Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, razlog zbog kog ne odgovaram na svaki od argumenata koji se iznosi ovde kada se obrazlažu amandmani jeste, između ostalog, zbog toga što je argumentacija koja se iznosi ovde bila osnovna argumentacija i u raspravi u načelu.
Dakle, mi u raspravi u pojedinostima i dalje govorimo o tome da li će izmene i dopune ovog zakona od parlamenta napraviti pijacu, da li će izmene i dopune Zakona o izboru narodnih poslanika obesmisliti ili će, pak, po mom dubokom uverenju, napraviti korak dalje u izgradnji političkog sistema u Srbiji.
I dalje, argumentacija da mi radimo po nalogu, da ovo nije naša volja, da se mi, navodno, ovde stidimo, da smo pognutih glava i takve potpuno besmislene stvari koje ovde čujemo, to je razlog zbog koga ne odgovaram na svaki od tih argumenata, moram priznati ponekad sa jedinom namerom da vređaju druge.
Onaj ko ima nedostatak argumentacije i poseže za uvredom, mislim da zaista najčešće i sve sam sklonija tome, ne zaslužuje nikakav odgovor. Mislim da mu odgovor daju građani na izborima, kao što će odgovor građani na izborima dati i onim strankama koje u parlament uvedu korumpirane ljude koje će neko posle kupiti.
Dakle, građani će dati svoj sud i zato duboko verujem da su ove izmene i dopune Zakona u skladu sa onim što jesu interesi građana, a to je da političke partije, kao nosioci predizbornih aktivnosti i političkih aktivnosti svakako, imaju svoju ključnu aktivnost u organizovanju, sprovođenju, kandidovanju itd.
Po mom dubokom uverenju, mi moramo da tražimo onaj sistem koji će onemogućiti da političke partije postanu gospodari ljudi koje su građani birali, a način na koji je do sada funkcionisala Skupština i tumačenje Ustava po kome su partije vlasnici mandata poslanika, jeste zloupotreba i jeste na neki način izvrgavanje izborne volje građana.
Dakle, Ustav nije rekao da partije imaju mogućnost da raspolažu mandatom, Ustav je rekao da narodni poslanik može, ako narodni poslanik može, onda je potpuno legitimno da se zakonom propišu uslovi koji će omogućiti da narodni poslanik podnošenjem ostavke svoj mandat stavi na raspolaganje stranci sa čije je izborne liste izabran.
Ubuduće, opet ponavljam po ko zna koji put, mi kao svoj politički cilj i program biramo priključenje Srbiji EU, mi hoćemo da uskladimo svoje zakonodavstvo sa nekim standardima, nekim rešenjima koja postoje u najrazvijenijim zemljama Evrope. Nas na to niko ne tera, mi ne radimo po nečijem diktatu, radimo po dubokom ubeđenju da je to u najboljem interesu Srbije i njenih građana.

Reč ima dr Zoran Šami.
(Miloš Aligrudić, sa mesta: Replika.) Nemate pravo na repliku, iznet je stav koji je svima vrlo dobro poznat.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Hajde mi malo vratite vreme.
Imam 40 sekundi, savršeno dovoljno da kažem dve stvari. Prvo, to da je ovaj zakon protivustavan jasno je i pravnim laicima. Ali, u raspravi u načelu sam rekao da on ne samo da je protivustavan, on je protivan zdravom razumu. I da to ilustrujem, naveo sam samo jedan primer od desetine primera koji se, verujte mi, mogu navesti.
Posledica tog mog primera, vezanog za ministre u Vladi, jeste amandman gospodina Ružića. Sad mi je žao što nisam naveo svih 15-ak ili 20 primera gluposti koje su posledice ovakvog zakona. I dalje stojim na stanovištu da je ovaj zakon poguban, protivustavan i protivan zdravom razumu i služiće na bruku i sramotu onih koji ga donesu.

Reč ima gospođa Jorgovanka Tabaković.

Ne bih se čudila da je najveći deo rasprave vođen od strane laika i neupućenih ljudi u materiju na način kako je vođen u dobrom delu diskusije. Ne želim da dajem ocenu, kao što ne pristajem da meni neko daje ocene na način izlaganja, ponašanja i ocene koje iznosim kao narodni poslanik.
Ali, građanima dugujemo da kažemo šta je to dobra parlamentarna praksa, šta su iskustva starih demokratija i šta su oni na koje želimo da se ugledamo.
Zaista se čudim da niko od diskutanata nije podsetio na jednu dobru knjigu, koja je ovde u Srbiji prevedena 2008, a izdata je 2006. godine. Molim građane da obrate pažnju na nju, zove se - Parlament i demokratija u 21. veku. To je izdanje UN, računam zajednice na međunarodnom nivou koja zaslužuje poštovanje svih koji žele da čuju i da vide.
Godine 2006. je izdata knjiga koja govori o parlamentu i demokratiji, pravima poslanika, otvorenosti parlamenta, kontrole njegovih troškova, odnosa sa građanima, zaštiti poslanika. Prevedena je 2008. godine, mnogo pre nego je neke šokiralo ono što je moralo da se desi. Iz ove knjige, inače vrlo korisne za čitanje onima koji ne žele da otvore oči i čuju ono što građani žele, u smislu želje za promenom svog života nabolje, da saznaju, da pogledaju makar ono što stoji od 37. do 41. strane, nije mnogo, četiri strane nek pročitaju. Zove se zaštita prava poslanika u vršenju njihovih mandata.
Da, možda neko smatra da ovde može da iznese najgnusniju uvredu, da pokuša da ponizi nekoga iznoseći makar kakvu laž, ničim i nikad dokazivu, zato što ga Komitet za ljudska prava iz 93, Interparlamentarne unije, izdavača ove knjige, štiti sledećom odredbom: "Poslanička nepovredivost se odnosi na sve što je izrečeno ili napisano, ili učinjeno od strane poslanika u obavljanju njegovih redovnih zvaničnih dužnosti. Ovakva zaštita je apsolutna i doživotna i traje čak i po prestanku svojstva poslanika. Sve zemlje, bez izuzetka, prihvataju princip poslaničke nepovredivosti koji je definisan na ovakav način."
Neka građani procenjuju da li baš sve što se kaže za ovom govornicom treba da bude zaštićeno na ovaj način.
Na 39. strani, u odeljku koji govori o individualnim pravima poslanika i stranačkoj disciplini, govori se o tome da je neophodno uspostaviti odgovarajuću ravnotežu između zahteva koje postavlja stranačka disciplina i prava poslanika da slobodno iznose svoje mišljenje. Sve parlamentarne zemlje članice UN nemaju istu praksu, ali imaju određene iste principe kojih se pridržavaju.
Jedino je Indija 1985. godine, u cilju sprečavanja, ''borbe protiv zla, političkog preleta u druge stranke'' za koju su smatrali da može da podrije temelje njihove demokratije i principe koji je održavaju donela mere kojima poslanik mora da podnese ostavku ukoliko se ne slaže sa programom svoje stranke. Jedino Indija 1985. godine.
Švedski parlament ima praksu, to su jedina dva izuzetka od slobodnog raspolaganja poslaničkim mandatom, da ukoliko je poslanik isključen iz stranke ili napušta svoju stranku tokom trajanja perioda na koji je izabran može i dalje ostati poslanik, ali ne može da se priključi drugoj poslaničkoj grupi, niti može formalno da se pridruži nekom drugom organizovanom delu u parlamentu.
Ono na šta ukazujem posebnu pažnju, citirajući udžbenik koji se zove – Parlament i demokratija u 21. veku – koju su neki koji bi da o demokratiji pričaju, ali propustili da ga nauče i kroz praksu i kroz teoriju, jeste sledeće - sigurnost poslanika u pogledu njihovog mandata u parlamentu je od osnovnog značaja za nezavisnost parlamenta.
Te stoga:
a) na isključenje poslanika iz parlamenta kao kaznu za njegov izlazak iz stranke treba gledati kao na moguću povredu nezavisnosti tog poslanika; valjda zato naš Ustav i kaže da poslanik može svoj mandat da poveri eventualno stranci; svoj, a ne bilo čiji; no, mere protiv preleta u druge stranke mogu biti neophodne u nekim pravnim sistemima za rešavanje pitanja korupcije; moj kolega Stanimirović iz DS pre neki dan reče veliku istinu – samo su u Srbiji svi krivi dok se ne dokaže suprotno; nažalost, to je tvrdnja tek nekih koji svoju snagu dokazuju na izborima i ona nije značajna;
b) zakone koji dozvoljavaju opoziv poslanika tokom trajanja mandata trebalo bi uzeti sa oprezom zbog potencijalnog ugrožavanja nezavisnosti poslanika;
c) prestanak članstva u samoj političkoj stranci ne bi trebalo da vodi gubitku mesta u parlamentu.
Evo odgovora svima koji kažu – diktat, nalog, ova ili ona komisija, konvalidacija nečega što se već desilo ili tome slično. Ne, ovo nije moj rukopis, ne, ovo nije moja interpretacija. Ovo je citat knjige koju su izdale UN, a kud ćete veći autoritet? Od mene oni koji žele neće čuti ružnu reč, da se iskupe za sve ovde iznete uvrede.
Cilj je da ovaj parlament bude što manje partijski, a očekivanje mene i mojih kolega je da on bude parlament naroda i građana, a ne pojedinačnih partija. Na nama je odgovornost da tim izazovima odgovorimo.
(Aleksandar Martinović, sa mesta: Replika.)

Nema osnova za repliku.
Na član 15. amandman je podneo narodni poslanik Momo Čolaković. Da li neko želi reč? (Da.)
(Aleksandar Martinović, sa mesta: Onda povreda Poslovnika.)
Izvinite, gospodine Čolakoviću, za reč se javio gospodin Martinović, reklamira povredu Poslovnika. Izvolite, gospodine Martinoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 107. Poslovnika, pogaženo je dostojanstvo Narodne skupštine. Niti sam ja, niti je bilo ko od kolega bilo koga ovde uvredio.
Ako je za nekoga uvreda kada se kaže istina i kada se podseti šta je bilo pre tri, četiri ili pet godina, onda to možda jeste uvreda, ali onda zaista ne znam koja je razlika između uvrede i iznošenja činjenica.
Prvo, što se tiče onoga što je rekla gospođa Kolundžija, ni u jednoj dobro uređenoj državi standard ne može da bude mišljenje, mora da bude norma. Da li u EU postoje pravne norme koje su unifikovane, a koje se odnose na izbor narodnih poslanika? Ne postoje.
Što se tiče gospođe koja je govorila pre mene, zaista nisam video tu knjigu izdatu od strane UN, ali sam video drugu knjigu koju je napisao Tomislav Nikolić 2006. godine i koja se zove "Teško do Ustava". Sve ovo što pričamo u odbrani člana 102. Ustava, u toj knjizi je izneo upravo gospodin Tomislav Nikolić. Nisam čitao knjigu UN, ali znam šta je rekao gospodin Tomislav Nikolić na redovnoj konferenciji SRS 19. maja 2005. godine.
(Predsedavajući: Gospodin Nikolić nije prisutan.)
Znači, mandat pripada poslaniku u nekim okolnostima, a pripada Tomislavu Nikoliću u drugim okolnostima. Kako okolnosti mogu da određuju kome pripada mandat? Valjda se ne obaziremo na okolnosti, obaziremo se na izborne rezultate. To je ono što Ustavni sud neće nikome moći da objasni. Ovde se radi o tome da ljudi koji danas pokušavaju da pogaze normu Ustava danas pričaju jedno, a pre nekoliko godina su pričali drugo.
Ako nekoga vređa što SRS podseća na ove činjenice, evo, zaista se duboko izvinjavam.

Reklamirali ste povredu člana 107. U stavu 2. nije dozvoljeno neposredno obraćanje narodnog poslanika drugom narodnom poslaniku.
Jesam povredio Poslovnik ako se to odnosi na vas što vas nisam opomenuo jer ste se obraćali neposredno drugom narodnom poslaniku. Konsultujte stenogram, pa ćete videti da sam u pravu.
Što se tiče prava na repliku koje vam nisam dao, pozivajući se na odredbu člana 107. stav 1, sada ste je zloupotrebili.
Upozoravam vas, nemojte više to raditi, jer ste pod nazivom da odgovarate gospođi Kolundžiji, koja inače nije tu, uhvatili široki zahvat pa ste stigli čak i do narodnog poslanika koji nije prisutan.
Izvinjavam se gospodinu Čolakoviću. Nadam se da smo se razumeli, gospodine Martinoviću.
Dajem reč gospodinu Čolakoviću. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovano predsedništvo, uvaženi narodni poslanici, u pripremi ovog zakona poslanička grupa PUPS je učestvovala, to sam u prethodnom izlaganju rekao, i dala je podršku rešenjima koja su ponuđena.
Podsetiću da je bilo više varijanti da se dođe do rešenja koje je bilo prihvatljivo za većinu narodnih poslanika, uključujući i opoziciju, tako da je bilo i predloga od strane opozicije da se izbalansira pitanje određivanja mandata na listama, 50% da pripada političkoj partiji, a 50% po redosledu ili 80%-20% ili po izbornim rezultatima. Te varijante su razmatrane u više navrata i vladajuća koalicija se opredelila za ovo što je ponuđeno.
Moram da kažem da smo u to vreme uočili određene slabosti ovog predloga i na javnom slušanju koje je bilo organizovano u ovom parlamentu istakli smo kao svoje mišljenje i kao svoj stav da može doći do određenih problema kada su u pitanju koalicione liste. U tom pogledu na javnom slušanju mogu da kažem da smo dobili podršku svih onih koji su učestvovali u raspravi, pa i stručne javnosti koja je bila prisutna. To je nama dalo mogućnosti i ohrabrenja da podnesemo amandman koji smo podneli. Vi ste ga ovde u parlamentu dobili.
U daljoj raspravi u vezi sa našim amandmanom, koji je precizan i jasan u zaštiti pre svega kandidata koji su na listi pojedinih političkih partija, a i političkih partija, kako se to kaže manjinskih, ne bih to rekao nego svih, jer to što se može desiti manjinskoj partiji u koaliciji može da se desi i većinskoj partiji, ali sa manje verovatnoće obzirom da imaju više kandidata.
Svim partijama u ovom parlamentu to odgovara i mislim da nema niko primedbu, pa čak ni ona partija koja izlazi samostalno na izbore, mislim na uvažene poslanike SRS. Zbog toga smo mislili da će to biti prihvaćeno.
Međutim, ispostavilo se da navodno Venecijanska komisija ima rezervu prema tom predlogu. Mi smo se potrudili da malo razgovaramo šire, sa stručnom javnošću i kod nas u partiji i stali smo na stanovištu da to nije baš tako. Mi smo dobili mišljenje Venecijanske komisije, doduše ne na ovaj predlog zakona nego na prvu verziju, koja je u martu bila u pripremi.
Biću slobodan da pročitam taj deo koji se odnosi na naš amandman, a koji uvažava interese svih političkih grupacija koje su u ovom parlamentu. Odnosi se na član 92, a mišljenje je broj 6192011 od 1. marta 2011. godine.
Ovim amandmanom se želi da se definiše procedura za zamenu izabranog člana parlamenta drugim kandidatom sa liste koja je podneta. Član 92. obezbeđuje da u slučaju zamene, partija koja vraća mesto u parlamentu je slobodna da načini izbor po svom diskrecionom pravu. Nešto tako slično moglo bi da se oceni da se kaže kada je u pitanju regulativa manje zastupljenog pola.
Zbog toga smo mi nastavili našu aktivnost i u dogovoru sa predstavnicima poslaničkih grupa vladajuće koalicije u toku dana smo došli do saglasnosti da pokušamo da primenimo naš amandman koji sam u ime poslaničke grupe PUPS podneo i u tom pogledu dobili saglasnost da u ovom tekstu koji smo dobili ponudimo da ovo i uđe u proceduru.
Mislimo da je to dobro i predlažemo da sve poslaničke grupe podrže taj amandman koji odgovara svima, a nije u suprotnosti sa stavom drugih relevantnih činilaca u vezi sa ovim.
Još jednom sam želeo da kažem da, što se tiče stava vezano za manje zastupljeni pol, podržavamo predlog gospođice Jerkov i Papuge. Amandman koji su one podnele ćemo podržati.

Na član 15. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zlata Đerić, Srđan Spasojević i Miroslav Markićević. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima gospođa Zlata Đerić.