Prvo, zahvaljujem kolegama na pomoći. Nećete verovati, gospodin Đelić je iskusniji, kaže, u Skupštini nego ja, kada je u pitanju nova tehnika. Hvala vam.
Poštovana predsednice, koleginice i kolege, narodni poslanici, hvala vam na pitanju, mada nisam siguran da je postavljeno na način da možete da dobijete odgovor u skladu s onim što Poslovnik predviđa. Ja ću, naravno, pre svega se držeći pravila koje je, nadam se, svima jasno, kao što je svima koji grade istinsku demokratiju jasno da su poslanici, kakav god izborni zakon bio, ako na sam izborni proces nije bilo primedbi, svakako predstavnici građana, a da je izvršna vlast predstavnik Parlamenta, tačnije – većine u Parlamentu.
Na isti način se ja držim pravila koje kaže – Srbija je puna dobrovoljaca da se bave tuđim poslom, najčešće u političkim izjavama, medijskim izjavama ili u kafani, ali ja se zalažem, pa se nadam da ćete i vi to poštovati, gospodine Tomiću, da prvo oni koji su nadležni za određeni posao daju odgovore i činjenice.
Naravno, na vama je, kao poslaniku, da ih prihvatate ili tumačite na jedan ili drugi način, te čitav niz onoga što ste vi retorski označili kao ''podsećam vas'', nije moguće podsećati me, jer nije bilo u mojoj nadležnosti, a moje, dozvolićete, privatno mišljenje je privatno mišljenje. Kao što je gospodin Đelić umalo tačno rekao (naprosto, žurio je), dakle, svakako postoji lično mišljenje ministra, ali bi bilo vrlo nekorektno da ga saopštava s mesta ministra i u odgovoru narodnom poslaniku, jer ga uvažava, nego ga može saopštiti lično. Ali ne služe tome ove sesije u kojima sada učestvujemo. One služe da dobijete tačan odgovor, jer ga, verujem, postavljate u ime zainteresovanih.
Jedino pitanje koje je meni, u tom smislu, bilo stvarno upućeno je – da li ja mislim da li ima cenzure u Srbiji. Ako me pitate sa stanovišta države, cenzura se uspostavlja tako što država da neki propis kojim se nešto cenzuriše. Država Srbija to ne radi. Država Srbija je odlukama ovog parlamenta postavila određena pravila.
Ako me pitate (nadam se da neću izaći mnogo iz okvira vremena, gospođo predsednice) da li postoji nešto drugo, što se meni možda privatno čini – da, meni se čini da postoji autocenzura. Autocenzura je, kaže Danilo Kiš, mnogo opasnija od cenzure, jer ljudi često, misleći da je nešto važno da prećute, to prećutkuju.
Država može samo da uspostavi pravila, ovaj parlament to čini i ja ću u okviru svojih nadležnosti moći da uradim samo jednu stvar, a to je da dodatno, jer je strašno važno sve što ste vi pobrojali, a što je deo zakletve koju smo mi položili, ja ću posebno, i već sam uputio danas predlog i nadam se da će sutra Vlada izvršiti postavljenje, postaviti u okviru ovog ministarstva državnog sekretara za informisanje.
Zašto? Da bi se sve ono što se tiče medijske strategije, medijskih zakona, konkretnih slučajeva, a verujte mi da nisam siguran da su slučajevi za koje vi tvrdite da postoje deo toga, da bi se time dodatno država bavila sa stanovišta sprovođenja zakona i uspostavljanja strategije u odnosu na profesiju. Hvala vam najlepše.
