ovakvu konstataciju treba prihvatiti sa određenom rezervom, jer smo u praksi imali različite slučajeve od opštine do opštine. Pojedine opštine, naravno, one razvijenije i bogatije, imale su infrastrukturu i stručne ljude i mogle su odmah da uđu u taj posao; manje razvijene, usled nedostatka kadrova, opremljenosti i svega onoga što prati to, kasnije su ušle u jedan ovakav posao, sa svim problemima koje on iziskuje.
Drugo, što je jako bitno za te nerazvijene opštine, i sama osnovica na koju se razrezuje ovaj porez, tržišna vrednost imovine, mala je, i ne treba očekivati da ovaj oblik može značajno da popravi budžete ovih opština. Naprotiv, one su i dalje vrlo zavisne od transfera od Republike Srbije, taj deo transfera čini značajan deo budžeta, i mislim da o tome treba voditi računa i razmišljati na koji način pomoći ovim nerazvijenim opštinama, uz sve ove probleme.
Kada je u pitanju opšti ambijent za javne finansije u Republici Srbiji, koristio sam priliku da više puta kada je na dnevnom redu ova tema kažem da zaista smatram da je Vlada u svom mandatu značajno poboljšala, izmenila i popravila jedan opšti ambijent, i to pre svega izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu, gde su utvrđena fiskalna pravila. Svakako, već usvajanjem ovog novog budžeta imali smo rezultate ovih odredaba. Naravno da se na ovaj način vodi odgovornija fiskalna politika, vodi se računa o javnom dugu, i to je svakako vrlo značajna determinanta za poboljšanje opšte konkurentnosti Republike Srbije.
Prošle godine je počela i Državna revizorska institucija da radi, imali smo prvi izveštaj; ove godine je mnogo bolje izvršena kontrola korišćenja budžeta i svakog utrošenog dinara. Naravno, posle takva dva izveštaja, kada je u pitanju trošenje budžetskih sredstava, više ništa nije isto. Svi oni koji su u poziciji da troše sredstva građana imaju na pameti da će neko to da kontroliše, ne samo namensko korišćenje, nego i svrhu u koju su korišćena ta sredstva i rezultate koji su postignuti sa njima.
Mislim da je značajna i borba protiv korupcije i kriminala, uopšte u društvu. Poboljšana je, pa to doprinosi jednom boljem ambijentu.
Želeo bih da iznesem određene stavove i dileme o onome što je poslednjih godinu dana bila tema – to je poreska reforma. Reforma poreske administracije, poreske uprave je bila jedna tema o kojoj su se iznosili oprečni stavovi. U teoriji je, između ostalog, poznat princip stabilnosti poreskog sistema; on nalaže da vlasti bez preke potrebe ne treba da se opredeljuju za neke značajne izmene poreske politike, odnosno poresku reformu, jer poreski svet je zainteresovan da ima predvidljivost i stabilnost u tom smislu i da u tim poslovnim operacijama zna šta može da ga očekuje u toj državi.
Međutim, teorija takođe prepoznaje i daje jednu dilemu što se tiče vida tih poreskih reformi, prepoznaje tzv. radikalne i parcijalne poreske reforme. Radikalnim poreskim reformama smatraju se one koje ukidaju jedan poreski oblik u potpunosti ili ga zamenjuju nekim drugim poreskim oblikom, a parcijalne se mogu karakterisati kao izmene u poreskoj politici i tiču se izmena poreskih stopa, eventualno nekih oslobođenja i izuzimanja.
Konstatuje se da se ovaj princip uglavnom odnosi na te radikalne poreske reforme. Ovo želim da kažem iz razloga što, evo, ovi predlozi poreskih zakona i neki koje smo imali krajem prošle godine ne potpadaju pod ovaj princip i mogu se karakterisati kao parcijalne poreske izmene.
S druge strane, imali smo velike dileme i diskusije kada se pokrenula tema poreske reforme i posmatranja poreskih zakona i poreskih oblika u funkciji novog rasta Republike Srbije i pitanje poreskih utaja. Dakle, tu se jasno zna koji poreski oblici su vrlo pogodni za poresku utaju – porez na dohodak građana; uz porez na dobit preduzeća ovaj oblik može jasno da utiče na rast privrede jedne države. S druge strane, jasno je da su porez na dodatu vrednost i akcize poreski oblici koji nisu podložni poreskoj utaji. Kada su bili predlozi da se izvrše određene izmene poreza na dohodak građana takve ideje i takve teme smatrane su vrlo značajnom poreskom reformom.
U suštini, ideja, za koju ja smatram takođe da je dobra, ide u pravcu podržavanja konkurentnosti radne snage, sa željom da se neoporezivi minimum poveća i da se razmisli o nivou i stopi poreza i doprinosa, jer je taj neoporezivi iznos koji bi se povećao izuzet samo direktno od poreza na dohodak građana, dok nije izuzet od posebnog poreza, jer se iz njega takođe troši i on podleže porezu na dodatu vrednost.
Cenim da bi na ovaj način rad na crno i rad na sivo, koji imamo kada su u pitanju porezi na zaradu, a to svi znamo... Rad na crno postoji, bez plaćanja ikakvih legalnih prinadležnosti ili zarade, a imamo i taj tzv. rad na sivo gde poslodavci obično isplaćuju taj minimum koji ne podleže nikakvim porezima i doprinosima, a onaj drugi deo ili ne postoji ili se isplaćuje nekim tokovima koji ne mogu da se isprate. Cenimo da bi na ovaj način svakako došlo do određenih promena i poboljšanja kada su ovakve pojave u pitanju.
Čini mi se da kada je ovaj poreski oblik u pitanju treba razmišljati i o drugom principu, koji predviđa umerenost poreskog opterećenja. Čini mi se da je potpredsednik Vlade tu zaista kompetentan. On govori o tome da postoji relativno i apsolutno opterećenje i ta tzv. Laferova kriva u teoriji, koja pokazuje da se sa nižom i sa višom poreskom stopom može ostvariti isti poreski prihod.
Znači, kod ovog poreskog oblika treba razmisliti da možda povećanjem neoporezivog iznosa i smanjenjem poreza i doprinosa ostvarimo isti prihod. Dobili bismo konkurentniju radnu snagu, rasteretili poslodavce i uveli sve te tokove u legalnu sferu. Smanjila bi se, svakako, poreska evazija.
Želim, i više puta sam koristio govornicu Skupštine, da iznesem podatak koji smo čuli prošle godine, od sada već bivše ministarke, da su poreske utaje u visokorazvijenim državama EU na nivou od 15% bruto društvenog proizvoda, a kod nas dostižu oko 30%. Ukoliko taj podatak može biti tačan i jeste tačan, nisam ga proveravao, čuo sam ga, onda on svakako jeste jedan signal da treba da se razmišlja o reformi poreske administracije.
Poreska administracija je kod nas, moram da kažem ovde javno, imala prosperitet, i vi to znate, kada je bila u vašoj nadležnosti (i sam sam tada radio). Doživela je, dakle, organizacioni i informatički prosperitet, ali čini mi se da se stalo sa tim i da sada ima prostora da se ona i organizaciono poboljša, da se kadrovi malo stručno obuče, da se možda i taj sistem vrednovanja i motivacije radnika malo poboljša.
Naravno, ovde se može razmišljati i o drugim izmenama koje se tiču i poresko-političke teme, može se poraditi na tome da se određenim poreskim rešenjima, uprošćavanjem dođe do smanjenja administrativnih troškova poreske uprave, pre svega u naplati poreza, što bi značajno poboljšalo prihode. Nije nepoznato da tu imamo određenih problema, jer smo mala država. Velike države, sa velikim brojem poreskih obveznika, imaju fiksne troškove, koje raspodeljuju na taj veliki broj poreskih obveznika, i oni su srazmerno manji, za razliku od manjih država, kao što smo mi.
S druge strane, evo, i ovaj porez na dohodak građana, o kome sam pričao... Neka istraživanja govore da usled plaćanja poreza na zarade prema prebivalištu poreskog obveznika do 10% opštine na tome gube, jer poslodavci jednostavno u tom načinu operativnog isplaćivanja ne mogu da utvrde prebivalište, ili nisu zainteresovani. Dolazi do smanjenja prihoda koje mogu da ostvaruju opštine, tako da i na ovaj način postoji mogućnost da se efikasnije vrši naplata, sa manjim administrativnim troškovima.
Na kraju, želeo bih da podelim još neke stavove. Pre svega, poznati su fiskalni ciljevi u teoriji: ekonomski, socijalni i politički, zdravstveni, ali postoje i demografski. Republika Srbija se suočava sa velikim padom nataliteta i to je zaista jedan kompleksan problem; pogotovo se prazne rubna, pogranična područja u našoj državi. Cenim da bi se moglo razmišljati o toj temi; znam da poreska politika nije jedini način kako treba delovati i pospešiti, ali mislim da treba razmisliti o tome da se taj problem rešava porezom na neženje, koji je nekada postojao u Kraljevini Jugoslaviji, Francuskoj i Rumuniji, ili nekim značajnijim olakšicama za porodice sa većim brojem članova, odnosno dece. Možda bi se na taj način dao jedan impuls i stimulans da se natalitet u Republici Srbiji pospeši.
Evo, uz ove stavove, pitanja, konstatacije, dileme, želim na kraju da kažem da će poslanički klub SPS-JS u načelu podržati ovaj set predloga zakona. Zahvaljujem.

Iskorišćeno je sedamnaest minuta i pedeset pet sekundi od vremena ovlašćenog predstavnika. Reč ima narodni poslanik Radojko Obradović.

Zahvaljujem, gospođo potpredsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Đeliću, danas ste prvi put u parlamentu u novoj ulozi, kao potpredsednik Vlade. Ako se ne varam, ovo vam je četvrti mandat, tako da ulazite u red ministara koji su bili u najviše vlada, posle Tomice Milosavljevića. Meni je drago da vas danas vidim ovde, ali, uz sve uvažavanje onoga što ste radili kada ste bili ministar finansija i nakon toga, mislim da je danas bilo izuzetno važno da dođe gospodin Cvetković, iz više razloga. Gospodin Cvetković je preuzeo Ministarstvo finansija. Danas smo očekivali da sa njim razgovaramo o nekim detaljima za koje je juče rekao da Skupština nije mesto ili trenutak izbora Vlade nije trenutak kada se razgovara o konkretnim merama. Juče je više puta istakao da pri izboru Vlade treba razgovarati o ciljevima, ali su ovakve rasprave gde se govori o poreskom sistemu, gde se govori o zaduživanju upravo rasprave gde treba da razmenimo mišljenja o konkretnim merama koje će nas dovesti do ostvarenja tih proklamovanih ciljeva.
Složićete se da je u svakoj zemlji, u svakom demokratskom društvu poreski sistem jedan od osnovnih sistema. Ministarka Dragutinović, koja od pre nekoliko dana više to nije, mandat je počela i u toku celog mandata govorila, mandat završila, a nije uspela da izvrši tu sveobuhvatnu i korenitu reformu poreskog sistema. To je bila jedna od osnovnih stvari na koju je ukazivala, ali, nažalost, to nije urađeno.
Ono što posebno zabrinjava, to je da se tako važni zakoni, kao što su zakoni kojima se reguliše poreski sistem, ovako često menjaju. Ova dva zakona su u proceduri bila pre svega dva meseca. Jako dobro znate, radili ste u nekim zemljama u vreme tranzicije pre nego što ste ušli u Vladu Srbije 2001. godine, da su i loši zakoni koji se ne menjaju često bolji od dobrih zakona koji se vrlo često menjaju. Jedan od osnovnih uslova za privlačenje stranih investitora je stabilan poreski sistem. Ako menjate važne zakone kojima se reguliše poreska materija svaka dva meseca, pa makar te promene bile u nekoliko članova, onda šaljete poruku da ne postoji nikakva izvesnost i stabilnost jednog takvog sistema.
Sećate se najave da će se promeniti PDV na južno voće i hotelske usluge. Na kraju, u raspravi, neki su amandmani usvojeni. Predsednik Republike je taj zakon vratio, iako je to bilo uračunato u budžet. Na kraju, tog zakona nema. Slična je stvar i sa ovim dvostrukim akcizama.
Onda dođemo u situaciju da su troškovi za otvaranje firmi u Srbiji, jednokratni troškovi, među najnižima u svetu. Oni su reda veličine stotinak, dve stotine evra, u dinarskoj protivvrednosti. Ali, zato su godišnji troškovi, na primer, firmarine, među najvećima u svetu. Sad to što smo nekome učinili tako što imamo jednokratnu malu naknadu, a svake godine imamo drastičnu naknadu, apsolutno ništa ne doprinosi.
Zakon o porezu na imovinu je izuzetno važan. To je jedan od osnovnih prihoda lokalne samouprave. Poreske stope su povećane. Da li je to dobro ili loše, možemo da razgovaramo, ali je suština da se ni tu nije išlo u celovitu reformu, da se nije uradila kompletna reforma tog sistema, nego su se sporadično menjale pojedine odredbe.
Druga stvar, lokalnim samoupravama je u poslednje tri godine pod firmom štednje i svetske ekonomske krize uskraćeno od transfera 55 milijardi dinara, a onda su im vraćeni lokalni prihodi. Dobro znate da ta administracija ne funkcioniše, da tu ima ozbiljnih problema i da se na ovakav način to neće rešiti, kao što se i vraćanje imovine lokalnoj samoupravi odlaže u nedogled.
Predložili ste danas i dva kredita. Za ovaj kredit od EU kažete da je izuzetno povoljan, 200.000.000 evra. Ovde je garancija za još jedan kredit koji smo ovde izglasali pre nekoliko dana. Osnovno je pitanje, u prva dva meseca, i to je pitanje strategije javnog duga... Nažalost, ne možete da date odgovor na to pitanje, jer je to pitanje za ministra finansija. Kada pogledamo podatke o izvršenju budžeta, ne znam da li ste imali priliku da ih vidite, u prva dva meseca je ukupan deficit oko 200.000.000 evra, a javni dug se u prva dva meseca, ne računajući ova dva kredita, promenio za 500.000.000 evra. Ovi krediti su isključivo za regulisanje budžetskog deficita. Sa ova dva kredita to je još dodatnih 500.000.000 evra.
Strategija upravljanja javnim dugom je definisana u Memorandumu o ekonomskoj politici. Šta se to promenilo u strategiji upravljanja javnim dugom, ako smo u prvih mesec dana ove godine povukli praktično kompletan iznos ovogodišnjeg deficita? U čemu je tu tajna? To je potpuno drugačiji pristup od onoga koji je imala ministarka pre nego što je bilo jasno da će se izvršiti rekonstrukcija i da će ona ostati bez svoje funkcije. Da li to znači nešto drugo? O čemu se tu radi?
Ono što je pitanje za predsednika Vlade, odnosno ministra finansija: koliki je javni dug danas? Kada pogledamo zvaničan izveštaj Vlade Republike Srbije, onda je to otprilike 40% bruto društvenog proizvoda. Kada pogledamo Narodnu banku i njene izveštaje, onda je to daleko više – razlika je tri milijarde evra. Kada čujemo gospodina Jegera, on kaže da Ministarstvo finansija u Republičkoj vladi ne računa dobro javni dug i da je on nekoliko procenata veći nego što prikazuje Ministarstvo finansija. Pretpostavljam da ste bili na razgovorima sa misijom MMF-a i pretpostavljam da je on to i vama rekao, kao što je u intervjuu listu „Danas“ od 24. februara izjavio.
Slažem se ja da ti procenti mogu mnogo da govore, ali ne moraju da budu najvažniji. Da li je javni dug 41 ili 42, Vlada Republike Srbije je u Zakonu o budžetskom sistemu rekla da je to 45 procenata bruto društvenog proizvoda, nije bitno. Bitna je sposobnost da se taj dug vraća i to je osnovna kategorija prilikom zaduživanja. Nijedno zaduživanje nije besplatno.
Slažem se da postoje manje ili više povoljni krediti. Ali, ono što je danas povoljno za šest meseci ili godinu dana može da bude vrlo nepovoljno. Mnogi građani Srbije koji su uzimali dugoročne kredite za stanove ili za neke druge stvari pre nekoliko godina imali su povoljne rate, pa se za dve godine situacija drastično promenila i te rate su postale daleko skuplje.
Slična je stvar i sa javnim dugom. Ne računajući otplatu glavnice, otplata kamata je ove godine 46 milijardi dinara, 2008. godine je bila 14, 2009. je bila 20, a 2010. godine 35 milijardi. Potpuno je jasno da će i narednih godina otplata duga biti izuzetno visoka.
Još kada ste bili ministar finansija imao sam priliku da sarađujemo i tada je bilo otvoreno pitanje zašto Vlada Srbije i zašto država Srbija nema u Ministarstvu finansija deo koji će se baviti isplativošću određenih kredita. Koliko će svakim novim kreditom da poraste bruto društveni proizvod Srbije?
Nema nepovoljnog kredita. Da pitamo gospodina Čolakovića da li treba da se zadužimo još nekoliko milijardi da bi se povećale penzije, gospodin Čolaković će reći – naravno da treba. Pitajte Žarka Obradovića, vezano za prosvetare, da li treba da se zadužimo za prosvetu, svako će vam reći da treba. Ali, zato postoje prioriteti i zato na bazi prioriteta treba da definišemo šta je stvarno povoljno, a šta ne.
Međunarodni monetarni fond nam je rekao da je u poslednje dve i po godine 423.000 ljudi ostalo bez posla. Zvanična statistika, a tu se računaju i oni koji su zaposleni u sivoj zoni, beleži pad zaposlenosti – otprilike 250.000. A kada pogledamo Memorandum, koji je valjda zvanični dokument, koji Vlada poštuje i po kome radi sve što treba, u 2011. godini će broj zaposlenih u odnosu na 2010. godinu da poraste za hiljadu ljudi, što znači da će hiljadu ljudi više raditi ove godine, broj zaposlenih u 2012. će biti 26.000 veći nego što je bio prošle godine, a 2013. godine će broj zaposlenih biti 65.000 veći nego što je bio. Znači, tek za pet ili šest godina možemo da očekujemo da će svi oni koji su ostali bez posla u ove dve i po godine taj posao dobiti. Šta ćemo sa onih 19.000 firmi koje su stekle uslove da odu u stečaj? Gospodine Đeliću, pošto ste bavite ekonomijom, vi dobro znate da bez novih radnih mesta i bez zapošljavanja nema ni vraćanja javnog duga, a ni drugih stvari.
Ono što smo očekivali da nam predsednik Vlade ili ministar finansija kažu, to je kakvi su rizici našeg spoljnog duga. Javni dug je ne znamo koliki, pošto iz različitih izvora imamo različite podatke koji se razlikuju i po nekoliko milijardi evra, ali znamo da je spoljni dug otprilike došao do one granice od 80% bruto društvenog proizvoda, računajući i privatni i državni dug. Pri tom, najveći deo tog duga je u evrima, otprilike, tri četvrtine su evri, desetak procenata dolari, pet procenata švajcarski franci i desetak procenata su specijalna prava vučenja. Kakav je rizik kod promene kursa i uticaj promene kursa na otplaćivanje ovog duga?
Druga stvar, inflacija je ne samo problem Srbije, nego je postala i svetski problem. Jako dobro znate da su Kanada, Australija, veliki broj zemalja poslednjih nedelja značajno je povećao kamatne stope, njihove centralne banke su povećale kamatne stope. Kako će se to odraziti na naš javni dug? Ono što je bilo povoljno u jednom trenutku, jer je to bila strategija rešavanja problema, krize, već je strategija koja je prevaziđena. Kamatne stope centralnih banaka rastu, a to će u velikoj meri da se odražava i na kamatne stope za koje je vezan naš javni dug. Dobro znate da je naš javni dug uglavnom vezan i ugovoren po promenljivim kamatnim stopama. Svaka promena na svetskom finansijskom tržištu utiče na otežanu otplatu našeg javnog duga.
Drugi ozbiljan problem je to što je očigledno da je strategija emitovanja državnih hartija od vrednosti propala. Aukcije su u jednom periodu bile izuzetno neuspešne. Vlada Republike Srbije je krenula da emituje obveznice vezane za evro. S jedne strane, premijer javno ističe da krećemo u deevroizaciju, Narodna banka emituje obveznice koje su dinarske, a Vlada Republike Srbije, da bi napunila budžet i da bi rešila problem deficita, emituje obveznice koje su vezane za evro i direktno urušava domaću valutu.
Poznata je stvar, kada banke kupuju državne obveznice te se hartije kreditiraju kao hartije bez rizika, pošto je država najsigurniji platiša. Ako je kamata na te hartije 15%, kome se onda isplati da kreditira privredu i građane? Ispostavlja se da bankarski sistem u stvari kreditira državu.
Ovde je usvojen Zakon o budžetskom sistemu. Tim Zakonom o budžetskom sistemu je definisano mnogo toga. Usvojen je 12. oktobra 2010. godine, ali smo ga menjali već u decembru. Da li znate zašto? Zato što plate i penzije nisu mogle da budu isplaćene onako kako je to pisalo u Zakonu o budžetskom sistemu. Ono što je bila projekcija u oktobru, ispostavilo se u decembru da više ne stoji.
Taj isti Zakon o budžetskom sistemu definiše i da naš javni dug treba da bude 45% BDP-a, ali definiše i maksimalan fiskalni deficit; taj je u rebalansu iz novembra, koji je usvojen, daleko veći nego što je u tom trenutku trebalo, upravo da bi se otvorio prostor za 2011. i 2012. godinu.
Sada je pitanje koliko često ćemo menjati Zakon o budžetskom sistemu. Kada nemamo strategiju, a kažemo da o strategiji ne treba da se razgovara, onda je pitanje da li ćemo prvom prilikom menjati Zakon o budžetskom sistemu. Evo, za petnaest dana treba da krene nova promena, nova indeksacija plata i penzija. Da li će to biti u odnosu na tromesečnu inflaciju, kao što piše u zakonu, ili će se Zakon o budžetskom sistemu ponovo menjati da bi se uradilo nešto drugo ili će Vlada da odluči da još jednom prekrši taj zakon?
To su ta važna pitanja o kojima je danas trebalo da razgovaramo – na koji način će se Vlada boriti protiv inflacije, na koji način će se upravljati javnim dugom, na koji način ćemo odgovoriti ovim izazovima za unutrašnje finansijsko tržište, na koji način ćemo uraditi sve ono što nas čeka i u godini pred nama i u narednim godinama. Zato je trebalo da danas ovde bude gospodin Cvetković, a ako izbegavamo da govorimo o svemu tome, onda je jasno kakav će rezultat biti – biće nam sve gore i gore.

Iskorišćeno je petnaest minuta i dvadeset sekundi od vremena ovlašćenog predstavnika.
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu a da se ne složim da bih voleo da u ovoj diskusiji vidim i predsednika Vlade, odnosno ministra finansija u Vladi Republike Srbije, gospodina Cvetkovića, jer, kako reče u svom ekspozeu juče, građanima Srbije treba da bude bolje odmah. Odmah je valjda od danas. Postavljeni su novi ministri, ostali su neki stari, promenjen je Zakon o Vladi, promenjen je Zakon o ministarstvima, ali raspravljamo o starim zakonima i zakonima koje je predlagao stari ministar, koga više nema u ovoj vladi, a mislim da je onaj ko je objedinjavao rad svih ministarstava trebalo i da brani ovaj zakon.
Gospodine potpredsedniče Vlade, kao što ste i sami rekli, porez na imovinu nije izvorni prihod budžeta Republike Srbije; ja se tu potpuno slažem. Donet je poreski zakon koji reguliše izvorne prihode jedinica lokalnih samouprava. Niste tada bili u toj vladi, ali moram da kažem da su tim zakonom prevarene jedinice lokalnih samouprava, odnosno opštine. Republika je zadržala sve one poreze koji se najlakše naplaćuju.
Porez na imovinu je porez koji se najteže naplaćuje, najteže je utvrditi poreske osnovice i kojom imovinom raspolažu naši građani da bi mogli na osnovu nje da budu i poreski obveznici. Jedinice lokalnih samouprava su od Republičke poreske uprave nasledile određene baze podataka o imovini građana koji žive na teritoriji tih opština, i tu možda leži deo vaše odgovornosti, jer ste vi vodili jedno vreme Republičku poresku upravu, kao ministar finansija – postoji veoma mali broj opština gde su te baze podataka tačne i gde su poreske osnovice tačne. Kažem, uslovno tačne, znači sa nekom verovatnoćom da je to 70% ili 80%. Imali smo situaciju da su građani dobijali poreska rešenja za imovinu koju uopšte ne poseduju, da su morali su da pišu prigovore na ta poreska rešenja, da su plaćali porez, a kada se reši po njihovom prigovoru i kada im se vrate sredstva – ko zna kad i ko zna ko će da ih vraća.
Svrha ovog zakona, bar kako reče tadašnji ministar finansija, a naš sadašnji kolega poslanik, koga nema ovde u sali, jer to je njegov zakon, mislim na Mlađana Dinkića, jeste da se izvrši decentralizacija poreskog sistema i da se jedan deo poreskih prihoda da jedinicama lokalnih samouprava. Možete da zamislite kako to izgleda kada jedna opština kao što je opština Golubac, sa nekih 11.000 ili 12.000 stanovnika i budžetom od 130.000.000 -140.000.000 dinara, treba da napravi svoju poresku upravu, odeljenje svoje poreske uprave, treba da spremi bazu podataka koja je imovina i ko su sve poreski obveznici, treba da izda poreska rešenja, treba da naplati poreske obaveze i da vrši kontrolu poreskih prijava i kontrolu naplate poreza. Eto dokle ide taj sistem decentralizacije, kuda nas to ova vlada u nekom kontinuitetu, već godinama vodi.
Ranije je bio i Zakon o transfernim sredstvima, pa je za svaku opštinu naglašavano koliko treba da dobije iz budžeta Republike Srbije. To smo onda rešili nekim opštim zakonom, koga se ni dan-danas ne pridržavamo. Zato što Republika, iz njoj znanih razloga, ne prosleđuje sredstva u skladu sa zakonom, pribegava se povećavanju poreskih osnovica poreza na imovinu, koji naplaćuju jedinice lokalne samouprave. Svu težinu nesposobnosti Vlade ili njenog trošenja novca, koje nije srazmerno prihodima, prevaljujete velikim delom na jedinice lokalne samouprave, koje moraju da rade razne poslove koji su njeni izvorni poslovi, poverene poslove od strane Republike, da sređuju komunalnu infrastrukturu itd.
Da ne pričam o tome kako je ovaj porez izuzetno dobar, recimo, u svrhu beogradizacije Srbije. Meni je izuzetno smešno kada čujem kritike sadašnjeg gradonačelnika prema nekim ministrima ovde u Vladi, šta oni rade i zašto primaju novac, a u budžetu grada Beograda ima više sredstava za komunalne delatnosti, putnu infrastrukturu nego za čitavu Republiku. Onda dolazimo do raznih problema.
Najveći teret svih ovih poreskih reformi i najveće probleme će imati one opštine koje su siromašne i koje nemaju razvijenu privredu. Postavlja se pitanje da li stvarno mislimo dobro našim jedinicama lokalnih samouprava, da rade te poslove zbog kojih i postoje i da im omogućimo da to rade, ili ćemo da svalimo svu težinu na njih, pod izgovorom da su to porezi koje oni moraju da ostvare?
Doduše, kada je taj porez na imovinu, odnosno kada je rađen porez u izvornim prihodima jedinica lokalnih samouprava, tadašnja koalicija nije bila na vlasti u čitavoj Srbiji, računajući jedinice lokalne samouprave. Onda je i mogao u tadašnjoj vladi da se dozvoli taj luksuz, jer je često krivila druge stranke za to što moraju da plate toliki porez. Sada, zahvaljujući nekakvim koalicionim dogovorima, dobrim delom i ministra Markovića, koji na prilično nasilan način uvodi DS na vlast u svim opštinama, na određeni način žrtvujete i svoje ljude jer će mnogi građani u njima da vide te koji im skidaju kožu sa leđa.
Izgleda da je samo važno da pravi premijer, ovde na Andrićevom vencu, a ne u Nemanjinoj, bude zaštićen i da on nije taj koji je kriv za sve. Bogami, sve ovo što se dešava u državi i te kako se radi uz njegov blagoslov i njegovu saglasnost. Pusti vas da malo zabrljate neki put pa kaže – ovaj zakon više ne važi, ja sam tako rekao. Nema izmene ni dopune tog zakona, da otklonimo tehničke greške, nego samo u jednom trenutku – više ne važi.
Kada je u pitanju Zakon, gospodine ministre, o porezu na upotrebu, držanje i nošenje dobara, to je vaš zakon. Tada ste vi bili ministar finansija, 2001. godine. Izmislili ste ga zato što je tada postojala taksa na mobilne telefone. Dosetili ste se... A i na oružje, koja nikada nije bila naplaćivana, ali na mobilne telefone jeste, pa ste se tada dosetili da to nazovete – porez na luksuz.
Gospodine ministre, sada imamo izmene i dopune tog zakona, gde se ukida porez na luksuz, a to je imati teretno vozilo čija je nosivost manja od tri i po tone. Vi kažete – evo, ispunjavam tu svoju prvobitnu zamisao, taj porez ne postoji, jer teretno vozilo nosivosti do tri i po tone nije luksuz nego sredstvo za rad. Međutim, gospodine ministre, to je uvedeno pre samo dva meseca, tada ste bili u ovoj vladi. Odakle vam ta naknadna pamet? To je bio ministar iz vaše stranke. Zašto mu niste rekli zašto ovi porezi postoje, nego ste kao član Vlade digli ruku? Sada ovde navodno pomažete građanima, izlazite im u susret i ukidate taj porez.
Hajde da budemo iskreni, zašto smo uopšte i došli do ovoga da postoji porez na teretna vozila? Zato što ste ukinuli porez (ili ga umanjili) na čamce, jahte, splavove, vazduhoplove. Da biste manjak u budžetu nadoknadili, setili ste se da oporezujete pikap vozila i kombi vozila. Treba da vas bude sramota zbog toga. To nema nikakve veze sa luksuzom. Luksuz ste upravo izmenama i dopunama Zakona o porezu na upotrebu, držanje i nošenje dobara iz decembra meseca oslobodili plaćanja poreza, ili ste značajno umanjili poreske osnovice.
Kada su u pitanju ovi drugi zakoni, ostavio bih i za drugi deo deset minuta, koliko imam kao ovlašćeni predstavnik, i za raspravu u načelu. Voleo bih da mi ministar odgovori na neka od ovih pitanja.

Iskorišćeno vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe je devet minuta i četrdeset pet sekundi.
Reč ima narodni poslanik Dejan Mirović. Izvolite.