DRUGA SEDNICA, DRUGOG REDOVNOG ZASEDANJA, 22.11.2011.

15. dan rada

OBRAĆANJA

...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

Za evropsku Srbiju | Predsedava
Iskorišćeno je 18 minuta i 25 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Zlata Đerić.
Vreme na raspolaganju je dva minuta i 30 sekundi. Izvolite.
...
Nova Srbija

Zlata Đerić

Nova Srbija
Hvala lepo, gospođo predsedavajuća. Obzirom na kratko vreme, a i poštujući da je gospodin Miroslav Markićević izneo većinu stavova Nove Srbije po pitanju Zakona o rehabilitaciji, samo ću dopuniti sa kratkim izlaganjem.
Postavlja se jedno logično pitanje – zašto se na kraju mandata ove vlade donosi Zakon o rehabilitaciji za koji smo utvrdili da je zaista disharmoničan u mnogim svojim članovima? Kao poslanička grupa, podneli smo amandmane na prvu verziju Zakona koji smo dobili i moram izneti svoje zadovoljstvo i zadovoljstvo poslaničke grupe, da su mnogi naši amandmani tada ispoštovani i da smo u ovoj drugoj verziji zakona videli da je bilo sluha za sugestije koje smo dali. Obzirom da Nova Srbija u potpunosti podržava stav iznet u članu 3. ovog zakona, stav 1. rehabilitacija utvrđivanje ništavnosti odnosno nepunovažnosti akata i radnji kojima su lica iz člana 1. stava 1. ovog zakona lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga.
Dakle, mi smatramo da sve žrtve, bilo koje vrste nasilja ove vrste treba da budu rehabilitovana, da zaslužuju grob, da zaslužuju ono poštovanje koje žrtvama pripada. Ali, istovremeno smatramo da svi krivci i svi dželati moraju takođe da budu odgovorni za ono što jesu činili. U ime toga, upravo onako kako je gospodin Markićević i rekao, mislimo da ovaj zakon nije u potpunosti taj problem razradio do kraja, pa bi se on mogao nazvati onako jednim zakonskim batrganjem i koketiranjem sa ovim veoma važnim istorijskim problemom srpskog naroda i istorijskom podelom unutar srpskog naroda. Dakle, moglo bi se ovim zakonom produbiti mnogo problema koje Srbiju još uvek tište, na koje je Srbija još uvek osetljiva i koje Srbija mora da reši da bi se istorija nastavila dalje i da bi neke stvari otišle na smetlište istorije, a ne ponovo se vraćale u istoriju. Upravo zbog toga, da ne bi bivši dželati, koje je i pomenuo gospodin Markićević, bili ponovo prvaci demokratije i predstavljali Srbiju u svetu.
Dakle, to je ono što mi dugujemo tim žrtvama i u ime toga, Nova Srbija će, kroz svoje amandmane koje smo podneli i na ovaj drugi tekst zakona obrazložiti sve naše stavove i očekujemo potpuno razumevanje. Mi zaista očekujemo da u Srbiji žrtve ovih vremena budu rehabilitovani na pravi način. One to zaslužuju.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

Za evropsku Srbiju | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Mićo Rogović, posle njega narodni poslanik Nikola Žutić. Izvolite.

Mićo Rogović

Napred Srbijo
Zahvaljujem gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je, ne znam da li ovo da nazovem ili Predlogom zakona o rehabilitaciji ili predlogom izmena i dopuna Zakona od pre nekih mesec ili četrdeset dana.
U tom kontekstu, mi se zaista nećemo držati puno istorijskih činjenica i detalja, iz jednog razloga da, pogotovo ne žrtava, i onih koji su predviđeni ovim zakonom o rehabilitaciji iz razloga da nekoga ne bi zaboravili. Zbog toga je i moj uvaženi kolega, gospođa Tabaković, a i ja ću pričati uglavnom o našim zamerkama, zamerkama posleničke grupe SNS vezano za amandmane za predlog ovog zakona i u smislu, kako jedan od kolega iz vladajuće koalicije reče u svom kratkom obraćanju, budućnosti Srbije, koja je cilj svih nas. Naša izrada amandmana i predloga amandmana je u cilju da se ovaj zakon učini dosta boljim, da se učini dobrim i da ne ostane još jedno mrtvo slovo na papiru u nizu zakona koje smo donosili.
Kada pričamo o Drugom svetskom ratu, moram da one koji su načeli tu temu da i posle 66 godina, nažalost, i dalje pričamo o nekim našim tragičnim podelama, pozovem da pogledate akte koji su do 2005. godine bili smešteni na jednom američkom fakultetu. Iz razloga vlasti u bivšoj SFRJ, a posle u Republici Srbiji, iz raznoraznih razloga, od 2005. godine se nalazi Arhiva Jugoslavije, zapisi iz vremena kada je knez Pavle, od 1931. do 1941. godine vodio ovu državu, i situacije pred okupaciju, odnosno napad Nemačke i neizbežne situacije u ratu sa Nemačkom, da je tadašnja vojska Kraljevine SHS imala samo komadom i brojem 800.000 metaka i bila je sposobna da ratuje čitavih 16 dana. Uzroci iz tih dokumenata u tom periodu od tih 10 godina su uzroci za period koji nastaje, za period posle 66 godina, o kojem danas i pričamo.
Zbog svega toga, na sve vas apelujem da prihvatite i naše dobre amandmanske predloge, a i ostalih poslaničkih grupa, da se o ovom pitanju ne bi istorijski, kroz 10 godina, bavili pitanjima iz 40 i neke godine, ili iz 1945. godine, ili o nekom kasnijem periodu.
Pošto je gospođa Tabaković rekla, a to je i činjenica, da smo pokušali svojim amandmanskim predlozima preciznije uredimo pitanja prava na rehabilitaciju i otklonimo neke nelogičnosti, propuste, a kao što je i kolega Petronijević rekao vezano za član 1. Predloga zakona. Mišljenje SNS je da, s obzirom na činjenicu da predmet zakona, odnosno da se član 1. bavi periodom od Drugog svetskog rata pa naovamo, da to treba da ima neke vremenske okvire. Zbog svega toga, mišljenja smo da se u tim vremenskim rokovima treba početi, siguran sam, od 4. jula 1941. godine kao istorijskog dana početka borbe protiv okupatora, odnosno protiv jedne velike i strašno loše ideologije, tj. fašizma.
Ono što je i ranije navedeno, zašto smo tražili brisanje tačke 2. što zaista smatramo vrlo shodnim i vrlo bitnim, a to ću još jednom da ponovim, to je razlog da je neprihvatljivo da Republika Srbija sebi nameće obavezu i daje pravo da se bavi raspravljanjem događaja koja su se desila na teritoriji drugih država. Možda su u određenom periodu bili svi, a mislim na jugoslovenske prostore, jedna država, ali sada se radi o većem broju država koji su nastali na tim prostorima. Jednostavno, uplićemo se u probleme i odnosi sa zakonima drugih država. Pre svega, nemamo ingerencije da tako nešto radimo. Još jednom podvlačim da smo mišljenja da je stav 2. Predloga zakona iz člana 1. neophodno brisati, jer ne može Republika Srbija i ne možemo mi u ovom parlamentu i cenjenom domu da odlučujemo za sve radnje i za sve propuste i obaveza država na čijoj teritoriji je određena radnja i nastala, odnosno učinjena u tom trenutku.
Vezano za član 1. smo tražili intervenciju izmena u tački 4. U stavu 2. je sasvim besmisleno da se propisuju određeni uslovi za rehabilitaciju, da je odluka kojom se neko lišava prava iz zabranjenih razloga, doneta protivno načelima pravne države i opšte prihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda. Dovoljno je i samo po sebi jasno da se radi o nedopuštenim razlozima za oduzimanje prava. Ako ovaj stav, podvlačim još jednom, ostane u zakonu, to bi značilo da je nekome dopušteno oduzeti život ili drugo pravo zbog pripadnosti određenoj naciji ili veri, ako je poštovan formalni postupak.
Takođe, još jednom moram da se vratim na član 2. i da ga istaknem. Tražili smo promenu čitavog člana 2. tj. da pravo na rehabilitaciju mogu ostvariti državljani Republike Srbije koji su osuđeni zbog pripadnosti okupacionim snagama i kvislinškim formacijama tokom Drugog svetskog rata ako su bili prisilno mobilisani, pod uslovom da kao pripadnici okupacionih snaga i kvislinških formacija nisu izvršili ratne ili druge zločine. Lica iz stava 1. ovog člana koja budu rehabilitovana za pripadnost okupacionim snagama i kvislinškim formacijama, mogu steći samo pravo na povraćaj oduzete imovine u skladu sa zakonom kojim se uređuje vraćanje konfiskovane imovine i obeštećenja, a ne mogu steći druga prava iz ovog zakona.
Predloženi član 2. Predloga zakona je toliko loše napisan u jezičkom i normativno-tehničkom smislu i toliko je nejasan da smo mi reagovali sa ovakvim amandmanskim rešenjem. Neverovatno je da se u jednom predlogu zakona umesto pozitivne formulacije koristi negativna formulacija, kao što ste vi uradili u stavu 1. člana 2. Predloga zakona i da se ta negativna formulacija provlači kroz kontekst Predloga ovog zakona. Neprimerno i nepoznanica je za pravne okvire, ali ste vi to ovim predlogom, odnosno stavom 1. člana 2. tu negativnu formulaciju pokušali da provučete kroz ceo kontekst zakona.
Doslednim tumačenjem vašeg predloga stava 1. člana 2. dolazi se do zaključka da se njime omogućava rehabilitacija svih pripadnika okupacionih snaga i kvinsliških formacija, bez obzira na državljanstvo i način postupanja, koji bi time stekli sva prava ovoga zakona, uključujući i penzijski staž, naknadu nematerijalne štete, mesečne naknade, posebne dodatke, rehabilitacione dodatke, ono što je kolega Omerović precizno rekao u tom kontekstu. Ta visina i ta nadoknada je od otprilike 50% proseka u visini jedne prosečne dobre penzije u Srbiji i plus ta posebna nadoknada. Zaista, da li smo toliko bogata zemlja ili ste vi ovih 10 godina stvarno učinili toliko iskoraka u svemu ovome da mi imamo dovoljno sredstava da dovoljno opteretimo građane Srbije sa sredstvima koja su napomenuta u predlogu ovog zakona?
Nismo mi protivnici svih ovih nadoknada, ali ako već postoji osnova, to je 50% nadoknade, onda nema razloga da imaju neki posebni dodaci u visini 10%. Još jednom moram da podvučem i napominjem činjenicu da se taj staž Predlogom zakona duplira, odnosno da četiri godine zamenjuje osam godina. To nije ni mala stvar u Predlogu zakona i kao sasvim takva je i dovoljna.
O članu 3. već je bilo dosta komentara i ne bih da se posebno zadržavam na toj priči. Šta smo tražili u članu 5? Tražili smo da se u stavu 1. reč: "zakon" zamenjuje rečima: "propisima i odlukama nadležnih organa". Zašto je SNS mišljenja da ovakvu korekciju pomenutog člana 5. stava 2. treba izvršiti? Iz razloga što se mora imati u vidu da posebno u periodu trajanja okupacije i nakon oslobođenja Srbija i Jugoslavija nisu imale skupštine, a pogotovo u periodu okupacije, koje su mogle da zasedaju i donose zakone. Propisi su donošeni na oslobođenim teritorijama i do formiranja skupština donosili su organi i me ne možemo da osporavamo legitimitet tih organa.
Zbog svega toga ste vi jasno izbacili činjenicu propisa donesenih u tom periodu, jer u tom periodu nema donesenih zakona. Znači, nisu postojale skupštine, nije postojalo telo koje će doneti zakone, a vi pominjete zakone. U tom periodu bukvalno nema donetih zakona, izuzev posebno u periodu okupacije i oslobodilačkog rata kada su samo donošeni propisi i to su donosili legitimni organi u tom periodu. Zbog toga ne treba zaboraviti propise koji su doneseni u tom periodu, a zbog činjenice da se oni ispuštaju iz ovog teksta, zaista se deo neke loše priče može staviti na teret i tadašnje bivše Jugoslavije, a pogotovo na teret građana Republike Srbije. Mišljenja smo da obavezno ovu formulaciju morate da ispravite, da bi i pravni okviri bili ispoštovani i da bi propisi doneseni u tom periodu zaista bili na strani tadašnje države, a pogotovo Republike Srbije.
Propisi iz tačaka od 2. do 5. su bili legitiman osnov za preduzimanje kaznenih mera radi sprečavanja dela štetnih po državu i građane, tako da je lišeno smisla i pravne logike da se sada ti propisi derogiraju gotovo bez ikakvog obrazloženja. Da li bi to trebalo jednostavno prevedeno ovako da znači - da neka sledeća vlada, posle ove Vlade, treba da učini istu stvar? Neka od dela za koja se predlaže rehabilitacija postoje i danas doista u nekom izmenjenom smislu, odnosno kontekstu i bez ovog zakona. Ako je neko zlonamerno i neistinito prikazivao prilike u Srbiji, zar on treba da bude rehabilitovan zbog tog svog krivičnog dela? To zaista jeste učinjeno krivično delo i ne treba da se skine iz obzira konteksta predloga ovog zakona. Potpuno je neshvatljivo da neko ko je postupao zlonamerno sada treba da uđe u postupak rehabilitacije. I dan danas postoji krivično delo omalovažavanja Republike Srbije, koje je u suštini isto. Recimo, nedopuštena trgovina i delo sabotaže i dalje postoji u Krivičnom zakonu. Zbog svega ovoga vam govorim da i Krivični zakon deo ove materije reguliše i nije imalo potrebe da se reguliše u kontekstu predloga članova ovog zakona.
Takođe, neverovatno je da je u tački 5. propisano da će oni koji su izazvali nacionalnu, rasnu i versku mržnju samo pisanjem biti rehabilitovani, sa svim pravima na odštetu. Izazivanje nacionalne, rasne ili verske mržnje sadašnjim Krivičnim zakonom je u članu 317. propisano kao ozbiljno krivično delo, i to ne uzimajući u obzir način kako je izvršeno, pa je sa pravnog stanovišta nemoguće vršiti rehabilitaciju lica koja su izvršila takvo delo pisanja. Nema nikakve logike da iznošenje određenog sadržaja u pisanom obliku nije krivično delo, a usmeno iznošenje jeste krivično delo. Recimo, kao primer svemu ovome navodim vam situaciju da je kriv onaj koji je citirao naglas, odnosno pročitao tuđi tekst, a nije kriv onaj koji je tekst napisao. To je isto vezano za tačku 5. Predloga zakona, za ovu situaciju, a u suprotnosti sa članom 317. Krivičnog zakona.
Mi smo izneli deo primedbi, a deo primedbi ćemo i u amandmanima, međutim, jednostavno želim da dođemo do situacije da pre nego što bude rasprava o amandmanima shvatite suštinu i značaj, čak i neke jezičke formulacije dela teksta koji ste napisali i pravno-tehničke redakcije i da ovaj tekst mora da pretrpi izmene pre glasanja o njemu, a sve zbog njegove praktične primene, da ne bude u suprotnosti sa već ostalim propisima i Krivičnim zakonikom Republike Srbije, a u delu teksta je ovaj predlog zakona zaista učinjen takvim.
Još jednom moram da napomenem da je u Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisan rok od dve godine od stupanja na snagu za podnošenje zahteva vraćanja imovine. To je koleginica Tabaković pričala. Vrlo je bitno kada se taj zakon donosio da se vremenski rokovi, koji su u kontradiktornosti sa ovim zakonom, podudare. Mi smo i tada zaista podneli amandman, a vi ste tako bez veze prešli preko svega toga. Isto ministarstvo daje predloge dva zakona. Isto ministarstvo i isti ljudi koji rade na predlozima zakona u ovom tekstu daju različite zakonske okvire u odnosu na pomenuti zakon. Prosto neverovatno, ali eto kakva je naša praksa zakona koji dolaze u skupštinsku proceduru i kakva je praksa njihove implementacije u periodu koji je posle donošenja ovih zakona, odnosno njihovog usvajanja.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme koje je na raspolaganju poslaničke grupe je iskorišćeno.)
Da li će, nažalost, ovaj zakon ostati jedno mrtvo slovo na papiru, zaista samo zavisi od vaše spremnosti da prihvatite i predložene i amandmane drugih stranaka koji će učiniti ovaj zakon boljim.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

Za evropsku Srbiju | Predsedava
Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Nikola Žutić, a posle njega narodni poslanik Aleksandar Martinović, i to je poslednji prijavljeni govornik u prijavama za reč.
Izvolite.

Nikola Žutić

Srpska radikalna stranka
Dame i gospodo narodni poslanici, nedavno sam u Skupštini govorio o Zakonu o staroj i retkoj srpskoj knjizi i na kraju konstatovao da taj zakon ne štiti staru i retku srpsku knjigu izvan teritorije Republike Srbije. Po istom kriterijumu pisanja ni ovaj zakon o rehabilitaciji ne obezbeđuje zaštitu i rehabilitaciju srpskih istorijskih ličnosti, istaknutih građana koji su živeli, kao i onih koji danas žive na teritorijama antisrpskih država bivše SFRJ.
Već posle čitanja člana 1. ovog zakona uverio sam se da je segment srpske istorije vezan za rehabilitaciju nepravedno optuženih i osuđenih, pa potom i likvidiranih Srba različitih vera, ostavljen na milost i nemilost današnjih antisrpskih režima. Zato sam i podneo amandman na član 1. Predloga zakona, u kojem predlažem da se omogući rehabilitacija prekodrinskih, crnogorskih i makedonskih Srba. U obrazloženju amandmana sam naveo da se navedenim amandmanskim izmenama člana 1. Predloga zakona obezbeđuje mogućnost rehabilitacije Srba državljana monarhističke republikanske Jugoslavije, koji su živeli ili i danas žive u sadašnjim državama bivše Jugoslavije, a koji nisu imali ili i danas nemaju važeće državljanstvo Republike Srbije.
Prema postojećim odredbama Predloga zakona navedene kategorije Srba su zaboravljene i pravno nezaštićene, pa su samim time prepuštene milosti ili nemilosti država bivše Jugoslavije, koje osim Republike Srpske sigurno neće pokrenuti rehabilitaciju jednog Srbina.
Činjenica je da se istorijski i geopolitički prostor moguće rehabilitacije Srba kroz istoriju druge polovine 20. veka drastično smanjio. Odredbe ovog zakona upravo u potpunosti poštuju smanjeni nacionalni prostor srpskog naroda i time ostavljaju brojne Srbe bez mogućnosti pravne rehabilitacije.
Sa druge strane, ovaj zakon dodatno pravno doprinosi utemeljenju granica nasilno uspostavljenih, posle spolja nametnutih ratova. Zakonom se, dakle i u ovoj pravnoj oblasti jednostavno brišu zapadne srpske zemlje.
Mi iz SRS inače se zalažemo da pravo na rehabilitaciju moraju imati svi Srbi, a naročito učesnici dva antifašistička pokreta: četnika i partizana. Ako se usvoji ovakav zakon u ovoj formi, pitam se kako ćemo rehabilitovati krajiške, crnogorske i bosansko-hercegovačke Srbe koji su stradali u komunističkim čistkama tokom i posle Drugog svetskog rata. Pitam se, dalje, ko će izvršiti rehabilitaciju srpskih partizana koje je hrvatsko komunističko rukovodstvo, uz pomoć komunista Srba, antisrba, likvidirao bez suđenja tokom i posle Drugog svetskog rata? To sigurno neće uraditi današnja frankovačka antisrpska hrvatska vlast, kao ni crnogorska vlast koja je zasnovana na komunističkoj tradiciji likvidacije crnogorskih Srba. Dovoljno je samo navesti primere likvidacije srpskih četnika iz plemena Vasojevića od istaknutih Brozovih drugova, kao npr. Vukanovića, Tempa ili Jovana Kapidžića, koji je sprovodio torturu nad golootočkim logorašima i koji se i dan danas hvali svojim nedelima.
Pomenuću slučaj književnika Mile Dakića. On je nedavno uhapšen na graničnom međusrpskom prelazu Rača i prosleđen u zatvor u Sarajevu. Istoričar i književnik koji se upravo veći deo života borio za istinu o genocidu nad srpskim narodom u NDH, ironijom sudbine osuđen je 1999. godine od naslednika hrvatskih krvnika iz 1941. godine nad 20 godina robije zbog navodnog nagovaranja grupe kordunaša iz Vojnića da lokvidiraju hrvatske policajce u avgustu 1991. godine. Mile Dakić je, inače, od svojih dečačkih dana, kada je bio očevidac ubistva koje su hrvatske ustaše počinile tokom stvaranja obruča oko oslobođene Petrove gore i 1942. godine, preko MASK pokreta hrvatskih separatista 1971. godine, do rata za odbranu Republike Srpske Krajine i progona Krajišnika 1995. godine, Dakić je suočen sa veliko hrvatskim monstruoznim projektom potpune fizičke eliminacije pravoslavnih Srba sa svojih prostora, koji vremenom postadoše prostori velike Hrvatske.
Skandalozno je što se Republika Srbija uopšte ne zalaže da odbrani elementarna ljudska prava srpskog intelektualca, svog državljanina, čija se jedina krivica svodi na pisanje o hrvatskim masovnim zločinima u NDH i zločinima koji su nastali u ratu za opstanak Krajine 1991. godine i 1995. godine, dok, sa druge strane, sa optuženog hrvatskog zločinca Purde Srbija u potpunosti skida svaku odgovornost za zločine, oslobađanje od optužnice.
Ako, ne daj bože, Dakić bude optužen, neka buduća srpska vlast moraće pokrenuti postupak rehabilitacije nevino uhapšenog Mile Dakića. Inače, Dakić je pisao o stradanju partizana intelektualaca sa Korduna 1943. i 1944. godine, koji su otkrili komunističke pregovore sa Nemcima na Kordunu, na kome su se u to vreme nalazili centralni organi NOP-a Hrvatske. Komunisti Hrvatske su se drastično obračunali sa srpskim intelektualcima Korduna u poznatom "Budačkom procesu". Poznato je da su komunisti na Kordunu usmrtili više stotina ljudi koji su ubijeni gotovo nevini, bez suda, a manji deo posle presude političkog suda i zbog bezazlenih grešaka i pojedinačnih sumnji. Eto razloga za rehabilitaciju ovih ljudi koji bi trebala i Republika Srbija da pokrene.
Istoričar dr Veselin Đuretić, u tekstu "Titoistički komunizam i srpska egzistencijalna dijalektika", "dao je odličnu analizu srpskog antifašizma i predlog za moguće pomirenje dva nepomirljiva tabora". Citiraću Đuretića: "Sve srpske ratne pozicije su bile objektivno antifašističke, svi predvodnici srpskog otpora zaslužuju spomenike zahvalnosti. Ovakav moj sud počiva na dve opšte činjenice, na faktu da je Srbima rat objavljen kao narodu, da su se branili kao narod. Druga činjenica je da je ta njihova odbrana bila sputana i bratoubilački kanalisana pod uticajem komunističko titoističkog činioca". Đuretić dalje kaže: "Spomenik zahvalnosti zaslužuje i partizanska strana zbog herojskih borbi u završnici rata, zajedno sa snagama Crvene armije, koja je predstavljala udarnu pesnicu." Spomenik zahvalnosti, po Đuretiću, zaslužuju mnogi junaci partizanskog pokreta, bez obzira da li su bili izmanipulisani ili ne, jer je njihovo osnovno opredeljenje bilo patriotsko.
Rukovodioci NOP-a Hrvatske, kako ističe Đuretić, poput Andrije Hebranga, Vladimira Bakarića, Josipa Đerđe, Steve Krajočića, Vjećeslava Holjevca, Ive Rukavine i drugih, nisu se, po suštini, po krajnjem cilju, u odnosu prema srpskom narodu razlikovali, npr. od Ante Pavelića, Mile Vudaka, Eugena Kvaternika i drugih u vrhovima NDH. Svima su misli, po Đuretiću, bile usmerene prema uništenju, slabljenju i nestajanju Srba u Hrvatskoj, prema slabljenju srpske komponente na nivou Jugoslavije, s tim što su hrvatski komunisti bili daleko opasniji, jer su se infiltrirali među Srbe i svoju politiku vodili iz potaje.
Pored nevino stradalih krajiških srpskih partizana koji su samo izrazili sumnju u pravednost strategije Brozovih komunista, jer se ona sve više kretala u antisrpskom pravcu, još u većoj meri stradali su pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini generala Dragoljuba Draže Mihajlovića.
Pošto je ova Narodna skupština svojevremeno izglasala Rezoluciju o antifašizmu pokreta Dragoljuba Mihajlovića, neophodno je, u skladu sa njom, pokrenuti postupak rehabilitacije Ravnogoraca sve tri vere. Navešću neke od primera. Na primer, brojni Srbi islamske vere koji su učestvovali u jedinicama Jugoslovenske vojske u otadžbini. Pomenuću samo istaknute muslimanske intelektualce, npr. književnika Mustafu Mulalića, koji je rođen u Livnu, koji je bio narodni poslanik 1931. godine i u ovoj sali sedeo 1937. godine, pa je jedno vreme bio i prvi sekretar Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije. Tu su pojedinci: Konholjdžić, Mujo Pašić. Oni su i pripadali muslimanskim ravnogorskim jedinicama. To su bile muslimanske vojne organizacije u muslimanskoj nacionalnoj vojnoj organizaciji Jugoslovenske vojske u otadžbini. Te jedinice su bile na nivou brigada.
Srbima mora pokrenuti rehabilitaciju i Dalmatinaca rimokatolika, četnika, kojih je naročito bilo u Splitu i okolini. Samo u jednom navratu njih oko 40 1942. godine otišlo je u tabor vojvode Momčila Đujića na Dinaru. Među dalmatinskim splitskim Ravnogorcima bili su istaknuti književnici, intelektualci, rimokatolici, Hrvati, koji su poticali iz starih srpsko-katoličkih dalmatinskih porodica. Književnik Niko Bartulović sa Hvara bio je blizak vojvodi Birčaninu, a potom vojvodi Žujoviću, koji su bili komandati četničkih jedinica Dalmacije i Like. Bartulović je, inače, bio blizak prijatelj sa Ivom Andrićem, Viktorom Novakom, Vladimirom Ćorovićem. Inače je bio liberal, mason, antiklerikalac, antinacista i antifašista, dakle, veliki Jugosloven.
Ipak je i kao takav bez suđenja likvidiran od Brozovih komunista negde kod Topuskog u Hrvatskoj, u proleće 1945. godine. Predlažem ministru pravde, kojeg ovde nažalost nema, da predloži pokretanje postupka rehabilitacije koji može legitimno da se pokrene i prema odredbama ovog predloga zakona, jer je Bartulović imao jugoslovensko državljanstvo, boravište u Beogradu od 1926. do bekstva iz Beograda 6. aprila 1941. godine.
Drugi istaknuti književnik, Đuro Vilović, iz Brela kod Makarske, bio je takođe u štabu Draže Mihajlovića i učesnik ravnogorskog Svetosavskog kongresa u selu Ba 1944. godine. On je delovao samo kao propagandista, pisac članaka u ravnogorskim novinama, ali je kao takav osuđen u zajedničkom procesu Draže Mihajloviću sa još dvadeset trojicom, on lično na sedam godina robije. Dakle, osuđen je za delikt pisanja i delikt govora, slično kao što stoji u optužnici prof. dr Šešelja u Hagu. Bartulović i Vilović nikada nisu imali hrvatsko državljanstvo, koje u njihovo vreme nije ni postojalo, već samo jugoslavensko.
Zbog navedenih slučajeva u Predlog zakona bi se trebala pored srpskog uvesti i odredba o jugoslavenskom državljanstvu kandidata za rehabilitaciju. Srpska radikalna stranka već kulturno, naučno rehabilituje ovu dvojicu Dalmatinaca objavljivanjem njihovih knjiga i članaka. Dakle, oni su kulturno, naučno rehabilitovani. Samo nedostaje prava sudska rehabilitacija da bi njihova veličina došla do punog izražaja.
Među 24 optuženih, zajedno sa Mihajlovićem, nalazili su se, to je ovaj proces iz 1946. godine, nalazili su se, pored ostalih, istaknuti intelektualci, državnici, političari Kraljevine Srbije i Kraljevine Jugoslavije. Na primer: dr Stevan Moljević, dr Živko Topalović, koji je inače bio socijalista Socijaldemokrata, čuveni pravnik Slobodan Jovanović, dr Božidar Purić, dr Momčilo Ninčić, Radoje Knežević, dr Milan Gavrilović, Živan Knežević, diplomata Konstantin Fotić, dr Laza Marković i dr Kosta Kumanudi. Neki od njih su, hvala Bogu, i rehabilitovani, ali većina još uvek nije.
Na optužnici sa Dražom Mihajlovićem bili su i pripadnici komesarske uprave tzv. Nedićeve vlade. Oni su pripadali drugom ideološkom taboru, pošto je četnički pokret liberalno-demokratski, pošto su većina vođa inače bili liberali. Tu su bili, dakle, korporativci Dragi Jovanović, Tanasije Tasa Dinić, Velibor Jonić, koji nikako ne treba da budu predmet ove rehabilitacije. Tu smo svi saglasni sa njihovom ideološko političkom strategijom i nažalost zločinačkim delovanjem u vreme Drugog svetskog rata u Srbiji.
Na procesu Draže Mihajlovića sigurno bi bio i senator istaknuti jugoslovenski soko iz Gospića, dr Petar Zec, ali je on ubijen u komunističkim čistkama po Srbiji 1945. godine. I dr Zec, kao istaknuti intelektualac i veliki Jugoslaven, sigurno bi mogao biti predmet rehabilitacije.
Zbog ograničenog vremena ne mogu napominjati druge Ravnogorce srpskog, katoličkog i hrvatskog porekla, koje današnja hrvatska vlast sigurno nikada neće rehabilitovati.
Zbog svega navedenog rehabilitacija Srba sa svih prostora eks Jugoslavije može izvršiti samo Srbija, ali samo sa izmenjenim i dopunjenim članom 1. ovog zakona koji sam ja predložio ispred SRS. Veliki posao oko rehabilitacije bi trebalo da obavi srpska država, dakle, ali samo nacionalna srpska država koja štiti opšte srpske nacionalne interese. Ova postojeća vlast koja je limitirana granicama ove naše nesretne stalno smanjujuće države imaće mnogo olakšan posao pošto se predmet rehabilitacije, kao što sam već rekao, stalno smanjuje proporcionalno sa umanjivanjem srpskih granica i samim time nestajanjem srpskog državljanstva, koje ovom zakonu je osnovana prepreka sveopšte srpske rehabilitacije, da opet napomenem samo onih Srba nevino optuženih i likvidiranih.
Na kraju da pomenem da su neki sudovi u Srbiji uspešno izvršili rehabilitaciju nevino optuženih ili nevino likvidiranih. Tako je npr. Okružni sud u Valjevu, povodom dvesta godišnjice Okružnog suda u Valjevu, a to je najstariji sud u Srbiji, 2007. godine rehabilitovao 47 nevino okrivljenih Ravnogoraca, intelektualaca, uglednih srpskih domaćina. Tim povodom 2009. godine objavljena je knjiga "Ponovo rođeni, ponovo dostojni". Valjevski primer, na kraju da zaključim, je najbolji primer uspele rehabilitacije nevino optuženih i likvidiranih Srba. Zahvaljujem.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

Za evropsku Srbiju | Predsedava
Osamnaest minuta iskorišćeno od vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović. On je poslednji prijavljeni govornik.
...
Srpska napredna stranka

Aleksandar Martinović

Srpska radikalna stranka
Samo ako biste bili ljubazni da mi kažete koliko još imam vremena?
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

Za evropsku Srbiju | Predsedava
Trideset i dva minuta.
...
Srpska napredna stranka

Aleksandar Martinović

Srpska radikalna stranka
Dame i gospodo narodni poslanici, oni koji su predložili Zakon o rehabilitaciji imali su jednu skrivenu nameru, a to je da pažnju građana Srbije sa stvarnih i zaista velikih društvenih, političkih i ekonomskih problema, skrenu na teme koje su kod građana Srbije i u Srpskom narodu davno prevaziđene. Vlada Srbije je očigledno htela da spinuje javno mnjenje u Srbiji i da veštački nametne raspravu o jednoj temi koja nije od životne važnosti za građane Srbije.
Zašto ovo kažem? Srbi su izvršili nacionalno pomirenje još početkom devedesetih godina kada su organizovali za odbranu srpskog naroda u Republici Srpskoj Krajini i u Republici Srpskoj, tad je izvršeno u pravom smislu te reči, nacionalno pomirenje i onih čiji su očevi i dedovi u Drugom svetskom ratu bili partizani i četnici. Svi su se oni dakle, u tom otadžbinskom ratu od 1941. godine do 1945. godine koji su učestvovali u odbrani srpskog naroda i ovih zapadnih srpskih država, sebe smatrali četnicima i niko za sebe ni u Republici Srpskoj Krajini, ni u Republici Srpskoj, ni u vojsci Republike Srpske, ni u dobrovoljačkim formacijama sebe nije nazivao partizanom. Dakle, u tom smislu ova tema je za srpski narod, za većinu Srba rešena još pre dvadeset godina.
Kakav je ovo zakon? Ovo je zakon koji je potpuno nakaradan i u pravnom i u političkom smislu beživotan zakon, zakon koji u praksi neće moći da bude primenjen. SRS ima čitav niz vrlo oštrih primedbi na predlog ovog zakona.
U članu 1. šta znači - Da se ovim zakonom uređuje rehabilitacija i pravne posledice rehabilitacije lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga lišena života, slobode ili drugih prava do dana stupanja na snagu ovog zakona.
Izvinite i nacizam je neki politički ili ideološki razlog. Da li to znači da oni koji su zastupali tu duboku anti ljudsku ideologiju sad mogu da traže rehabilitaciju na osnovu ovog zakona.
U članu 2. ste rekli ko nema pravo na rehabilitaciju – oni koji su pripadnici okupacionih snaga i pripadnici kvinsliških formacija. Ali, ima mnogo onih koji nisu bili formalno u uniformi, ali i te kako su zastupali nacističku fašističku ideologiju u toku Drugog svetskog rata u Srbiji. Šta ćemo sa njima? Hoćete li i njih da rehabilitujete? Srpska radikalna stranka je apsolutno protiv toga.
U članu 1. Predloga zakona imate neke formulacije za koje ne mogu da verujem da ih je predlagač stavio u Predlog zakona. U članu 1. tačka 2) kažete da pravo na rehabilitaciju, između ostalog, imaju lica izvan teritorije Republike Srbije koja su stradala bez sudske ili administrativne odluke, vojnih i drugih jugoslovenskih organa ako su imala ili imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije ili državljanstvo Republike Srbije.
Budući da se Predlog zakona odnosi na događaje na samom kraju Drugog svetskog rata i neposredno posle Drugog svetskog rata, tada nije postojala Republika Srbija u današnjem smislu te reči, o Republici Srbiji kao državno-pravnom i političkom pojmu govorimo tek od 1990. godine, od donošenja Ustava Republike Srbije, od 28. septembra 1990. godine. Do tada je postojala Narodna Republika Srbija, odnosno Socijalistička Republika Srbija, ali Republike Srbije nije bilo ni 1944. ni 1945. ni 1946. ni 1948. ni 1955. godine, Republika Srbija je kao federalna jedinica pod tim nazivom u SFRJ uspostavljena 1990. godine, a kao samostalna država 2006. godine, nakon što je Milo Đukanović na falsifikovanom referendumu odvojio Crnu Goru od Srbije, odnosno razbio državnu zajednicu SCG.
Takođe, u članu 2. Predloga zakona kažete da nemaju pravo na rehabilitaciju sva lica koja su odlukom vojnog suda ili drugog organa pod kontrolom Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije, od dana oslobođenja određenog mesta proglašena za ratne zločince odnosno učesnike u ratnim zločinima.
Gospodo, ovo se odnosi i na čuvenog profesora Beogradskog univerziteta koga je pominjao kolega Žutić, Slobodana Jovanovića. On je osuđen na montiranom političkom procesu 1946. godine, u procesu u kome se, između ostalog, sudilo i generalu Draži Mihajloviću i jednoj većoj grupi politički angažovanih lica, od kojih su neki pripadali Nedićevoj vladi, a neki su bili ministri kraljevske vlade u Londonu.
Slobodan Jovanović je bio predsednik te jugoslovenske vlade u Londonu od januara 1942. godine do juna 1943. godine i zastupnik ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva Draže Mihajlovića, koji je bio član u Vladi Slobodana Jovanovića od 11. januara 1942. godine. Dakle, bio je ministar u toj vladi, ali nije boravio u Londonu, nego je bio na okupirane teritorije Kraljevine Jugoslavije.
Tom Slobodanu Jovanoviću je sudio isti sud koji je sudio i Draži Mihajloviću. Da li to znači da sada, recimo, jedan Slobodan Jovanović, po ovom predlogu zakona, neće imati pravo da bude rehabilitovan zato što je osuđen od strane vojnog suda ili drugog organa pod kontrolom Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije i proglašen je nakon oslobođenja određenog mesta, mada je to jedna vrlo loša formulacija, za ratnog zločinca odnosno za učesnika u ratnim zločinima.
Jednog vrhunskog intelektualca, jednog eruditu, rektora Beogradskog univerziteta, čuvenog profesora Pravnog fakulteta u Beogradu i našeg do sada najvećeg pravnog teoretičara, koji apsolutno nije učestvovao u bilo kakvim ratnim zločinima, koji nije podstrekivao na ratne zločine, koji je bio duboko antifašistički opredeljen, taj vojni sud FNRJ osudio ga je kao ratnog zločinca na 20 godina teške robije, konfiskovanje imovine i lišavanje svih građanskih i političkih prava.
Po ovom predlogu zakona on ne može da bude rehabilitovan zato što je osuđen od strane jednog vojnog suda, što je za SRS potpuno neprihvatljivo.
Nije sasvim jasno šta je predlagač imao na umu kada je koristio formulaciju kvinsliške formacije koje su izvršile odnosno učestvovale u izvršenju ratnih zločina. Za neke od tih formacija nije uopšte sporno da su bile fašističke, odnosno da su bile u službi okupatora, za neke druge jeste sporno. Budući da u samoj vladajućoj koaliciji imate jednu ideološku kakofoniju i budući da ni sama Vlada Srbije nije bila načisto koje su to kvinsliške formacije, oni su samo ubacili taj zbirni izraz kvinsliške formacije bez detaljnije analize na koje se vojne formacije iz Drugog svetskog rata misli kada se kaže da su one kvinsliške.
Ovde ste danas imali priliku da čujete da u vladajućoj koaliciji imate i ibeovaca, imate četnike, imate partizane. Ko zna, da se javio neko, možda bi se našao i neki ustaša. Takva vladajuća koalicija je predložila i glasaće za ovaj predlog zakona. Oni u stvari ni sami ne znaju šta je smisao ovog predloga zakona i koji cilj ovaj predlog zakona treba da postigne. Koji ćete cilj ovim zakonom da postignete? Postići ćete to da nećete rehabilitovati lica koja treba da budu rehabilitovana, a da ćete rehabilitovati one koji nikako ne smeju da budu rehabilitovani. Koga ćete da rehabilitujete? U članu 5. po sili zakona rehabilituju se i lica koja su po principu kolektivne odgovornosti proglašeni za ratne zločince, odnosno učesnike u ratnim zločinima, a koja nisu izgubila jugoslovensko državljanstvo i nisu izvršila ili učestvovala u izvršenju ratnih zločina. U prevodu, ovo su vam Nemci iz Vojvodine, tzv. folksdojčeri. Oni su u 99% slučajeva apsolutno podržavali Nemačku, okupacionu vlast i u Vojvodini i van Vojvodine.
Najveća kolaboracija sa jednom okupacionom snagom bila je upravo na teritoriji Vojvodine od strane vojvođanskih Nemaca, sviđalo se to vama ili ne. Veliku zaslugu za tu kolaboraciju imao je zloglasni Kulturbunt koji je formiran 1920. godine u Kraljevini SHS. Krajem 1934. godine prevlast u Kulturbuntu u Jugoslaviji ima i dobija tzv. Pokret obnove koji je bio pod kontrolom Hitlera. Od 1934. do 1941. godine Kulturbunt je bio peta kolona u Kraljevini Jugoslaviji i pripremao teren za okupaciju Kraljevine Jugoslavije od strane Nemačke koja se desila 1941. godine. Najveći broj Nemaca koji je živeo u Vojvodini, ali i u Slavoniji, u Baranji, apsolutno je ne samo podržavao politiku Nemačkog okupatora nego i aktivno učestvovao u zločinima koji su se dešavali na teritoriji okupirane Jugoslavije u Drugom svetskom ratu.
Mi smo vam na tu istorijsku činjenicu ukazivali kada smo govorili o Zakonu o restituciji. Zloglasna Sedma SS divizija, Princ Eugen, koja je izvršila masovne zločine nad srpskim narodom na Kozari u leto 1942. godine bila je formirana upravo od strane folksdojčera iz Vojvodine. Sada ćete ovim predlogom zakona i takve da rehabilitujete zato što su navodno proglašeni za ratne zločince po principu kolektivne odgovornosti, ali pri tome moram da vas podsetim na još jednu istorijsku činjenicu, nije Jugoslavija bila jedina koja je izvršila kolektivnu odmazdu nad Nemcima. To je učinila i Čehoslovačka i Poljska i neke druge zemlje u kojima su Nemci izvršili strašne zločine, ali po odluci savezničke konferencije iz avgusta 1945. godine. Saveznici Amerikanci, Britanci, Francuzi i Sovjeti su na Savezničkoj konferenciji koja je održana u Nemačkoj u avgustu 1945. godine dali pravo Jugoslaviji da kolektivno protera Nemce zbog zločina koji su izvršeni u toku Drugog svetskog rata zato što su ti zločini bili masovni i zato što su bili izuzetno svirepi.
Moguće je da je bilo pojedinaca pripadnika Nemačke nacionalne manjine u Vojvodini koji objektivno nisu učestvovali u zločinima i koji su se tim zločinima protivili, ali generalno Nemačka kolaboracija u Vojvodini sa okupatorom je bila masovna, duboka i apsolutno utemeljena na ideologiji nacizma.
Nikakve razlike nije bilo između Nemaca koji su došli iz Nemačke u Jugoslaviju i onih koji su rođeni u Jugoslaviji, a koji su u stvari bili "Peta kolona" u odnosu na državu u kojoj su živeli.
Vi ćete sad ovim zakonom da i takve ljude rehabilitujete. Srpska radikalna stranka je protiv toga. To smišljeno radite. To radite ne samo da biste izvršili rehabilitaciju ljudi koji su bili folksdojčeri ili njihovih potomaka, nego da biste im omogućili povraćaj imovine. Već sad imate po mnogim vojvođanskim mestima ekskurzije Nemaca iz Nemačke koji su potomci ovih folksdojčera i koji dolaze, recimo u Pančevo, Vršac, Zrenjanin itd, obilaze imanja koja su nekada pripadala njihovih očevima i dedovima i bukvalno prete Srbima koji sada tu žive - nećete vi još dugo tu, to je nekada bilo naše i biće ponovo. Vi sada dajete pravni osnov da Vojvodina ponovo bude Nemačka.
Moram da vas podsetim, do 1941. godine Nemci u Vojvodini su bili vlasnici većine zemljišnih poseda, većine šuma, većine mlinova, većine trgovinskih radnji itd. Zakonom o povraćaju oduzete imovine vi ste im vratili imovinu. Ovim predlogom zakona, ako ga usvojite, izvršićete pravnu rehabilitaciju onih koji su masovno sarađivali sa nemačkim okupatorom i koji su masovno učestvovali u zločinima nad srpskim narodom.
Šta to u stvari znači u političkom smislu? To znači da vi Vojvodinu u stvari gurate u naručje jednoj Nemačkoj. Ponovo vaskrsavate ideju o Austrougarskoj, o nekoj podunavskoj federaciji koju bi činili Slovenija, Hrvatska, Vojvodina, Mađarska, Austrija. Sve te ideje već postoje dugi niz godina. Te ideje, između ostalog, zastupao je i čovek za koga mi Srbi, verovatno iz neznanja, smatramo da nam je bio prijatelj, britanski premijer iz Drugog svetskog rata Vinston Čerčil. On je u svojim memoarima iz Drugog svetskog rata napisao u petoj knjizi, koja se zove "Obruč se steže", da je bila velika greška saveznika posle Prvog svetskog rata što su razbili Austrougarsku i što su omogućili da se, između ostalog, formira kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.
On je predlagao da se u zamenu za Austrougarsku formira jedna katolička podunavska federacija. Jel vam ovo ne liči na jedan takav projekat? Em ćete Nemcima da vratite imovinu, sada ćete još da kažete da nisu bili ratni zločinci i da smo mi Srbi u stvari koji živimo u Vojvodini uljezi na sopstvenoj zemlji. Pa, to je poruka ovog predloga zakona. To je poruka Zakona o vraćanju oduzete imovine. To je pozadina, to je podtekst, to je ono što piše između redova i onog zakona i ovog predloga zakona o kome mi danas raspravljamo.
Prosto moram da se osvrnem na ono što je ovde govorio jedan predstavnik vladajuće koalicije, pošto u vladajućoj koaliciji imate više krila. On je predstavnik ovog ibeovskog krila. Dakle, on je govorio o tome kako treba rehabilitovati pripadnike, odnosno ljude koji su podržali Rezoluciju Informbiroa, zato što se oni uopšte nisu organizovali, oni nisu objektivno bili pretnja nikome, nego su bili žrtve raznih podmetanja, tajnih razgovora, prisluškivanja, cinkarenja itd, pa su bili poslati na Goli otok itd.
Taj gospodin koji je o tome govorio je podržao Rezoluciju Informbiroa, u kome je pisalo – da Informacioni biro komunističkih i radničkih partija osuđuje režim u Jugoslaviji, osuđuje kliku, tako je pisalo, Tito-Ranković, kao američke špijune. Taj isti čovek danas se zalaže za EU. Godine 1948. je smatrao da je režim proamerički, da je odstupio…
(Nada Kolundžija, sa mesta: Nema smisla…)
Što ste nervozni, gospođo Nado? Šta nema smisla, što je podržavao Rezoluciju Informbiroa?