Dame i gospodo, pročitaću prvi stav ovog člana 15. čije brisanje predlažemo: "Upravljač infrastrukture može obustaviti javni prevoz putnika i robe na železničkoj infrastrukturi ili delu železničke infrastrukture, ako javni prevoz putnika i robe postane nerentabilan, uz saglasnost Vlade". Po ovome, ako se slobodno tumači, železnica može da obustavi javni prevoz svuda tamo gde nema zarada.
Mi smo predložili da se ovaj stav briše. Vlada je to odbila uz obrazloženje: "Amandman se odbija iz razloga što se njime daje mogućnost upravljaču infrastrukture da preduzme mere koje će njegovo poslovanje učiniti rentabilnijim."
Sa stanovišta profita i sa stanovišta interesa železnice, ovo obrazloženje i ovakav stav Vlade je potpuno opravdan. Međutim, smatram da sa stanovišta državnih i društvenih interesa ovakvo rešenje nije prihvatljivo. Ne može smanjen broj putnika biti opravdanje da se ukinu putničke železničke linije za Dimitrovgrad preko Pirota ili, kao što smo čuli, da se ukine železnička linija od Niša prema Kuršumliji. Ako ni zbog čega drugog, ono što su u pitanju rubna područja prema Bugarskoj i prema KiM od izuzetnog strateškog značaja za Republiku Srbiju.
Podsećam da su stranke koje sada čine vladajuću koaliciju na vlasti u Srbiji od 1991. godine. Za ovih 20 godina nikad nisam čuo da neko od njih najavljuje ukidanje određenih železničkih linija. Naprotiv, u vreme svake izborne kampanje mi smo slušali priče o izgradnji brzih pruga, o vozovima koji će kroz Srbiju ići brzinom od 100 i 150 kilometara na sat.
Sada ću nekoliko minuta od vremena SRS iskoristiti da napravim jedno poređenje šta smo u stvari uradili u proteklih 20 godina. Nema pretenzije da sadašnju i dosadašnje vlade Srbije optužim da su jedini krivci za ovakvo stanje. U svakom slučaju, dobro je da vidimo gde smo. U Evropi kada neki voz kasni na polasku to je pravo čudo. U zadnjih nekoliko godina u Srbiji je pravo čudo kada voz krene na vreme. Više puta putujem vozom za Veliku Planu i verujte mi da se putnici raduju kada voz stigne na vreme.
Pre 30 godina tačno se znalo recimo kada kreće koji voz. Sećam se, u 21,45 časova redovno su kretali vozovi za Kardeljevo, sadašnje Ploče i retko se događalo da kasne minut ili dva. Danas više niko na Beogradskoj železničkoj stanici do samog polaska voza ne zna da li će voz krenuti, a kamo li kada će krenuti.
Mi smo do pre 20 godina imali situaciju da Srbijom krstare putničke kompozicije sa 10 i više vagona. Danas je prava retkost da na pruzi vidite nekakvu železničku kompoziciju koja ima više od dva vagona. Ako ovako nastavimo, deca u Srbiji još malo neće znati kako izgledaju uživo železničke kompozicije.
Podsećam, pre 127 godina u vreme Milana Obrenovića, u vreme prvih srpskih pruga, putnički vozovi u Srbiji su razvijali brzinu od 36 kilometara na čas. Danas smo došli u situaciju da vozovi u Srbiji imaju prosečnu brzinu od čak 45,5 kilometara na čas. Znači, za 127 godina napredovali smo čitavih 9.500 metara.
U isto vreme, podsećam da vozovi u Japanu, Kini, Italiji, Francuskoj i nekim evropskim zemljama razvijaju brzinu do 300 kilometara na čas, a čini mi se, u decembru prošle godine u jednoj pilot vožnji između Šangaja i Pekinga, jedan kineski voz je razvio brzinu od 486 kilometara na čas. Ako nastavimo ovim tempom razvija kakav smo praktikovali u poslednjih 127 godina, da bi dostigli ovaj evropski prosek trebaće nam samo 2.600 godina, a ovaj kineski prosek tačno 3.900 godina.
Takođe, podsećam građane Srbije i kolege poslanike, pre 100 godina, u vreme parnih lokomotiva razdaljinu od Beograda do Niša vozovi su prevaljivali za pet sati i 45 minuta. Danas, 100 godina kasnije, električni vozovi tu istu razdaljinu prevaljuju za šest sati i 15 minuta. Posle šest sati i 15 minuta stižu u Niš, ako uopšte stignu. Koleginica Jocić dobacuje: "Ako uopšte krenu".
Na 2/3 srpskih pruga vozovi ne mogu da razviju brzinu veću od 60 kilometara na čas, a imamo više desetina kilometara pruga koje su u svakodnevnoj upotrebi, za putničke vozove, kojima vozovi idu, da ne poverujete, brzinom od 10 kilometara na čas.
Ponovo podsećam stranke koje sada čine vladajuću većinu, DS, G17, ali i SPS su nam više puta u proteklih 10, 15 godina obećavale brze pruge i vozove koji će kroz Srbiju ići 100 do 150 kilometara na čas.
Ovde smo takođe čuli, od 9.000 putničkih vagona u upotrebi je 1/3. Oko 6.000 vagona zajedno sa šinama godinama se ne koriste i oni trunu na sporednim kolosecima. Pošto se ova skupština često bavi ekološkim zakonima, onda da ne propustim priliku da kažem da su u pitanju prave ekološke bombe.
Svi smo ovde svedoci da su nam pre 10 godina ovi prijatelji iz NATO pakta oteli železnice na KiM. Danas smo stigli do toga da poslanici u Skupštini Srbije od Srbije traže da se odrekne i železnica Vojvodine. Niko od državnih zvaničnika to zvanično ne osuđuje. Naprotiv, kako smo čuli, Vlada AP Vojvodine čak podržava amandmane koje je podnela LSV, a koji, da se blago izrazim, predstavljaju pravi železnički separatizam. Još oni kažu licemerno – nećemo da uzmemo sve za Vojvodinu, ovaj Koridor 10 ćemo dati Evropi, a mi ćemo uzeti ostalo. Koridor 10 Evropi, nama će sve ostalo, a Srbiji ništa.
Nema dana da ne slušamo izjave raznih ministara o drumskom Koridoru 10. Železnički koridor niko ne pominje. Zaista postavljam pitanje – zbog čega? Koliko je ovoj državi važna železnica vidi se iz ovih podataka koje sam naveo, a videlo se i prošle ili pretprošle godine kada je bio onaj protest u Lapovu, kada su nezadovoljni radnici blokirali prugu. Oni su tamo bili nedeljama, a država se ponašala otprilike kao da su blokirali ne put između Evrope i Azije, nego put između dva potpuno napuštena sela negde na Staroj planini.
Svaki dan slušamo kako ne date KiM, kako je strateški interes Srbije da ulaže u privredni razvoj krajeva koji se naslanjaju na Južnu Pokrajinu, a već godinu dana putnički voz ne saobraća na relaciji od Niša do Kuršumlije.
Iz toga razloga smatram da treba prihvatiti, da ne bi imali još ovakvih železničkih pravaca koji imaju strateški, društveni interes za Srbiju i stanovništvo Srbije i da ne bi došlo do ukidanja još nekih pravaca, predlažem da se Železnicama Srbije ne daje ova mogućnost koja je predviđena članom 15. da oni mogu da obustavljaju javni prevoz na svim linijama gde nema zarada.