Gospođo Čomić, gospodine Đeliću, za nas je ovo ključno pitanje koje govori o karakteru samog zakona i na vrlo jasan način članovima 9. i 10. Vlada potpuno demantuje argumentaciju sa kojom ste vi nastupili ovde obrazlažući ovaj zakon, sa ambicijom da nas uverite kako je to veliki iskorak u pravcu decentralizacije i ako ovaj zakon afirmiše jedan oblik regulisanja odnosa unutar države koji je potpuno drugačiji od načina na koji smo mi živeli u prethodnom periodu.
Ključno pitanje za nas, gospodine Đeliću, je zapravo ko ima pravo svojine nad prirodnim bogatstvima u ovoj zemlji i ko ima pravo svojine na dobrima od društvenog značaja i društvenog interesa? To je mnogo važnije od teme koliko kilometara pruge će sutra neko od nas moći da napravi i na kakav način?
Suština je, gospodine Đeliću, da je obrazloženje Vlade, kojim ste vi odbacili naš amandman, pogrešna. Vi citirate član Ustava koji vam ne daje za pravo da kao Vlada odbacite našu inicijativu kojom se prirodna bogatstva, koja se nalaze na teritoriji APV, tretiraju kao javna svojina APV. Ta argumentacija sa kojom je odbačen amandman je apsolutno pogrešna.
U obrazloženju se kaže kako je pitanje svojine rešeno članom 87. Ustava na takav način, da su prirodna bogatstva isključivo svojina Republike Srbije. Član 87, gospodine Đeliću, je vrlo precizan. Katastrofalan, ali i takav vrlo precizan. Prirodna bogatstva, dobra za koja je zakonom određeno da su od opšteg interesa i imovina koju koriste organi Republike Srbije, u državnoj su imovini. U državnoj imovini mogu biti i druge stvari i prava u skladu sa zakonom.
Gospodine Đeliću, mi ne stavljamo znak jednakosti između javne svojine kojom raspolaže republička administracija i države. Svojinska prava su regulisana i drugim zakonima. Ne postoji nikakav bojazan da će pokrajinska administracija prirodna bogatstva zloupotrebiti ili sa njima postupati na štetan način, lošije nego što to radi republička administracija.
To možemo potkrepiti konkretnim primerima. Pogledajte šta se dešava sa mineralnim bogatstvima u Vojvodini. Osamsto miliona dolara je Gasprom njeft izvadio prethodnih godinu dana na prostoru Vojvodine nafte i gasa u vrednosti od 800 miliona dolara, uz rudnu rentu 3%. Ne postoji ni jedna zemlja na planeti sa tako niskom stopom poreza – rente.
Da li postoji drugi način regulisanja naših međusobnih odnosa? Onaj, koji je potreban da bi mi zaista bili moderno uređeno društvo. Prirodna bogatstva se ne mogu otuđiti. Da li je to tako? Ona su tu i naša su, samo je pitanje ko će efikasnije postupati sa tim prirodnim bogatstvima.
Mi mislimo da republička administracija ima previše posla i da očigledno, koliko god da se u njoj nalazili sposobni ljudi, uopšte ne želim da govorim o vašim sposobnostima i nesposobnosti, hajde da kažemo da najbolji sede u toj republičkoj Vladi, ona ima toliko posla da sama ne može završiti efikasno sve ono što je pred nju postavljeno kao izazov. Potrebna su partnerstva. Potrebna nam je moderna Vojvodina. Evo načina da tako nešto počnemo da razvijamo.
Ustav nije prepreka za to. Govorim samo o amandmanu. Da je Vlada rekla – ne postoji politička spremnost da se prirodna bogatstva na prostoru APV transferišu u javnu svojinu Pokrajine zbog toga što imamo problem na Kosovu, zbog toga što smo i ovako pritisnuti kritikama dela političke javnosti, koje smatra da previše dajemo Vojvodini, onda bi to bio politički argument i o njemu bi mogli da polemišemo.
Između ostalog, u situaciji u kojoj se nalazi vladajuća koalicija, mi pružamo podršku ovom zakonu jer nas on približava jedinom cilju koji smatramo bitnim, s obzirom da bez njega ne možemo ništa promeniti u zemlji, a to je EU.
Gospodine Đeliću, neodrživ je argument Vlade. Član 87. Ustava nije prepreka za usvajanje našeg amandmana kojim tražimo da prirodnim bogatstvima na teritoriji APV, raspolaže AP, zbog toga što se one tretiraju kao javna svojina Pokrajine u skladu sa zakonima ove zemlje, nikako drugačije. Ti zakoni sprečavaju bilo kakvu mogućnost zloupotrebe a odluka na kojoj mi insistiramo, verujem da bi omogućila samo efikasnije postupanje sa prirodnim bogatstvima i dala neophodnu motivaciju na prostoru Vojvodine za onu vrstu politike i društvenih promena, bez kojih se ni Srbija ne može transformisati. Ovako mi antagonizujemo republičku administraciju sa pokrajinskom, čak i unutar vladajuće koalicije postoje očigledni antagonizmi, iako još uvek govorimo o zajedničkom cilju. To je za nas apsolutno neprihvatljivo i smatram da još uvek postoji prostor da prihvatite ovaj amandman.
Postupanje sa tom javnom svojinom je propisano zakonima. Postoje sudovi u ovoj zemlji koji kontrolišu da li mi delujemo u skladu sa zakonom ili ne. I to je sasvim dovoljno. Hajde sada da napravimo jedan takav iskorak, biće svima bolje.
Mi vas pozivamo da za ovaj amandman ipak glasate, iako znamo koliko je ovo drugačije od svega onog na čemu se vladajuća koalicija dosta konfrontirala. Ovo je mnogo ozbiljnije od zahteva da neko ima pravo da raspolaže železničkom infrastrukturom. Što se nas lično tiče, argumenti na kojima su ti zahtevi izgrađeni, mogu biti argumenti o kojima polemišemo, ali ovo je suština.
Pravo raspolaganja prirodnim bogatstvima, pravo raspolaganja na dobrima od opšteg interesa, to je nešto i od opšteg značaja, to je nešto što je suština svake vlasti. Država nije jednako republička administracija. Ovim se pravi ona vrsta razlike koju svi negiramo i koju ne želimo između pokrajine i Srbije. Da li to znači da Pokrajina nije država, deo države Srbije? Ovakvom formulacijom da. Mi mislimo da je to lošije. Republička administracija ima drugu vrstu posla u moderno uređenoj zemlji i mi o tome želimo da razgovaramo sa vama, a otvaramo vam mogućnost da prihvatanjem ovog amandmana, to već sada počnemo zajedno da radimo.

Sedam minuta je iskorišćeno od vremena predsednika poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

Gospođo Čomić, efikasno radikalsko rešenje. Ugasimo AP, nemamo nikakvih problema. Sve je rešeno. No, da se vratim na ovaj amandman.
Moram da pohvalim Vladu što je izmenila član 10. Zašto? Zato što je napravila neophodnu razliku između dobara od opšteg interesa i dobara u opštoj upotrebi. Znači, vodotok, odbrana, nasipi, i trgovi, javni putevi itd. itd. To je svojevrsna definicija stvari, definicija nepokretnosti.
Sada se vraćam, gospođo Čomić, na član 9. i prirodna bogatstva. Zašto se vraćam na prirodna bogatstva? Nemoguće je u nekoj uređenoj državi da nosilac prava raspolaganja, korišćenja i upravljanja bude nekoliko lica, već mora biti jedan. Taj jedan, taj posao mora da radi u ime svih građana Republike Srbije državljana svih jedne države. Ko je taj ko je reprezent svih građana? Republika Srbija sa svojim organima. I po definiciji, to je državna svojina. Kada je pisan Ustav Republike Srbije, onda su se neki tekstopisci utrkivali, ko će pre da ovlada evropskom terminologijom.
Umesto da se koristi termin državna svojina kao nešto što je opštepoznato i opšteprihvaćeno, ovde se gura javna svojina kao svojevrsni sinonim za to. Čim je ubačena javna svojina, "javno" treba da znači državno u Srbiji. Pričam o autorima Ustava. Znam ko je pisao ove odredbe, o njima pričam. On vam je podmetnuo kukavičije jaje, da bi sada svaki slobodoumni pojedinac rekao - javna svojina nije državna svojina.
U Ustavu Republike Srbije reči – javna svojina, moraju da se tumače kao državna svojina. Ukoliko bi se tumačile na drugi način, onda bi to bila društvena svojina. Vi ste raščistili sa komunizmom. Kad ste raščišćavali, krenuli ste sa Mićunom, da budemo načisto.
Ako pričamo o državnoj svojini, a moramo da pričamo o državnoj svojini, onda da vas podsetim nešto, gospodine Đeliću, što postoji kao standard u svim normalnim civilizovanim državama koje drže do pojma države i koje elemente treba da ispunjava neka teritorija, narod, itd. To je nedostatak celog ovog koncepta vašeg zakona, gospodine Đeliću. Državna svojina podrazumeva jednog nosioca prava raspolaganja, korišćenja i upravljanja kao izvornog nosioca tog prava, a on može da odluči da se pokretna ili nepokretna da na korišćenje nekome i može da odluči ko će da upravlja, pre svega, tu se misli na održavanje, ali pravo raspolaganja je samo u rukama Republike Srbije.
Da li se pravo raspolaganja može rešiti na prirodnim bogatstvima? Da li se država može odreći prava raspolaganja na prirodnim bogatstvima? Ne sme. Zapamtite, ne sme. To je ekskluzivitet. Ako država Republika Srbija, preko organa državne vlasti, nema u posedu pravo raspolaganja nad prirodnim bogatstvima, mi nismo država. Izvinite, molim vas, ono što se zove AP Vojvodina, AP KiM, jedinice lokalne samouprave, to nije državna vlast, čak ni kad im poverite neke poslove iz nadležnosti države.
Vi ste od javne svojine napravili društvenu svojinu. Ne možete Tita i Kardelja da se odreknete nikako. To ste i vi krenuli sa onim – Javni servis evropske Srbije. To je državna televizija, ne može da bude Alibegova.
Konkurencija državnom jeste privatno. Prirodna bogatstva su u državnoj svojini. Država može da dozvoli nekome da koristi prirodna bogatstva pod zakonom propisnim uslovima, ali to nije ovaj zakon. I trgovi i ulice i putevi i odbrana od poplava i sve mora da bude državna svojina. Zašto? Zato što protagonisti ove varijante javne svojine zaboravljaju samo jednu stvar – u okviru svojine postoje prava, ali postoje i obaveze, a vi ste drčni na prava, a zaboravljate na obaveze. Onaj ko ima svojinu ima i te kako mnogo obaveza povodom te svojine, da je čuva, da je pazi, da je održava, da onemogući ugrožavanje druge nepokretnosti sa neke nepokretnosti koja je u svojini. Da ne ređam dalje.
Ovde je sistem kako da se zgrpi i kako će mnogo lakše da bude u Vojvodini građanima ukoliko oni što ih drpaju više nisu u Beogradu nego u Novom Sadu. Kada drpa Cvetković to je katastrofalno, a kada drpa Nenad Čanak to je milozvučno. U čemu ne principijelna razlika?
Mi smo pokušali amandmanima da sprečimo i jednu i drugu varijantu. Javna svojina po ovom zakonu bez obzira o kojoj se stvari radi mora da se tumači kao državna svojina. Možemo da pričamo o ostalim odredbama u pogledu korišćenja, u pogledu upravljanja. Molim vas, zakup nije raspolaganje. Ne znam ko je to naučio? Već 15 godina se priča o zakupu kao nečemu što je pravo raspolaganja. Pravo raspolaganja znači sticanje i otuđenje. Ovde nisu zahvaćena sva sredstva, nisu zahvaćena novčana sredstva, već ste prepustili drugim zakonima.
Apsolutno ne sme da se amandmanom, niti Predlogom zakona naruši osnovni princip – prirodna bogatstva Republike Srbije su državna svojina. Zato smo se javili da vam skrenemo pažnju i da smanjite ovaj doživljaj oko javne svojine i odredaba Ustava gde se priča da može da ima javnu svojinu lokalna samouprava ili AP. Niko to u interpretaciji našeg Ustava neće da vam spori, ali mi treba da definišemo šta će biti javna svojina. Evo, mi radikali kažemo, kada je u pitanju ta odredba o lokalnim samoupravama i AP da imaju javnu svojinu, mogu da imaju, ali neće biti prirodna bogatstva, neće biti dobra od opšteg interesa, neće biti dobra u opštoj upotrebi. Imaćete stolice, hemijske olovke, računare, autobuse, kamione, kontejnere, ali vi da raspolažete, pa mi znamo kakvi ste, vi bi trg prodali, kao u onom italijanskom filmu, kada je onaj prodavao fontanu Di Trevi turistima. Predstavio se da je vlasnik fontane Di Trevi i kaže turistima – samo dajte 2.000 maraka, kupite celo ovo i pokupite sve novčiće što su bacili zaljubljeni.
Takav vam je Nenad Čanak, takav vam je Bojan Pajtić. Raspravite sa Fondom za kapitalne investicije, pa ćete da vidite kakvo je pravo raspolaganja na novcu i na pravima iz hartija od vrednosti. Onda možete da zamislite šta će se desiti sa nepokretnostima.
Zašto ovo radite? Pa, zabezecovao neko neke nepokretnosti, ali ima vremena.

Iskorišćeno je 10 minuta od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Gospođo Čomić, mislim da ne možemo razgovarati o tako krupnim pitanjima, zaobilaziti činjenicu da je odgovornost za sve ovo u okviru vladajuće koalicije. Vi, gospodine Đeliću, pošto ste uzeli Ustav kao temelj svog zakona, treba da odgovorite na član 12, koji vrlo jasno definiše pojam državne vlasti kao vlast koja je ograničena pravom građana na pokrajinsku autonomiju i lokalnu samoupravu. Neće niko odneti Frušku Goru iz Vojvodine. Mi samo mislimo da će se odgovornije postupati sa tom Fruškom Gorom kada se o njoj kao svojoj svojini budu starali organi ove države, a to su organi – pokrajinski parlament, pokrajinska vlada ili ako govorimo o dobrima od opšteg društvenog značaja, recimo, Grad Novi Sad, sa svojim Gradskim većem i sa svojom Skupštinom Grada.
Pogledajte šta se danas dešava. Zbog komplikovanih odnosa u vladajućoj koaliciji ukidate Ministarstvo energetike i više nema nikoga ko efikasno može da odgovori na problem "Tenta" i "Kopova" u Kolubari, na problem "Kostolca", na problem recimo eksploatacije mineralnog bogatstva u ovoj zemlji i po neprihvatljivim kriterijumima, a rekao sam vam primer 800 miliona dolara za godinu dana prihodovala je NIS kroz eksploataciju nafte i gasa na prostoru Vojvodine.
Šta će biti sa Kikindom kada se jednom taj gas potroši? Da li se novac ulaže u Kikindu da bi ljudi sutra mogli da žive i bez tih nalazišta i bez NIS-a? Šta će biti ako neko zatvori rafineriju i pređe na neko drugo mesto? O tome se radi. Apsolutno je neprihvatljivo razdvajati državu i poistovetiti državu sa republičkom administracijom, a sve ovo drugo proglasiti vandržavnim institucijama. To apsolutno nije tačno. Jedini način da rešimo svoje probleme je da počnemo ozbiljno da se suočavamo sa uzrocima stanja u kome se nalazimo.
Vojvodina je danas jedna od najsiromašnijih oblasti u Srbiji. Najsiromašnije opštine su na prostoru Vojvodine. Manje od 20% obradive površine je na prostoru Vojvodine. Kanali Dunav-Tisa-Dunav su uništeni. Ne putevi drugog reda, nego auto-put i koridor je sramota. Svojinski odnosi se ne rešavaju samo Zakonom o javnoj svojini. Postoje i vrlo precizni zakoni kojima se definišu svojinska prava. Ako neko krši zakon, onda će on biti procesuiran u skladu sa zakonom pred sudom, ali ako mi zbog pretpostavke da su svi unapred zainteresovani da nanesu štetu ovoj zemlji, u kojoj i oni žive, sa svojim porodicama, sa svojim biračima, sa sugrađanima, donosimo zakone kako bi se borili protiv njih, a ne rešavali probleme koji su posledica haosa u kome se previše dugo nalazimo, onda smo unapred osuđeni na neuspeh.
Prvi korak je približiti ljude suštini problema, ako već očekujemo od tih ljudi da nam pomognu u njihovom rešavanju. Neka preuzme pokrajinska administracija ili grad Beograd rešavanje problema koji su ozbiljni, koji su fundamentalni. Ako je startna pozicija pozicija na kojoj smo se našli primenom Zakona o sredstvima svojine Republike Srbije koju je vlast 90-ih donela da bi obespravila lokalne samouprave ili pokrajine, onda smo mi taoci tog kontinuiteta koji će nas odvesti u slepu ulicu, kao što nas je odvukao i na Kosovo. To je istina.
Možemo da razumemo političke argumente. Oni i treba da budu predmet naše rasprave, da li ima većine za ovakvu politiku ili nema u vladajućoj koaliciji i koja je cena. Mi nismo spremni da žrtvujemo evropsku budućnost zemlje, koliko god da je ona kompromitovana u ovom trenutku, tako što ćemo saplesti sami sebe na jednom od dva zakona koji su uslov za dobijanje kandidature. Važno je da Srbija dobije status kandidata. Nema generacije tokom naše istorije koja je uspela toliko blizu da približi zemlju modernoj i zapadnoj Evropi. To je naša obaveza. Šta god bila prepreka, treba racionalno da je rešimo. Ako je to zakon o javnoj svojini, ne smemo da rizikujemo na temi zakona o javnoj svojini kandidaturu. Ako je to Kosovo, ni na temi Kosova ne smemo to da uradimo. Ili makar treba sve drugo da rešimo, pa da onda to Kosovo vidimo i posmatramo kao ozbiljan problem koji traži zajednički odgovor.
Ali, prirodna bogatstva ne mogu biti monopolizovana na način na koji je to bio slučaj do sada, a ovim se taj trend nastavlja. To je ono što je loše. Zakon o javnoj svojini ima smisla samo u onim elementima u kojima deo javna svojina, lokalne samouprave i pokrajine, postaju ono dobro i ona imovina koju je Republika u međuvremenu ustupila na korišćenje. I to je taj pozitivan pomak i u ovoj situaciji i to je neki rezultat. Ali, mnogo je manje od onog što je potrebno i od onog što mi želimo. A argumentacija je pogrešna, apsolutno pogrešna i ta argumentacija ne stoji.
Ako se dopušta u okviru člana 10. korigovanje odnosa prema dobrima od opšteg značaja i onima koji su bitni za opšti interes, pa ako može put drugog reda, onda smo već formirali jedan princip u kome je sad pitanje samo koliko daleko možemo u tome da odemo. Ali, to je tema za politički razgovor koji treba da dovede do jedne reformske politike koja će imati konkretne odgovore na čitav niz problema koji postoje među nama. Između ostalog i taj antagonizam, nepotrebni, između Beograda i Novog Sada, koji nije prisutan samo u odnosu među različitim strankama nego i unutar samih stranaka. Naš politički život je toliko besmislen kada se analizira odnos prema autonomiji Vojvodine da je on kompromitujući za svakoga ko je njegov akter. I ta dva romantizma koji Vojvodini oduzima svako pravo na postojanje, i onaj drugi po kome je sve vredno u Vojvodini, posmatra isključivo kao posledicu unutrašnjih odnosa koji će biti na novi način regulisani u Vojvodini. I jedno i drugo je, po našem mišljenju, pogrešno, ali su to činjenice.
Problem je što ovim zakonom nećemo otkloniti one uzroke naših današnjih sukoba i što će problemi sa kojima se suočavamo zbog toga što ovaj problem ostavljamo nerešenim sutra biti još veći. To treba sada vrlo jasno reći.

Iskorišćeno je šest minuta i 30 sekundi od vremena predsednika poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Bojan Đurić.

Javio sam se kao podnosilac amandmana. Razumeo bih ove primedbe koje se odnose na sam tekst i sadržaj Ustava da dolaze od stranaka koje su bile protiv njega. Mi smo došli u prilično paradoksalnu situaciju, da ovde praktično poslednja brana i onim retkim dobrim ili otvorenim odredbama Ustava dolazi od stranaka ili stranke koja je praktično jedina u Srbiji bila protiv njegovog usvajanja. Na ustavnom referendumu, za koji vas podsećam da na teritoriji Vojvodine, ako već o njoj pričamo, nije dobio potrebnu većinu, tu harangu koja je trajala dva dana, dvodnevno glasanje, izvođenje pokojnog Patrijarha na televiziju i pretnje da će Ramuš Haradinaj i njegovi teroristi napraviti slavlje u Prištini ako referendum ne uspe. U takvoj atmosferi, u Vojvodini nije glasalo dovoljno birača za njegovo usvajanje. To nije pitanje samo pristalica LSV i LDP-a, bilo je mnogo više ljudi koji nisu glasali. Dakle, ljudi koji su nekoliko meseci posle toga glasali za vašu stranku, gospodine Đeliću.
Razumeo bih i ovu vrstu zabrinutosti za državnu svojinu da u međuvremenu nismo deo svojih prirodnih bogatstava praktično predali u svojinu drugoj državi. Dakle, kada raspravljamo o tome šta je javna a šta je državna svojina, svakako ne može biti prirodno bogatstvo u svojini druge države, a ono danas jeste, pre svega na teritoriji Vojvodine kada je reč o nafti, prirodnom gasu i drugim mineralnim sirovinama. Reći ćete da formalno nije tako. Formalno nije, suštinski jeste. Nama je na nalazištima nafte i gasa u Vojvodini ostala samo gola svojina. To je kao kada imate onog zaštićenog stanara ili podstanara u svom stanu, vi ste formalni vlasnik ali ništa sa tim stanom ne možete da uradite i on za vas nema nikakvu praktičnu tržišnu vrednost.
Šta danas može da odluči Republika Srbija kako bi uticala na korišćenje nafte i gasa iz Vojvodine, uz tako zaštićen položaj Ruske Federacije u tom ugovoru, uz dugovanje naknade štete u svakoj situaciji? Ako danas odlučimo da podignemo rudnu rentu, makar na rumunski nivo, od 12,5-13%, da ne ostane na ovih 3%, da Kikinda i druge opštine i cela AP Vojvodina ne bi trpeli takve gubitke kakve danas trpe, šta danas ima Republika Srbija od toga? Šta ima od toga što je formalni vlasnik podzemnog skladišta "Banatski dvor" kao objekta, kao prirodnog bogatstva ili dobra u opštoj upotrebi? Ima pravo da kupuje gas od drugog, manjinskog vlasnika, po ceni koja je za 30 ili 40% veća od tržišne ili od one koju dobijaju druge države i da ponosno drži tablu na tom podzemnom skladištu do jednog dana, kada se ruska strana bude smilovala da ga dovrši.
U takvoj situaciji, ne verujem da bi gazdovanje od strane pokrajinske administracije bilo loše ili da bi bilo manje u interesu i Vojvodine i Republike Srbije od onoga kako to čini Ruska Federacija ili "Gasprom Njeft". Oni štite interes, ali, naravno, svoje zemlje i svoje vlade, koja je njihov većinski vlasnik. Ali, to ne može tako doveka. U Hrvatskoj se vode postupci zbog toga što je predato upravljačko pravo pod sumnjivim okolnostima u jednoj situaciji gde bi "Mol" pre ili kasnije, inače po svom ugovoru to stekao.
U Srbiji je ova skupština ogromnom većinom glasova narodnih poslanika ratifikovala međunarodni ugovor kojim se zaobilazi zakon, između ostalog i ovaj zakon odnosno njegovi članovi koji govore o pravu i uslovima za koncesije ili pravo ili pravo zakupa. Nažalost, gospodine Đeliću, vi ste bili u toj neprijatnoj situaciji da zajedno sa ministrom Škundrićem branite taj zakon, odnosno ratifikaciju tog ugovora predstavljajući ga, između ostalog, kao još jedan korak na evropskom putu. Verujem da ste i tada znali da to nije tako, ali, takve stvari moramo da uzmemo u analizu kada govorimo na ovakav način o položaju Vojvodine.
Ne verujem da će nova "Jogurt revolucija" ovog puta u Skupštini spasiti teritorijalnu celovitost Republike Srbije, niti verujem da to može da učini predsednik Republike, koji preti da neće potpisati zakon o javnoj svojini ako ode samo korak dalje od onih prava koje danas ima AP Vojvodina.

Iskorišćeno je dva minuta od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Nebojša Ranđelović. Izvolite.

Poštovana gospođo potpredsednice, poštovani gospodine Đeliću, uvažene koleginice i kolege, samo jedna kratka dopuna izlaganju mojih kolega i osvrt na ono što smo čuli, vezano za naš amandman.
Naš amandman je jasan, u skladu je sa Ustavom i zakonom, o tome se jednoglasno izjasnio i Zakonodavni odbor. Samo bih dodao da pojam "javno" i pojam "državno" ni lingvistički ni pravnički nisu sinonimi. Da li to tako treba da stoji u Ustavu, o tome možemo da diskutujemo, ali je činjenica da su za takva ustavna rešenja glasali i kolege radikali i da su učestvovali u svim anomalijama postupka donošenja takvog Ustava. Doduše, to je bilo u vreme kad im je šef bio Tomislav Nikolić, pa su možda zbog toga bili takvi, ali, to je njihov problem.
Što se tiče ustavnosti i zakonitosti, naš amandman je jasan. Što se tiče svih drugih atributa našeg amandmana i njegove korisnosti, takođe je sve jasno. Zahvaljujem na datoj reči.

Iskorišćeno je minut i 15 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 9. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha.
Da li još neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Milorad Buha.