Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević.

Poštovana gospođo Čomić, poštovana gospođo Samardžić, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, kao što je rečeno, Zakon o mladima treba da predstavlja jedan korak dalje i jedan korak napred kada je reč o realizaciji akcionog plana za sprovođenje nacionalne strategije za mlade za period od 2009. do 2014. godine.
Tačno je da danas u Srbiji ne postoje mehanizmi za aktivno učešće mladih u donošenju važnih odluka i kada je reč o jedinicama lokalnih samouprava i kada je reč o državnoj upravi. Određena pitanja koja su važna za mlade u Srbiji jesu regulisana određenim zakonima, kroz više zakona, ali postoje oblasti koje imaju značaja za mlade, a koje nisu zakonski regulisane.
Tačno je da mladi pripadaju osetljivoj grupi kojoj je potrebna izuzetna podrška, a kako bi na određen način bili uključeni u društvene tokove i kako bi se stvorili uslovi, kako ste vi rekli u vašem uvodnom izlaganju, za puni razvoj potencijala mladih u Srbiji.
Imajući na umu činjenicu da se Srbija suočava sa kontinuiranim opadanjem broja mladih u opštoj populaciji, smatramo da je naš zajednički zadatak, odnosno da treba da bude ulaganje u mlade, stvaranje ambijenta i atmosfere koja će omogućiti što kvalitetniji život u Srbiji, da mladi ostaju u Srbiji nakon školovanja, jer mladi jesu pokretačka snaga i osnov opšteg razvoja jednog društva.
Poslanički klub SPS-JS u načelu podržava ovaj zakonski predlog i podržavajući ovaj zakonski predlog mi zapravo želimo pre svega da podržimo cilj, koji se želi postići njegovim usvajanjem, a to je stvaranje i razvijanje mehanizma za veće uključenje mladih u donošenju odluka koje se upravo tiču mladih ljudi u Srbiji.
Želimo da verujemo da će ovaj predlog biti jedan dobar osnov za, kako je navedeno u obrazloženju zakonskog predloga, sistemsku brigu institucija o mladima i kada je reč o obrazovanju i kada je reč o delovanju i ostvarivanju ličnih potencijala.
Dakle, važno je definisati opšti interes kada su mladi u pitanju, a ovaj predlog treba da stvori obavezu da mladi moraju da budu konsultovani kada se donose važni strateški dokumenti, važni za mlade, kada se donose važne odluke koje su od interesa za mlade u Srbiji.
Dakle, stvoriti obavezu da država podstiče mlade da se uključuju u društvene tokove i da podržavaju, kako je rečeno, njihova udruženja i volonterske aktivnosti što je od izuzetne važnosti.
Zato je važno da su, kada je reč o Predlogu zakona o mladima, upravo bar koliko smo mogli da shvatimo, mladi ljudi bili upućeni tokom čitavog procesa izrade ovog zakonskog predloga od samog početka do kraja, jer ovi zakoni jesu najmerodavniji da se pitaju o rešenjima, da daju sugestije i predloge na rešenja koja će uticati na realizaciju ciljeva o kojima danas govorimo, o Predlogu zakona o mladima.
Takođe želim da kažem da je veoma važno, koliko smo mogli čuti u uvodnom izlaganju, održana je jedna široka kvalitetna javna rasprava i da su brojne sugestije uzete u razmatranje prilikom pisanja teksta Nacrta zakona.
Kažem, dobro je da su mladi bili uključeni u čitav proces prilikom izrade Nacrta zakona, ali je još važnije da sada nakon rasprave u načelu, nakon rasprave u pojedinostima, nakon usvajanja ovog važnog zakonskog predloga, mladi ljudi u Srbiji shvate da zakon nije samo mrtvo slovo na papiru. Dakle, nakon usvajanja zakona, odnosno zakonskog predloga ćemo pokušati da to što kvalitetnije implementiramo u praksi danas u Srbiji.
Ovaj zakonski predlog pokazuje, odnosno treba da pokaže spremnost da Srbija ide u susret potrebama mladih ljudi u Srbiji, odnosno on sa jedne strane treba da prati potrebe mladih ljudi danas u Srbiji, a sa druge strane, upravo u skladu sa načelima da uredi ovu važnu oblast za nas, onako kako je to učinjeno u zemljama EU. Dobro je što smo šesta ili sedma zemlja koja ima, odnosno će imati zakon o mladima.
Između ostalog, kada je reč o usklađenosti sa standardima i načelima EU, treba reći da je za punu realizaciju programa za mlade EU, Srbiji potrebna i agencija za mlade ljude koje imaju sve evropske zemlje.
Tačno je da u omladinskim udruženjima, vi ste to rekli, nedostaje jedna krovna organizacija, koja bi zastupala interese mladih na nacionalnom nivou u cilju bolje i kvalitetnije međusobne saradnje.
Dakle, ovim predlogom, stvara se zakonski osnov za osnivanje kancelarije za mlade, a zakon predviđa i stvaranje krovne kancelarije. Podržavamo ideju, podržavamo cilj, ali potpuno jasno i potpuno precizno želim da kažem i kada je reč o agenciji za mlade, ni kancelarija za mlade, ne smeju biti prostor za partijsko zapošljavanje, za politički marketing, za političke kampanje, jer bi onda apsolutno obesmislili i obezvredili ideju koja ima jedan izuzetan značaj za mlade u Srbiji.
Treba da razmišljamo kako da osnažimo lokalne kancelarije, jer nije svaka lokalna samouprava na jedan adekvatan način, čini mi se, prepoznala značaj kancelarije za mlade. Volonterski rad nije održiv u dugoročnom smislu i na duži vremenski period. Ali, sa druge strane, ono što mi očekujemo jesu rezultati, očekujemo izveštaj o radu i očekujemo da se kancelarije ne otvaraju pro forme, već da imaju, kao što sam rekao, rezultate.
Mislim da je važno da, kada govorimo o konkursima koje planira ministarstvo, o tome je juče bilo reči na resornom odboru republičkog parlamenta, naredni konkursi sadrže i onaj deo koji se odnosi na osposobljavanje mladih za pisanje projekata, kako bi kasnije mogli na jedan adekvatan način da koriste fondove EU koji će, nadamo se, biti vrlo brzo na raspolaganju i vrlo brzo dostupni.
Još jedan segment želim da istaknem kada je reč o ovom zakonskom predlogu, a tiče se mladih talenata. Naime, članom, čini mi se, 20. ovog zakonskog predloga predviđeno je da se njihovo nagrađivanje i stipendiranje, čini mi se, po prvi put smatra opštim interesom, što je od velike važnosti.
Naravno, sagledavajući analizu koja je data u obrazloženju ovog zakonskog predloga, ono što zabrinjava i što je, nažalost, potpuno jasno, najveći problem mladih u ovom trenutku je pitanje nezaposlenosti. Postavlja se pitanje da li je ovaj zakonski predlog mogao na bilo koji način da tretira i ovo pitanje ili da ponudi, znam da je teško, nekakav osnov za rešavanje i ovog problema?
Ovaj predlog bi mogao, po našem mišljenju, da sadrži i odredbe koje se tiču, o tome je već bilo reči, zaštite mladih, počev od zaštite prodaje alkohola, bolesti zavisnosti, do zaštite u medijima, o kojoj su kolege već govorile, kao što je to, primera radi, učinjeno u Nemačkoj, kada je reč o Zakonu o mladima, gde se ceo zakon odnosi na zaštitu mladih.
Ono što možda još nedostaje, po našem mišljenju, pored stvaranja podsticajnog okruženja za razvoj i unapređenje položaja mladih, jeste jasnije i preciznije utvrđivanje i definisanje prava i obaveza subjekata omladinske politike i, sa druge strane, države.
Kada je reč o kriterijumu za sastav krovnog saveza, smatramo da bi bilo dobro da kvantitet i kvalitet omladinskih udruženja budu u ravnoteži. Dakle, da kvantitet i kvalitet omladinskih udruženja bude uravnotežen. Što se tiče saveta za mlade, važno je utvrdite jasne kriterijume za izbor članova saveta i njegov rad, ili će to biti regulisano usvajanjem nekog drugog akta. Ali, svako treba razmisliti i to da se možda poveća procenat mladih u savetu. Čini mi se da je to u ovom zakonskom predlogu u prvobitnoj verziji, odnosno u prvobitnom predlogu 30%, najmanje 30%.
Kada je reč o finansiranju programa i aktivnosti, verujemo, kako ste rekli, u transparentnost finansiranja programa i aktivnosti koje se tiču mladih ljudi, jer i to je jedan od načina, kako je to ministarka rekla na samom početku, da povratimo poverenje mladih u institucije koje ih predstavljaju.
Na samom kraju još jednom želim da istaknem da poslanički klub SPS-JS u načelu podržava ovaj zakonski predlog, jer dobro je da se ova oblast zakonski reguliše. Nema odgovora na sva pitanja, to i nije logično i nije realno u ovom trenutku, nije realno očekivati, ali se skreće pažnja na potrebe mladih kao važne društvene kategorije koja u ovom trenutku, kao što ste između ostalog rekli, čini 20% našeg društva. Zahvaljujem.

Iskorišćeno je 10 minuta i 40 sekundi od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Željko Ivanji.

Zahvaljujem uvažena predsedavajuća.
Uvažena ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, zadovoljstvo je danas govoriti u Narodnoj skupštini o ovoj temi koja je izuzetno važna za nas, a i ponosan sam što su pre mene govorili, a nadam se i da će govoriti, članovi Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, koje upravo Ministarstvo omladine i sporta navodi kao primer dobre prakse u normiranju onih stvari koje su važne za mlade ljude.
Sigurno je da ovo ministarstvo ne može sve da uradi u ovoj državi i ne može da bude zaduženo za svaki oblik prosperiteta mladih i omogućavanja prolaza mladim ljudima, ali u svakom slučaju ono što je važno jeste da ovaj zakon definiše savet za mlade u koji će ući i predstavnici drugih ministarstava, ali i predstavnici mladih ljudi i udruženja. Oni će onda moći u jednoj interakciji da razmene ono što su njihova iskustva, ali i da razmene moguća viđenja rešenja problema mladih koji postoje u Srbiji, koji su nesporni.
Teško je napisati zakon o mladima, to zaista nije lako, imajući u vidu da mladi nose u sebi jednu posebnu kreativnosti jesu posebna grupa ljudi građana Srbije. Teško je staviti u pravnu normu sve ono što mladi mogu da osmisle. Zato ovaj zakon predstavlja jedan okvir koji mladi ljudi treba da popune svojom kreativnošću. To je ključ ovog zakona. Nekom se može činiti da je zakon ovakav ili onakav, da zakon nije zakon, da je on deklaracija, ali u svakom slučaju ni u Savetu Evrope ne postoji konsenzus oko konvencije o mladima. Svi znaju da je treba doneti, a ona se nekako nikako ne donosi. Međutim, imajući u vidu altruizam i naše delegacije, ali i uvažene koleginice Kovač, siguran sam da će se krenuti ka konvenciji o mladima i u Savetu Evrope, imajući u vidu da je upravo ta tačka dnevnog reda glasila – ka konvenciji i mladima u Evropi.
Može se reći, na kraju krajeva, da ovaj zakon nije zakon, ali zašto nije zakon? Iz prostog razloga zato što su mladi zakon i morali bi da budu zakon za nas stare. Kao što sam rekao, ovim zakonom dobijamo jedan okvir koji će popuniti mladi ljudi. Mi želimo da se bavimo budućnošću i to je ono što je za nas najvažnije, sećajući se prošlosti i moleći se da se ta prošlost nikada ne ponovi. Nesporne su vrednosti u našoj prošlosti i nesporno je da je danas 28. jun, Vidovdan, i dobro je što se upravo na ovaj dan govori o mladima, jer će mladi stvarati početkom ovog dana budućnost Srbije.
Ne mogu da se ne setim 28. juna 1989. godine, kada je započeo jednom pogrešnom politikom egzodus mladih ljudi iz Srbije koji su otišli iz zemlje razočarani politikom koja se temeljila na nečemu što je časno i veliko u našoj istoriji. Politika onih koji više nisu mladi mora da bude takva da mladima obezbedi budućnost, i to treba da bude kredo svih političara koji treba da govore o problemima mladih. Inače će u taj prostor ući mediokriteti, ući će mediji koji će formirati svest mladih, koja zapravo neće biti svest jer će biti bazirana na nekim prolaznim i jeftinim vrednostima.
Naravno, kada govorimo o tome da su mladi naša budućnost, naravno da to zvuči kao parola, ali zvuči samo kada izgovaraju stari. Ali, kada mladi budu preuzeli vođenje politike osetićemo jedno drugo, novo i bolje vreme. To vreme je svakako pred nama, zato moramo da verujemo sebi, ali i životu koji je pred njima, onima koji su danas mladi i onima koji će tek biti mladi. Lutajući često zaluđeni upravo onim mediokritetima o kojima smo govorili, ili zapostavljeni od društva, onog društva kojeg čine stariji, mladi sami traže sebi svoj izraz. Često su buntovni, često su nezadovoljni, ali oni su uvek rešeni da budu aktivni, oni su skloni promenama, i mnogo su skloniji promenama za razliku od nas, jer su oni svesniji da nemamo vremena.
Strategijom koja je namenjena mladima puno toga se promenilo i država je po prvi put shvatila da se mladima u ovoj zemlji stariji moraju baviti. Često smo mi stariji lutali zaluđeni različitim zabludama udaljavajući se sazrevanjem od istine, nismo skloni da razumemo ono što promovišu mladi. To je sigurno naš peh, ali ono što takođe treba da znamo, mlade je baš briga za nas, ali nas mora da bude briga za mlade.
Ispred sebe imamo Predlog zakona o mladima, o kojem ćemo danas govoriti, ali ono što je važno, danas je tu sa nama i odgovoran ministar koji je prepoznao ono što je za nas stare uvek teško, a to je da razumemo mlade. Mladima ne možemo bilo šta narediti, ne možemo im bilo šta normirati, pogotovo ne kao država, ali ovim zakonom određujemo formu koju mladi treba i mogu da popune.
Zato strategija, o kojoj sam govorio i koja je prvi put doneta od kada je ministarka Samardžić na čelu Ministarstva za omladinu i sport, predstavlja strategiju koja je dovoljno duga i predstavlja dogovor između nas i naše dece. Važeća strategija je podržana sa 167 okruglih stolova. Kao što vidite, potrebno je puno više vremena da bi obuhvatili sve nepresušne ideje mladih. Važno je da je postojala debata u kojoj su mladi bili uključeni. Ona je bila obimna i predstavlja temelj ovog zakona. Za razliku od mnogih zakona koji su donošeni i za razliku od onih zakona koji nisu implementirani, mladi će sigurno iskoristiti svoju šansu ovim zakonom.
Kada sam malopre govorio o tome "mi stari", misleći i na sebe, primetio sam da se mnogi dosta kiselo smeškaju, jer smatraju da ni ja nisam preterano star, ali jesam star samo iz jednog razloga, što sam sa svojih 30 godina bio u dva rata. Tek sada sa 40 godina počinjem ispočetka, na neki način, vraćajući se u onu mladost koja je brutalno prekinuta, tako što se igram sa svojom decom i na taj način učim od njih, jer sam siguran da od njih možemo puno toga da naučimo.
Ovim zakonom se obavezujemo da ćemo mlade slušati, da ćemo im omogućiti jednake šanse, da ćemo ih podržati, da ćemo biti svesni njihovog značaja, da ih nećemo gušiti, što je jako važno, da ćemo ih promovisati, da ćemo se skloniti kada oni krenu napred, da ćemo ih čuti i da ćemo verovati njihovim godinama, što često nije slučaj.
Budućnost Srbije se gradi na međusobnom poverenju između starih i mladih ljudi, ali dodao bih i onih koji su prerano, ne svojom krivicom, ostarili. Koliko samo snage crpim iz sećanja na mladost, često sam i nezadovoljan, često se bunim, često mi nije potaman, ali se samo tako osećam mladim.
Naša politika mora obezbediti lokalnim samoupravama da i njihovoj i našoj deci upravo ona obezbedi uslove za normalan život. Zaprepašćeni velikom migracijom mladih ljudi u gradove ili u inostranstvo, moramo postaviti sami sebi pitanje – koliko smo mi, zapravo, razumeli njihove potrebe? Svi oni nesporno vole i svoju zemlju, svoje selo i svoj grad, ali oni ne vole kad prosto ne mogu da žive, jer veruju samo u život koji je dostojan njihove mladosti. Njihovi roditelji ih najbolje razumeju, u to budite sigurni. Onda im moramo prepustiti da oni zajedno sa svojom decom kreiraju lokalnu politiku i obezbede uslove za život mladih ljudi i njihove dece, jer je to uslov koji sami postavljaju i dogovor sa državom da bi nastavili da žive u ovoj zemlji i da bi vodili život dostojan čoveka, a ne život koji smo vodili u ne tako dalekoj prošlosti.
Mi stari smo zadovoljni sa mladim stvarima zato što nismo dovoljno mladi da bi težili ka višim ciljevima. Ideali su negde završili i često mladima kažemo da ništa nije idealno, gušeći na taj način njihov životni kredo. Na to nemamo pravo i zato moramo učiti od njih. Svi moramo biti svesni da se mladima ustupa mesto, inače ćemo biti osuđeni da naši mladi uvek iznos počinju ispočetka. Mi ih možemo podsećati na ono što su za nas i naše pretke bile vrednosti, ali oni moraju da stvaraju nove vrednosti. Mi poštujemo lobanje ugrađene u Ćele kulu, ali želimo da se bavimo glavama mladih ljudi koji će sutra biti budućnost ove zemlje i stvarati nove vrednosti.
Nemamo pravo na grešku i zato je put koji ovim zakonom trasiramo jasan put koji je direktno namenjen mladima, put kojim mogu da krenu samo ukoliko to požele, put ka poslednjoj destinaciji, a taj put je buduća idealna Srbija ka kojoj idemo svi zajedno, zajedno sa onima koji će u njoj živeti u budućnosti.

Iskorišćeno je 11 minuta i 20 sekundi od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Pejčić.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena ministarka, predstavnici Vlade, danas je na dnevnom redu zakon o mladima, kao što znamo. Pre nego što bilo kažem o ovom zakonu, podsetiću vas da ste vi svojevremeno dolazili u naše poslaničke klubove da sami prezentujete ovaj zakon, ali obzirom da ste sad bili sprečeni, a mi znamo zbog čega, pošto ste sa našim vaterpolistima doneli zlatnu medalju, mi sa ovog mesta čestitamo našim vaterpolistima, jer su jedini kolektivni sport koji se plasirao na Olimpijske igre u Londonu. Nadam se da će ih biti i više.
Sada o zakonu. Neću držati apologetske govore kao što su držali moji prijatelji, već ću pričati realno, onako kako osećam. Kada je reč o zakonu o mladima, mi smo očekivali da se ovaj zakon, pre svega, bavi preventivom, da pričamo o uzrocima i posledicama ili, pak, da je Vlada napokon shvatila da nekim kvalitetnim idejama želi da poboljša život mladih ljudi u Srbiji. No, mislimo da nemamo odgovor ni na jedno od ovih pitanja, a da se Vlada uopšte nije bavila esencijalnim problemima mladih.
U ruci držim ovaj zakon. Kao što reče neko od mojih prethodnika, on liči na deklaraciju i on je neki pamflet, ne liči na ozbiljan zakon, iz prostog razloga što ovaj zakon ne obavezuje, što nema nikakvih sankcija.
Pretpostavljam da ste imali dobru nameru, gospođo ministarka, da uradite jedan kvalitetan zakon, da napišete dobar zakon. Vi ste pogodili formu, ali suštinu niste. To je ono što ćemo mi danas kritikovati.
Danas govorimo o mladim ljudima koji će biti budući lekari, profesori, zašto ne i poslanici, mehaničari, poljoprivrednici, vodoinstalateri i stoga moramo da napravimo jedan kvalitetan ambijent kako ta armija mladih ljudi se ponovo ne bi odselila negde u inostranstvo i tamo privređivala.
Pretpostavljam, a postavljam pitanje svim poslanicima, a postavljam pitanje svim poslanicima i pozicije i opozicije, da li znaju slučajeve da je neki mlad čovek iz njihove okoline, fakultetski obrazovan, otišao zauvek i napustio svoje ognjište, otišao trbuhom za kruhom i nikada se nije vratio ili se, pak, vraća kada su raspusti. Pretpostavljam da ima takvih slučajeva i da vi takve slučajeve znate.
Neko reče da se radi o krovnom zakonu i da na osnovu ovog krovnog zakona treba da legalizujemo probnu organizaciju. Pitam sve vas, ako pričamo o krovnom zakonu, a svi znamo da se kuća gradi od temelja, pa tek na kraju krov, da li je Srbija, da li je ova vlada postavila dobre temelje za jedan ovakav krovni zakon? Naše mišljenje je da nije.
Negde oko 400 hiljada stručnjaka od 90-ih godina se iselilo iz Srbije. To je koštalo skupo ovu državu. Njihovo školovanje je koštalo oko 300 hiljada dolara. Kada to pomnožite sa 400 hiljada, država Srbija je u gubitku 12 milijardi.
Još veći gubitak se ogleda u tome što oni nisu privređivali ovde, što nisu razvijali našu zemlju. Svojevremeno taj odliv mozga postojao je u komunizmu, međutim oni su to vešto prikrivali i govorili da se radi o privrenom radu. Bili su mudri i na taj način prikrivali. Ankete govore, poštovani prijatelji, koje su sprovedene pre tri četiri meseca da apsolventi naših univerziteta, studenti završnih godina bi u ovom trenutku 63% njih otišlo u inostranstvo i tamo radilo. Radili bi bilo šta, ne u svojoj struci, samo da obezbede sebi egzistenciju. Iskreno rečeno, i ja sam tako razmišljao do 2000. godine. Međutim, video sam neku svoju šansu u tim promenama, video sam šansu u Vojislavu Koštunici i on je moje poverenje opravdao upravo u periodu od 2004. do 2008. godine, a i vi ste data bili u vlasti kada je Srbija najbolje živela, kada je prosečna plata bila 426 evra, kada je bruto društveni proizvod svake godine rastao od 6 do 7%.
Mnogi od ovih ljudi koji nisu otišli su se možda ponadali, poštovani prijatelji, da će naći svoje radno mesto u onih 200.000 radnih mesta koje je obećao Boris Tadić ili će im pomoći roditelji sa onih 1.000 evra koje je obećao Mlađan Dinkić ili su čak mislili da će im bake i deke pomoći svojim penzijama koje bi trebalo da budu 70% od ličnog dohotka. Međutim, to se izgleda nije desilo.
Umesto ova Vlada da nastavi u kontinuitetu, da radi kao što je radila prethodna Vlada, ova Vlada je sve urušila. U ovom trenutku verujte mi, Srbija je na drugom mestu po odlivu mozgova. To vi znate, gospođo ministre, na 132 mestu su se našli samo Gvineja Bisao i to je izuzetno kvalitetno društvo. Nadam se da će se to ubuduće promeniti i da će se ova država opametiti, da će napraviti jednu strategiju, ne samo da zaustavi taj odliv mozgova, već da napravi jednu strategiju za priliv mozgova. Svi oni ljudi koji su otišli ranije možda bi se vratili, ali za to treba da postoje adekvatni uslovi, optimalni uslovi koji će nadam se Vlada nastaviti ubuduće.
Jedan ruski nobelovac, Jotor Lenidovič Kopit, kaže da je za jednu zemlju, nauku jedne zemlje izuzetno pogubno kada ode 50 naučnika, stručnjaka. Naša zemlja jeste mala, ali mnogo je stručnih ljudi otišlo sa ovih prostora. Mnoge zemlje su zaustavile odliv svojih mozgova, poput Južne Koreje, Kine, Indije, ali pametnom strategijom jer su ulagale u nauku i tehniku. To se ne odnosi na vaš referat gospođo ministre, ali su i te kako puno ulagali. Daću vam primer jedne Finske, evropske zemlje, koja 75 puta više ulaže nego Srbija u nauku, odvaja 4% BDP, tj. 5,2 milijarde za razvoj nauke i tehnologije.
Treba napomenuti da i pojedini univerziteti, i to privatni univerziteti, potpiruju vatru odlaska naših mladih studenata. Imamo primer da je Beograd bio preplavljen bilbordima megatrend univerziteta gde se kaže "završi megatrand i pali". Činjenica je da na tom istom univerzitetu predaje i naš ministar prosvete Žarko Obradović i da je kako reče vlasnik univerziteta to jedna patriotska izjava. Ako tako nastavimo, verujte mi da ćemo stvarno zaustaviti odliv mozgova i da niko neće otići više, jer nećemo imati stručnjaka. I, ona poznata rečenica – ko izađe iz Srbije neka ugasi svetlo će se stvarno ostvariti.
Očekivali smo da ćete možda i ovaj zakon, ili uopšte da će Vlada rešavati probleme porodice u smislu zato što je naš narod, srpski narod jedan od najstarijih naroda, ne po istoriji, već po biologiji. Četvrti smo po starosti u Evropi, a deseti u svetu. Naši mladi ljudi tek u 32 godine se osamostaljuju, imaju neku autonomiju,beže od roditelja. Do tad ih roditelji hrane.
Ono što sam hteo da vam kažem takođe gospođo ministar je da u samoj Srbiji postoji veliki broj migracija, odlazak mladih ljudi ka većim centrima poput Beograda, Niša, Novog Sada, tako da se prazni cela ta južna Srbija i istočna Srbija, a vi znate da fizika ne zna za prazan prostor i znate da će se tu ipak neko doseliti, oni koji se graniče sa nama. I o tome moramo voditi računa. Prethodna vlast u gradu Leskovcu, odakle ja dolazim, je povela računa o tome i napravila jedan fond za mlade talente. Međutim, vlast u kojoj vi sad parcipirate, vi kao stranka, je ugasila taj fond. Petnaest učenika je mesečno primalo stipendiju od 100 evra, nije to velika para, ali itekako velika je za budžet njihovih roditelja. Međutim, ne znamo iz kojih razloga je ova sadašnja vlast to ugasila. Kakvu smo mi poruku poslali mladim ljudima? Da beže iz Leskovca, a mi smo od njih očekivali da se vrate i da budu parna lokomotiva koja će povući razvoj Leskovca.
Sada bi lepo bilo da kažem nešto i o zakonu. Kada je reč o ovom zakonu, nismo rekli ništa novo. Čak smo i na Odboru za omladinu i sport rekli da ćemo glasati protiv ovog zakona, jer mislimo da zakon nije dobar i da zakon i te kako može kvalitetnije da se uradi. Naši omladinci DSS su takođe uzeli učešće i dali nam određene inpute kada smo pisali amandmane. Napisali smo oko 25 amandmana, to ćete i videti, i hteli smo da popravimo što se popraviti ne može. Nadam se da ćete prihvatiti neke amandmane koji suštinski i te kako mogu pomoći u kvalitetu ovog zakona.
Naše osnovne zamerke kada je reč o ovom zakonu su pre svega agencija. Reći ćete mi da je to imperativno zato što EU traži to od nas da se nadgleda taj zakon o mladima. Međutim, činjenica je, pošto je samo šest zemalja u Evropi usvojilo ovaj zakon, da to nije evropski zakon i da mi svoj zakon možemo prilagođavati našim uslovima. Vi u svom ministarstvu imate državnog sekretara za omladinu. Poverite njemu taj posao, poverite njemu taj referat da se bavi tim problemom.
Druga stvar, doneli smo ovde jedan zakon o smanjenju broja radnika u državnom aparatu. Nadam se, ako će se već formirati ta agencija, da će to biti mladi ljudi, oni koji su izgubili posao na osnovu tog zakona o smanjenju broja zaposlenih. Eto prilike, a ne da bude to mesto gde će se zapošljavati stranački kadrovi.
Kada je reč o kancelarijama za mlade, rekli ste da ih ima u ovom trenutku 123 i na ovaj način, faktički ovim zakonom mi ih legalizujemo. Rekao sam na Odboru za sport, ako se sećate gospođo ministre, da je veliki broj zaposlenih u tim kancelarijama za mlade upravo iz G17 plus, čak i koriste stranačke prostorije da promovišu određene programe. To sam vam rekao, trebali ste da proverite, to je istina.
Ono što smo mi reagovali amandmanom da u tim kancelarijama treba da budu ljudi ne stari od 30 godina, zbog difolta po zakonu, jer zakon govori o ljudima od 15 do 30 godina. Ti ljudi treba da se bave tom problematikom.
Kada je reč o strategiji mišljenja smo da strategija treba da se piše na jedan duži period, na period od 10 godina, jer je to jedan trajni dokument koji treba da poštujemo i nadam se da ćete i na taj amandman reagovati, te da ćete ga prihvatiti, jer je amandman i te kako dobronameran. Finansiranje projekta, mi smo hteli da to bude transparentno, da bude javno, zato smo uložili jedan amandman gde tražimo od vas da na sajtu vašeg ministarstva prikažete sve kandidate čiji su projekti prošli i čiji projekti nisu prošli, da ljudi vide i da znaju zbog čega nisu prošli.
I na kraju, osvrnuo bih se, kao zamerka, a to je diskreciono pravo ministra. To se vidi kroz član 24.
Govorili smo i o prethodim zakonima ovde, puna su nam usta toga bila, da je Srbija po percepciji i korupciji na 82 mestu. Upravo ovakvim zakonom Vlada pokazuje da je generator korupcije. Zato smo i mi reagovali amandmanom, nadam se da ćete takođe i taj amandman prihvatiti.
I na kraju zli jezici kažu da je ovo jedan zakon koji se radi uoči izbora, da je izborni zakon. Neću da verujem u to, ali tako kažu ljudi. Kažu ljudi da je upravo zakon napravljen da bi se umrežila mreža omladinska G17 plus, tj. URS i u to neću da verujem, zle namere. Ali je, evo kaže kolega, sasvim moguće. Verujem da je tako.
Takođe, nama nije jasno zbog čega DS izlazi toliko u susret URS tj. Mlađanu Dinkuću? Da li je to zbog koalicije? Znam da nećemo dobiti odgovor na ta pitanja, ali o tome neka sude mladi
Na kraju, siguran sam, kako kaže Mika Antić, mi činimo sve da ne uradimo ništa. Tako činimo i sa ovim zakonom da ne bi uradili ništa. Zahvaljujem.

Petnaest minuta i 40 sekundi iskorišćeno je od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč? (Da.)
Narodna poslanica Zlata Đerić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo ministar, poštovana javnosti Srbije, mi imamo pred sobom zakon o mladima koji smo nazvali krovnim zakonom. Uvek mi kao čoveku smeta kada se nešto nazove krovnim zakonom, mislim da treba da bude temeljni zakon, iz temelja proizilaze ključne stvari.
Kao poslanička grupa, Nova Srbija apsolutno smatra da jedan ovakav zakon treba Srbiji. Podatak da smo šesta zemlja u Evropi koja ga donosi jeste podatak koji treba da nam služi na čast. Kao neko ko je vrlo aktivan po pitanju prava deteta, prava mladih, pozdravljam svaki iskorak u tom pravcu.
Međutim, kao i svaka politička odluka, mi smo ovde pre svega politički odgovorni ljudi, bar to od nas očekuju građani Srbije, zato su nas ovde i birali. Moraćemo da damo odgovore na mnoga pitanja, pogotovo kada su mladi u pitanju, jer život je jednosmeran put, oni u naše godine dolaze, mi u njihove više nikad. Mladost ima snagu, starije godine iskustvo i to zajedno treba da da jedan boljitak, jedan napredak za sve vidljiv i za sve koristan.
Dositej Obradović, naš prvi popečitelj prosvete, svojevremeno u svom životu i priključenijima rekao da je mlada duša podobna topljenom vosku, u kakav je kalup saliješ, takav ćeš oblik i dobiti, i to je istina.
Ovakav jedan zakonski projekat donosi se da uredi prava i obaveze. To treba da bude njegov osnovni cilj. Ostalo - načela, pravila, navike i ostala transparentna zagovaranja se uređuju deklaracijom. Zakon mora da bude eksplicitan, jasan i primenjiv.
Dakle, to je ono što je osnovni nedostatak ovog zakona. On je sa dobrim namerama i on ima oblik i formu deklaracije koja je malo izletela u članove, pa se predstavila kao zakon. Zaista, ima dobre namere, one se ovde navode u ovim načelima. Ali, žao mi je što u Ministarstvu nije bilo dovoljno sluha da pre donošenja ovakvog predloga pred narodne poslanike pogledate samo jedno zakonsko rešenje, recimo BiH, koje je kroz 44 člana, dakle, nešto više članova, vrlo konkretno odredilo neke stvari, učinilo taj zakon primenjivim i pokazalo da bi se zakon primenio, da ne bi bilo samo treba da, može da, itd, znači, može da bude ne mora da znači, znači, da bi zakon doveo, odnosno vratio ili ustanovio institut poverenja u institucije, a institucije počivaju na zakonima i to je osnovni temelj poverenja u njihovo delovanje, jer znate šta će biti ako se one ne ponašaju u skladu sa zakonom ili se vi ne ponašate u skladu sa zakonom, na tome počiva moderno uređeno društvo, dakle, uveli su mere kaznene politike.
Šta ako neko ne uradi nešto od toga? To je osnovno što ovom zakonu fali, jer sve ovo ovde jeste spisak dobrih želja i dobrih namera, nedovoljnih, a moramo znati da je ovo zakon o mladima, da se mladi vaspitavaju, podižu i usmeravaju prema uzorima koje mi stvaramo i koji smo mi, između ostalih, da su obrazovanje i vaspitanje dva neodvojiva procesa i svakom ovom diskusijom i svakom našom javnom izgovorenom rečju mi ih vaspitavamo kakvi treba da budu ili kako mogu da se ponašaju ili kako ne mogu da se ponašaju.
Dakle, prava proizilaze iz obaveza. I to je, recimo, u tom zakonu kod naših suseda u BiH jasno rečeno. Oni su rekli koja prava imaju mladi, šta su njihovi ciljevi u tom zakonu da se postigne i šta su njihove obaveze prema tom zakonu. Toga ovde u zakonu nema.
Mi smo stavili dosta amandmana, nedovoljno koliko smo smatrali da treba. Osvrnuću se, recimo, na nekoliko članova za koje smatram da nisu najsrećnije rešeni. Recimo, već u članu 3. tačka 5) kod neformalnog obrazovanja, o kom smo govorili i koje je dobrodošlo, ali se mora mnogo preciznije urediti šta jeste neformalno obrazovanje, nemojte zaboraviti koliki je tu prostor za zloupotrebu mladih, a mi imamo, između ostalog, dužnost i obavezu da mlade zaštitimo od opasnosti karakterističnih za njihovu dob, kojoj mogu biti izloženi. To je jedna od naših obaveza i to moramo da uredimo zakonskim aktima.
Onda, u članu 4, recimo, gde se promoviše načelo podrške mladima. Član glasi ovako – svi, a posebno subjekti omladinske politike u okviru svojih poslova i delokruga podržavaju društveno osnivanje mladih na način utvrđen zakonom, strategijama i drugim instrumentima. Dakle, to je jedan opšti stav i zaista dobra namera. Šta ako neko to ne podržava? Ništa.
Onda, načelo jednakosti i zabrane diskriminacije. To je već uređeno drugim zakonima. Nisu oni izuzeti od tih zakonskih rešenja, već su doneti zakoni, svi mladi su jednaki. Šta, svi drugi nisu jednaki? Svi su jednaki po Ustavu našem. Nemojte da budu neki jednakiji od drugih. Onda ćemo se opasno približiti Orveu.
Načelo jednakih šansi, to je već malo hipokrizija ili licemerje. Mladi imaju pravo na jednake šanse i učešće u svim oblastima društvenog života u skladu sa sopstvenim izborima i sposobnostima. To je zaista promocija dobre želje i volje, samo da je vidimo na delu i da je vidimo kada neko neće da je ispoštuje. Kako to sprovesti? A najčešće neće i vrlo teško hoće.
Gde mi to vidimo u našoj praksi da se to sprovodi? I kad već imamo taj problem, gde vidimo kako ćemo sankcionisati onoga ko to ne sprovodi i gde ćemo to precizirati da neko ima obavezu? Znate koliko smo se namučili oko Zakona o invalidima itd, da pomognemo ljudima koji su na bilo koji način marginalizovani da nađu svoje mesto u društvu i morali to vrlo precizno i jasno da poslodavcima odredimo neke kaznene mere, da im odredimo koji broj itd, i to je ogroman pomak u tom smislu bio, tako da smo morali i ovo ovde urediti. Kažem, moglo je. To su neki uredili zakonom.
Pa, načelo jačanja svesti o značaju mladih i njihovoj društvenoj ulozi. To se ne može propisati zakonom. Ovo je načelo, može da uđe u deklaraciju, ali da vi zakonom propišete svest, i to u članu, pa kako ćete zakonom dokazati da po članu 7. nemam to u svojoj svesti ili bilo ko od nas, ili da ima? To je nešto što zakon prilično čini pismenim sastavom, a ne zakonskim rešenjem.
To je stvar kulture, tradicije, obrazovanja, vaspitanja, kroz generacije i generacije i opšteg društvenog miljea i opšte društvene krize ili opšte političke krize, opšte političkog načina života, privrednog delovanja i svega ostalog. Sve to utiče, kao i informativni sistem, na formiranje svesti.
Danas, kada imamo ovu elektronsku komunikaciju, svesni smo koliko je tu interes pojedinih moćnih ljudi vlasnika medija iznad svih etičkih i osnovnih skrupula i bar smo tu svesni koliko smo, ne stvarajući kriterijume, urušili sve, počev od jezika pa do ostalih kulturnih vrednosti, kao i sve ostalo sisteme vrednosti, upravo zahvaljujući nekontrolisanom delovanju medijskih kuća.
Načelo aktivnog učešća mladih, koje apsolutno pozdravljam, ali me interesuje kako se ono može sprovesti? Kaže: "svi, a posebno subjekti omladinske politike obezbeđuju podsticajno okruženje i daju aktivnu podršku" i ovaj član se završava jednom sintagmom koja kaže: "a na osnovu pune obaveštenosti mladih". Šta je osnova i šta je na osnovu pune obaveštenosti mladih primenjeno, učinjeno i šta će biti ako ne?
Dalje imamo načelo odgovornosti i solidarnosti mladih. Ovo je takođe nešto što je dobra namera, što jeste vaspitni cilj jednog društva i jeste u delokrugu Ministarstva prosvete. To je već decenijama vaspitni cilj svih škola. Mi ga ne moramo posebno propisivati, ono se sadrži i u našem moralnom kodeksu našeg osnovnog kućnog vaspitanja. Ako se osvrnete na to, biće vam jasno. Dakle, ne znam samo kako će se to primenjivati, kako ćemo utvrditi da li je ono narušeno po članu 9. ovog zakona ili nije. Šta ćemo ako otkrijemo da jeste? Već postoje drugi zakoni kojima se to pitanje u društvu kada se pojavi reguliše.
Nacionalna strategija za mlade apsolutno je nužna u neophodna. Nacionalna strategija treba da bude deo nacionalne politike. Nacionalnu politiku donosi jedna vlada. Sveukupni odnos prema mladima treba da bude nešto što treba da bude strategija i cilj društva. Međutim, kao i u mnogim situacijama kada dođe izborna godina onda gledamo ciljne grupe, pa prebrojavamo koje su ciljne grupe najbrojnije i kojima ćemo se obratiti. Svi mi koji se bavimo politikom, političkom kampanjama znamo o čemu govorim. Sada mladi jesu priličan politički ulog ili politički plen ako im se obratimo na pravi način.
Imamo samo jednu drugu začkoljici ili mali problem u toj komunikaciji sa mladima. Mladi od devedesetog godišta na ovamo nisu uopšte naivni, mnogo su toga prošli zahvaljujući nama i imaju mnogo pitanja za nas na koje mi nemamo odgovor, a moramo da im odgovorimo zašto su rođeni i žive u ovakvoj državi, zašto ona za njihovo prilično spasavanje i odrastanje nije uređena onako kako im svaki put, a nagledali su se bar u poslednjoj deceniji dosta političkih kampanja, nije onako uređena kako im stalno obećavamo i koje su garancije da ćemo je mi urediti onako kako obećavamo.
Znate, uči oni toga dosta u onom formalnom obrazovanju, pa su shvatili i ovako problematične medije da je grčka tragedija zasnovana na mitu, a srpska na mitu i korupciji. To oni dobro vide i prema tome stvaraju neke svoje kriterijume, neke svoje sisteme vrednosti. Nažalost i urušavaju mnoge sisteme vrednosti, ali za to smo odgovorni mi, jer smo obavezni da napravimo taj društveno poželjan milje u kome će oni rasti u zdravom i dobrom okruženju, pozitivnom pre svega za njih.
U ovoj strategiji koja ima dobre namere kaže se – subjekti omladinske politike deluju u skladu sa principima strategije. Nema nikakvih metodskih propisa, operativa, strategija i taktika kako to mladi da sprovedu. Znači, mi im namećemo neka načela i propisujemo neka pravila, a kako će oni to da sprovedu, morali bi smo im dati i uputstva. Imamo obavezu na osnovu svog iskustva da tu budemo jasni i konkretni. Ono što je trebalo propisati, što su se u BiH se usudili da članom 32. propišu jasno - političke stranke ne mogu da organizuju udruženja mladih, kraj. Time su pokazali da nisu licemeri, time su zaštitili od zloupotrebe političkih stranaka koje ovaj zakon prilično otvara na mala vrata i, ono što je kolega malo pre rekao, pogledajte kako deluju kancelarije za mlade, uglavnom su ispostave političkih stranaka. Tamo ne mogu da uđu mladi sa odličnim idejama, ma koliko kvalitetni bili. Slušala sam od mladih koji su odlazili sa fantastičnim projektima, nema sluha za to, nisi tamo gde treba, možeš da budeš genije, kraj priče. To je istina na terenu.
Dakle, to je jedan sitan član koji ih je trebao zaštiti. Moglo se to prepisati iz ovog zakona vrlo jasno. To je član koji pokazuje da neko zaista želi da mladi budu mladi, da stvaraju svoj svet i da ih zaštiti od nas, jer nismo mi savršeni ovde, mi se trudimo i svi mi ovde činimo u ime svojih birača koji stoje iza nas, da se pokažemo u nekom dobrom svetlu, da činimo najbolje, ali ako neko ko dolazi iza nas i ima snagu i crpi neka pogrešna i prava iskustva i na tome se uči, treba mu dati objektivno šansu. Možda neke potpuno nove političke snage se već pojave u sledećem sazivu i naprave ono što obećavamo da treba da napravimo.
Zatim imamo član 13. na koji smo takođe imali nekih primedbi. Mladi mogu da se udružuju u neformalna udruženja, to je stav 5, čiji su ciljevi ili oblast ostvarivanja ciljeva usmereni na mlade u skladu sa onim zakonima koji deluju u skladu sa zakonom kojim se uređuje osnivanje i pravni položaj udruženja. Dakle, neformalna i formalna udruženja, ovde se govori o projektima koja mogu formalno registrovana udruženja, ovde se već dopuštaju i neformalna, ali će se oni u svakom slučaju gledati da se negde kanališu u formalno i da to bude onda i politički dirigovano, upotrebiću taj izraz.
Dakle, savet, kancelarija i agencija za mlade u zakonu BiH nije predviđena agencija. Znači, nije to obaveza EU. Verujte da ako se krećete bilo gde po Srbiji, a mi neki dolazimo iz Srbije, vraćamo se svako veče u naše gradove i dolazimo ujutru ovde, postoji reč koja više ljude iritira u ovom trenutku, a to je reč agencija. Vezuju ih za najcrnje momente ove ekonomske krize na sve moguće načine. Dakle, još jedna agencija za mlade sa sve pratećom administracijom koja će da uđe u budžet samo će smanjiti sredstva tamo gde treba, a treba ih upravo uložiti u mlade.
Kancelarija za mlade, o njoj sam već govorila u članu 18. Kancelarija za mlade finansira se iz budžeta jedinice lokalne samouprave, kao i drugih izvora u skladu sa zakonom. Mislim da tu treba precizirati izvore. Znate, drugi izvori mogu biti ko je ko, a onaj ko plaća taj mnogo toga diktira. To je pravilo, onaj ko daje novac taj i diktira pravila ponašanja. Dakle, ako smo odredili da to bude lokalna samouprava, ako je to u interesu države, to da, ali šta ako lokalna samouprava to neće da uradi? Recimo, smeni se vlast, dođe neka politička stranka koja to ne može da sprovede i na drugi način sprovodi politiku, nemate predviđeno, a u zakonu BiH to je vrlo jasno predviđeno i precizirano.
O agenciji za mlade članom 19. je predviđeno jedino što mi smeta a to je jedna složena rečenica za realizaciju programa za mlade, a u skladu sa programima EU koji se odnosi na mlade, može se obrazovati agencija u skladu sa posebnim zakonom. Čak i tu stoji neobavezujući glagol može.
Finansiranje programa i projekata od javnog interesa u oblasti omladinskog sektora, tu ima zaista nekoliko stavki na koje smo takođe imali primedbe, međutim, ono što mi smeta kao nekome ko je 25 godina bio eks katedra i godinama se borila i sada kao poslanik, u svakom budžetu i rebalansu budžeta, kolege se sigurno toga sećaju da sam lično podnosila amandman tražeći, pošto se ovde u tački 11. kaže – pruža se podrška mladim talentima kroz nagrađivanje, stipendiranje i usavršavanje učenika i studenata, znamo da se Ministarstvo prosvete bavi time, znamo da postoji zakon koji se bavi time, Zakon o učeničkom i studentskom standardu itd, pa onda kaže – za finansiranje podrške mladim talentima kroz nagrađivanje, stipendiranje i usavršavanje učenika i studenata, sredstva budžeta Republike Srbije obezbeđuju se u okviru budžetskog fonda koji je Vlada osnovala za te namene, Fond za mlade talente u skladu sa zakonom kojim se uređuje budžetski sistem.
Načitali smo se po novinama kako naši talenti prolaze i koliko su nagrađeni. Godinama zagovaram, kažem ovde kao poslanica koja je svaki put podnela amandman, vrlo jasno i lično sam zamerila gospodinu Žarku Obradoviću, načelnom i odgovornom ministru za te poslove, što se nije izborio za više sredstava za finansiranje učeničkih takmičenja. To je prvo mesto odakle posle crpimo najbolje, najtalentovanije, stimulišemo i razvijamo.
To su toliko skromna sredstva, namerno, pomalo cinično sam podnosila amandman, tražeći da se za reprezentacije pojedinih potpredsednika vlade i ostalih, skinu sredstva, i da se tu dodeli. Vrlo skromna sredstva, a sećate se, nikada taj amandman nije prošao. Nijednom. Niko neće kafe jedne u Vladi da se odrekne u ime dece. Niko. To je istina. I to vam iskreno kažem.
Da je neko pokazao volju pa rekao – znate šta, nećemo sa ovih sredstava nego ćemo sa nekih drugih. Ma kakvi, o tome se nije ni pričalo. To je ta istina koja stoji tu.
Znači, tamo gde treba da to prepoznamo, i tada sam govorila i svaki put kažem da oni jesu budućnost. Oni jesu budućnost i oni treba da budu motr koji će posle proizvesti u ovom društvu sve potrebne uslove da možemo da sve one marginalizovane grupe podnesemo kao socijalno odgovorni ljudi, da im pomognemo i da im učinimo život dostojnim čoveka.
U ovom zakonu, u članu 20, 11. tačka, završavamo naravno sa brigom o talentovanima, ali u ovom zakonu nisu vidljivi oni o kojima isto ovo društvo mora da misli – oni mladi koji su socijalno ugroženi, toga ovde nema. Onda, resocijalizacija delinkvenata u mladoj dobi, i to su mladi o kojima moramo da brinemo i da učinimo ih korisnim …
(Predsednik: Vreme.)
… završiću.
Ovo su sve zamerke ovog zakona. Kasnije ću u svom delu rasprave nastaviti da iznosim primedbe koje imam na zakon. Nadam se da ćete imati sluha i za naš amandman.

Verujem da nema ministra koji nije iskazao svoj zahtev u vezi sa potrebama, ali da su budžetska sredstva prosto limitirana.
Reč ima narodni poslanik Borislav Pelević.
Izvolite.

Hvala, gospođo predsedniče, uvažena gospođo ministarko, predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici. U martu smo razmatrali  Zakon o sportu, istog ovog ministarstva – Ministarstva za omladinu i sport. Bio je to zakon koji nije doneo najbolje rešenje za razvoj sporta u Srbiji, ali je ipak predstavljao i predstavlja jedan ozbiljan zakonski akt, koji je, očigledno, dugo i temeljno rađen.
Danas razgovaramo o drugom zakonu iz nadležnosti ovog ministarstva, o zakonu o mladima. Mislim da je sam naziv ovog zakona diskutabilan. Predložili smo da se promeni naziv ovog zakona i da se zove – zakon o omladini. Zašto? Zato što je omladina pojam, izraz koji se odomaćio u srpskom jeziku, kada se govori o ovoj populaciji, i zato što se ta reč i taj izraz može jako lepo upotrebiti i u jednini i u množini i u muškom i u ženskom rodu. Uostalom i sam predlog ovog zakona u svojim odredbama pominje i koristi izraz – omladina. Recimo, u članu 3, od ukupno pet tačaka ovog člana 3, čak u četiri se pominje omladina, omladinski sektor, omladinska politika, omladinska aktivnost i omladinski rad. Osim toga, i ime vašeg ministarstva nije ministarstvo za mlade i sport nego Ministarstvo omladine i sporta. Zato smatramo da je ovaj izraz primereniji.
Nije toliko bitno ime ovog zakona, važno je da suštinski formalno ovaj zakon nije dobar. U suštini, ovaj zakon nije obuhvatio sve one društvene oblasti u kojima mladi žive. Formalno, nema formu zakonskog akta, nije zakon već je jedna nepotpuna deklaracija koja čak nije ni nabrojala u svojim načelima sve ono što nabraja nacionalna strategija koju je Vlada usvojila 2008. godine.
Rekao sam da zakon nije potpun, čak ni po deklaraciji. On ne pominje neke bitne oblasti društvenog života u kojima se mladi danas nalaze u Srbiji. Ne pominje se ni jednom rečju obrazovanje, osim u jednom delu – neformalno obrazovanje, Ne pominje se problem zapošljavanja koji je krucijalni problem mladih u Srbiji, niti mere za ublažavanje tog problema, kao ni mere za sprečavanje odlaska mladih stručnjaka i uopšte mladih ljudi iz zemlje. Nema reči ni o problemima zavisnosti koji danas opterećuju, u velikoj meri, našu omladinu i celu zemlju. Nema ničega i ništa nije napisano o sve većoj zavisnosti mladih od droge, alkohola, kriminala među mladima i apsolutno ostalih zavisnosti koji se ne pominju u ovom nacrtu zakonau, odnosno Predlogu zakona.
Zakon ima samo 29 članova. Imali smo Zakon o sportu koji je u martu usvojen i koji ima 194. člana. Tada sam rekao da je to zakon koji je zaista preobiman, najobimniji Zakon o sportu, ne samo u regionu nego i u Evropi. Ovaj zakon je suviše skroman, sažet za ovakav problem i za ovu vrstu naše populacije, od koje, kako su mnoge moje kolege i koleginice rekle, zavisi budućnost naše zemlje.
Više bih voleo da zakon o mladima ima 194. člana, a Zakon o sportu 29. članova. Ako još u ovom zakonu odbijemo one uvodne članove, prelazne i završne odredbe, onda ćemo svesti zakon na nekih 20 članova, što je sasvim nedovoljno za ovakvu kompleksnu problematiku.
Nacionalnu strategiju za mlade je Vlada usvojila 2008. godine i to je dobar potez Vlade. Očigledno je da je na osnovu te strategije pokušano da se napiše zakona o mladima. Međutim, nacionalna strategija za mlade, koja je kasnije razrađena u akcionom planu za upoređivanje i primenu ove strategije 2009. godine, zasnovana je, pre svega, na iskustvima zapadnih zemalja. To je u jednoj ruci dobro, ali sa druge strane, to nije dobro jer nisu uvažene specifičnosti položaja mladih u Srbiji. Nije svejedno biti mladi čovek u Srbiji i nije isto biti mladi čovek koji živi na zapadu. Ona bukvalno prepisuje preporuke Saveta Evrope, odnosno nacionalna strategija se fokusira na 11 indikatora koji su preporučeni u strategiji za mlade EU – mladi, ulaganje i osnaživanje, zatim program "mladi u pokretu" koji se nalazi u strategiji EU – Evropa 2020. godine itd.
Drugi plan nacionalne strategije je baziranje na statističkim podacima iz popisa iz 2002. godine. Vidim da ste i vi u svom ekspozeu to naveli, ali mislim da to nije relevantan podatak jer se to dešavalo pre devet godina. Ne možemo se bazirati na tim podacima i ne možemo tvrditi da u Srbiji ima milion i 500 hiljada mladih i da oni danas čine jednu četvrtinu, odnosno 20% ukupne populacije u Srbiji. To ćemo tek videti nakon popisa u Srbiji. Ne zaboravite da je mnogo mladih otišlo iz zemlje, da se mnogi od njih nisu vratili i da je neizvesno da li će se jedan broj njih vratiti ili ne.
Osim toga, 2002. godine nije postojala ekonomska kriza, niti svetska niti domaća, tako da su okolnosti sasvim drugačije danas. Trebalo bi doneti novu nacionalnu strategiju za mlade, jer ova strategija koja je ozbiljno napisana, zaista ozbiljno, može da posluži kao dobra osnova za izradu jedne nove strategije, sveobuhvatne, koja će jasno definisati probleme mladih ljudi u Srbiji i jasno odrediti neophodne mere za njihovo rešavanje.
Problem mladih u Srbiji se bitno razlikuje od problema mladih u inostranstvu. Mladi u Evropi nisu imali ratove devedesetih godina, nisu imali sankcije ekonomske koje su bitno doprinele urušavanju naše ekonomske strukture.
Naši mladi Evrope nisu imali bombardovanje. U njihovim zemljama nema izbeglica niti raseljenih njihovih godišta i njihove nacionalnosti. Naši mladi žive mnogo teži život. Prošli su sve to. Drugo, u zemljama EU, u mnogim zemljama gotovo da i nema izraženog siromaštva, a to je kod nas sve veći i teži problem. Ovo su samo neke prednosti evropske omladine u odnosu na našu i zato i treba evropske smernice, kada se na njih pozivamo, prilagoditi uslovima u kojima živi naša omladina.
Sada u ovoj situaciji koja je vrlo nezavidna za mlade, ali i za sve ostale stanovnike Srbije, mi od mladih očekujemo da uče normalno, da se zapošljavaju i da sutra vode našu zemlju. Iako većina evropskih zemalja nema zakon o mladima, mnoge od njih imaju nacionalne programe i planove za zaštitu dece i omladine.
U obrazloženju je, siguran sam, pogrešno navedeno da mnoge zemlje imaju. Nemaju. Slovenija nema, ona ima samo nacionalni program za decu i adolescente, tako da to nije zakon. Dalje, pravi zakon u okruženju jedino ima BiH, donet je zakon 2010. godine, prošle godine, i jedini zakon koji je zaista relevantan u Evropi ima Nemačka.
Spremajući se za raspravu o ovom zakonu, proučio sam zakon za mlade u Nemačkoj i mogu da vam kažem da on u potpunosti opravdava moju tvrdnju da se ovde ne radi o predlogu zakona, već o predlogu deklaracije o mladima. Prosto, zakon nije konkretan. U Nemačkoj su u tom zakonu nabrojane zabrane za decu i omladinu, odnosno adolescente. Ne može nijedno dete ili adolescent da gleda film ukoliko na njemu nema oznake "informativni sadržaj" ili "obrazovni sadržaj". Isto je i sa video kasetama. Strogo je zabranjeno i kažnjava se odlazak dece i adolescenata u restorane bez pratnje, u kockarnice i to je sankcionisano sa vrlo oštrim kaznama, čak do jedne godine zakona ili do 50.000 evra.
Dakle, to je zakon koji jasno propisuje šta se sme, šta se ne sme, koji jasno uređuje konkretno tu oblast. To je ono što nedostaje u ovom zakonu. Zato je on u tom delu zaista prazan, nekompletan i konkretan. I pored toga, ipak smatram da je Ministarstvo omladine i sporta imalo dobru nameru i stojim na stanovištu da je ovaj zakon za mlade potreban Srbiji, ali ne ovakav zakon, nego novi, drugačiji, sveobuhvatniji zakon koji će jasno prepoznati osnovne probleme mladih ljudi u Srbiji i odrediti konkretne mere koje će učiniti sve da se ti konkretni problemi mladih u Srbiji reše na najbolji mogući način, u zavisnosti od ekonomske, socijalne i političke situacije u zemlji.
Koji su problemi mladih u Srbiji? Ima ih zaista mnogo, ali pokušaću da navedem nekoliko problema. To su: neorganizacija mladih, neodlučivanje mladih, nemogućnost da odlučuju o pitanjima koja su u njihovom interesu, ali i mnogo toga što se razlikuje od njihovih vršnjaka u Evropi. Mladi nisu i ne mogu, nažalost, biti učesnici odlučivanja o bitnim pitanjima za njihov položaj. Zakonima o osnovnom obrazovanju i o visokom obrazovanju je određeno i omogućeno da oni imaju pravo udruživanja, ali i da imaju pravo na svoje učeničke i studentske parlamente. Oni u većini škola i fakulteta i postoje, ali je pitanje kako oni funkcionišu. Nažalost, ne dobro, nažalost, neorganizovano jer postoji jednostavno skepsa kod mladih ljudi da jednostavno se njihov glas ne čuje, da njihov glas nije bitan, da profesori, roditelji i politički činioci apsolutno nemaju sluha za njihove probleme. Zato je negde, po istraživanju Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta, samo 88% mladih učenika angažovano u tim parlamentima, a slično je i u studentskim parlamentima.
Odluke i stavove ovih parlamenata se ne uvažavaju i mladi su potpuno demotivisani jer shvataju da su samo puki posmatrači, bez ikakvih šansi da donose odluke bitne za njihov život i položaj u društvu. Zato mladi nemaju poverenja u sistem i ne žele da se u dovoljnoj meri uključe u javni život, mada, po istraživanju, čak 64% mladih ispitanika smatra da bi svojim radom, svojim savetima i svojim angažovanjem u organizacijama raznog tipa zaista mogli da utiču na donošenje bitnih odluka po njihov položaj.
Aktivno učešće mladih u društvu je zanemarljivo. Od mladih se očekuje mnogo, čak i da sutra Srbiju povedu napred, što je sasvim normalno, prirodno i logično, ali odluke o njima donose drugi. Skoro 90% mladih ne želi da se uključi ni u kakav vid organizovanja, niti čak u udruženja građana, ni u kulturno-umetnička društva, niti u sportska društva. Samo mali deo njih je uključeno u ove organizacije.
Loša ekonomska situacija je doprinela da veliki broj mladih odlazi sa sela i iz manjih gradova u veće gradove, to je migracija koje smo zaista svesni. Oko čak 80% mladih izražava želju u anketama da iz manjih sredina pređu u veće sredine da bi tako sebi obezbedili bolju egzistenciju. Prema istraživanjima koja su urađena još 2003. godine, svaki drugi mladi čovek je želeo da napusti zemlju. Danas nema relevantnih istraživanja o tome koliko je mladih danas u takvom položaju.
Govori se o nepostojanju jednakih šansi. To se i pominje u ovom predlogu zakona. To je stvarnost u Srbiji. Mladi koji žive u siromaštvu su jedna posebna kategorija. Ne smemo smesti s uma da 26% mladih nema kompletna tri obroka dnevno. Mladi sa invaliditetom su posebna kategorija kojoj se ne posvećuje dovoljno pažnje. Od nekih 800.000 ljudi sa invaliditetom u Srbiji, 24% su mladi ispod 25 godina.
Mladi koji žive u izbeglištvu, mladi koji su raseljeni sa KiM takođe žive u veoma lošem položaju i oni u znatno manjem broju završavaju škole od njihovih vršnjaka, u još manjem broju završavaju fakultete od svojih vršnjaka u Srbiji, a mladi na KiM žive u stalnom strahu šta će im se desiti, kakva je njihova sudbina, kakva je sudbina KiM uopšte, šta će njihovi roditelji ukoliko izbiju novi sukobi, gde će i kuda će. O tim mladima se nimalo ne vodi računa.
Takođe, postoji kategorija mladih sa nerešenim stambenim statusom, a to su i zaposleni i nezaposleni. Čak i 70% mladih koji su nezaposleni žive kod svojih roditelja, a čak 50% onih koji su zaposleni i dalje žive kod svojih roditelja zbog nemogućnosti rešavanja stambenog problema.
Ovo su samo neki problemi, a ja ću u drugom delu svog izlaganja na kraju rasprave govoriti o daljim problemima i o rešenjima za rešavanje položaja mladih i o nedostacima ovog predloga zakona. Hvala na pažnji.