Dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, javnosti je generalno poznat stav SRS kada god na skupštinskom zasedanju imamo ovakve predloge zakona o potvrđivanju raznih ugovora, sporazuma, zajmova itd.
Ovog puta je reč o jednom ugovoru o garanciji EPS za elektronska brojila između Republike Srbije i Evropske investicione banke, čime bi država Srbija trebalo da bude garant, odnosno neko ko se obavezuje da će garantovati za isplatu tih 40 miliona evra sredstava u ovom inače napaćenom srpskom budžetu, a inače ukupna vrednost ovog okvirnog sporazuma je oko 83,7 miliona evra.
Sada ono što bih želeo ovom prilikom da istaknem je da su se izgleda nadležni ili odgovorni malo zabrojali oko ovog posla sa brojilima i čini mi se na jedan neodgovoran način pristupili ovom poslu, a pogotovo ako se ima u vidu i to što ste pre nekih nepunih sat vremena izrekli kao vaš aksiom, a to je da posao treba dati našim ljudima, pa bih samo i zbog javnosti želeo da kažem da se recimo proizvodnjom brojila u našoj zemlji, Srbiji, bavi ukupno sedam firmi, da je na tim poslovima angažovano oko 500 radnika, da su kapaciteti za proizvodnju oko 300.000 brojila godišnje ili otprilike onoliko koliko JP EPS jesu godišnje potrebe.
Bilo je i u dosadašnjoj praksi raspisivanja raznih tendera i to po krajevima Republike Srbije. Ono što je interesantno, to je da su ti tenderi bili obarani, jer su donošenjem takve odluke praktično na direktan ili indirektan način i grubo kršeni zakoni ove zemlje.
Kada je o brojilima reč, tu su se stvari, nažalost, drastično promenile, pa se tako desilo da je po prvi put raspisan tender, gde je praktično suspendovan Zakon o javnim nabavkama i ono što se bar neko deklarativno, neko zaista zalaže, a to je da se omogući domaćim proizvođačima mogućnost dobijanja određenih poslova, mogućnost određene zarade, izgleda da to ovom prilikom nije ispoštovano, jer zahteva proizvodnju od 100.000 brojila u prethodne tri godine da bi se konkurisalo za celu količinu. Takav uslov nije mogao da bude ispunjen, jer u našoj zemlji ne može da se proda toliko.
Strana tržišta su nažalost i u ovoj oblasti nedostupna. Druge zemlje očigledno mnogo više cene svoje proizvođače, nego što to, nažalost, radi država Srbija i na takav tender i ovom prilikom, a bilo je svakako takvih slučajeva i u drugim oblastima privrede, domaći proizvođači izlaze u konzorcijumima da bi ispunili uslove, ovoga puta sa brojilima potpuno prilagođenim uslovima tendera, jer su se EPS-u okrenuli kao kupcu.
Međutim, ništa. Tako da od one famozne parole da kupujemo domaće da obnovimo Srbiju u ovom konkretnom slučaju ispada da kupujemo "Sažem" pomažemo Francusku. Ne znam da li sad to ima neke veze sa posetom predsednika Tadića, ali to su neke činjenice jednostavno koje pokazuju da je ovde nekakav redosled stvari u značajnoj meri poremećen.
Kredit kakav god da je, moje kolege su govorile o tom ekonomskom aspektu, o činjenici vraćanja u ovih narednih nekoliko godina, o visini kamate itd, kredit, dakle, koji je odobrila Evropska investiciona banka. Interesantno je da je EPS-u savetnik za ovaj posao, dakle ispred njih, bio Francuz. Možda je slučajnost što je "Sažem" ta firma koja je dobila posao.
Neka stručna javnost kaže da se ta brojila, koja su predmet ove naše današnje rasprave, prave u Tunisu, da imaju izvozne subvencije tuniske vlade, domaći proizvođači nemaju subvencije. Broj brojila je bio jedan na početku, ne znam, oko 70.000 i još 4.220 mernih grupa, sada odjedanput figuriše skoro tri puta veća brojka.
O činjenici da brojilo koje je ponuđeno ima slabije tehničke performanse od ponuđenih domaćih, da nema validno odobrenje od strane akreditovane domaće industrije, nažalost, očigledno da domaći proizvođači, i pored činjenice da su uložili mnogo novca da bi zadovoljili sve ono što je zahtevano od njih, nisu naišli na pozitivan prijem.
Ono što je takođe poražavajuće, već sam rekao, to je ta činjenica da nije važio Zakon o javnim nabavkama, tako da bilo kakva žalba na ovu odluku nije moguća. Praktično, svaka institucija može da uzme kredit i da proglasi organe ove zemlje nenadležnim. To tako ispada, iako u zakonu strogo stoji da se ne primenjuje samo na donacije i ni na šta više.
Da se mi ne ophodimo onako kako bi trebalo prema tim domaćim firmama, možda je najbolja potvrda i jedan slučaj koji se desio u jednoj nekada poznatoj firmi iz bivše nam zemlje, koja je praktično bila zamalo ugašena pre tri godine, kada nisu mogli da prodaju nigde u inostranstvu, a tada je ta nekadašnja naša zajednička država donela odluku da zameni svu postojeću staru opremu njihovom novom, dala im vitalnu pomoć da prežive i na taj način pokazala kako se vodi računa o sopstvenim interesima.
Domaćim proizvođačima, neću da kažem da se odmaže, ali očigledno da se ne pomaže. Da li je to cilj nekakve interesne grupe ili ne, to zaista ne znam, ali evidentno je da ako ne umemo kao država da proizvodimo avione ili spejs-šatlove, bar ta brojila sigurno da umemo i da imamo iskustva u tome, jedino je problem taj što ne dobijamo šansu da to zaista uradimo.
Takođe, interesantan je podatak da su sve ponude morale da budu napisane samo na engleskom jeziku, da su postavljeni izuzetno strogi finansijski i tehnički uslovi, da Evropska banka postavlja neke dodatne uslove koji očigledno nisu kompatibilni sa važećim Zakonom o javnim nabavkama.
Činjenica koja takođe može da zabrine je i da izabrani proizvođač ne raspolaže atestom Zavoda za mere za ukupne satove koji se ugrađuju zajedno sa električnim brojilom, kao i to da brojilo nema overen časovnik.
Predstavnici EPS takođe ističu da ovo javno preduzeće u poslednje tri godine pokušava da preko tendera nabavi brojila domaćih proizvođača, da to ne uspeva, jer ih oni osporavaju. S druge strane, domaći proizvođači ističu da ih očigledno EPS ne shvata, ne prihvata kao ozbiljnog partnera, uprkos nekom tom deklarativnom zalaganju, na kraju krajeva, i zvaničnoj preporuci skupštinskog Odbora za industriju, a sve u cilju da bi domaće firme trebalo na neki način da učestvuju u poslovima i da se na taj način pomogne u ovoj izuzetno teškoj situaciji.
Sada kada sve ovo imamo u vidu, onda ne treba da čudi ni podatak koji se tiče i promene cene električne energije jer praktično da nije onih ozbiljnih tehničkih i ekonomskih poremećaja koje je Vlada izazvala verovatno bi ovo poskupljenje moglo da liči na prvoaprilsku šalu, ali nažalost nije tako jer je i pravno i ekonomski napravljen presedan, a i tehnički je poremećen taj princip tarifiranja u prodaji električne energije.
Naravno, za svakog proizvođača robe je važan princip da stimuliše kupce, različitim oblicima reklama ih mame da kupuju što više, većim kupcima odobrava niže cene. Kod električne energije je obrnuto, proizvođač stimuliše manju potrošnju. Jeste to interes društva i države. Tako je i sa socijalnim problemima. Sve države sveta pomažu socijalno ugroženim građanima i kod kupovine električne energije, ali ne teranjem na niže cene nego pomaganjem budžetskim sredstvima.
Tarifni sistem kojim se u elektroprivredi stimulišu kupci služi za prilagođavanje potrošnje tehničkim karakteristikama sistema. Otuda i noćne tarife, i kolor tarife i tehnički uređaji kojima se upravlja potrošnjom, odnosno usaglašavaju se proizvodne mogućnosti i opterećenost sistema. Čini mi se da je ovakvim načinom odnosno ovakvom odlukom sve to poremećeno, a verovatno će vreme pokazati da je dara skuplja od mere.

Iskorišćeno je deset minuta vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Munir Poturak, a posle njega narodni poslanik Milan Urošević.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine Mrkonjiću, ono što sam danas hteo da kažem vezano za ova tri zakona, nekako su povezani isto kao i mi na prostoru Pazara, Sjenice, Tutina, pa sve do Prijepolja, zato što kroz taj saobraćaj ogleda se možda jedan život kako ljudi među sobom komuniciraju.
Ako zajedničkim snagama ljudi nisu udruženi u tom delu, gde za Sjenicu znaju samo kada je zima i minus 30-40 i kada Preduzeće za puteve u Novom Pazaru održava trasu koja je možda najteža u Srbiji i vašim ličnim angažovanjem se reši problem oko Sopoćana prema Gornjoj Pešteri, tek onda ljudi koji su rođeni na asfaltu nikada neće znati koliko vredi nečiji put i asfaltiranje puta prema Donjoj Pešteri, gde ste takvim potezom napravili da 15 sela dobije jednu takvu dobru komunikaciju, kojom sada ko god da ode može da nađe nove kuće u kojima porodice žive i nove privredne objekte u kojima su, najiskrenije po podacima poljoprivredne stručne službe u Novom Pazaru, i broj proizvođača mleka, mlečnih proizvoda i stoke u stalnom porastu.
Samom izgradnjom tih puteva na tom prostoru svaki dinar uložen višestruko se vraća, ne samo zbog tog privrednog potencijala kojim dajemo snagu ljudima da se sami izbore, nego zato što ti ljudi zaslužuju, zato što zajednički vekovima žive i samo od vremena zavise hoće li moći da iz godine u godinu opstanu i da prežive, hoće li biti godina dobra ili će biti sušna, kišovita, pa na tom se posle odrazi njihov život i mogu li da se bore da opstanu i da prežive.
Zahvaljujući vama, zahvaljujući vašem angažovanju u zadnje dve godine, nekoliko putnih pravaca je otvorilo oči tom narodu dole. Mogu samo da kažem da put od Sjenice preko Karoitića prema Tutinu je učinio da i taj deo koji treba da se završi, a planiran je u ovoj godini, bili ste tamo, čini da ljudi koji putuju od Sjenice prema Tutinu moraju preko Novog Pazara. Tri sata ste olakšali ljudima putovanje, smanjili im troškove, povezali ih da mogu to što rade daleko lakše da prodaju i da ponude tržištu.
Pojavili su se novi proizvođači otkupa mleka, pojavili su se novi proizvođači odgajivači stoke. Samim vašim angažovanjem mogu da vam kažem da ste učinili da se negde preko 50 putnih pravaca na prostoru Pazara, Sjenice i Donje Pešteri povežu među sobom. Vašom zaslugom i zaslugom gospodina Šutanovca, angažovanjem Garnizona iz Kraljeva i vojske i inžinjerske jedinice prošle godine, cela tri meseca je rađeno na tom prostoru.
Povezan je put i preko Deževe, Golije, Muhova i Belih voda sa Pazarom, što je ključ da se povezuju, kako je gospodin Milan Veselinović, moj kolega rekao, da tamo na tom prostoru deca do škole pešice idu i 14 kilometara, nažalost.
Ali, to je prilika da privatni prevoznici nađu šansu i da mogu da svoj posao uvežu zajedno sa lokalnom vlašću, zajedno sa vašim angažovanjem i gospodina Drobnjaka iz Puteva Srbije, lokalne samouprave iz Sjenice, Pazara i Tutina, i ljudi koji su nesebično učestvovali u tome, kao zaobilaznice oko Pazara, napravljeno je nešto što, kako kažu, vama otvara vrata, bili sutra ministar ili ne, u po dana, u po noći su vam vrata otvorena.
Ovo naravno govorim ne da, kako kažu, samo vas lično hvalim, nego hoću da naši ljudi znaju da može da se uradi kada se nešto zajednički isplanira i kada se na tom putu zajednički, zajedno sa lokalnom samoupravom, planski povežu sredstva i na lokalnom nivou i iz budžeta, i na republičkom nivou i prošle godine iz NIP-a.
Cela ta hemija, ti stubovi sredstava su učinili da u tom pravcu ide. Ove godine je takođe planski napravljeno i ceo smisao je da se, kako kažu, u kružnoj putanji povezuju delovi grada sa centrom. Vrlo je jednostavan smisao.
Pokušavamo da na nivou mesnih zajednica kažemo ljudima da nije stvar prioriteta i politike da odvajamo neke delove - da li oni glasali i navijali sa Sandžačku demokratsku partiju ili nekog drugog. Pitanje je da ljudi koji se kreću prema centru imaju olakšan put, da se zbog uskih ulica omogući vozilima i sa manjim brojem sedišta da naprave kružne ture zajedno sa lokalnom samoupravom. Da pojasnim neke stvari vezane za same linije, bile one na nivou grada, prigradske ili međumesne.
I ovaj zakon, kao i zakoni koji trebaju da se usvoje, imaće dosta problema u samoj primeni, jer 8% je na nivou gradskog i prigradskog PDV u prevozu, a 18% na međumesnom, odnosno međugradskom prevozu.
Imamo situaciju u kojoj sada određeni gradovi imaju, Beograd 16 ili ne znam tačno koliko opština ima, određeni gradovi imaju delove svojih opština, a među njima je i Niš. Ako se određene gradske i prigradske linije povezuju sa nekoliko opština, što je sasvim prirodno i normalno. Linije nisu vezane i same sebi cilj, nego je pitanje da se putnik preveze od tačke A do tačke B.
Pitanje je na koji način da se izađe u susret sa odnosnom 8%, odnosno 18%, pitanje stajališta koje treba da se utvrde na lokalnom, odnosno gradskom nivou, i da stajališta budu omogućena ne samo centralne autobuske stanice u određenom mestu, nego broj stajališta zavisi od površine neke opštine, od broja stanovnika na određenom naselju. Tako da ne bi putnik koji dođe na glavnu autobusku stanicu morao, zato što neko lokalna samouprava nije propisala neko stajalište, da koristi taksi da bi se vratio, a mogao je, recimo, negde na Banovom Brdu da stane, ili u Žarkovu, ili bilo gde.
Obavezuju se ovim zakonom o saobraćaju i ovo ministarstvo putem ovih izmena zakona, i lokalne samouprave, i autobuska stajališta, prevoznici, taksisti i prevoznici u robnom prevozu. Pogledajte koji je to segment ljudi koji se ovim izmenama obuhvata i kojim se uređuje pravac kretanja na jedan ispravan način.
Međumesne linije ne pripadaju prevoznicima. Prevoznici ih kreiraju, prevoznici ih održavaju. Linije pripadaju državi, ministarstvu. One su kreirane da bi putnike prebacili sa određenog prostora prema njihovom interesu.
Rast i razvoj saobraćaja koji je pratio uslovljavao je autobuse, a oduvek je bila obaveza u međumesnom prevozu najmanje tri. U jednom trenutku smo dozvoljavali da prevoznici imaju i starija vozila, pa je negde starosna struktura vozila u Srbiji bila preko 16 godina. Vremenom se to definisalo, pa smo negde od 2002-2003. godine uslovili da prevoznici imaju vozila, odnosno autobuse i kamione sa motorima "euro tri". Danas je to već nivo "euro četiri", pa se uslovljava dozvola u međunarodnom prevozu.
Nije stvar samo zakona, međunarodni propisi i standardi i TIR nas obavezuju kako neki prevoznici mogu da obavljaju prevoz i s kakvim autobusima. Ono što može na lokalnom nivou da se održava - da li je to vezano sa taksi prevoznicima, pa ih ograničavamo samo na teritoriji jedne opštine – želeo bih samo da onima koji su kritikovali taj stav da uputim poruku, ko hoće da radi taj posao, može lakše da ga radi ako se udruži sa taksi prevoznicima koji su organizovani sada u obliku privrednih lica, deoničarskih društava ili samostalnih društava, da nađu kooperante i saradnike iz drugog mesta.
Zašto bih vozio turiste, putnike iz Beograda u pravcu Novog Pazara, pa da ga vraćam ponovo, kada bi to povećalo troškove prevoza i bio bih manje konkurentan, nego kad bi se angažovao neki kooperant iz Beograd, pa da taj trošak bude obostrano koristan, odnosno prihod i za mene i za mog kooperanta.
Ovaj zakon navodi ljude da se udružuju i da imaju svoj smisao zašto se ovaj zakon s ovim izmenama radi. Možda nije dobro i možda bi trebalo menjati stav u kojem se vozilo isključuje i oduzima. Ako smo povećali kaznene odredbe u ovom prevozu zbog kršenja određenih stavki koje su nabrojane, mislim da ne bi trebalo da se vrši samim isključenjem i oduzimanjem vozila, zato što ne pati samo prevoznik, nego će više štete imati putnici u tom slučaju.
Dovoljno je samo da ove kazne budu samo na ovom nivou i one su poruka i opomena svim prevoznicima da oni koji žele da pošteno i dobro rade biće zaštićeni. Pre svega su kaznene mere u pravcu zaštite dobrih prevoznika, a ne u smislu sankcionisanja.
Ono što bih hteo da vas zamolim da znate, Privredna komora Užice i Privredna komora Kraljevo, gospodine Mrkonjiću, imali su skoro jedan sastanak, pre svega s namerom da obaveste ovo ministarstvo, inspektorat i lokalne samouprave na prostoru Pazara do Prijepolja da se princip kabotaže ne poštuje od strane crnogorskih prevoznika.
Da se vratimo malo unazad, u trenutku 2003. i 2004. godine, kada smo nudili Crnogorcima mogućnost da budu deo u sastavu Srbije, dozvolili smo im da registruju linije, stariji prevoznici to znaju odlično, bez ikakve zaštite domaćeg prevoza. Znači, domaće linije nismo mogli da se zaštitimo, nismo mogli da pregovaramo ni o jednoj liniji registrovanoj na prostoru iz Crne Gore prema Srbiji.
Šta to znači? Znači da su registrovali linije koje su doskočica svakoj prethodnoj liniji na domaćem prevozu u Srbiji, registrovane i po 15 minuta pre nego što pođe prevoznik iz Srbije. Imate prevoznika u 12.00 sati iz Novog Pazara prema Beogradu, imate u 11.45 crnogorskog prevoznika koji prolazi kroz Novi Pazar i uzima putnike.
Pokušali smo da reagujemo sa inspekcijom na lokalnom nivou, ako ništa drugo da pravi zapisnik, da zabeleži, da to prosledi Republičkoj inspekciji, verujte to se stopiralo i na lokalnom nivou, smatrajući da je to sukob interesa.
Podneo sam amandman, molim vas, ili dajte republičkog inspektora na prostoru Raške, Pazara, Sjenice, Tutina, kao što ima u Užicu za prostor Prijepolja, Priboja i Nove Varoši, ili dajte ovlašćenja lokalnoj saobraćajnoj inspekciji da mogu da rade po ovlašćenju republičkih inspektora.
Nikakve štete. Nema povećanja. Može novac da se jedan deo za njihove usluge prebaci lokalnoj samoupravi, da ta saradnja na celoj teritoriji Srbije funkcioniše, jer nemoguće je sa 19 inspektora, koliko ih ima, od čega su možda 12 ovog trenutka svi na graničnim prelazima u Srbiji, da rade, da kontrolišu ovo što se radi.
Sledeći korak u ovom pravcu nije samo pitanje linija onih koji sad dolaze i mogu sa najmodernijim autobusima kupljenim na lizing i onih koji, kako je neko rekao, autobusima ili kamionima iz doba Jure da se tolerišu na neki način.
Pitanje je nečega sasvim drugog, koliko su u jednom trenutku prevoznici koji su obavljali prevoz 15, 20 i ne znam koliko godina bili u situaciji da budu zaštićeni i povlašćeni i oni koji danas dolaze i da bi s novim autobusom mogli da registruju neke nove linije. Ako dolaze s novim autobusima, da li su to strani ulagači ili neko drugi, imaju pravila prilikom registracije.
Može li pre neke linije da bude pola sata ili posle 15 minuta? Može li da ostvari nekakvu registraciju ili da se udružuje, kooperira sa već postojećim? Daleko je bolja ponuda i zakon omogućava kooperantima, odnosno partnerstvo sa domaćim prevoznicima. To je šansa, a ne da uslovljavamo ili dajemo pravo nekom ko se pojavi tek sa novim autobusima da radi.
U vreme devedesetih godina, gospodine Mrkonjiću, vi znate da ste davali subvencije prevoznicima na gorivo da bi održavali linije, zato što je to bila patriotska dužnost, i danas je patriotska dužnost to. Imate delova u Srbiji u koje hteli-ne hteli ne možemo da vozimo zato što tamo možda živi tri, četiri, pet kuća u kojima ima ne znam koliko ljudi. Ako budemo postupali na taj način, i tih pet-šest kuća negde u Srbiji doći će do Beograda.
Ovde je pitanje – koliko vi, vaše ministarstvo, imate moći da naterate lokalne samouprave da vrše subvenciju na određenim linijama na lokalu?
Hoće li oni biti sastavni deo paketa, da bude dobra linija, rentabilna u odnosu na neku koja je manje rentabilna? Hoće li se praviti kružni tok u kojem će neki prevoznici imati koristi?
Naravno da treba da imaju koristi, ali od toga i lokalna samouprava i ovo ministarstvo treba da vide značaj i korist. Nije pitanje prevoznika, pitanje je ljudi, putnika koji treba da ostanu i da dobiju to svoje ljudsko, normalno pravo da imaju informaciju i prevoz na vreme. Ovde je pitanje omladine koliko će da se zadrži na tom prostoru.
Ono što sam hteo još samo da napomenem vezano za zakon, ima jedna stavka tamo gde u određenim vremenskim rokovima podnošenja linija, odnosno registracije novih ili linija starih, autobuske stanice su nekad u situaciji da ne mogu da ispoštuju sam rok, kao na primer ako negde do kraja maja smo dužni kao prevoznici da dostavimo overeni red vožnje, da sledećeg dana autobuske stanice su dužne da istaknu to obaveštenje, to je prosto nemoguće.
Znači, u roku od tri dana je prevoznik dužan da krene s prevozom. I to je nemoguće. Znači, ako do kraja maja podigne red vožnje, u roku od tri dana treba da obavi prevoz. Trebalo bi autobuskim stanicama dozvoliti deset dana vremena, prostora da mogu da istaknu taj red vožnje. To ne znači da putnici neće biti informisani na vreme. Sve se kompjuterski reguliše.
Sve informacije postoje kada putnik dođe da kupi kartu, dobija obaveštenje koji je prvi prevoznik prvi na nekoj listi u momentu kada mu treba neki putni pravac.
Takođe je neophodno da autobuske stanice prilikom overe godišnjih linija sklapaju ugovor sa prevoznicima. Ovog trenutka su, po zakonu, autobuske stanice dužne da overavaju svake godine jedan te isti ugovor. To je nepotrebno. Potrebno je da se ugovori regulišu, traju onoliko koliko red vožnje traje.
Ako pet, deset, petnaest godina taj ugovor znači onoliko koliko traje red vožnje i tamo možda neki ugovor, red, odnosno rok raskida tog ugovora bi trebalo da bude najmanje preko 60 dana jer 30 dana je nešto što se evidentira i zbog rezervacija, a i zbog obračuna, jer se otprilike mesečno vrši onaj obračun između korisnika staničnih usluga i prevoznika i još nekih 30 dana da bi se taj proces finansijski završio i da bi ljudi mogli da znaju na čemu su, pa čak i u pogledu rezervacija.
Za vas, gospodine Mrkonjiću, hteo sam samo jednu molbu. Ono što je za taj prostor bitno jeste vaše lično angažovanje, putni pravac Pazar-Sjenica do Duge Poljane. To je, ako se kad neko u filmu vidi u dronjcima i u zakrpama, taj put na to liči.
Od Duge Poljane do Sjenice je jedna deonica odlično urađena. Deo od Sjenice do Aljinovića, deo koji "Pazarput" održava, taj deo još, deo koji je od Aljinovića urađen je, tamo Užice održava i to je sređeno. Ovaj deo zaobilaznice čujem da nema dovoljno novca, ali i do sada je dosta urađeno. Eksproprijacija zemljišta je završena.
Nadam se da će građani Novog Pazara znati da cene vaš napor i vaš učinak. Ovu priliku sam iskoristio da tu poruku mojim ljudima iz Sandžačke demokratske partije i glasačima prenesem da znaju da cene vaš doprinos i učinak na tom prostoru.
Hvala vam.

Iskorišćen je 21 minut i 20 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima ministar Milutin Mrkonjić.

Ovo je stvarno prijatno i lepo. Gospodine Poturak, zahvaljujem se na lepim rečima, ali moja obaveza, kao ministra, jeste da sve to radim. Prema tome, ništa nisam uradio što je van mojih mogućnosti i ovlašćenja, čak sam malo i uradio.
Odmah da vam kažem, većinu ovih sugestija o kojima ste vi govorili mi smo već preduzeli. Tačno je da Ministarstvo nema toliko inspektora, ali što se tiče ovoga sa Crnom Gorom, tu pored mene sedi moj pomoćnik koji je odmah na licu mesta intervenisao i tvrdi da po našim saznanjima više toga nema. Ali, dva inspektora dole non-stop rade i tvrdim vam da toga više neće biti.
Sve ostale sugestije prihvatam u celini što ste rekli. Juče je kod mene bio gospodin Izet Ljajić, to je moj školski drug, između ostalog, tako da znate da je naša veza vrlo čvrsta, upravo smo razgovarali o tom putu.
Što se tiče lokalnih samouprava to ide kako ide i to ide relativno dobro. Zahvaljujem vam se na brizi i to što se već ovde govorili. Ali, što se tiče puta Novi Pazar – Sjenica, to ove godine mora da krene. Mi pregovaramo još uvek sa Turcima, videćemo, nije moj zadatak da to radim, to radi gospođa Kalanović vrlo uspešno. Očekujem vrlo brzo u toku narednih petnaestak dana da ćemo se i dogovoriti.
Dakle, rekonstrukcija, modernizacija puta od Novog Pazara do Sjenice ove godine će početi da se radi. Hvala vam najlepše.

Reč ima narodni poslanik Milan Urošević, on je poslednji prijavljeni govornik.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, članovi Ministarstva, s obzirom da zadnjih deset godina radim u Saobraćajnom preduzeću "Lasta", malo bih se osvrnuo na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju i problemima s kojima se susreću ljudi koji se bave prevozom putnika u drumskom saobraćaju.
Po mom mišljenju, glavni problemi koji postoje, to je drastičan rast cene goriva u zadnjih nekoliko meseci, nelikvidnost lokalnih samouprava i, pre svega, nelegalni prevoznici ili kako ih popularno zovu "divlji" prevoznici.
Što se tiče rasta cena goriva koji je izazvan bliskoistočnom krizom, to su neke stvari na koje ova Vlada ili ova Skupština i mi koji radimo ne možemo nešto posebno da utičemo. Takođe, nelikvidnost lokalnih samouprava, gde se obavlja prevoz za njih i gde su neredovna plaćanja za izvršen prevoz isto posledica, da kažem, svetske ekonomske krize i posledica još od prošle godine umanjenih transfera ka lokalnim samoupravama.
Jedan od većih problema s kojim se susreću saobraćajna preduzeća su nelegalni prevoznici. Vi u toku dana, u toku vožnje, možete videti mnogo malih kombija na kojima piše - sopstveni prevoz, prevoz za sopstvene potrebe, da staju na registrovana stanice i da obično seku legalne prevoznike i da im kupe putnike.
Zbog toga, pošto su u ovom predlogu zakona data veća ovlašćenja inspekciji, smatram da je to jako dobro, da će se time uticati na smanjenje nelegalnih prevoznika. U danu za glasanje ću, pre svega, zbog povećanja ovlašćenja inspekcijskoj službi glasati za taj zakon.
Što se tiče samog Ministarstva za infrastrukturu, pošto dolazim iz opštine Ub, koja je danas više puta pomenuta za vreme ove sednice nego u zadnjih dvadeset godina, koliko postoji parlamentarni život u Srbiji, drago mi je, nadam se da moji Ubljani to slušaju.
Ub je, što zaista sa zadovoljstvom moram da kažem, zahvaljujući Ministarstvu i ministru Mrkonjiću, počeli su radovi na putu Obrenovac-Ub, koji je bio jedan od najdevastiranijih puteva u Republici Srbiji. Takođe, što se tiče radova na potezu između Uba i Lajkovca, tih famoznih 12,6 kilometara, tu često prolazim, čak dođem i peške do radova koji su u Stublanici u selu iznad Uba, odnosno u pravcu Paljuva.
Činjenica je da to što kaže gospodin Mrkonjić, da put neće ići zemljom, to su nadvožnjaci i mostovi, moraju da se premoste i lokalni putevi i železnička pruga. Tako da ministru verujem na reč da se ti poslovi rade.
Nisam građevinac, ekonomista sam, iako radim u saobraćajnom preduzeću. Moram još da napomenem da je za naš kraj jako bitan most kod TE "Nikola Tesla" u Obrenovcu, koji će povezati zapadnu Srbiju sa Donjim Sremom. Takođe, ključna stvar, uz sav auto-put, uz svo poštovanje tog koridora, nama je od životnog značaja put Obrenovac-Ub. Tih 25 kilometara ko je išao zna kako je. U zadnjih deset godina bar tri puta sam gumu rasturio i svi koji su dolazili na Ub kažu da je to najstrašniji put u tom delu Srbije.
Konačno su počeli radovi pre jedno sedam dana, Štrabag radi, rok za završetak je šest meseci. Nadam se da ćemo za šest meseci doći na to svečano otvaranje.
Takođe, moram da se zahvalim i zbog dva seoska puta koji nisu bitni većini građana Srbije i možda nisu bitni u ovom trenutku, a to su put od tri kilometara između sela Gvozdenović i valjevskog sela Dupljaj, koji je neki stari vojni put, koji je dosta skratio pravac tim selima sa valjevskom opštinom, kao i put Banjanin-Novaci, koji je skratio dva kraka ubske opštine i učinio na povezivanje ljudi mnogo toga.
Kažem vam da ovaj zakon, koji će sigurno imati dosta amandmana na skupštinskom odboru, spreman sam da neka svoja mišljenja korigujem vezano i za tu najnižu cenu i za još neke stvari koje su date. Pošto se deset godina mahom družim s drumcima, odnosno s ljudima koji su završili saobraćajni fakultet, taj drumski smer, njihovo razmišljanje da je ta najniža cena dobra stvar i da to traži Gransko udruženje "Srbijatransport".
To kad neko kaže da će mali prevoznici biti oštećeni, ti mali prevoznici, takođe, udruženi su u Udruženje " Srbijatransport". To nije neko virtuelno udruženje, nego udruženje svih prevoznika koji rade u Srbiji.
U danu za glasanje glasaću za ove predložene zakone. Nadam se da će nadležno ministarstvo imati sluha za sve amandmane, bez obzira da li dolaze iz pozicije ili opozicije.

Pet minuta iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Na poslaničkim listama više nema prijavljenih za reč. Pre zaključivanja zajedničkog načelnog jedinstvenog pretresa pitam, da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje prava iz člana 96. Poslovnika? To pitam pre zaključivanja.
Ako ne, zaključujem zajednički načelni i jedinstveni pretres.
Zahvaljujem se učesnicima na sednici, predstavniku Vlade i predstavnicima Ministarstva.
Ovim završavamo rad za danas, 20 minuta pre 18. 00 časova. Rad nastavljamo u utorak, 12. aprila, u 10.00 časova, objedinjenom načelnom raspravom o tačkama koje slede po dnevnom redu.
Hvala vam.