Na naslov iznad člana 8. i član 8. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić Marković, Donka Banović, Milan Dimitrijević i Nikola Lazić. Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Milica Vojić Marković. Izvolite.

Hvala, gospođo predsednice. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, član 8. glasi: „Svako je dužan da se stara o zadovoljavanju svojih osnovnih životnih potreba i osnovnih životnih potreba lica koje je dužan da izdržava, kao i da aktivno učestvuje u proceni, planiranju i realizaciji usluge socijalne zaštite u skladu sa ovim zakonom. Svako je, u okviru svojih mogućnosti, svojim radom, prihodima i imovinom dužan da spreči, otklanja ili ublažava vlastitu socijalnu izolovanost, kao i socijalnu izolovanost članova svoje porodice.“
Mislimo da ovom članu nije mesto u ovom zakonu. Na nivou konstatacije, to je sasvim u redu, ali obavezati ljude koji su ostali bez posla – 400.000 ljudi u mandatu ove vlade je ostalo bez posla – kriviti njih zbog toga što su ostali bez posla, još ih obavezati da oni budu dužni da brinu o sebi u takvoj situaciji u kojoj su se našli zaista nije na nivou šale. Prosto, zakon govori o ljudima kojima je potrebna pomoć države. Dakle, zakon mora da ima u vidu da zaista u ovoj zemlji ima veliki broj ljudi kojima je potrebna pomoć države. Oni nisu krivi zbog situacije u kojoj su se našli.
Hajde da vidimo jedan primer. Šta da kažemo o tome koliki broj dece se našao u poziciji velikog siromaštva zbog toga što su njihove porodice i njihovi roditelji ostali bez posla? Država je dužna da brine o njima. Moj predlog je, gospodine ministre, da ovaj naš amandman prihvatite zato što mislim da država ovim članom pokazuje svoje pravo lice prema korisnicima i građanima Srbije. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Milan Dimitrijević.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Gospodine ministre, stvarno mislimo da ovaj član ne treba da stoji u zakonu iz svih onih razloga koje je moja koleginica gospođa Milica Vojić Marković navela. Dakle, ne mogu biti građani odgovorni za svoj loš ekonomski i socijalni status, pogotovo ne mogu biti odgovorni zato što ih je država dovela u tu situaciju.
Šta znači da je svaki građanin odgovoran? Šta da radi 400.000 ljudi koji su ostali bez posla? Ti ljudi imaju svoje porodice, imaju svoju decu. Kako oni da brinu o svom socijalnom statusu kada ih je država dovela u tu situaciju?
S druge strane, kada govorimo o tim stvarima, da li će se posle ove čuvene rekonstrukcije Vlade nešto promeniti? Pa, neće, gospodine ministre. I dalje će biti rasipništva na nekim drugim stranama.
Za ove kategorije ljudi koje je dovela u ovakvu situaciju država se uopšte ne brine niti hoće da preuzme bilo kakvu odgovornost i brigu, nego svu odgovornost prebacuje na njih koji su i ovako ojađeni, osiromašeni i žive u potpunom beznađu. Stvarno nije mesto jednom ovakvom članu u ovom zakonu.

Na član 10. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić Marković, Donka Banović, Milan Dimitrijević i Nikola Lazić. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Milan Dimitrijević. Izvolite.

Ovim članom smo predvideli da se stav 1. menja i da glasi: „Ustanove socijalne zaštite osnivaju se radi pomoći države, autonomne pokrajine, lokalne samouprave i drugih pravnih i fizičkih lica, radi ostvarivanja prava građana“. Dalji tekst ostaje potpuno isti.
Predlažemo da ovaj amandman usvojite jer preciznije definiše ovu materiju i eliminiše nepreciznosti koje su izazvane nekim lošim prevodom koji ste nam ponudili u ovoj raspravi. Zahvaljujem.

Na član 13. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić Marković, Donka Banović, Milan Dimitrijević i Nikola Lazić. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Milica Vojić Marković. Izvolite.

Gospođo predsednice, gospodine ministre, član 13. glasi: „Na prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih u ustanovama socijalne zaštite primenjuju se opšti propisi o radu, ako ovim zakonom nije drugačije određeno“.
Mi smo brisali ovaj drugi deo rečenice: „ako ovim zakonom nije drugačije određeno“. Mislimo da ako postoje Zakon o radu i opšti propisi o radu, nijedan drugi propis koji napravite ne može biti u sukobu sa tim propisima. Smatram da ovaj deo rečenice nije uopšte potrebno unositi ovde. Hvala.

Na član 14. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić Marković, Donka Banović, Milan Dimitrijević i Nikola Lazić. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 14. amandman je podnela narodni poslanik Dušanka Plećević. Gospođa Plećević želi reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandmanom se traži brisanje stava 3. ovog člana. U tom stavu se predviđa mogućnost osnivanja jednog centra za socijalni rad za više lokalnih samouprava. Možda se na prvi pogled ovo čini racionalnim rešenjem, međutim, u SRS predlažemo brisanje ovog stava jer smatramo da svaka lokalna samouprava mora na svojoj teritoriji da ima centar za socijalni rad zbog efikasnijeg korišćenja usluga od strane onih kojima je ona potrebna.
Ovo predlažemo iz razloga što je kod nas krajnje teška ekonomska situacija i što bi korisnicima dostupnost usluga bila teža, a samim tim i neravnomerna. Oni bi morali da odlaze u druge opštine, koje su više ili manje udaljene od njihovog mesta stanovanja, da bi, na primer, podigli jednokratnu pomoć, što poskupljuje proces ostvarivanja socijalne pomoći.
Kako će osobe koje su slabo pokretne ili nepokretne moći da ostvare socijalnu zaštitu na drugoj teritoriji? Ovo se postavlja kao problem naročito u opštinama izvan velikih gradova i opštinama koje su razuđene, međusobno udaljene i po 50, 100 ili više kilometara. Da li će, recimo, po porciju hrane iz narodne kuhinje njihovi korisnici svakodnevno da odlaze u susedne opštine ili će osnivanje narodnih kuhinja u ekonomskim krizama zavisiti od dobrotvora, pa će se država ratosiljati te brige? Ne možemo očekivati da oni koji su se najviše ovajdili u proteklom periodu, zbog kojih je i došlo do sve većeg socijalnog raslojavanja, postanu dobrotvori i finansijeri narodnih kuhinja. To je prvenstveno dužnost države.
Zašto pominjem samo rad narodnih kuhinja? Zato što je to jedina delatnost u Srbiji koja je u usponu i što mnogi imaju samo taj vid socijalne pomoći.