Htela sam da pojasnim to što sam rekla, uvaženi kolega. Nije mi bila namera da vređam vas iz PUPS, ali prosto kao generacija koja je bila pre nas sam obratila pažnju na ono šta nam je ostavljeno, šta trenutno imamo u ovoj zemlji.
Ne vi kao PUPS, nevažno je kada ste formirani, ali prosto godine koje imate mi govore o tome da ste bili generacija pre nas i da ova zemlja ostaje nama mladima od vas starijih. To mi je bila misao. Mislim da ste izvrnuli iz konteksta ono što sam htela da kažem.

Narodni poslanik Momo Čolaković će dobiti pravo na repliku, a pre toga bih vas zamolila, ne mogu da se pozovem na odredbu Poslovnika, da ako možemo da izbegnemo generalizacije u obraćanju jednih drugima i da slušamo sami sebe šta izgovaramo dok generalizaciju upotrebljavamo u pokušaju da svoje argumente predstavimo jačim.
Narodni poslanik Momo Čolaković, dva minuta.

Poštovana predsednice i predsedništvo, ministarko, uvaženi poslanici, citirao sam vaše reči, nisam ništa parafrazirao. To je nedopustivo.
Pročitajte stenogram šta ste izgovorili. Ne dozvoljavam da se prema nama tako ponašate i takav odnos nismo ničim zaslužili.
Mi smo dostojanstveni ljudi. Moja generacija je ponosna i ponosan sam na sve ono što sam radio u ovoj državi. U periodu o kojem govorite ni jedan od nas nije učestvovao. Ponosan sam funkcioner iz perioda Jugoslavije.
Nemate pravo da mene sa generacijama ili sa nekim ko je odgovoran za stanje upoređujete. Nemate pravo da jednu partiju koja je formirana pre par godina stavljate u kontekst nedaća koji su se dešavali 90-tih godina. Nemate pravo da govorite o ljudima i o korupciji i da nas u vezi sa tim vezujete. Ni jedan narodni poslanik PUPS u tome nije učestvovao i zbog toga sam upozorio da na to nemate pravo, očekivao sam vaše izvinjenje, koje je izostalo. Mislim da bi to bila najmanja moguća mera u odnosu prema nama. Hvala vam.

Za reč se javio narodni poslanik Nikola Krpić.
Narodni poslanik Momo Čolaković je dobio pravo na repliku kao predsednik poslaničke grupe.
Nadam se da smo razjasnili šta je izrečeno i da je u dosadašnjoj razmeni replika sve pojašnjeno.
Reč ima narodna poslanica Jelena Travar-Miljević, a posle nje narodna poslanica Milica Vojić-Marković.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, poštovani predstavnici ministarstva, poštovane koleginice i kolege, krenuću sa nečim što kaže da je u prvoj fazi procesa, uz uključivanje lokalnih kancelarija za mlade, održano 45 okruglih stolova na kojima učestvovalo oko 1.500 mladih iz omladinskih organizacija i lokalnih institucija.

Uzimajući u obzir rezultate ovog procesa i uređene analize domaćeg i evropskog zakonodavstva, izrađen je prvi radni tekst zakona. U drugoj fazi konsultativnog procesa održano je 29 okruglih stolova po okruzima Srbije sa preko 1000 učesnika, nakon čega je pripremljen nacrt zakona o mladima i realizovan program javne rasprave u periodu od 29. novembra do 18. decembra 2010. godine kroz šest okruglih stolova.

Zašto sam ovo pročitala? Zato što verujem da je ovo težak put za donošenje jednog predloga zakona, zato što verujem da iziskuje mnogo vremena i mnogo energije i zato što vrlo retko pitamo one kojih se zakon tiče kako taj zakon treba da izgleda.

Mislim da treba pohvaliti sve činioce i učesnika jer je svakome pružena prilika i šansa da kreira ono što treba da mu stvori bolje sutra, a mi smo upravo tu da predstavljamo one kojih se ovaj zakon dotiče.

Kao što je par puta spomenuto, ovo jeste pionirski zakon. Nazvala bih ga krovnim zakonom za mlade i, pored prvog signala koji je 2008. godine upućen od Vlade Republike Srbije, usvajanjem Nacionalne strategije za mlade i Akcionog plana za implementaciju iste strategije, ovo bi trebao da bude prvi signal iz ovog visokog doma gde razgovaramo o mladima i ujedno bih izrazila zadovoljstvo što svi mi bez obzira kojoj političkoj partiji pripadamo i čiji smo predstavnici, jednako brinemo za mlade, samo su nam možda pogledi drugačiji u tome kako to treba da izgleda i na koji način treba da se sprovodi.

Takođe bih nas podsetila da ovaj zakon definiše mere i aktivnosti koje preduzimaju Republika Srbija, Autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave, ako imaju za cilj unapređivanje društvenog položaja mladih i stvaranje uslova za ostvarivanje potreba i interesa mladih u svim oblastima, koje su od interesa za mlade.

Takođe bih nas podsetila na jednu preporuku, odnosno činjenično stanje koje je izneto još 2002. godine od strane Beogradske kancelarije UNICEF-a u Beogradu, a inače ovaj citat možete naći u Nacionalnoj strategiji za mlade, koji kaže – da se od mladih Republici Srbiji očekuje mnogo. Pre svega, da budu u prvim redovima tranzicionih zbivanja i da aktivno doprinose u procesima odlučivanja. Ali, u isto vreme, odluke o njihovim životima se donose negde drugde.

Verujem da ćemo se složiti da je prvi put 2008. godine mladima pružena prilika da se te odluke ne donese negde drugde i da im je tada prvi put pružena prilika, kao i u ovom procesu tokom izrade zakona, da oni sami donose odluke i da oni sami kažu kako nešto što uređuje njihov život, njihovo sutra, treba da izgleda. Sama činjenica - 1500 mladih u prvom krugu i 1000 u drugom, što čini 2500 hiljade ljudi nije ni malo zanemarljiva.

Svakako moram da naglasim da svi jako često govorimo kako mladi napuštaju sela, kako mladi napuštaju male sredine, kako smo mi tu da to sprečimo i svakako jesmo, jer mi smo ti koji kreiramo državnu politiku, ali svakako treba reći da nikada nismo te mlade do nedavno, odnosno, do pre par godina pitali kako oni to vide, sprečavanje svog odlaska iz ove države i iz svojih sredina?

Mislim da ovaj zakon pruža institucionalan mehanizam, što mu upravo i jeste uloga da stvori okvir i da preporuke na koji način mladi mogu da razgovaraju na republičkom, pokrajinskom, lokalnom nivou sa kreatorima politike. Ako govorimo o lokalnom nivou i ako imamo koordinatore u kancelarijama za mlade, koji zajedno sa Savetom za mlade izgrađuju lokalni akcioni plan za mlade, koji taj isti plan predstavlja kako predsedniku opštine tako i članovima opštinskog veća, gde dobijaju priliku da direktno učestvuju i razgovaraju upravo sa čelnicima tih mesta i onih mesta gde oni žive i da kreiraju onaj deo svog života koji verujem da ne žele da napuste, onda sam sigurna da možemo postići konsenzus oko ovog zakona.

Još jednom vas, pre dana za glasanje, molim da dobro razmislite i da podržimo ovaj zakon, jer on stvarno stvara okvire i daje smernice za delovanje mladih, a sami mladi su učestvovali u njegovoj izradi. Hvala.

Pet minuta i 20 sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Milica Vojić-Marković. Posle nje, narodna poslanica Jadranka Jovičić.

Hvala, gospođo predsedavajuća, gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, počeću sa podacima. U Srbiji danas živi otprilike oko milion i po mladih stanovnika, znači mladih i naspram tih, ako uzmemo 2500 hiljade, ako uslovno saberemo da su to dve vrste mladih, taj broj je mnogo veći. Taj broj od milion i po mladih je otprilike 20% stanovnika ove zemlje i mi kao zemlja, generalno, moramo da se zabrinemo pred ovom činjenicom. Trebalo bi da ih je bar još toliko.
Moram da kažem još i činjenicu da su mladi vrlo osetljiva društvena kategorija, društvena grupa kojoj je vrlo potrebna podrška celokupnog društva, jer praktično, društvo je pred mlade stavili jako velike prepreke koje oni ne mogu da prevaziđu bez te podrške društva i da se uključe u društvene aktivnosti onako kako mi želimo.
Sa te strane, mogu da pozdravim donošenje jednog zakona koji bi se odnosio na mlade. Ali, moram da kažem nešto o tim pragovima, tim preprekama koje mi svakodnevno postavljamo pred mlade svesno ili nesvesno. Hajde da počnemo od obrazovanja, od toga da nam jedna grupa mladih nije uključena ni u srednje obrazovanje, od toga da mnogi od onih koji bi trebalo da se školuju na fakultetima i na visokim školama nije u stanju da se školuje, iako vi ovde divno govorite o načelu jednakosti i jednakih šansi. Hoću da kažem da jedan broj mladih jednostavno nema jednake šanse iz nekih drugih razloga koji naravno nisu sposobnosti tih mladih i želje da se uključe u društvene tokove.
Ovde, kada je o obrazovanju reč, a o tome sam govorila, sećam se kada ste ovde predstavljali Zakon o sportu, ali za mene je to bolna činjenica o kojoj želim da govorim, jer priča o tome kako treba da se školuju mladi i na koji način treba da doprinesu svojoj zemlji, stavljena je samo u jednu floskulu – završi Megatrend i briši i pali. Izvinjavam se, to mi nije žargon.
Druga velika prepreka, možda ogromna, je nezaposlenost mladih. Mladi su ona društvena kategorija koja ima najveće probleme sa nezaposlenošću. Odnosno, među nezaposlenima je najviše mladih.
Hajde da govorimo o trećoj društvenoj prepreci koja se zove zdravstvena zaštita i pravo na zdravstvenu zaštitu organa za reprodukciju. Neki dan sam došla do jednog podatka koji me je zaista lično i kao ženu zaprepastio – 3000 mladih devojčica i devojaka, uzrasta od 15 do 19 godina, svake godine u Srbiji ne planirano ostane u drugom stanju i izvrši namerni prekid trudnoće. Znači, nasilni i namerni prekid trudnoće. To je 6% svih nasilnih prekida trudnoće koji se izvrše godišnje u ovoj zemlji.
Izvinite, o čemu mi govorimo, kada govorimo o zaštiti ove populacije, ako nismo sposobni na tom malom segmentu da ih zaštitimo? Da ne govorim o narkomaniji o kojoj ne volimo da govorimo, ni o alkoholizmu o kojem ne volimo da govorimo, smatrajući da je to problem za neke druge i kada se u medijima pojavi onakav problem kao što je bio problem nekih alternativnih načina lečenja, o tome je napravljena predstava koja se završila jako brzo.
Hajde da govorimo o socijalnoj politici i o neadekvatnoj uključenosti socijalnih službi i lokalnih zajednica u stvaranju mehanizama socijalne podrške i integracije mladih u društvu. Jako veliki broj mladih ljudi je korisnik kuhinja jer nemaju ni posla, ni odakle da zarade i da žive.
Hajde da govorimo o kulturi mladih. To je jako zanimljiva tema. Imamo li standarde za to? Šta želimo da prenesemo svojim mladim generacijama? Jako je lepo reći – mladi će se već sami odabrati. Izvinite, smatram da smo kao društvo i mi kao narodni poslanici, i te kako dužni da razmišljamo o tome šta im nudimo kao modele. Nisam sigurna da modeli treba da budu iz "silikonskih dolina" i pevačice koje zagovaraju koješta.
Hajde da govorimo o jednakim pravima i o tome kako mladi koriste slobodno vreme. Hajdemo o sportu. Da li imaju jednaku šansu – koliko danas roditelja, koliko procenata roditelja može da isprati svoje talentovano dete u oblasti sporta? Govorili smo o tome kada ste predstavljali zakon.
To su naše teme o kojima moramo da govorimo kada govorimo o mladima. Rekla sam samo neke od prepreka. Mogu da vam pričam ovako jako dugo, zato što sam svesna tih prepreka i zato što sam, i kao majka i kao profesionalac koji se bavi tom oblašću, i te kako svesna prepreka koje je društvo postavilo i upravo onemogućilo mlade da se integrišu u društvo.
Nema spora, ovo je jedna vrlo važna oblast i pitanje je – da li je ona do sada bila uređena i kako je do sada bila uređena u Srbiji? Jeste, bila je uređena delimično i na sasvim drugim aspektima. Zapravo, imamo Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, imamo Zakon o porodici, imamo seriju zakona koji se tiču zdravstvene zaštite, imamo zakone o udruženjima građana, imamo Zakon o zabrani diskriminacije, Zakon o sportu, Zakon o radu i, na kraju krajeva, imamo Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično pravnoj zaštiti maloletnih lica. Sve su to zakoni koji se jednim svojim delom odnose i na one koji su populacija mladih.
Ovi zakoni se ne bave definisanjem položaja mladih, što ovaj zakon koji je pred nama radi. Ovi zakoni se u stvari bave potrebama mladih i bave se opštim pravima mladih ljudi koji su, na kraju krajeva, i ustavna kategorija.
Treba li Srbiji poseban zakon za mlade? Već sam navela da su mnoge oblasti praktično, koje se odnose na razne populacije, razne grupe stanovništva u Srbiji, delimično uređene. Većina zemalja, pa i zemalja koje mi preferiramo, kao zemlja, jer to je jedina državna politika da Evropa nema alternativu, zapravo nema poseban zakon o mladima, ali ne možemo da kažemo da se nisu bavili i uređivali ovu oblast na različite načine i da imaju prilično uređenu ovu oblast. Jedna Francuska, jedna Austrija, Velika Britanija i te kako vode računa, valjda, o svojim mladima i nisu ih prepustili ulici i nisu rekli – ne interesuju nas zato što ne postoji poseban zakon o njima.
Ima zemalja koje imaju zakon o mladima i taj koncept je u redu, što se mene tiče. Ono što se meni, kao nekom ko se tim profesionalno bavi, i te kako sviđa jeste koncept koji je Nemačka napravila, Nemačka koja je taj zakon usvojila 2002. godine i do dana današnjeg promenila ga samo sa tri amandmana. Zakon koji je, po meni, i te kako dobar i da je naš zakon sličan tom zakonu, ja bih zaista glasala za taj zakon. Ovako, ovaj naš zakon koji liči najviše, prema onom što sam pregledala, a zaista sam se tim ozbiljno bavila, na rumunski zakon, znači na neki u okruženju, prilično je deklarativan, prilično jedan široki pravni okvir, i jedan i drugi imaju tela koja predviđaju centralne i lokalne nadležnosti koje treba mladima da obezbede osnovu za aktivnost. I jedan i drugi vrlo sličan način finansiranja javnih aktivnosti mladih, i jedan i drugi imaju formiranje saveta i lokalnih tela. Znači, ako pogledamo koncepcijski, ova dva zakona su vrlo slična.
Ali, da se vratim ovom modelu koji sam navela koji je, što se DSS tiče, jako dobar model, nemački model, za koji mi mislimo da je vrlo važno da ste ga pogledali i da ste se ugledali na njega. Očekujem da mi kasnije kažete zbog čega ovakav model nije naišao na vaše šire interesovanje i prosto zato što je, po meni, dobar.
Rekli ste malopre da smo se prošli put bunili da je Zakon o sportu bio preširok. Pa, morate priznati 169 članova, prema 29, danas je poprilična razlika. Ovaj zakon ima 29 članova. Nije stvar u broju članova, niti u tome da li je poslanicima teško da čitaju veliki zakon ili se čini da je neka oblast neuređena kada ima malo članova. Uopšte to nije stvar toga jer, evo, ovaj zakon koji vam ja hvalim i predlažem da ga pogledate, da ste ga pogledali pre nego što je došao ovde naš nacrt, naš predlog. Taj zakon ima samo 30 članova, ali on se suštinski bavi onim temama koje su za nemačko društvo i za nemačke mlade i te kako važne. Jedna od tih je i noćno posećivanje restorana, od kada do kada, sa kim može. Jedna od njih je mogućnost konzumiranja alkohola i duvanskih proizvoda. Nećemo reći valjda da to nije problem kod nas i da neki drugi zakon to reguliše.
Zatim, ono što je jako važno jeste to što nemački zakon štiti mlade od uticaja medija i mesta i događaja koji mogu da im naškode, da negativno utiču na njih. Oni imaju i jednu federalnu komisiju koja se bavi ispitivanjem sadržaja filmova, stripova, knjiga i svega ostalog za mlade. Ko se time bavi kod nas? Koju vrstu filmova gledaju naši mladi ljudi, koju im preporučujemo? Šta čitaju naši mladi ljudi? Pogledajte kako izgledaju trafike u kojima kupujete novine, šta možete da pročitate tamo.
Vi kažete da opozicija predlaže kazne. Ne. Ali, predlaže da se tačno zna čija je koja nadležnost i šta se dešava kada neko tu svoju nadležnost ne ispoštuje, odnosno kada se ogluši o nju. To je ono što mi smatramo da je važno jer, izvinite, ima raznih ljudi na raznim mestima. Nisu svi krajnje odgovorni i dobronamerni. Imali smo prilike da pratimo koliko nastavnika je bilo pedofila. Imamo prilike da pročitamo koliko trenera je radilo to ili to. Znači, nemojmo računati na
dobronamernost kada uvodimo zakone. Hajde da ih uvedemo tako da se jasno zna ko za šta odgovara, kolika je njegova nadležnost, dokle ona seže i šta se dešava kada on svoj posao ne uradi kako treba. Svi smo se složili koliko nam je ova oblast važna, svi smo se složili da je mladost ono za šta zaista vredi upotrebiti sve svoje znanje da se taj zakon donese i da se uredi.
Hajde da pogledam u zakonu, u samom Predlogu zakona, vi volite da kažete za ovaj zakon u obrazloženju da je leks specijalis. U obrazloženju piše, molim vas, na strani dva – stvar je opredeljenja da li će pitanje u vezi s mladima biti regulisano u okviru opštih sistemskih zakona koji regulišu pojedine oblasti ili će se regulisati jednim omladinskim leks specijalis zakonom – piše doslovce.
Hajde da uzmemo da vi smatrate da je to taj leks specijalis. U članu 1. vi kažete – ovim zakonom uređuju se mere i aktivnosti koje preduzimaju Republika Srbija, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, a koje imaju za cilj unapređenje društvenog položaja mladih i stvaranje uslova za ostvarivanje potreba i interesa mladih u svim oblastima koje su od interesa za mlade.
Hoćete li mi reći da ove oblasti koje sam navela nisu od interesa za mlade? Ja bih, bogami, dobro razmislila pre nego što sam to napisala, s obzirom da su ovde grupe mladih dolazile, da su vam razbijale grad, da su tražile da se u Zakon o visokom obrazovanju unese ova ili ona odredba, da ne ulazim sad u to šta su tražili i kako su to tražili. Prosto hoću da vam kažem - i te kako su interesantne za mlade. Hoćete da mi kažete da je oblast školarina, koja je onoliko visoka na fakultetima i te kako važna za mlade? Naravno da je važna.
Vi sad precizirate u članu 2. i kažete – omladinska politika je ukupnost svih mera i aktivnosti, ne znam za srpsku imenicu "ukupnost", državnih organa, ustanova, udruženja i drugih subjekata koje su usmerene na poboljšanje i unapređenje položaja mladih. Naročito ovde apostrofiram reč "udruženja". Možete govoriti samo o onim udruženjima koja će konkurisati za projekte i koja će biti plaćena iz budžeta.
Kada govorimo o načelima koja ste vi ovde naveli, mogu da podržim sva vaša načela. Ona su zaista u skladu sa svim međunarodnim dokumentima. Očigledno je da je ovaj zakon imao u vidu sve ono što su donele i UN, naročito to, dakle, on donosi praktično i predlaže u godini mladih koje su UN promovisale jer ova godina do 12. avgusta je praktično godina mladih i to je u redu. Ali, kako ćete da načela ispoštujete? Ne vidim u zakonu da ste ispoštovali ta načela. Kada kažete – mladi imaju pravo na jednake šanse, verujte mi da svakog zaboli to što piše. Piše divno, zaista, i što se Zakona o zabrani diskriminacije tiče, sve su ista načela i sjajna su, samo mi i dalje imamo diskriminaciju u društvu i naročito imamo diskriminaciju prema mladim ljudima, kada govorimo o ovom zakonu. Znači, načela su super, samo nikog ne obavezuju.
Treće poglavlje – Udruženja koja sprovode omladinske aktivnosti. Već sam rekla da ste pratili sve što je izašlo iz UN. Ovde smo naročito govorili o Rezoluciji 64/134 i to je u redu. Ali, vi ste u ovom trećem poglavlju potpuno ušli u oblast Zakona o udruženjima građana. Vi uređujete ovu oblast, a već je uređena. Tim zakonom je uređena. Nema razloga da vi uređujete. Ono što je naročito sporno, vi hoćete da vodite evidenciju i propisujete kako ona treba da izgleda, a već je to dato u Zakonu o udruženjima građana. Pogledajte članove tog udruženja. Nema razloga da sad postoje dve različite evidencije. Zašto bi dva ministarstva vodila evidencije? Imamo problem sa ogromnom državom. Imamo problem sa silnim službenicima koje treba plaćati, sad dva ministarstva treba da vode evidenciju o tome ko je sve organizacije postoje, kad je već Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu sa još nekim dodacima, kako ste to proširili sada.
U obrazloženju zakona vi kažete da u ovoj godini neće biti potrebna dodatna novčana sredstva, ali ja bih rekla – za lokalne samouprave, bar one koje sam ja pogledala, pogledala sam četiri u Kolubarskom okrugu, i te kako potrebna ta sredstva i da ona ni u kom slučaju neće biti moguće dodatno angažovati za ove programe, za kancelarije za mlade, za koje ja ne bih rekla to što je rekao kolega, predstavljajući zakon. Rekao je da su do sada bile nelegalne, pa ih vi sada ovim zakonom dovodite u poziciju da postaju legalne.
Lokalne samouprave kojima vi kažete – ako mogu, prema svojim potrebama, će vam odmah reći – mi smo postradali od grada zbog toga što vi niste obezbedili rakete kojima bi nas štitili. Mi moramo da platimo ljudima. Neće biti za omladinu. Ja sam navela jedan prioritet koji je bio neki dan. Neće biti za omladinu, to vam tvrdim.
Zatim, planirate osnivanje agencije i obrazlažete to da na putu prema Evropi i onog trenutka kada postanete kandidat mora da se osnuje agencija koja će u skladu sa programima EU realizovati programe za mlade. Ja ne znam koja to država više može da plati? Moram da vam kažem, ne znam da li je vama poznata ta činjenica, mi smo prezadužena zemlja, gospođo ministar. Nema šanse više da u budžetu ovakvom kakav je, makar ga stavljali i u predizbornu poziciju, znači, sve može iz tog budžeta, nema šanse da se ovo izvede.
Ono što meni zaista nedostaje u zakonu, prvo moram da kažem da su to starosne definicije, a zanima me imate li vi adolescente? Ili su vam mladi stavljeni u istu poziciju svi, od 15 do 30, pa kao nema veze, svi imaju iste potrebe. Nemaju. Ja bih vas molila da naš amandman, a napisali smo ih 25, zaista pogledate.
DSS je nezadovoljna konceptom ovog zakona. On je prazan, prilično, deklarativan, vrlo će se teško sprovoditi. Ono što ja čujem od poslanika koji podržavaju ovaj zakon a to je da će taj zakon doneti jako mnogo kvalitetnijeg života za mlade i njihovo uključenje u društvene aktivnosti. Mislim da kada to govore govore o onima mladima koji su već uključeni preko političkih stranaka čiji predstavnici o tome govore. Sami ste pomenuli jednog čoveka koji je iz opozicione stranke a na čelu je kancelarije za mlade, ako je to uopšte opoziciona stranka, ali nije stvar u tome. Nije stvar u tome da vam politička omladina predstavlja kancelarije mladih u nekim mestima zato što ona ima direktnu prohodnost do predsednika opštine. To ruši koncept koji ste predstavili neki dan. Nije u redu. Izvinite, gradonačelnik je gradonačelnik svih građana i svih mladih građana takođe, i onih koji predstavljaju neko telo, neku ustanovu, neku instituciju i te kako treba da do njega dođu, i te kako treba da dođu do svih onih koji donose odluke.
Zbog toga nema potrebe da budu predstavnici moje stranke, vaše stranke ili bilo koje druge stranke. Oni prosto rade svoj posao. I na lokalima imate i te kako kreativne i vrhunske mlade ljude koji upravo zbog toga što su kancelarije na ovaj način isprofilisane ne žele da učestvuju u kreiranju budućnosti za mlade svog grada. Ja ću vam reći 25 imena, odokativno, u mom gradu Valjevu.
Dakle, mi smatramo da je ovaj zakon nedopustivo loš. Toliko se o njemu pričalo, toliko smo od njega očekivali, toliko je javnih rasprava prošlo i moram da kažem da ovaj zakon nije kruna onoga što se govorilo na tim javnim raspravama. Ovaj zakon je daleko lošiji od svih nacrta koje ste predstavljali i ja smatram da on zaista ne može da bude nešto što će promeniti život mladih ljudi. Može da ga bude ovakav kakav jeste, a i da ga ne bude – ništa se neće promeniti. Hvala vam.

Iskorišćeno je 20 minuta i 40 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima ministarka, Snežana Marković-Samardžić.

Hvala gospođo predsedavajuća.

Tačno je i moram da se složim sa narodnom poslanicom Milicom Vojić-Marković da ovaj zakon nije u potpunosti ono što je sve bilo predstavljeno na javnim raspravama, ali to je naprosto zato što je on morao da bude usklađen sa željama i mogućnostima. Pored toga što je bio na ovim javnim raspravama o kojima smo mi govorili, znači, kada je pravljena radna verzija, pa potom nacrt zakona, pa javna rasprava po programu, on je kasnije morao da ide i kroz iteraciju u ministarstvima, znači, na mišljenja i da se u potpunosti usklađuje sa onim što je naše pozitivno zakonodavstvo. Tačno je da nije mogao ovaj zakon u potpunosti da bude izraz svih onih želja koje su u javnim raspravama izrečene.

Osvrnuću se na dve stvari koje ste pomenuli. Prvo je pitanje da li opštine mogu ili ne mogu, da li hoće uopšte da osnivaju kancelarije za mlade jer im je data samo mogućnost a ne i obaveza. Reći ću vam da i pre postojanja Predloga zakona, od 167 opština u Srbiji, odnosno od 170, imamo 123 kancelarije za mlade. Znači da je procentualno značajan broj opština već pokazao institucionalnu spremnost da se bavi omladinskom politikom bez obzira na besparicu.

Iskoristiću priliku da pomenem primer da nisu samo stranački kadrovi zaposleni u omladinskim kancelarijama odnosno kancelarijama za mlade. Dobar primer je baš Bačka Palanka, koju sam već spominjala, gde je, iako je na vlasti jedna opoziciona stranka, u lokalnoj kancelariji za mlade zaposlena osoba koja je potpuno nestranačka. Znači, to je moguće i to se dešava i u pozicionim i u opozicionim opštinama, ako mogu tako da ih nazovem.

Međutim, ono što bih posebno kao drugi primer navela, pored lokalnih kancelarija za mlade, mislim da je jako dobar jer ste ga pomenuli, baš iz Valjeva. Tamo postoji izuzetan omladinski aktivizam koji nije vezan za političku stranku. Na primer, imate izuzetno društvo mladih istraživača "Vladimir Mandić Manda". Nema sa nama nikakve veze, ima sa Ministarstvom omladine i sporta koje je njima dosta pomagalo. Izvanredan primer omladinskog aktivizma jeste i to što su đaci tehničke škole počeli da grade bazen u atrijumu tehničke škole i Ministarstvo omladine i sporta je pomoglo. Naravno, to je potpuno nestranačko, a i jedno i drugo je primer aktivizma.

Zašto to pominjem? Ne samo da bih pokazala koliko Ministarstvo radi, a radi, ili da ja poznajem ili ne poznajem tu oblast, već da vam još jednom ilustrujem koliko je važan aktivizam mladih. A ovaj zakon upravo se odnosi, pre svega, na aktivizam mladih. Naravno, on ne može da reši sve probleme. Mi to nismo ni pokušavali, naročito zbog brojnih zakona koji se već na ovaj ili onaj način odnose prema pitanjima omladinske politike a koji su u nadležnosti drugih ministarstava. Hvala vam.

Narodna poslanica Milica Vojić-Marković, dva minuta. Izvolite.