Poštovani narodni poslanici, u momentu kada jedna Grčka se nalazi pred ogromnim iskušenjima baš zbog toga što je u proteklih nekoliko decenija došlo do prekomernih zaduživanja, zbog toga što se nisu uskladila prava sa onim što su stvarne mogućnosti jedne države vidimo koliko neosetno brzo se može doći u velike probleme i koliko je teško izaći iz njih. Zbog toga danas, kada Vlada Republike Srbije predstavlja ove aranžmane, ona to radi sa punom svešću da bilo kakvo zaduživanje naše zemlje mora odgovarati na pravi način na potrebe našeg društva, da svaki dinar, svaki evro, svaki dolar zaduženja mora obezbediti novu budućnost, da ne sme biti tu da bi se održalo stanje stvari nego da bi se unapredila krvna slika naše privrede, otvorila neka nova mogućnost.
Mogu reći da ono što je danas pred vama u potpunosti odgovara jednoj ovako zahtevnoj definiciji onoga za šta moraju da služe bilo kakve nove obaveze Republike Srbije.
Naime, pogledajmo prvo aranžman koji je postignut sa "Fijatom". Prvo bih da razjasnim jednu tehničku stvar. Garancija nije zaduženje u smislu da zajmoprimac neće biti Republika Srbija nego zajednička firma koju je Republika Srbija formirala sa međunarodnom kompanijom "Fijat". Međutim, imajući u vidu da naša zemlja želi da vodi veoma odgovorne javne finansije, po zakonima koje ste izglasali u oktobru mesecu prošle godine, kada računamo naš spoljni dug mi računamo na isti način zaduženje i garanciju. Oni nisu ista stvar i Srbija je jedna od veoma retkih zemalja, ne samo u Evropi nego i u svetu, gde će se garancija računati na isti način po Zakonu o budžetskom sistemu, čije ste izmene izglasali prošlog oktobra, baš zbog toga da bi imali veoma odgovorno upravljanje našim javnim dugom.
Šta je garancija? Garancija je data preduzeću čija aktiva nije dovoljna da zadovolji zahteve poslovnih banaka i međunarodnih finansijskih organizacija, ali koje vrši investicije koje treba u srednjem roku da mu obezbede da bude kreditno sposoban kada sam iz sopstvenog poslovanja prati takav dug. "Fijat" i investicije koje idu u formiranje tog novog preduzeća jeste jedna od takvih investicija. Ovaj novac je tu da se kupe mašine. Ovaj novac je tu da se pripreme hale. Ovaj novac je tu da se pripremi logistika. Ovaj novac je tu da se pripremi radna snaga i da se već sledeće godine zajednička firma počne približavati ciljnom nivou proizvodnje od 250.000 vozila koji će kao investicija, a sutra kao izvoznik, predstavljati nešto što se još nije napravilo u našoj zemlji. Drugim rečima, najveća grinfild investicija, s jedne strane. Sa druge strane, to će predstavljati 1,6 milijardi evra izvoza. Prema nekim procenama, više od milijardu evra priliva za našu zemlju.
Na bazi takvih cifara, imajući u vidu strukturu i činjenicu da Srbija ovde preuzima garanciju za 200 od ukupno 500 miliona evra, vidimo da se ove garancije uzimaju da bi se formirala apsolutno nova ekonomska vrednost i nešto što ima lančane efekte. Mislim da je danas citiran i memorandum koji je pripremio MMF, koji pominje da se makroekonomska situacija u Srbiji poboljšava pre svega zbog nove sorte investicija koje imamo u našoj zemlji, koje idu sada u industriju i koje mogu da generišu izvoz. Najveća od njih je ova investicija u Kragujevcu za "Fijat".
Zbog toga, ako pogledamo ovu garanciju, ta garancija je tu da nikad budžet Republike Srbije ne bude izložen. Mi imamo i naše predstavnike u zajedničkom preduzeću, a i garanciju da postoji zajednički interes i "Fijata" i italijanske Vlade da se taj zajam vrati iz sopstvenih sredstava firme koja se kroz ovaj aranžman gradi.
Što se tiče 150 miliona evra, one nisu za bilo koja mala i srednja preduzeća. Tačno je da se radi ovde o najvitalnijem delu naše privrede, ali vredi primetiti da je ova tranša 151 od ukupno 250 miliona evra, koji su obezbeđeni za domaće izvoznike.
Izvoz je ono što omogućava danas građanima Nemačke da dobro žive. Izvoz je ono što je u boljim godinama obezbedilo pre nego što je došlo do problema na finansijskom tržištu, ne u uslugama, naročito u domenu tehnologije, građanima Irske da, jednoj od najsiromašnijih zemalja EU, postane jedna od najbogatijih.
Izvoz je zapravo za zemlju gabarita i sa geografskom pozicijom koju okupiramo prava ispravna strategija za našu zemlju, samo što nije dovoljno reći "treba više izvoziti". Srbija od prošle godine, mada smo imali značajan napredak, i dalje ne izvozi dovoljno. Jeste, prošle godine, ako pogledamo ono što je bila pokrivenost uvoza našim izvozom, došli smo do jedne od najboljih pokrivenosti u istoriji Srbije, ne samo u poslednjih 10 godina, 20 godina nego od Drugog svetskog rata jer to je tradicionalno ona boljka i teškoća naše ekonomije, ono što nas je redovno i u prošlosti dovodilo do makroekonomskih kriza i do devalvacije dinara. Ukoliko jedna nacija uvozi mnogo više nego što izvozi, na kraju krajeva, one brane koje postoje, a to su krediti, to su investicije, to su donacije, ne izdrže dugo i u datom momentu ispaštaju devizne rezerve i u krajnjem ishodu vidi se na kursu domaće valute.
Zbog toga za sve one, a uveren sam da je to ogromna većina prisutnih u ovoj Skupštini, koji žele da decenije koje dolaze budu decenije mnogo stabilnijih ekonomija Srbije, nezavisno od toga ko će biti na vlasti, oni će pozdraviti ovaj aranžman jer zapravo je ciljno napravljen i na zahtev samih izvoznika da se tendencija koju konstatujemo od prošle godine i protekle dve godine, a to je povećanje za 36% našeg izvoza, da se ta tendencija nastavi.
Ovaj aranžman sa EIB je napravljen tako što smo pitali naše domaće izvoznike šta je to što vam je potrebno da još više uspete, ne neke firme koje tek treba da se dokažu na tuđim tržištima, već neke koje već neke 10, neke 20, neke nekoliko stotina miliona evra plasiraju u regionu i u Evropi i njihov odgovor je bio da u ovom momentu krize. Oni koji su u stanju da povećaju izvoz, imaju jedan ključni problem, a to je da ni jedna poslovna banka trenutno u Srbiji ne može zbog ispravne regulative za prosek naše ekonomije da im da novu podršku jer ono što su mogli da založe su založili, a samim tim nisu u stanju da povećaju asortiman, nisu u stanju da povećaju obim proizvodnje i na taj način ostavljaju, a samim tim i naša nacija, seriju mogućnosti neiskorišćenosti.
Na koga mislimo? Mislimo na valjaonicu u Sevojnu. Mislimo na našu konditorsku industriju. Mislimo na našu metalnu industriju, mislimo na one naše industrije koje su, pardon, mislimo na metalsku industriju. Mislimo na gumarsku industriju u Pirotu.
Sada, u ovome, ne razmišljamo o "Mišlenu", zato što on ne može pretendovati na ova sredstva, već na ono što su vredni Piroćanci u poslednjih nekoliko godina izgradili, a to su fabrike u domenu tehničkih guma, i u domenu obuće. Sredstva koji oni očekuju iz ovog aranžmana su tu da bi obezbedili izgradnju treće fabrike za reciklate. Time bi se kombinovali dva dobra, s jedne strane reciklaža, da se ne ruži naša zemlja kroz neiskorišćene gume, a sa druge strane smanjenje uvoza guma i, na taj način mogućnosti da se proizvodi i više izvozi.
Naša zemlja mora da izgradi mrežu izvoznika. Deo tih izvoznika će biti poput "Fijata", filijale velikih međunarodnih kompanija. U nekim sektorima je to jedini izlaz. Danas, da bi se napravio jedan konkurentan model automobila u svetu, mora se uložiti između tri do pet milijardi dolara – da bi se uradio dizajn, da bi se uradio marketing, da bi se probilo u distribuciji. Oni koji nisu obezbedili pozicije do sada, veoma će teško to uraditi sami. Možda je to moguća strategija za gigante poput Brazila, poput Kine ili Indije, to sigurno i to smo osetili na sopstvenoj koži sa Zastavom, ne može biti slučaj sa Republikom Srbijom. To ne znači da Srbija ne može biti igrač u automobilskoj industriji.
Kroz ovakav aranžman ulazimo u sklop jednog od vodećih auto proizvođača. Na ovaj način se formira ekosistem auto-komponetaša. Više ih je od sto u našoj zemlji i jedna ovakva investicija, budite u to uvereni, najjači je adut za Srbiju, da posle prve, prvuče i drugu, pa i treću fabriku. Tako je krenulo i u Slovačkoj pre 10 godina i oni su uspeli da privuku čak tri proizvođača. Danas ta zemlja, koja je nama u mnogo čemu slična, ima izvoz koji predstavlja, ne kao u Srbiji 30% BDP, nego 110% BDP. To je ono što su oni uspeli da urade i nema nikakvog razloga da Srbija u tome ne uspe.
Izvoznici, to nisu samo onaj deo velikih međunarodnih kompanija, to je svuda, od poljoprivrede, konditorske industrije, tradicionalnih industrija, tehnologije, sve ono što i naši domaći izvoznici mogu da uspeju. Ovih sada 150 miliona evra, sledeće godine još 100 miliona evra je tačno ono što im je potrebno. Ako ste detaljno pročitali, videćete da Apeks četiri je drugačiji od Apeksa tri, ne samo zbog toga što je decidno okrenut ka izvoznicima, nego i zbog toga što predviđa situaciju koju sam malopre i opisao.
Naime, naše najbolje firme koje redovno vraćaju njihove kredite, čije banke prepoznaju potencijal, ali koji zbog toga što sav raspoloživi kolateral koji je mogao biti dat je dat, ne mogu ići korak dalje. Ova intervencija države će omogućiti da ovi krediti budu odobreni. Ovo će omogućiti da naša najbolja preduzeća, jer se u suštini radi o 100 najjačih domaćih srpskih izvonika, dobiju onu podršku koja će im omogućiti da nastave da pobeđuju na regionalnim i na evropskih tržištima.
Napokon, što se tiče aražmana sa Svetskom bankom – da li je dobro što imamo budžetski deficit? Bio bih najsrećniji da ga nemamo. Ali, u ovom momentu krize, Srbija ima jednu od najnižih stopa budžetskih deficita u Evropi. To je 4% ove godine. Prema prvom nacrtu budžeta za sledeću godinu će to biti još manje, ne više od 3,6% BDP. Isti zakon koji sam malopre pomenuo predviđa, ne samo da se garancija i zaduženje računa na isti način, nego ste, poštovani narodni poslanici, predvideli da će Srbija postepeno smanjivati njene budžetske deficite do 1% 2015. godine.
Budžetski deficit je tu. Ako se ne varam, samo tri zemlje u Evropi nemaju budžetski deficit danas. Radi se o Luksemburgu i Estoniji, veoma specifičnim malim ekonomijama, i radi se o Norveškoj sa njenim naftnim nalazištima. Jedna Francuska ima deficit od 9% ove godine, jedna Velika Britanija je nekih 10% ove godine. Grčka, o kojoj pričamo treću godinu za redom, ima deficit koji je sada uspela kroz ovaj veliki napor da smanji sa 12% na 9%, a Srbija je na 4%.
Pre ove krize, radi se o pet vlada, nijedna nije predložila pre krize budžetski deficit koji je prešao 3,5% BDP i to je dobro. Ako već postoji ovaj deficit, umeren, onda je valjda najpametnije da pokušamo da nađemo najstabilnije, najduže i najjeftinije izvore da ga pokrijemo, sa jedne strane. Ukoliko to uspemo kroz jedan ovakav aranžman, da damo podstrek i nekim reformama, mi ćemo biti na dodatnom dobitku. Ovo je precizno, ovo što predstavlja aranžman sa Svetskom bankom.
Ovih 100 miliona dolara dolaze sa uslovima na koje Srbija sama sa uslovima na sopstvenom domaćem tržištu ne bi mogla uopšte da razmišlja. Radi se o roku od 20 godina – 15 godina i pet godina počeka i stopa u kojoj je libor na šest meseci a koji trenutno predstavlja 0,40%, plus jedna marža od 1,19%, tj. 1,6% kamate na godišnjem nivou i dužina kredita od 20 godina.
Uporedimo sa onime što smo u stanju da uradimo na domaćem tržištu i videćemo da ovaj aranžman predstavlja masivnu uštedu za finansiranje ovako definisanog deficita.
Poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, apsolutno ste u pravu kada kažete da država, ma kakva bila situacija, mora pratiti da se javni dug ne izmakne kontroli. U tim domenima se lako gubi kontrola, a izuzetno teško vraća. U Evropi u ovom momentu imamo nekoliko primera. Naši građani preko TV to mogu da vide i na šta to liči kada jedna zemlja u kontinuitetu živi iznad sopstvenih mogućnosti, kada se isplaćuju plate i penzije koje su iznad onoga što sama nacija stvara.
U međunarodnim finansijskim odnosima je ama baš isto kao i u međunarodnih odnosima – ljubavi nema, postoje samo interesi. One nacije koje sebi dopuste da pokušaju da žive iznad svojih mogućnosti, realnih mogućnosti i kvaliteta rada i izvoza, i te kako u perspektivi plaćaju visoku cenu.
Ovi aranžmani koje danas imamo su apsolutno u skladu sa jednom veoma obazrivom politikom javnih finansija, aranžman sa "Fijatom" će za dve godine formirati najvećeg izvoznika u istoriji naše nacije. Naša strategija, i to mora biti strategija svih vlada koje dolaze, jeste da na bazi ove investicije nastavimo da jačamo sopstvene pozicije u automobilskoj industriji.
Ako pogledate investicije u svetu, videćete, a možda na iznenađenje mnogih, da ako gledamo investicije koje mogu dati veliki iznos izvoza, nema mnogo sektora. Postoje samo tri sektora koja, ako privučete investitore, možete dobiti izvoz. Radi se o automobilskoj industriji, elektronskoj industriji i o informacionim tehnologijama, i delimično hemiji. Zbog toga, automobilska industrija kao šansa se mora iskoristiti. Ovo je aranžman i ovih 200 miliona evra su garancija su apsolutno ispravan korak u tom pravcu.
Što se tiče naših domaćih izvoznika, ovaj aranžman od 150 miliona evra, u potpunosti je izrađen da odgovori na njihov zahtev i njihova pitanja, da im omogući da prošire asortiman, da naprave liniju koja im fali, da povećaju halu i da pobede, da nastave da pobeđuju. Radi se o najkvalitetnijem delu naše privrede.
Napokon, umereni deficit se ipak mora finansirati. Ako uspemo da ga finansiramo na 20 godina sa kamatom od 1,7%, a uspemo da sprovedemo strukturne reforme, mislim da smo na dobitku. Hvala puno na vašoj pažnji.

Pravo na repliku, dva minuta, narodni poslanik Dragan Stevanović.

Sve je ovo lepo što ste rekli, gospodine Đeliću, samo ne znam da li ste mislili na našu državu? Lepo je to što se promoviše vrh automobilske industrije, ali ću vas podsetiti da danas kada odete u Maksi diskont, jedemo pasulj iz Azerbejdžana, jedemo paradajz iz Turske i jedemo jabuke iz Makedonije. Dok ste u vrhu automobilske industrije, nas okruženje i Turska hrane, i to, zamislite, jednu poljoprivrednu i agrarnu Srbiju koja je, pre svega, u vašim i ko zna čijim strategijama u svemu tome videla svoju izlaznu šansu.
Lepo sam vas pitao, nemojte da me učite šta su garancije – u budžetu piše da će garancija biti u iznosu od 135 miliona, a ne 200 miliona, onoliko koliko vi dajete "Fijatu". To je jedna stvar.
Druga stvar, vrlo je lepo igrati se sa statistikom, sa uvozom i sa izvozom, ali smognite snage pa kažite zašto je bilans i rast izvoza, odnosno pad spoljno trgovinskog deficita ove godine, odnosno prethodne godine bio takav kakav jeste, zato što ste izvozili ono što je 30 do 40% na berzama povećalo svoje cene. Zato što ste istorijski maksimum doživeli u izvozu pšenice, a ne zato što ste postigli konkurentnost malih i srednjih preduzeća i što ste njima dali mogućnost da izvoze. Šta je najdrastičnije palo u uvozu? Mašine i oprema. Ono što kvalifikuje državu da bude tehnološki spremna, konkurentna i da izađe na svetsko tržište. U prethodnoj godini to je doživelo najveći i najdrastičniji pad kada je uvoz u pitanju u Srbiji.
Lepo sam vas pitao – gde su efekti 315 miliona evra potrošenih upravo u svrhe o kojima vi pričate? Gde su efekti svega toga? Finansirana je likvidnost, finansiran je budžet Republike Srbije kroz PDV i u proseku 39 drugih mesečnih zahvatanja ove države. Vi ćete sada da nas uveravate kako su ovi krediti dobri. Znam vrlo dobro šta je dug, šta je garancija, a šta je zaduživanje.

Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč da iskoristi svoje pravo u ovom delu sednice? Ne.
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 96. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog jedinstvenog pretresa prijave za reč u pisanom obliku sa redosledom narodnih poslanika podnele poslaničke grupe: LDP, DSS, Napred Srbijo i SRS.
Prelazimo na deo sednice gde pravo na reč imaju narodni poslanici, a po redosledu i prijavama za reč u zajedničkom jedinstvenom pretresu o predlozima zakona iz tačaka od 1. do 5. dnevnog reda.
Prvi prijavljeni govornik je narodni poslanik Bojan Đurić, a posle njega narodni poslanik Zoran Nikolić.

Poštovana potpredsednice Skupštine, potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, ipak na početku moram da protestujem zbog ovakvog ponašanja Vlade. Gospodin Đelić je treći predstavnik Vlade od početka ove rasprave jutros. Mi nemamo problem sa tim što se ministri kao na straži smenjuju na svakih sat vremena. Imam problem s tim što su njihovi nastupi ili obrazloženja ili argumentacija delimično suprotni ili kontradiktorni. Tu pre svega mislim na gospođu Kalanović. Gospodin Ćirić i sada gospodin Đelić su bili prilično konzistentni.
Na samom početku moram da odgovorim ili da postavim još neka dodatna pitanja u odnosu na ono što je gospođa Kalanović govorila pri kraju prepodnevnog dela sednice, obraćajući se između ostalog i poslanicima LDP, tvrdeći da nije bilo lažnih obećanja u odnosu vrednost, intenzitet, dinamiku, investicija u "Fijat" i da je sve ono što smo na tu temu govorili obična izmišljotina. Mi, naravno, ni jednog trenutka nismo govorili o tome da je "Fijat" obmanuo Republiku Srbiju ili domaće građane. Pre svega smo govorili o tome da je tu bila čitava serija lažnih obećanja, nerealnih obećanja, te potrebe da se fascinira domaća javnost i da se stalno brojevi koji su dobri, ohrabrujući, ali valjda ne naročito veliki sa aspekta neke predizborne kampanje, dodatno obećavaju.
Kad smo već kod toga, morao bih samo da podsetim na tri izjave ministra Dinkića davane u periodu septembar 2008. – januar 2009. godine i decembar 2010. godine. Ovaj popodnevni deo rasprave očigledno nije zapao u deo stranci G17 plus, pošto vidim kada nema njihovih ministara ili njihovog potpredsednika Skupštine da vodi sednicu, ni njih nema u sali, uz dužno poštovanje prema gospodinu Vukoviću i gospodinu Mileniću.
Dakle, u septembru 2008. godine, prilikom potpisivanja ugovora sa "Fijatom", gospodin Dinkić kaže sledeće – ugovor sa italijanskim "Fijatom" vredan 950 miliona evra predstavlja do sada najveću investiciju u Srbiji. Gospodin Đelić danas kaže da će ona to u stvari postati tek 2012, 2013. godine, koja će obezbediti 4.750 radnih mesta i do 2011. godine će se ostvarivati jedna milijarda evra izvoza. Danas "Fijat automobili Srbija" imaju 1.100 zaposlenih, a ne 4.750 zaposlenih, kako je tada obećao ministar Dinkić i daleko smo od te cifre od jedne milijarde evra izvoza, kao što smo još dalje od ove cifre koju je danas pomenuo gospodin Đelić kada je rekao da će izvoz biti milijardu i 600 miliona evra.
Dana 30. januara 2009. godine, tada još uvek potpredsednik Vlade Mlađan Dinkić odlaže početak proizvodnje novog modela za kraj 2010. godine i daje najčvršće moguće garancije u "Politici" i RTS. Gospođa Kalanović je sumnjala u relevantnost izveštaja i medija na koje se pozivamo. Namerno sam odabrao dve praktično državne kuće RTS i "Politiku" kao referentne izvore. Godine 2010. godine nema ništa od novog modela. Gospodin Dinkić kaže da novi "Fijat" stiže iz Srbije sigurno do kraja 2011. godine. U prepodnevnom delu sednice gospodin Ćirić je taj trenutak vezao za 2012. godinu, odnosno za kraj sledeće godine.
Gospodin Dinkić je bio vrlo precizan u projekcijama iz 2008. godine, čak se bavio i time koje će klase biti automobil, pa kaže – novi automobil biće dugačak 3,8 metara, imaće dve varijante 1200 i 1400 kubika. Tada je bila aktuelna cifra 300.000 automobila godišnje, gospodin Ćirić jutros kaže 200.000, gospodinu Đeliću to izgleda malo, u popodnevnom delu sednice je to morao da poveća na 250.000. Neću citirati izjave gospodina Dinkića, koji je išao toliko daleko da je novi model iz "Fijata" ocenjivao kao pravi ženski automobil. Verovatno je takva faza predizborne kampanje bila, pa je tako bilo i biračko telo. Toliko o obećanjima i kredibilitetu.
Zbog toga, gospodine Đeliću, danas imam problem da u potpunosti poverujem u ono što su vaše projekcije koje iznosite u ovom trenutku, uz sve najbolje namere i uz generalni stav LDP koja nije protiv investicije "Fijata". Mi smo od samog početka načelno i u svim onim prilikama kada je Skupština imala prilike da se o tome izjašnjava podržavali tu vrstu investiranja. Uvek smo imali problem i zamerku, kao što i danas imamo, na ponašanje domaćih političara, pogotovo pojedinih stranaka u Vladi Republike Srbije, da nastavimo oko ovog dela garancija koje su vezane za "Fijat".
Slovačka jeste dobar primer, ali mislim da se ona preterano koristi u domaćoj javnosti uz zanemarivanje niza vrlo važnih razlika koje postoje, koje su postojale između Srbije i Slovačke, investicije za ulaganja, političke klime, itd. Prvo, Slovačka nije uvek bila uspešna zemlja u tranziciji, do sredine 90-tih ona je po mnogo čemu bila slična Srbiji, a nakon toga i nakon političkih i demokratskih promena odlučila je da mnogo brže krene u proces evropskih integracija. Donela je političku odluku o ulasku u NATO, koju Srbija 10 ili 15 godina toga još uvek izbegava. Vrlo brzo je nadoknadila zaostatak u evropskim integracijama i zbog toga ona danas nema nekoliko puta veći prihod od izvoza automobilske industrije, nego ima prihod koji iznosi 20 milijardi evra, što je 12 ili 13 puta više od onog prihoda od milijardu i 600 miliona evra koje gospodin Đelić i drugi članovi Vlade projektuju kao najoptimističniji mogući scenario za "Fijat".
Drugi problem koji postoji kod investicija u automobilsku industriju je što tržište automobila, pogotovo u Evropi, ipak nije neograničeno. Postoje neki gornji limiti po broju vozila ili po tom periodu obnavljanja voznog parka o kojima moramo da vodimo računa. Jesu tri fabrike velike došle u Slovačku, nekoliko njih u susednu Češku, veliki deo automobilske industrije u Mađarsku. Nisam siguran da postoji mnogo prostora u ovom delu Evrope za dalji razvoj automobilske industrije, van ovih gabarita o kojima ste vi pričali. Verujem da na tom nivou do te proizvodnje od 200 ili 250.000 automobila jeste moguće razviti proizvodnju, pod uslovom da postoji tržište za takve proizvode.
Za razliku od starih socijalističkih firmi, kakva je "Crvena zastava", pa kasnije "Zastava" bila nekad, sasvim sam siguran da "Fijat" neće proizvoditi više od onog broja automobila koji može da plasira na tržištu koji mu je na raspolaganju. Ono što država treba da učini je da ta tržišta otvori, da vodi mnogo aktivniju regionalnu politiku jer su to pre svega tržišta za proizvode koje pravi ili koje će uskoro praviti "Fijat automobili Srbija" u Kragujevcu pod ovim ili onim nazivom.
Gospodin Ćirić je dosta govorio o sredstvima obezbeđenja za ove kredite i garancije ili kolateralima, kako se danas moderno kaže. Mi nemamo primedbe na to kakva su sredstva obezbeđenja u slučaju "Fijata" i ne sumnjamo da će taj kredit biti isplaćen, odnosno da neće biti aktivirane garancije. Postoji drugi problem u Srbiji, što se čitav niz garancija koje se neprekidno daju javnim preduzećima po pravilu aktiviraju i što Republika Srbija, odnosno njen budžet, nikada ne mogu da naplate kroz regres onu sumu novca koju su isplatile kao garanti za kredite javnih preduzeća ili preduzeća u državnoj svojini.
Mislim da je ono što se dešava proteklih dana sa Galenikom možda najbolji primer za tako neodgovorno ponašanje.
Nije tačno da su neke garancije ranije aktivirane samo za Srbijagas i neke druge firme, aktivirane su i za EPS značajno u iznosu, Železnice Srbije da vas podsetim. Železnice Srbije su preduzeće u kojima svake godine dajete osam hiljada evra subvnecije po radniku koji tamo radu, 21 hiljada zaposlenih u Železnicama Srbije je skoro 20 puta više ljudi nego što danas radi na ovom nivou proizvodnje u Fijata automobilima u Kragujevcu.
Još jedna stvar pa ću ostaviti vremena i kolegi Ostojiću. Bilo je puno primedbi i na tretman Sandžaka, sve u toj atmosferi da nije dovoljno da neko ima dva ministra u Vladi, nego da na svakoj sednici moramo da slušamo te žalbe, onih koji su 10 ili 11 godina u vlasti kako nije došlo dovoljno sredstava ili kako nema puteva. Pre nekoliko dana sam bio u Tutinu i zaista sam šokiran time da na pojedinim delovima put u onom smislu, u kome se on tako definišu u modernoj Evropi bar proteklih 150 ili 200 godina uopšte ne postoji, ali je to pitanje i za gospodina Omeragića i o tome je trebalo da razmišlja onda kada je svim srcem podržavao predsedničku kandidaturu Velimira Ilića na predsedničkim izborima u Srbiji, tada ministru za kapitalne investicije i najvećeg graditelja pre ove najnovije faze u kojoj je tu palicu preuzeo Milutin Mrkonjić.

Devet minuta i deset sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Milan Lapčević, posle njega narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, danas je prirodno ratifikacija ugovora, odnosno potvrđivanju garancije koje Republika Srbija daje za uzimanje kredita za Fijatovu fabriku automobila u Kragujevcu. Po prirodi stvari je zadobila najviše pažnje poslanika, pa će se i moja diskusija uglavnom odnositi na ovaj deo garancije koje danas u Republičkoj Skupštini potvrđujemo.
Da se vratimo malo u nazad, da podsetimo građane na istorijat oživljavanja fabrike automobila u Kragujevcu. Ako se sećate 2006. godine je tadašnja Vlada kupila licencu za proizvodnju Fijatovih automobila i to pre svega Fijat Punta u fabrici Zastava u Kragujevcu i tada je tu licencu sa pratećim mašinama i opremom platila 13 miliona evra.
Sredinom 2006. godine na dalje, Zastava je proizvodila po Fijatovoj licenci plaćenoj tzv. Zastavu 10 koja je bila potpuno identična replika Fijat Puntu. A ti automobili su u sebi sadržali oko 30% delova koje su proizvodili domaći dobavljači ili domaći saradnici, domaće firme koje su bile u ugovornom odnosu sa Zastavom. Po tom osnovu se jedan veliki broj i malih privrednika i ljudi koji žive i u Kragujevcu i u okolini zapošljavao i imao dakle određene prihode na osnovu proizvodnje tog automobila.
Godine 2008, u predizbornoj kampanji dve teme su dominirale tadašnjom izbornom kampanjom, jedna je potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji.
Druga tema je bila hiljadu evra besplatnih akcija, jer sam zaboravio da kažem da je to bila druga tema.
Treća tema je bila oživljavanje srpske privrede kroz strateški ugovor koji će podići Srbiju na noge, strateški ugovor sa Fijatom i fantastičnim ulaganjima u novu Fijatovu fabriku u Kragujevcu koja će proizvoditi, kad 200 hiljada, kad 300 hiljada, kad 250 hiljada, zavisi od potrebe i od situacije, kada ko od državnih zvaničnika tu poštapalicu želi da koristi.
Podsetiću vas da je recimo 30. aprila 2008. godine potpisan memorandum o saradnji između predsednika Fijat grupacije Serđija Makionea sa tadašnjim ministrom Dinkićem i predsednikom države Tadićem, gde je rečeno da je Fijat zainteresovan da u Kragujevcu proizvodi a ne da sklapa, potpuno nove modele svojih automobila uz obavezu da za prvih godinu dana podigne produkciju na oko 90 hiljada vozila a za dve godine na oko 150 hiljada vozila godišnje.
Prva godina i te dve godine posle su odavno iza nas, a evo teksta od 9. decembra prošle godine gde se kaže da je 8. decembra, dakle, dan pre toga Fijat automobili Srbija izbacio svoj 15-to hiljaditi automobil. To je bila glavna vest u svim medijima u Srbiji da je fabrika Fijat automobili Srbija izbacila 15-to hiljaditi automobil za 11,5 meseci.
Dakle, ni govora o 90 hiljada, ni govora o 150, 200, 250 ili ne znam koliko hiljada automobila, a još manje govora o tome da će najveći deo tih automobila biti izvezen i da će Srbija po tom osnovu smanjiti svoj spoljno-trgovinski deficit, da će država Srbija zaraditi na tome, da će se radnici zaposliti itd, itd.
Pri tom potpisivanju sporazuma takođe je rečeno da će dolaskom Fijata broj radnika u Kragujevcu biti povećan a evo prostom analizom, tada su Zastavu automobili zapošljavali 4.700 radnika, jutros u prepodnevnoj raspravi čuli smo bivšeg ministra ekonomije, potpredsednika Vlade gospodina Dinkića koji prezentuje ovu stvar kao svoj lični projekat, da u fabrici automobila Fijat automobili Srbija danas radi hiljadu ljudi. Petnaest hiljada automobila se proizvodi, hiljadu ljudi radi što je za tri hiljade i 700 manje nego što je radilo pre četiri godine. Tih 15 hiljada automobila se isključivo prodaje u Republici Srbiji i to uz subvnecije države Srbije.
Danas ratifikujemo, odnosno dajemo garancije da Fijat podigne kredit u visini od 500 miliona evra i potpisivanje ugovora i memoranduma o saradnji a kasnije ugovora od septembra 2008. godine ni jednom jedinom rečju se nije govorilo da će ulaganja Fijata koja su trebala da budu 700 miliona evra biti izvedena kroz kreditna zaduženja, za koja će garancije dati država Srbija, već da će to biti gotov novac i da se po tom osnovu i država Srbija obavezala da će svoja ulaganja od oko tri stotine miliona evra biti u gotovom novcu.
Naravno, očigledno je da je to tada bilo iskorišćeno kao jedno od tri predizborne velike laži, da bi se dobili izbori, ali obzirom da se bliže novi izbori nije ni čudo što se sada ponovo podgreva priča o Fijatu o novoj proizvodnji o 250 hiljada, 300, ne može čovek da pohvata koje su to brojke automobila koje će se proizvoditi u Kragujevcu i koje će se izvoziti, ne više na rusko tržište kao što je to bilo obećanje pre tri godine, pošto je od strane ruskih zvaničnika jasno rečeno da nemaju nameru da necarine automobil koji Italijani sklapaju u Srbiji bez ijednog srpskog dela. Sada se ti automobili više neće izvoziti u Rusiju, već će se izvoziti na tržište EU. I ponovo obećanje, strpite se sledeće godine će biti izbačen novi model a od 2013. godine će biti ta projektovana proizvodnja od 200 hiljada automobila, 300 hiljada automobila koje će doneti veliki devizni priliv zemlji, uposliti nove ljude i koja će podići industriju u Srbiji.
Danas, Fijat automobili Srbija sem dizalica koja su minoran deo automobilom nemaju ni jednog dobavljača iz Srbije, sve se uvozi iz Italije i sklapa, broj radnika je daleko manji nego što je bio 2007. godine, broj proizvedenih automobila za 15 puta manji nego što je obećavan, a imamo nova obećanja samo da prođu još ovi izbori, samo još sada da nam date poverenje već od 2013. godine će biti tih 200 hiljada novih automobila i novi modeli.
Nije ni čudo. Potpuno ista priča, potpuno iste matrice i Tadić nam je obećao pre pet, šest meseci da treba da se strpimo i da će već od 2013. godine kada prođu republički i predsednički izbori na kojim on ponovo treba da dobije podršku, da ćemo od tad bolje da živimo. Dosta nam je više tih vaših praznih obećanja, dosta nam je više laži i paralaža.
Kao što je Dinkić jednom smogao snage da kaže da je svesno lagao za 1.000 evra besplatnih akcija, verovatno će se ispostaviti kada za to dođe vreme da će reći – da i za "Fijat" sam svesno lagao, ali nam je bilo potrebno da dobijemo izbore. Građani Srbije dobro pratite šta ko priča, i šta ko radi, kakva obećanja daje i ne verujte više u lažna obećanja koje imaju jedinu svrhu da jedna stranka prebaci cenzus i da ponovo nas uvede u jedno sivilo, koje znači potpunu propast Srbije, gubljenje radnih mesta, besperspektivnost, besomučno zaduživanje zemlje za sve i svašta koje ne znam ko će sutra vraćati sem naši unuci. Hvala.

Devet minuta i pet sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe. Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković, posle nje narodni poslanik Dejan Mirović.

U državi Srbiji ne samo da je neizvesna budućnost sa ovakvom lakoćom nepodnošljivom zaduživanja, nego je prosto neizvesna prošlost jer kad imate na umu činjenicu da iza nas stoji zaduženost javnog duga od 12,7 milijardi evra, pa da u stvari efekte ne može baš da sagledate onda se zaista postavlja pitanje kako je to moguće da je u državi Srbiji neizvesna i prošlost? Možda baš iz tog razloga proističe i strah svih nas, a šta sa novih preko pet stotina miliona direktnog ili indirektnog duga koji danas odobravamo, da li će on dati željene rezultate u ime ovih sto miliona minus 250 hiljada dolara koliko treba da se plati za pristupnu naknadu, a koji će jedino po vašoj izjavi biti za održivost javnog sektora finansija.
Znači, da li će ono što je planirano da bude uloženo u mala i srednja preduzeća, dati efekte i da li će ono što je u ovom trenutku garancija primarnog dužnika za "Fijat" države, zaista ostati samo garancija ili će se i to pretvoriti u obavezu države Srbije. Taj naš strah nije ni malo neosnovan. Već napamet znamo klauzule ugovora iz zajma za mala i srednja preduzeća koji se dobijaju od Evropske investicione banke, gde Narodna banka je agent, a gde su komercijalne poslovne banke posrednici. Tako se nazivaju ovim sporazumom. Da li mislite da je bio red da nam uz jedan ovakvih ugovora dostavite dokument, pa nam se pohvalite, preko kojih banaka, koliko je malih i srednjih preduzeća koristilo kredite i kakva je dinamika njihovog vraćanja i kakvi su efekti. Kakva je namenska kontrola korišćenja tih kredita? Da li je bilo zloupotreba? I tome slično.
Mi takav izveštaj uz ovaj sporazum, koji je inače potreban, poželjan i zato i dobijamo ova sredstva, a za razvoj izvozno orjentisanih malih i srednjih preduzeća veličine do tri hiljade zaposlenih radnika, nekompletan, oskudan i čak ni za njega ne mogu da glasam, jer imam sumnju da će se iz slovačkog preuzetog modela start – ap kredita, za koje Fond za razvoj je bio samo komisionar, pojaviti sutra neki nesporazum, nežno rečeno, u smislu zloupotrebe sredstava, gde su se na tuđe lične karte i na tuđa novootvorena preduzeća zloupotrebljavala sredstva. Znači, isuviše zloupotrebe sredstava nad kojima nema kontrolu ni onaj ko daje sredstva, ni zajmodavac, ni organi koji su za to zaduženi, nadležne institucije, pa ni ovaj dom nema kontrolu i zato ne može tako olako da kaže, da, u redu, ova su sredstva neophodna i potrebna.
Da li, gospodine Đeliću, mislite da kad odlazite u banku i tražite neki kredit, tražite neku, kako ovde piše nacrt finansijskog ugovora za Fijat, treba da garantuje da ako ste preduzeće koje ima dobar biznis plan, koji ima i izvozno orjentisano preduzeće koje će 200.000 automobila prodavati, pa neko veruje u vas i to pokazuju papiri i dokumentacija, zvučno ime, Srbija osnovala preduzeće, zna se na koje će tržište to da bude plasirano, znaju se kupci, predugovori sklopljeni. Ko bi tražio garanciju? Ne bi da one koji ne znaju šta je garancija, po definiciji, dovodite u zabludu da je garancija papir koji omogućuje da dobijete nedostajuća sredstva za investiranje. Ne, nije tačno. Kad niste sami dovoljno solidan dužnik ili kad banka ne veruje direktno vama, ona traži nekog valistu. Traži menicu, hipotekarno obezbeđenje, traži pokretnu zalogu, traži žiranta. To sve naš narod razume. Kad imate državu Srbiju koja je pokazala da ima jedno razmaženo mezimče. Normalno da će se tražiti da država Srbija bude primarni dužnik, koji će bez ikakvog prava na pitanje i prigovora morati da izmiri obaveze, ne samo po osnovnom dugu nacrta finansijskog ugovora. Šta je nacrt? Dok nema garancije potvrđene u ovom Domu, nema ni finansijskog ugovora.
Kad već dolazite ovde u ovaj Dom da se ratifikuje taj sporazum o garanciji, budite toliko korektni i pošteni, pa nam pokažite kolika su bila ulaganja, koji su sve to troškovi koji su građane Srbije koštali preko budžeta kroz povezivanje radnog staža, prekvalifikacije, procene, konsultantske kuće, sve ovo traje predugo i pre samog Fijata, a i od dolaska Fijata. Da mi ne znamo da saberemo i oduzmemo koliko košta, a koje će efekte dati, to bi vi morali da nam ovde ispričate i obrazložite.
Vi bi morali dobro da poznajete Zakon o budžetskom sistemu. Taj zakon kaže da kad vam neko od ministarstava podnese zakon o sporazumu ili bilo koji akt, odobrenje sa kojim ćete doći u ovaj dom, treba da ima analizu finansijskih efekata. Mi smo kao poslanici tražili da se to dostavlja i nama. Nema veze, taj amandman je odbijen. Pošto je to tako dobra investicija i pošto neko misli da ovo sigurno neće pasti na teret države, hajde pohvalite nam se time, hajde dajte neku procenu za plan nikad niko nije odgovarao.
Zašto ja sumnjam? Zato što je Fijat već naučen, čuo je i video da država Srbija svojim dužnicima, onim preduzećima koji je osnivač, javnim preduzećima, izmiruje garanciju i pre nego dospeju ili padnu na teret republičkog budžeta. U prepodnevnom delu sam to govorila i ne bih da ponavljam. Samo zbog vas ću reći, 143 miliona evra je država Srbija za Puteve i Železnice Srbije izmirila garancije, odnosno dve rate po garancijama za oba preduzeća u ukupnom iznosu, kažem, od 143 miliona. Znate kako nam kažu, ne, to nije palo na teret države Srbije, nego je ona iskoristila pravo da izmiri dospele obaveze, ili je bila prinuđena da to uradi, jer prvi dužnik to nije mogao, čak ovde nemamo taj problem. Ovde piše da je primarni dužnik država Srbija. Čekajte, zašto bi neko izmirivao svoju obavezu u teško vreme, kad je prodaja automobila još neizvesna, jer je platežna sposobnost i potražnja za automobilima sporna, problematična još uvek. Ako već ima državu koja to garantuje da će da uradi sa svim pratećim troškovima. Nije to neosnovan ni strah ni sumnja.
Da li bi vi meni poverovali ako ja vama kažem da je Vlada u kojoj ste vi bili, od prve do ove zadnje, koristila 30 miliona evra podsticajnih sredstava za zapošljavanje kroz projekat – Podrška merama ljudskih resursa, Lepša Srbija, UNDP, Promocija zapošljavanja – Svetska banka dva miliona 750 hiljada evra, Izgradnja institucionalnih kapaciteta tržišta rada u Srbiji milion i 783 hiljade evra, Program EU koji se zove "Program podrške zapošljavanju" sedam miliona i 200 hiljada evra, sve to u zbiru 30 miliona evra. Znate li na šta je potrošeno? Otvoreno osam klubova za traženje posla, izgrađeno osam studija ekonomskog razvoja, štampani priručnici za rad, uspostavljena baza podataka o viškovima, učili se ljudi da pišu biznis planove i da traže posao. Deo toga je donacija, ali deo od toga su i krediti pod jeftinijim uslovima, ali gde su efekti? U ovoj državi blizu milion zaposlenih u stvarnoj proizvodnji, ne državnom sektoru u smislu administracije, milion zaposlenih treba da zaradi za ono što se zove društvena nadgradnja, za sve javne službe, za penzionere i jedva se izlazi na kraj. Zato imamo deficit i zato ga finansiramo delom iz jednog ovakvog kredita.
Da li vi mislite, kada se ovako uludo troši i kada niko ne odgovara, u smislu podnošenja izveštaja za efekte ovih računa, da mi nemamo prava da sumnjamo? Imam pravo da tvrdim da se država ne regresira od onih čije je garancije isplatila sa računa budžeta, zato što je to pokazao izveštaj DRI za 2008. godinu. Zato što se ne koristi regresno pravo da se od tog dužnika uzme novac koji je on trebalo da izmiri. Dok god neko ne podnese izveštaj gde su uložene ove pare, ko je uzeo pare od projekata, koji su efekti, što bi taj neko vodio računa o tome kako će trošiti novac?
Tamo gde ste prenosili malim i srednjim preduzećima, niste došli da se pohvalite koje ste rezultate postigli. Šta nas brine? Taj milion zaposlenih koji treba da zaradi za ovu i ovakvu državu ne može da zaradi za 140 miliona evra u ovoj godini, koliko treba da se plati za kamate samo. Za otplatu domaćih kamata ove godine budžet mora da izdvoji 230 miliona evra. Po jednom odgovoru Vlade četiri milijarde evra kredita dospeva u ovoj godini. To je polovina budžeta.
Zaista sam zadivljena, u negativnom smislu, vašom lakoćom zaduživanja i tim osećajem da u ovaj domo možete da dođete bez ikakve procene onoga što je već uzeto, gde je utrošeno i kako će ovo da se tektuira. Mislite da je dovoljno reći – grejs period je 15 godina, kredit je na 20 godina, 1,7% je kamata. Da li je neko verovao da će Euribor otići ovako i da će takva kretanja na finansijskom tržištu biti u vreme 2002-2003, godine, kada ste se zaduživali? Dobar i odgovoran član Vlade razmišlja o zaduživanju i poštuje zakon time što Upravu za javni dug zaduži da izađe sa analizom. Šta ste nam vi rekli? Da, kaže, formirana je Uprava za javni dug i ona ima sveobuhvatnu bazu podataka, mi smo to rekli onome ko nam daje pare. Čekajte, a što to ne kažete nama? Zašto ste došli da ovde ratifikujete ovaj sporazum ili mislite da je Skupština samo deo vladajuće većine koja vama veruje na reč. Ta uprava za javni dug se nije pojavila ni sa jednom jedinom analizom. Jedini pouzdani podaci koje poslanici mogu da koriste, to više nije ni Zavod za statistiku, je sada Fiskalni savet. Taj fiskalni savet upozorava vas, nas i sve zajedno da javni dug apsolutno raste usled zaduživanja države u dinarima i devizama na domaćem tržištu.
Prema podacima iz Ministarstva finansija taj javni dug je na kraju marta 2011. godine bio 12,7 milijardi evra. Nemojte da zavaravate narod i da kažete – mi smo nisko zadužena zemlja, to je nekih 40% od bruto društvenog proizvoda. Dajte, priznajte da smo u stvari 78,9% BDP zaduženi jer je to ukupan spoljni dug. Ono što je zaduženost preduzeća, ono što je zaduženost privatnog sektora, kada se desi da nastave ovakav dužnički čvor u kojem se nalazimo, nema više Bečkog sporazuma i izloženosti kreditima, neće ga biti, ako postoji. U jednom trenutku, kada se svi ti ljudi nađu u neprilici da im gazde ne isplaćuju plate jer su previše zaduženi, to će biti problem svih nas. Izlaze i izaći će na ulicu. Ja ih ne pozivam. Ali ako je mogla da se desi situacija da se i oni, krediti za koje nije bilo dovoljno dokumentacije, da se i ona spora, stara devizna štednja koju danas slobodno, neka mi zameri ko god hoće, mogu nazvati kockanjem, kada se obećavala kamata za koju država nije garantovala, ali neko je mislio da može da dobije kamatu po 20 i više procenata, pa je i to neko pretvorio u dug države, zašto ne bi i ovo jednog dana postalo dug države, ovih 78% BDP, 23 milijarde evra je to?
Sada neću da ulazim u one detalje – zašto je neko hteo da bude fin, pa je svu tu staru deviznu štednju dao samo Nacionalnoj štedionici i kako je imovina Službe društvenog knjigovodstva postala imovina onoga što se lažno nazivalo Nacionalnom štedionicom. Nadam se da će se ta, nazovi savršena pljačka, raspetljati danas pod pritiskom, oni koji hoće da razgovaraju sa ozbiljnom državom, kada ta ozbiljna država reši svoje probleme zloupotrebe institucija i podrške države u toj vrsti zloupotrebe. U tom smislu, kada se dugovi privatnih preduzeća pretvaraju u državnu obavezu, odakle ćemo mi to da izmirimo?
U ovakvim relacijama i upozorenjima fiskalnog saveta, čudim se onima koji danas kažu – MMF ima znakova oporavka. Zašto se ne setite MMF kad kaže – otvara se nov deficit i stvara se fiskalna neodrživost usvajanjem Zakona o finansiranju lokalne samouprave jer je jasno da, kad od jednog kolača jednom dodate veći deo, nekom ga oduzimate. Ne može tako dvostruko da se shvata mišljenje jedne iste stručne ekipe koja vas savetuje da ne radite ono što nije održivo, da su neki potezi politički popularni, ali da neko zaista mora da plati ceh.
Uvek, na kraju i na početku, ceh plaćamo svi mi zajedno, kao građani Srbije. Gledajmo da taj ceh bude samo onoliki koliki mora da bude, u smislu održivosti javnih finansija, ali ne tako da vi ni jednog trenutka ne razmišljate o tome dali treba ostvariti neke uštede u Vladi, da li treba Zakon o javnim nabvkama inovirati i sprečiti rasipanje ogromnog iznosa sredstava. Ne, vi ovde izlazite sa podatkom da nikad nismo imali ovako ujednačen, odnosno pokriven uvoz izvozom.
Gospodine Đeliću, uverena sam da vi znate da ta pokrivenost jeste rezultat smanjene privredne aktivnosti i smanjenog uvoza, a ne zato što mi imamo veći izvoz. Kao što ste sve vreme uspavljivali građane visokim deviznim rezervama, ne govoreći da je ta struktura u stvari vrlo krhka i da su to devizne rezerve banaka koje su se iz inostranstva zaduživale kod svojih matica, pa ste stvarali privid lakoće zaduživanja, pa je samo bila dilema da li švajcarci, da li evri.
Danas se nalazite pred problemom i smanjenih deviznih rezervi i smanjenih prihoda Narodne banke, ali i problema da pokušavate da ono što se zove problem javnog duga, umanjite igranjem sa vrednošću dinara. Upozoriću vas na ono što fiskalni savet kaže o BDP, i o odnosu javnog duga prema njemu.
S obzirom na to da se BDP Srbije najvećim delom formira u dinarima, a da je veći deo javnog duga denominiran u stranim valutama, ili je vezan za njihovo kretanje prema dinaru, kretanje odnosa javnog duga prema BDP zavisi izrazito od oscilacije kursa dinara.
Kada kurs dinara pada, povećava se odnos javnog duga prema BDP, a kada raste taj se odnos smanjuje. Ta anesteziona politika zaduživanja i stvaranja privida da još nismo u provaliji u kojoj je potpuni mrak, neće nas daleko odneti. Čak i da vam donese još jednu izbornu pobedu, u šta čisto sumnjam, ipak postoji jedno sutra u kojem treba da nastavimo da funkcionišemo kao država, da možemo da se zadužujemo, ali za infrastrukturne projekte, a ne da priča o njima od 2008. godine, danas u 2011. godini i dalje ostaje samo na nivou priče.
Volela bih da imamo manje informacija, kao što vas, gospodine Đeliću, informišu, na primer u maju 2011. godine, koliko nam je ko para dao, pa se Nemci s pravom hvale da smo od njih dobili 980 miliona evra, od čega 450 miliona bespovratne pomoći, kažete vi. Krediti 530 miliona. Da, negde ima poboljšanja ali ne onoliko i ne srazmerno. Ili, ako jeste, zašto niste izašli da to kažete? Drugi po toj pomoći su, kažu, Amerikanci. Vorlikova kaže – uložili smo 810 miliona dolara. Oni su na drugoj poziciji na listi pojedinačnih zemalja po sredstvima uloženim u Srbiju.
U energetiku su uložene 1,2 milijarde evra. A cena struje, a troškovi, a zloupotrebe, a način rada, a razvoj elektro-privrede - to je pitanje na koje vi treba da date odgovor.
Novac je upotrebljen i za unapređenje rada institucija za pravosudni sistem ali i za unapređenje vodovoda. Koliko smo svi mi zajedno time zadovoljni, zaista će pokazati građani na izborima. Ali, čemu služi parlament Srbije ako ne podnošenju izveštaja koji može da omogući ispravno opredeljivanje? Vi takve izveštaje o trošenju novca i zaduživanju niste dostavili i zato ne zaslužujete da se glasa za ove sporazume na koje ste već stavili potpis. Hvala.

Iskorišćeno je 21 minut i 45 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Dejan Mirović. Posle njega narodni poslanik Zoran Ostojić.