Naravno da ništa od ovoga nije tačno i da je ovo obmanjivanje javnosti, a kada budemo došli dalje do amandmana na članove 21. i 25. videćemo da je SRS apsolutno za vraćanje i imovinskih prava licima kojima treba rehabilitovati i sve ovo što je kolega Čikirz malopre naveo nema nikakve veze sa SRS, ali zaista ne bismo sa njim da se raspravljamo na ovu temu, jer danas da neko govori o rehabilitaciji četnika i o rehabilitaciji Draže Mihajlovića, a da u Pokretu za preokret tzv. sedi sa Jovom Kapičićem, zaista je smešno.

Iskorišćeno 50 sekundi.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Žutić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodna poslanica Nataša Jovanović. Izvolite.

Hvala gospođo Čomić. Doktor Žutić je podneo amandman na član 1. da se u stavu 1. tačka 1) menja i glasi, moram da pročitam zbog prisutnih poslanika i javnosti kako on to predlaže u ime SRS, da se – na teritoriji nekadašnje Kraljevine Jugoslavije do 1946. godine FNRJ, SFRJ, SRJ, Srba raznih veroispovesti i državljana bivše Jugoslavije i Republike Srbije, sa ili bez sudske ili administrativne odluke.
Govorili smo o tome kada je bila načelna rasprava da je ovako predloženi član 1. i stav 2. zakona, kao i član 2. apsolutno neprihvatljiv, a ovo je potpuna besmislica u formulaciji, jer vi kažete da pravo na rehabilitaciju imaju lica izvan teritorije Republike Srbije koja su stradala bez sudske ili administrativne odluke, ako su imala ili imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije ili državljanstvo Republike Srbije.
Pa, gospođo Čomić, kada je Srbija postala samostalna država? Kada je ona kao status Republike dobila, dobro znate Ustavom iz 1990. godine, a posle onog lažnog referenduma separatista Mila Đukanovića je dobila samostalnost 2006. godine. Kako je onda moguće da ovako nešto ostane u Predlogu zakona? Da li vi onda hoćete selektivno da primenjujete, pod znacima navoda, zakon ili brinete da i partizani i pripadnici Ravnogorskog pokreta budu rehabilitovani, a Srbi su bez obzira da li su Srbi pravoslavci, Srbi rimokatolici ili Srbi muslimanske veroispovesti, gde god da oni su živeli na području bivše Jugoslavije, jer ta država je egzistirala posle Drugog svetskog rata.
Jel to tačno ili nije? To su činjenice. Ja ću vam navesti neke primere, i to je bila intencija dr Žutića iz SRS, da se izvrši, da postoji mogućnost rehabilitacije, ali mi vidimo da to u startu nije moguće, svih Srba, bez obzira da li su pripadali partizanima ili četnicima i koje vere su bili sa prostora bivše SFRJ, kakav je njen naziv bio u krajnjem obliku one velike države.
Prema postojećim odredbama i predlozima zakona to apsolutno neće biti moguće, pa se onda postavlja pitanje – ko će da rehabilituje Srbe iz Crne Gore koji su na ovakav način, pod Milovanom Đilasom, koga sam malo pre pominjala, pod Tempom, stradali, a to su čitavi ravnogorski odredi časnih Srba i boraca protiv fašista iz plemena Vasojevići. Ko će da rehabilituje Srbe iz Makedonije? Ko će da rehabilituje Srbe sa područja Republike Srpske Krajine, sa područja Republike Srpske, krajiške Srbe? Ko će da rehabilituje majora Lazara Tešanovića koji je bio komandant četničkog odreda u BiH i jedan od najbližih saradnika đenerala Draže Mihajlovića koji je mučki ubijen 1947. godine?
Mi se zalažemo da tu rehabilitaciju imaju Srbi za koje možda javnost manje zna. Dr Žutić je pisao knjige o tome. U ideologiji srpskog nacionalizma dr Vojislav Šešelj je takođe pominjao te ljude koji su bili pripadnici ravnogorskog četničkog pokreta i bliski saradnici Draže Mihajlovića a koji su bili druge veroispovesti. Među njima je i Niko Bartulović, koji je bio istaknuti književnik, koji je rođen na Hvaru i koji je bio blizak vojvodi Biračninu a kasnije i vojvodi Žujoviću, koji su bili komandanti četničkih jedinica u Dalmaciji i tamo se borili protiv okupatora i fašista. Inače, Niko Bartulović je bio, osim toga što je bio intelektualac i književnik, blizak prijatelj i sa Vladimirom Đorovićem i sa Ivom Andrićem.
Takođe, drugi književnik koji je likvidiran odnosno osuđen pod komunističkim režimom na sedam godina robije, i to u onoj grupi od 23 kojoj je suđeno zajedno sa đeneralom Mihajlovićem je Đuro Vilović iz Brela kod Makarske, koji je pod komunističkim režimom osuđen zbog verbalnog delikta, kao što se sada sudi u ovom kazamatu, antisrpskom sudu, našem predsedniku dr Vojislavu Šešelju. Eto, isto tako su i komunisti radili posle Drugog svetskog rata i Đuru Vilovića osudili na sedam godina robije.
Moram još da vam kažem, gospođo Čomić, da su obojica imali, a nije tu gospođa ministar, to bi za nju bio podatak, dakle, treba da se pokrene njihova rehabilitacija, obojica su imali jugoslovensko državljanstvo. Znači, nikada nisu imali hrvatsko državljanstvo.
Tu su i mnogi pripadnici ravnogorskog pokreta koje je potrebno rehabilitovati a koji su pripadali muslimanskoj veroispovesti, kao što je slučaj književnika Mustafe Mulića koji je rođen u Livnu i koji je bio narodni poslanik i biran za narodnog poslanika 31. godine i 37. godine je ovde sedeo, u skupštinskim klupama. Zaista, ima još mnogo, ali zbog nedostatka vremena ja ne mogu da nabrojim sva ta imena pripadnika dalmatinskih četničkih odreda odnosno brigada koji su učestvovali, a bili su Srbi, rimokatolici, učesnici pokreta, rame uz rame sa četnicima đenerala Mihajlovića, jer to neće da uradi, gospođo Čomić, ustaška, hrvatska država, a vidite da to Srbija sada sužava. Jednostavno, samo na primeru ove dvojice istaknutih intelektualaca, odnosno trojice, ja sam vam pokazala da je potrebno da se prihvati amandman dr Žutića, da bi to bilo moguće i da bi oni mogli da ostvare svoja prava.

Iskorišćeno je sedam minuta od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 1. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Aleksandra Jerkov i Radovan Radovanović.
Reč ima narodna poslanica Aleksandra Jerkov.

Zahvaljujem, gospođo potpredsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, narodne poslanice, pre svega, htela bih da kažem da mi je žao što nema nekoga ko bi u ime Vlade mogao da odgovori na naše sugestije. Doduše, mi jesmo dobili mišljenje Vlade i očigledno da svi mi koji obrazlažemo i dalje svoje amandmane ovde, uprkos tome što smo dobili mišljenje Vlade, ne prihvatamo ga i smatramo da su naša rešenja bolja. Ja verujem da će ovde prisutni predstavnici Vlade preneti ono što je danas u raspravi izneto, ali mislim da bi svakako bilo bolje i mislim da je omiljena reč Vlade i da je celishodnije da možemo i da razmenimo stavove i da govorimo o tome u realnom vremenu.
Podnela sam, zajedno sa svojim kolegom Radovanom Radovanovićem, amandman na član 1. na stav koji glasi: "Pravo na rehabilitaciju ima lice iz stava 1. tač. 3. i 4. ovog člana, ako je sudska ili administrativna odluka doneta protivno načelima pravne države i opšte prihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda." Ta lica na koja se odnosi ovaj stav su upravo ona lica koja su lišena slobode života i drugih prava na osnovu sudske ili administrativne odluke organa republike ili vojnih i drugih jugoslovenskih organa.
Naime, ne znam odakle bih počela zbog čega je ovaj stav za mene sporan i zbog čega sam predložila njegovu izmenu. Pre svega, trebalo bi da bude sporno da mi uopšte zakonom poništavamo sudske odluke nekog vremena. To znači da nema nikakve pravne sigurnosti. To znači da nakon 20 ili 30 godina neki drugi skupštinski saziv može da donese zakon kojim bi poništio sudske odluke donete danas. Ukoliko mi neku sudsku odluku, to je razlog zbog kog bih volela da postoji neko iz Vlade ko može sada da mi odgovori, jer to je nešto o čemu već dugo vremena razmišljam, ukoliko mi neku sudsku odluku na osnovu koje je neko lišen života proglasimo ništavom i kažemo da je ona bila neopravdana, šta se dešava sa onim ko je doneo tu sudsku odluku? Šta se dešava sa onim ko je na osnovu te sudske odluke nekoga lišio života? Da li ti ljudi postaju tada ubice? Da li oni krivično odgovaraju? Da li su ta krivična dela zastarela? Da li idu u istoriju kao zločinci? Zaista mi nije jasno, ukoliko poništavamo sudske odluke, šta se dešava sa onima koji su te odluke donosili? Da li sada njih lišavamo nekih prava ili kako to funkcioniše?
Ono što je dalje sporno na ovaj način kako je to predloženo od strane Vlade Republike Srbije, vraćaju se prava onima koji su osuđeni ukoliko je sudska ili administrativna odluka doneta protiv načelima pravne države. Većina tih presuda je doneta neposredno posle rata. Sam Predlog zakona prepoznaje da su tada postojali zakoni po kojima su te odluke donošene. Dakle, ti zakoni nisu bili pravedni, ali poštovala su se načela pravne države, sprovodila se vladavina prava. Oni su sudili prema tada važećim zakonima, tako da sve one presude koje su ugrožavale ljudska prava, potpadaju pod koncept prava države jer su u to vreme bili važeći zakoni.
Naredni deo koji je sporan, opšte prihvaćeni standardi ljudskih prava i sloboda. U vreme kada je većina presuda o kojima govorimo doneta, nije postojao koncept ljudskih prava i sloboda. Opšte prihvaćena ljudska prava i slobode nisu postojale kao pojam u međunarodnom pravu, u UN, u međunarodnim organizacijama, u našem pravu.
Dakle, ne znam da li se to odnosi na opšte prihvaćeni standard ljudskih prava i sloboda danas ili na opšte prihvaćene standarde ljudskih prava i sloboda onoga vremena. Podsetiću, u to vreme žene nisu imale pravo glasa. U to vreme su homoseksualce krivično proganjali.
Mi današnje opšteprihvaćene standarde ljudskih prava i sloboda ne možemo primenjivati na nešto što se dešavalo pre 70 godina. Zbog toga sam predložila da se ovo preformuliše. Ukoliko ima volje od strane predlagača, i dalje bih modifikovala taj svoj predlog, da se na neki način dogovorimo ako postoji neka formulacija koja bi za predlagača bila prihvatljivija.
Ja sam naime predložila da se ovo preformuliše na sledeći način. Član 1. stav 2. menja se i glasi – pravo na rehabilitaciju ima lice iz stava 1. tačka 3) i 4) ovog člana, ako je sudska ili administrativna odluka doneta protivnom osnovnim načelima tadašnjeg pravnog poretka i državnog uređenja i ukoliko je prilikom njenog donošenja povređena pretpostavka nevinosti.
Mislim da je moje rešenje, opet ću upotrebiti vaš termin celishodnije, zbog toga što mi zaista, ono o čemu je govorila gospođa Tabaković, mi na ovaj način one stvari koje su instinski bile nepravedne mi zapravo, prosto prenebregavamo time što je to u to vreme bilo u skladu sa zakonom. Zbog toga je mnogo važnije da je tim ljudima povređena procesna prava. To je isto još jedan od termina o kojima smo razmišljali, međutim ni procesna prava nisu koncept koji je tada bio poznat. Mislim da ima prostora razmisliti o tome. Besmisleno je današnje standarde ljudskih prava primenjivati na nešto što se dešavalo pre 70 godina, posebno što koncept ljudskih prava nije bio poznat, pravna država isto tako.
Ono što najviše zbunjuje, zapravo to što je Vlada u obrazloženju zbog čega se ne prihvata amandman mene i kolege Radovanovića navela upravo one razloge zbog kojih ja predlažem da se amandman prihvati. Zahvaljujem.

Četiri minuta i 30 sekundi, iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč?
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić.
Da li neko želi reč?
Narodni poslanik Dušan Marić.

Dame i gospodo, mi smo podneli amandman kojim predlažemo da se od prava na rehabilitaciju izuzmu pripadnici Ljotićevih i Nedićevih formacija koji su u vreme Drugog svetskog rata poginuli u borbeni dejstvima.
Podsećam da je srpski narod u Drugom svetskom ratu imao dva oslobodilačka antifašistička pokreta. Prvi je bio četnički pokret pod komandom Dragoljuba Mihailovića, a drugi je bio partizanski pokret pod komandom komunističke partije. Bilo je još nekoliko drugih manjih pokreta koji su imali svoje oružane formacije. Svi ovi pokreti, bez izuzetka, su u raznim fazama rata, manje ili više imale određene stepene saradnje sa okupatorom. To se odnosi na partizane i četnike. To je jednostavno jedna istorijska činjenica. I to u ratovima nije ništa neuobičajeno. To je ratna realnost. U ratu zakrvljeni neprijatelji često sarađuju iz slučajnosti, nekada iz taktičkih razloga, nekada ih na to natera nužda.
Jednostavno, imate primer poslednjeg rata u BiH, kada su Hrvati, Muslimani i Srbi ratovali jedni protiv drugih, ali u određenim fazama rata svi su sarađivali jedni sa drugima. Hrvati i Muslimani protiv Srba, na Kupreškoj visoravni, na Vlašiću Hrvati i Srbi protiv Muslimana itd, itd. Jednostavno te saradnje bilo je i u Drugom svetskom ratu.
Međutim, mi smatramo da je stepen saradnje sa okupatorom koju su imali pripadnici Nedićevskog pokreta i pripadnici ovog Jugoslovenskog dobrovoljačkog korpusa Dimitrija Ljotića, znači da je taj stepen saradnje toliki da se ne može pravdati nikakvom nuždom. Ne možete Marisava Petrovića koji je objektivno odgovoran za veliko stradanje srpskog naroda u Šumadiji tretirati na isti način, stavljati u isti ravan sa recimo vođama srpskog ustanka 1941. godine u Livanjskom i Kupreškom kraju, velikim narodnim herojima Ranetom Radetom, Cvetkom Duvnjakom ili Ćelom Marićem, koje je srpski narod u Bosanskoj krajini i u Kninskoj krajini pominje sa zahvalnošću.
Mi smo protiv ove rehabilitacije iz razloga što smatramo, ubeđeni smo da se iza rehabilitacije Nedićevaca i Ljotićevaca otvara prostor, znači krije se namera vlasti da otvori prostor za rehabilitaciju folksdojčera i hortijevaca pripadnika nemačke i mađarske nacionalne manjine, koji su u Drugom svetskom ratu bili u sastavu nemačkih nacističkih vojnih formacija.
Smatramo da ovaj zakon dugoročno gledano predstavlja veliku opasnost za teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije. Možda ne kratkoročno u narednih pet ili deset godina, ali u sledećih 20 – 30 godina svakako.
Podsećam da bi izbegli odgovornost za počinjene zločine, folksdojčeri i hortijevci su 1945. godine napustili područje Vojvodine i zajedno sa hitlerovim vojnim jedinicama, povukli se na prostore Nemačke. Nove komunističke vlasti su im oduzele imovine koja je ostala na prostoru SFRJ.
Po ovom zakonu će većina njih imati prava na povraćaj imovine. Razumem sve ove zakonske odredbe, sve otežavajuće okolnosti koje će oni imati. Međutim, prošlo je mnogo vremena i umrlo je dosta svedoka, a lako je obezbediti dosta lažnih svedoka. Ubeđen sam da će svi pripadnici ova dva pokreta, hortijevaca i folksdojčera, ili članovi njihovih porodica, njihovi naslednici podneti zahtev za rehabilitaciju i podneti zahtev za povraćaj imovine i obezbediti onoliko svedoka koliko im bude potrebno da dokažu svoju navodnu nevinost.
Znate li koje će biti posledice, pravno gledano? Desetine hiljada Srba u Vojvodini će ostati bez svojih imanja. To se pre svega odnosi na Srbe koje je komunistička vlast 1945. godine kolonizirala iz Bosanske krajine, iz Like i Dalmacije.
Postavljam pitanje – šta će biti sa tim ljudima? Da li ćete im dati neku odštetu? Nemate odakle, država nema para. Hoćete li ih možda vratiti tamo odakle su došli? Nemaju gde da se vrate. Kada su kolonizirali 1945. godine u Vojvodini, državna vlast im je oduzela imovinu tamo u Lici i Dalmaciji, kao i na Kordunu u Bosni. Hrvatska neće da dozvoli da se u Hrvatsku vrate Srbi koji su proterani 1995. godine, a kamo li da dozvole da se tamo vrate Srbi koji su proterani 1945. godine.
Ovim zakonom se otvara prostor da ogromna prostranstva u Banatu i Bačkoj, stotine hiljada hektara, budu vraćeni Nemcima, da budu predate strancima.
Podsećam da već imamo jednu situaciju kao posledicu ove pljačkaške privatizacije, gde imamo desetine hiljada hektara najplodnijeg zemljišta u Vojvodini koje kontrolišu stranci, Ivica Todorić, razni drugi strani tajkuni i neki domaći tajkuni koji su izvršioci i najamnici nekih kompanija sa zapada.
Imamo jednu potpuno apsurdnu situaciju, usvajamo zakon koji je omogućiti da oduzima zemlja onima u Vojvodini koji se bore da Vojvodina ostane u sastavu Srbije, a otvaramo prostor da tu zemlju dobiju oni u vojvodini koji se zalažu za izdvajanje Vojvodine iz sastava Srbije. Praktično država sama sebi prebija noge.
O kakvoj opasnosti se radi? Najbolje se vidi na primeru KiM. Izdvajanje KiM iz sastava Srbije je počelo onda kada je šiptarska vlast, uz blagu naklonost Titovog režima, proterala preko 300.000 Srba sa KiM. Imamo li ikakvu garanciju da se to neće dogoditi u Vojvodini?
Dobre namere i dobre želje su jedno, ali sve ono što nam se događa u zadnjih 20 godina, sve ono što se događa na području vojvodine u zadnjih 10 godina, sve ono što se događa u Skupštini ovde oko obezbeđivanja vladine većine, govori da će se u Vojvodini dogoditi kosovski scenario.
Ne možemo da se ponašamo po onoj narodnoj poslovici, a ne znam ni čija je – posle nas potop. Moramo da razmišljamo da ne smemo da usvojimo zakone koji će za 20, 30 godina dovesti u opstanak Republiku Srbiju na teritoriji Vojvodine. Umesto da branimo državu, mi je razgrađujemo.
Na jugu Srbije, već 12 godina Srbima otimaju zemlju. Sada otvaramo prostor, da nam zemlju otimaju na severu Srbije. Znam da se ovaj zakon donosi pod pritiskom Brisela, znate? Samo zato, da bi tog prokletog 09. decembra ovi iz EU rekli – dobro, primićemo vas na ovaj brod koji tone. EU se raspada. Miševi razmišljaju kako da skoče sa ovog broda koji tone, a mi bezglavo srljamo da nas primite na taj brod, primite nas u EU, samo zato da bi Tadić i DS dobili izbore.
Sledeći razlog i mislim da je to osnovni razlog zašto danas raspravljamo o ovom zakonu jeste nastojanje Nemačke da izvrši reviziju Drugog svetskog rata i reviziju istorije Evrope u poslednjih 50 godina. Znate?
Ta revizija je počela priznanjem Slovenije i Hrvatske, razbijanjem SFRJ, a nastavljena bombardovanjem KiM, Srbije i okupacijom KiM, a treba da se završi otimanjem Vojvodine. Uz pomoć NATO-paketa i EU, koju Nemačka vešto koristi kao svoja sredstva, Nemačka kažnjava sve one koji su se suprotstavili Hitleru, sve one koji su se borili za slobodu, a nagrađuje sve one koji su išli rame uz rame sa Hitlerom, koji su počinili strašne zločine.
Znate šta se na kraju može dogoditi? Može se dogoditi da na kraju bude da Nemačka uopšte nije izvršila nikakav zločin genocida, da nije bilo ratnih zločina. Nemci će biti nevinašca i žrtve, a Srbi će biti zločinci. Imamo jednu nesretnu Srebrenicu i svi osuđujemo ono što se dogodilo u Srebrenici, u onoj meri u kojoj je to bio zločin, ali niko ne pominje da u Drugom svetskom ratu u svakom srpskom mestu u Hravatskoj, BiH ima po jednu Srebrenicu. Zašto o tome ne usvojimo neku deklaraciju? Zašto neko ne traži da se 300 hiljada Srba sa KiM obešteti, da se njima vrati zemlja, da se vrati stotine hektara zemljišta Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Metohiji? Tražite da se vrati zemljište Srbima koji su proterani iz Federacije BiH, preko 400 hiljada ljudi. Tamo imate 600 sela u kojima nema više ni jednog Srbina, a sve bila srpska sela.
Zašto ne tražite da se vrati imovina Srbima koji su proterani iz Hrvatske? Ima ih 500 hiljada. Da se vrati imovina ovim nesretnicima koji su kolonizirani u Vojvodinu. Pa kad se sve to vrati, hajde onda da razgovaramo o Folksdojčerima. Ali opet to ne može da se poredi. Ovamo pripadnicima srpskog naroda, nesrećnici, koje je neko ubijao, oni koji su preživeli proterao, ono trećinu pobiti, trećinu prekrstiti, trećinu proterati, na jednoj strani žrtve, na drugoj strani imamo pripadnike nemačkih okupacionih snaga.
I zadnji razlog i time ću završiti, zašto mi danas raspravljamo o ovom zakonu? Jeste, nekakva potreba vladajuća većine DS i predsednika Republike, da se dodvore ovim malim strankama, mađarskim strankama iz Vojvodine, da one ne bi uskratile podršku Vladi Republike Srbije i da mi ne bi imali prevremene izbore. Podsećam vas, redovni izbori treba da se održe za nekoliko meseci. Da li je moguće, da zbog nekoliko meseci vlasti, Borisa Tadića i DS, vi ugrožavate opstanak Republike Srbije na teritoriji AP Vojvodina. Hvala vam.

 Iskorišćeno osam minuta i 40 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Meho Omerović.
Da li neko želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Meho Omerović.

Gospođo potpredsednice, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, amandmani po Poslovniku su prilika i mogućnost onome koji predlaže, a u ovom slučaju i po zakonu je to samo poslanik, da ubedi predlagača da ovo što on predlaže je celishodnije, pošto je to formulacija koju Vlada obožava da upotrebljava kada god dostavlja neke izveštaje o tome da li se ne prihvata određeni amandman. Dakle, šansa da i moja malenkost ubedi onoga ko je pisao ovaj zakon da ovo što ću ja pričati sada pije vodu, da ima smisla i da je možda na neki način celishodnije da se ugradi u tekst ponuđenog zakona. Uz svo uvažavanje gospodina Petrovića i gospodina Ćosića, ja njih mogu ubeđivati do ujutru, ali to izgleda ne vredi, jer oni nisu ti koji po zakonu imaju pravo da prihvate ili ne prihvate. Jedino ću ih zamoliti da pažljivo proprate ovo što ću ja reći kada je u pitanju amandman na član 1. stav 4. koji sam podneo, pa da prenesu ministarki, pa da vidimo šta će biti u danu za glasanje.
O čemu se radi? Podneo sam amandman na ovaj član, i to na stav 4. gde se u zakonu kaže da pravo na rehabilitaciju nemaju lica koja su za vreme trajanja Drugog svetskog rata na teritoriji Republike Srbije lišena života u oružanim sukobima, kao pripadnici okupacionih oružanih snaga i kvinsliških formacija. Predlažem da se umesto termina kvinsliških formacija upotrebni izraz "njihovih saradnika i pomagača". Zašto to predlažem? Mislim da je to primereniji i tačniji izraz koji je prilagođen srpskom jeziku. Pošto je ovo parlament Republike Srbije, mislim da bi bilo dobro da koristimo naše reči, a ne strane reči, naprosto da bi bilo jasnije jer ako neki ozbiljan lektor to bude lektorisao neće mu biti jasno.
Sa druge strane, i sam predlagač zakona u članu 2. stav 4. je citirao naziv državne komisije na koju se odnosi ovo o čemu se govori u predloženim tekstu zakona. Naime, to je komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača tokom Drugog svetskog rata. Mislim da je i to još jedan od argumenata zašto bi trebalo prihvatiti termin "njihovih saradnika i pomagača".
Znate, Kvinsling je bio, kao što svi znamo, norveški političar koji se od početka Drugog svetskog rada stavio na stranu Nemačke i sarađivao je sa nacistima od samog početka. Kao takav je on sinonim za sve one koji su u svim okupiranim zemljama tokom Drugog svetskog rata na prostoru Evrope sarađivali sa nacistima i bili pod ovom ili onom direktnom komandom Trećeg rajha, gde je korišćen taj termin - kvinslizi. Ali, ako bismo sve saradnike i pomagače kojih je bilo na teritoriji Republike Srbije i, na primer, neke u Francuskoj tretirali kao kvinslinge, onda bismo došli u suprotnost sa nečim što je već primenjeno kao iskustvo i praksa. Recimo, u Francuskoj Maršal Peten, iako je bio, da budem slobodan tumačeći istorijske činjenice, neka vrsta većeg saradnika Nemaca od strane Francuza, oni nisu dozvolili da on bude sinonim za izdajstvo u svetu. Francuzi su gospodina Petena osudili, ali ne na smrt, zbog njegovih zasluga u Prvom svetskom ratu.
Dakle, to što nije dozvolila jedna velika Francuska bilo je nametnuto Norveškoj kao manjoj zemlji. U Jugoslaviji se sudilo posle Drugog svetskog rata, kako se tada govorilo, domaćim izdajnicima, saradnicima i pomagačima okupatora. Ako bi, recimo, predlagač ovog zakona bio dosledan i u pravu, onda bi u nekom drugom smislu reči mogli primetiti da je možda i Peten bio na neki način, ne kvinsling, nego saradnik nacista tokom Drugog svetskog rata na prostoru Francuske.
Mislim da je ovo termin koji je u skladu sa srpskim jezikom, to naglašavam. Mislim da će predstavnici Vlade ovo prihvatiti radi preciznosti i radi jasnoća. Dakle, mnogi ne razumeju šta znače kvinsliške formacije. Mi koji čitamo zakone, naravno, to znamo, to je naša neka obaveza, ali najveći broj građana zbog kojih se ovaj zakon i donosi ne razume pojam kvinling, tako da radi jasnoće i radi onoga sutra kada se pročita u Službenom glasniku, radi preciznosti, mislim da ovaj amandman Vlada treba da prihvati.

Iskorišćeno je tri minuta od vremena poslaničke grupe?
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz.