Nije bilo ovde presretača, niti prisluškivanja.
Kada sam jednom prilikom, u onoj skupštini, pre sedam-osam godina, postavio načelniku tadašnje BIA pitanje da li se prisluškuju narodni poslanici u poslaničkim klubovima i kancelarijama ili ne, on je odgovorio – više se ne prisluškuju.
Gospodine ministre, mi smatramo, s obzirom da član 2. predviđa prikupljanje ovih podataka o kojima sam govorio i njihovu obradu, ona je za nas neprihvatljivo kako se predviđa u članu 2. Neprihvatljivo je iz napred datog obrazloženja i na član 1. predloženog zakona.
Postavlja se pitanje – čemu i kome može da koristi uvođenje ovih podataka i njihova elektronska obrada? Da li će se smanjiti korupcija i kriminal? Neće. To se uopšte ni u jednoj državi nije pokazalo kao delotvorno.
Drugo, kad su u pitanju ljudska prava, Fransoa Miteran je 81. godine predložio da se iz zakona izbace odredbe koje su se odnosile na elektronsku obradu podataka. Jer je ta "motorola" čudo od tehnike, koja može da nanese velike i štetne posledice po građane i našu državu.
Vidite zašto ovi sa Zapada nisu toliko spremni da prihvate ličnu kartu sa čipom. Što je nemaju Amerikanci? Što je nemaju u dovoljnoj meri i u tom obimu Englezi? Zato što znaju da se ti podaci mogu lako zloupotrebljavati.
Policiji ne treba ograničavati ovlašćenja kada je u pitanju kriminal i bezbednost države. U tom slučaju se zna koje instrumente ima svaka policija na svetu, a koje treba da ima i naša policija. Međutim, ponovo kažem – SRS je protiv čipa i sabiranja ovih podataka, koji omogućavaju zainteresovanom i nepozvanom licu koje do ovih podataka može doći, jer će to biti radar za kretanje lica, kontrola iz jednoga centra.
Država hoće da kontroliše sve građane i u svakom trenutku država može, ukoliko dođe do primene ovih odredaba, iz samo njoj znanih razloga i njenih interesa ili interesa neke političke stranke ili nekog političkog lidera, da dolazi kad god hoće i kad god poželi do podataka o političkom protivniku, o njegovoj prošlosti, o njegovoj privatnosti, o njegovoj imovini, o njegovom opredeljenju po bilo kom osnovu. Zato smatramo da je ovo suvišno i da ne treba.
Srbija kao moderna država 200 godina, od Karađorđa do današnjeg dana, služila se određenim podacima koji su potrebni za izdavanje ličnih dokumenata, a osnovni dokazi i dokumenti bi bili: izvod iz matične knjige, uverenje o državljanstvu, fotografija i daktiloskopiranje, uzimanje otiska desnog kažiprsta, a ukoliko nema desni kažiprst, uzima se levog kažiprsta.
"Daktiloskopska zbirka" poznatoga kriminologa Srbina Vučetića danas je nezamenjiva i ona je u primeni u celom svetu. Dovoljan je otisak prsta, ali ne na ovakav način da se uzima otisak prsta, da ga policija može uzimati i na ulici. Da li vi znate kakvo je to poniženje da se uzimaju podaci, pogotovo kad nekoga legitimiše neko od policajaca, on to doživljava sa jednom neprijatnošću, a uz to kad policajac izvadi onu kutiju sa sunđerom i mastilom i kaže: daj mi i otisak kažiprsta? To ne bi bilo dobro.
U Zakoniku o krivičnom postupku iz 2000. godine mi smo predvideli da se fotografisanje lica i uzimanje otisaka ne može uzimati bez saglasnosti nadležnoga tužioca odnosno istražnog sudije. Zašto? U većini slučajeva bilo je brojnih zloupotreba – lica se pozivaju u SUP, neko sumnja da je onaj ukrao bicikl ili pet kokošaka i pozovu ga u kriminalistički kabinet, fotografišu ga, uzimaju otiske, a čovek ni kriv ni dužan, nema nikakve veze, jer niko nije pružio valjan dokaz. Ali, zato njegovi podaci ostaju u kriminalističkoj evidenciji.
Vidim da policija sada to ne radi kao što je nekada radila, pogotovo kako je došao gospodin Dačić na funkciju ministra.
Ono što mi srpski radikali smatramo, ovde je trebalo svesti izdavanje ličnih karata na minimum dokaza. Ne samo da će građaninu biti potrebno da ima fotografiju, da ima uverenje o državljanstvu ili izvod iz matične knjige rođenih, nego se daje mogućnost da ovlašćeno lice traži i druge podatke, jer to se predviđa u zakonu. Kaže "i druge podatke koji budu potrebni". Koji su to drugi podaci? Što oni nisu, pre svega, precizirani, što nisu specificirani, da se zna u koje svrhe i koji još dodatni podaci trebaju prilikom izdavanja lične karte?
Gospodine ministre, molio bih vas da sa svoje strane date doprinos, a možete, da se ubrza izdavanje ličnih karata i pasoša, zato što se građani maltretiraju, šikaniraju, dugo čekaju za te dokumente. Sada se čeka za promenu i vozačkih, a ujedno i saobraćajnih dozvola. Danas registrujete vozilo, izvršite tehnički pregled, dobijete samo potvrdu, a za mesec dana se dobija saobraćajna dozvola.
Ako treba, popuniti određeni broj ljudi koji će da rade na ovim poslovima. S druge strane, ako treba ubrzati, a ima potrebe, uvesti smenski rad u SUP i to nagraditi, da rade u dve smene. Vidite šta rade Nemci, Nemcima je bio problem ažurnost sudova, a Nemci sada imaju neku agenciju, ali prioritet imaju zaposleni, pre podne rade svoje radno vreme, a popodne vrše dostavu poziva, spisa itd. strankama. Za to su nagrađeni sa tri evra po jednoj dostavi.
Zato mislim da ima mogućnosti da se uvede smenski rad, jer ovo je sada jedna kampanja u kojoj vi imate puno posla. Možete da angažujete i po ugovoru one koji su radili u policiji, provereni ljudi, na ispomoć, uvedite smenski rad i, s druge strane, naložite podzakonskim aktima.
Šta se događa kod nas? Ovo je neshvatljivo. Ova vlada predlaže brojne zakone, parlament usvaja, skoro sve po hitnom postupku. Šta je to po hitnom postupku, doneti 2000 zakona od 2000. godine? To je besmisleno. Ni u jednoj državi na svetu toga nema. S druge strane, zašto baš po hitnom postupku? Da se spreči javna rasprava?
Zašto zakon ne dolazi na javnu raspravu? Vidite, uskoro ćemo imati, prema najavama iz medija, mada poslanici nisu o tome obavešteni, niti su članovi Zakonodavnog odbora, ni Odbora za pravosuđe, dobili bar primerak Nacrta ZKP. Za mesec dana će doći po hitnom postupku. Nema javne rasprave, nema primedbi.
Šta se događa dalje? Ovde se donese zakon, ali se odloži njegova primena za godinu dana, a pred Skupštinu je izašao taj predlog po hitnom postupku. Šta to znači? To je maltretiranje i obmanjivanje javnosti. Taj zakon nije u primeni.
Šta je još zanimljivije? Za sprovođenje pojedinih zakona treba da se donese po desetak podzakonskih propisa, ali je najveće zlo što pojedinci podzakonskim aktima narušavaju norme osnovnog zakona. Da ne kažem da imate slučajeva da je kriminal u pitanju.
Zamislite, donet je Zakon o stečaju. Vlada i jedan ministar su 2005. godine doneli pravilnik o nagradi stečajnih upravnika. Nagradu stečajni upravnik u "Agroživu" u Pančevu treba da dobije 580.000 evra. Kada bi sada, gospodo poslanici i gospodine ministre, uputio sam jednu predstavku, ali nisam dobio odgovor na nju, mada bi po Poslovniku i Ustavu trebalo da mi odgovorite.
Kada bi sada izvršili analizu od 2005. godine do današnjeg dana, po tom pravilniku, koji je menjan, videli biste da je pola privatizovane imovine otišlo u ruke privatnika i stečajnih upravnika. Da li stečajni upravnici dele sa nekima iz vlasti, verujem da bi to samo mogla da utvrdi vaša policija. Toliko o ovom amandmanu.

Na član 2. amandman je podnela grupa od 21 poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo. Reč ima narodni poslanik gospodin Zoran Antić.

Dame i gospodo, amandman na član 2. SNS odnosi se, pre svega, na obrazac i na izgled obrasca. Mi smo jako nezadovoljni tim izgledom obrasca. Smatramo da on u dovoljnoj meri nije niti kvalitetan, niti reprezentativan za Republiku Srbiju i da su tu učinjeni ozbiljni propusti. Isto tako, ono što je nama zasmetalo kada je u pitanju taj obrazac, to je problem mikrokontrolera.
Smatramo da oni građani koji podnesu zahtev da imaju mikrokontroler u samom obrascu lične karte, na to imaju pravo, ali mi imamo veliki problem sa očitavanjem tih ličnih karata. To očitavanje stvara velike troškove, jako je mali broj uređaja, naročito u malim sredinama i mislim da, generalno, problem sa mikročipovima, ako ćemo iskreno, i niska pismenost naših građana kada je u pitanju problematika mikročipova, stvara veliki problem i za zloupotrebu i za eventualnu krađu pojedinih podataka.
Ono što mislim da ispred SNS treba u ovom trenutku da kažem je da imamo veliki problem sa fotografijama. Kvalitet fotografija je katastrofalan. Mislim da je većina građana nezadovoljna kvalitetom fotografija i mislim da su potpuno u pravu svi privatni fotografi koji su nezadovoljni rešenjem iz 2006. godine, kojim su potpuno isključeni iz ovog procesa.
Mislim da MUP u ovoj oblasti nema dovoljno stručne kadrove, čini mi se da često nema dovoljno kvalitetnu opremu, da se ne poštuje ni ona procedura koju je samo izdalo kada je u pitanju fotografisanje, gde se javlja često problem sa lošim neonskim osvetljenjem, činjenica da se fotografisanje vrši u boksovima, da je ta fotografija čini se iz premale daljine, neujednačenog osvetljenja, to je isto očigledno za svakog profesionalca koji dobro poznaje ovu oblast.
Baš zbog toga imamo fotografije koje su krajnje problematične i žao nam je što u ovom predlogu rešenja niste poveli malo više računa o tome i pronašli način, makar tu formu, da se kroz ideju o licenciranju, jer to je čini mi se popularno kada je u pitanju ova vlada i od 2000. godine naovamo imamo licenciranje za sve i svašta, uključe privatni fotografi u taj posao i da se sačuva veliki broj radnih mesta, bez kojih su ostali zahvaljujući tom članu i toj odredbi u zakonu.
Mislim da u ovoj oblasti imamo jedan veliki problem koji nije samo problem MUP-a, čini mi se svih mogućih ministarstava, agencija, institucija koje su počele da se bave državnim preduzetništvom. Znate, kad nemate dovoljno para iz budžeta, vi osmislite način kako ćete od građana, od privrede da dođete do nekih sredstava, kako ćete da neke sopstvene prihode uvećate.
Bukvalno imamo činjenicu da državno preduzetništvo sve više uzima maha, a u isto vreme, kada treba javna preduzeća da restruktuirate, skoro sam imao prilike da razgovaram sa radnicima Aerodroma "Beograd", onda se, bez ikakvog osnova, bez mogućnosti da ta novoformirana preduzeća budu privatizovana, izdvajaju neke celine, pod opravdanjem da će na taj način lakše poslovati i da će se lakše privatizovati, da je to primereno nekoj tržišnoj privredi, jednom tržišnom načinu privređivanja.
Znači, ako je jedan princip za javna preduzeća, za društvena preduzeća koja su u procesu privatizacije i u procesu restruktuiranja, taj isti princip valjda treba da bude za državne institucije i državne institucije treba da se oslobađaju svih onih delatnosti, da to prebacuju na privatni sektor, to je nešto što je valjda sasvim prirodno.

Reč ima gospodin Milan Lapčević.

Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, iskoristiću priliku, pošto nemamo tako čest slučaj da ste prisutni u parlamentu po određenom zakonu, da vas obavestim o nekim problemima koji su vezani za policijsku upravu u Nišu i da postavim neka pitanja.
Naime, u Policijskoj upravi u Nišu od kada su počeli da se izdaju novi dokumenti, pasoši i lične karte, iako se taj posao radi na nekoliko lokacija u gradu, gužve su konstantne i skoro da nema nijednog mesta u gradu na kojem se izdaju ta lična dokumenta da se ne stvaraju ogromne gužve i da se čak ne ide dotle da se mora stajati u redovima ili nekog da platite da vam stoji u redu, da bi došli na red da predate dokumentaciju za dobijanje lične karte ili pasoša.
Ista je situacija ili još i gora što se tiče registracije vozila i dobijanja nove saobraćajne dozvole, odnosno tablica. S obzirom da se taj posao radi već treću godinu, pasoši i lične karte, da se saobraćajne dozvole po novim pravilima izdaju od početka godine, gužve ne jenjavaju, čak je bilo u jednom periodu kada je dolazilo do incidenata u samim prostorijama gde se predaje dokumentacija.
Prosto se može steći utisak da taj posao nije dovoljno dobro organizovan, odnosno da ga ne radi dovoljno veliki broj ljudi. Ako imate dve godine konstantno po 50 ljudi u redu svakog dana i ako ne stignete tog dana da uzmete tih prvih 40 brojeva, koliko može da obradi jedno mesto koje prima dokumentaciju, onda morate sutradan ponovo da dolazite da čekate ili je čak bilo slučajeva da su ljudi stajali, dođu rano ujutru ili ranom zorom, preko noći, čekaju u redu da bi taj svoj broj preprodavali nekome ko će sutra doći da preda dokumentaciju.
Mislim da to nije dobro organizovan posao i da to ne sme da se dešava u jednoj normalnoj i organizovanoj zemlji. Građani kada izađu na izbore biraju određenu vlast, oni biraju i žele, dajući svoj glas, da dobiju vlast koja će organizovati državu, tako da njima najmanje vremena oduzima, da im bude što jeftinija i efikasnija. Ako se na ovaj način organizuje posao, ovi upravni poslovi koji se tiču policijske uprave, mislim da zaista to nije interes građana i da je to u stvari maltretiranje građana.
Što se tiče registracije vozila…

Izvinjavam se, gospodine Lapčeviću, amandman koji je podnela poslanička grupa Napred Srbijo odnosi se na zahtev podnosioca zahteva da se ugradi ili ne ugradi mikrokontroler. To je jedna stvar.
Druga stvar, ministar Dačić je jedan od ministara koji je svaki put svaki svoj zakon od početka do kraja obrazlagao i ispraćao odavde, upravo iz Skupštine, pa vas sada molim da u vrlo kratkom roku povežete saobraćajnu dozvolu sa mikrokontrolerom koji se ugrađuje ako to traži podnosilac zahteva na ličnoj karti. Hvala vam na razumevanju.

Zahvaljujem se na intervenciji. Naravno da to nije direktno vezano, ali prosto se radi o poslovima koji se čekaju i poslovima koji direktno utiču na svakodnevni život građana. Ako se pribavljaju lične karte i ako se izmene ovog zakona usvoje sutra na glasanju, isto će se dešavati i nadalje, ništa se neće poboljšati u realnom životu.
Dakle, moje pitanje je zašto je to tako? Zašto, ako već ta dokumenta koštaju svakog građanina, zašto nemamo veći broj službenika da to radi? Te lične karte, pasoši i ostala dokumenta nisu džabe. Građani ih plaćaju. Ako ih plaćaju, zašto samo troje službenika rade dan-noć, ne mogu glavu da dignu i naravno da ne mogu da obrade sve zahteve?
Treća stvar, to pitanje sam uputio pre dve-tri nedelje. Nisam još uvek dobio odgovor. Nije jedinstven slučaj, ali je vrlo eklatantan. Godinu i po dana niška policijska uprava nema načelnika. Izvinite, drugi ili treći grad po veličini u zemlji da nema načelnika SUP godinu i po dana, mislim da to nije u redu i da tu nešto nije normalno, pa vas pitam šta su razlozi za tako nešto i da li ćete preduzeti nešto da se ove anomalije u pogledu izdavanja ličnih dokumenata prebrode, odnosno da građani dobiju kvalitetnu uslugu, da ne čekaju u redovima, da ne budu maltretirani, jer su oni zaslužili da imaju efikasnu upravu koja će im rešavati probleme za kratko vreme. Izvinite zbog malog odstupanja od teme.

Reč ima poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, voleo bih da ministar nama kaže zašto ovaj amandman nije prihvaćen. To ne mogu da naslutim iz ovog obrazloženja koje nam je napisano, zato što mi izgleda da naš amandman niko nije ni čitao.
Onda dolazi i pitanje – zašto se predlažu zakoni ili izmene i dopune zakona? Zakoni, odnosno izmene i dopune zakona valjda se predlažu da bismo popravili jedan zakon, da bismo olakšali njegovu primenu, da bismo u njegovoj primeni imali bolje rezultate i da bismo one nedostatke koje jedan zakon ima otklonili.
U obrazloženju koje je poslato iz Vlade Republike Srbije kaže se da se amandman ne prihvata zato što stav 5. člana 8. nije obuhvaćen Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o ličnim kartama. Taj novi član 8. ima četiri stava i mi smo tražili da se ubaci peti. Ne znamo, osim jednog prilično trapavog obrazloženja, zašto taj stav nije prihvaćen.
Tačno je da se ovaj zakon često menja. Evo, već posle nekoliko meseci ponovo ga imamo u proceduri i želja nas narodnih poslanika iz opozicije je da zakon bude bolji kada se izglasa i donese, a ne da bismo vršili opstrukciju rada Skupštine Srbije.
Ovako, kada pročitam neko obrazloženje, imam dva osećaja u sebi. Prvi osećaj je da neki vaš saradnik, gospodine ministre, koji je napisao jedno ovakvo obrazloženje, imam osećaj da su ga druga deca dok je bio dete tukla, pa sada ima komplekse niže vrednosti i rešio je da se razračunava sa narodnim poslanicima.
S druge strane, osećam gorčinu kao narodni poslanik, jer za svaki od ovih amandmana uloženi su sati i sati truda, čitanja zakona, konsultacija s ljudima iz tih oblasti koji su u neposrednoj primeni bili ili su još uvek u primeni nekog zakona.
Znate šta, dešava se, nažalost, kod nas da se više računa ono što je tamo neki savetnik dobio kao neku informaciju od nekoga, nego onaj životni deo u primeni jednog zakona. To je ono što naše zakonodavstvo čini trapavim i sporim.
Gospodine ministre, bili ste narodni poslanik u isto vreme kada i ja u periodu od 2004. do 2007. godine. Jedan tvrdoglavi ministar nije hteo da prihvati ni jedan jedini amandman koji bi podnosila opozicija. Posle tri ili četiri meseca imali smo predloge o izmenama i dopunama tih zakona u kojima su bili baš amandmani opozicije.
Mislio sam da su ta vremena iza nas, pogotovo što je bilo izmena i dopuna zakona u kojima čak ni član tog osnovnog zakona nije bio obuhvaćen, ali baš u interesu da se popravi zakon podnošeni su amandmani i na te članove i ova vlada u kojoj ste vi sada prvi put predsednik je prihvatala te iste takve naše amandmane.
Znači, cilj donošenja zakona jeste da se on popravi, a rad ove skupštine da se ogleda u njenoj efikasnosti, da učestvuje u popravljanju zakona da ne bismo ponovo za nekih mesec ili dva ili pet meseci imali izmene i dopune jednog istog zakona.
Ako pogledate obrazloženje videćete još tri-četiri takvih sličnih amandmana. Mislim da s ovom praksom treba da se prekine, jer način na koji mi podnosimo amandmane regulisan je poslovnikom o radu Narodne skupštine Republike Srbije, istim onim poslovnikom na osnovu koga se ovi zakoni nalaze u proceduri. Vaši saradnici, bez obzira kakvo su detinjstvo imali, moraju da poštuju naš poslovnik o radu.

Na član 3. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta. Da li neko želi reč? (Da.) Gospodin Petar Jojić.