Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 34. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 35. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 36. amandman je podnela narodna poslanica Gordana Pop-Lazić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

To je novi član 102a. U postupku po žalbi sudije, javnog tužioca i zamenika javnog tužioca, shodno se primenjuju odredbe ovog zakona kojima se uređuje postupak po ustavnoj žalbi. To je malo izvučeno, da se na neki način precizira, zato što podhitno treba da se reši status onih što primaju platu a ništa ne rade. Oni već dve godine tako lepo primaju platu a ništa ne rade.
Sada se postavlja pitanje – ko obezbeđuje sredstva? Zašto se njima obezbeđuju sredstva? Kako neko može da zarađuje platu a da ništa ne radi? Gde to ima? Znam da je to u Narodnoj skupštini – ne moraš da dolaziš u Skupštinu, imaš platu. Mi što radimo, kada ćete nama onih 10% kao sudijama Ustavnog suda, gospođo Čomić? Je li vam smešno? Mi izginusmo ovde, a oni broje pare tamo. Vidite i sami šta rade. Vama je to smešno, ali to je tako. Znači, ljudi primaju platu a ne rade dve godine.
Zašto primaju platu a ne rade dve godine? Kako je to moguće? Primaju istu platu kao sudije Prvog osnovnog suda koji izgiboše od posla, zatrpani su predmetima, kako reče Petar Jojić – milion predmeta i milion podnesaka itd. Kako je to moguće, objasnite mi molim vas? Ko obezbeđuje pare? Odakle mu pare? Ako se obezbeđuje iz budžeta, koja je prihodna strana budžeta za te pare? Da to možda nije zaduženje? Ili je od PDV-a? Od čega je? Kako to obezbeđujete pare? Na osnovu kog pravnog akta njima isplaćujete?
Ako je to tako, oni su praktično postali tehnološki višak. Sudija tehnološki višak. Je li tako? Zbog transformacije suda. Šta da radimo sa zaposlenima u privredi koji su postali tehnološki višak? Ko njima treba da isplaćuje platu, naknadu? Kako kada prestane radni odnos zato što je tehnološki višak, pa se iskoristi onaj socijalni program itd, pa ode na Biro za zapošljavanje, pa tamo ima neku naknadu u zavisnosti od godina radnog staža, šest meseci, devet meseci, nije ni bitno? Kako ovi mogu da dobijaju punu platu, a ništa ne rade? Još se oni hvale.
Imam svakog meseca moje druženje sa pravnicima iz Niša, ima nas 10 generacija, i uvek se na kraju druženja napravi onaj čaršav, pa se potpišemo ko gde radi, telefoni za komunikaciju. Jedan moj kolega uvek mi već dve godine piše – sedim kući, primam platu. Pitam ga – aman, čoveče, šta ti to znači? Kaže – nisam prošao reizbor. Pa, kako ti je? Kaže – super, brate, znaš kako, plata dolazi, ja ne idem na posao. Eto, gospođo Čomić.
Sada kada smo rekli da će ovo da bude po principima ustavne žalbe, onda će to efikasno da se reši. Verovatno ste zaboravili da neće možda i ta rešenja da se ne objavljuju, da se odlaže objavljivanje. I to će objavljivanje da se odloži, da javnost ne vidi ko se sve vratio na posao. Au, obrali smo bostan onda.

Iskorišćeno je tri minuta i 30 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Na član 37. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Sreto Perić.

Gospođo Malović, vi ste ovim predlogom zakona pokušali da otklonite neke nepravilnosti, odnosno skoro sve nepravilno u reformi pravosuđa, a ne bi bilo strasno, ne boli i mislim da bi bilo politički korektno da ste došli ovde sa jednim predlogom da ono što je napravljena greška, da se pokušaju otkloniti ti problemi iz reforme pravosuđa u sudovima.
Vi pokušavate ovde, ali to je nemoguće, preko Zakona o Ustavnom sudu nije moguće otkloniti bezbroj propusta, bezbroj grešaka, pa samim utemeljenjem loših zakona koji regulišu sistem pravosuđa u Srbiji. Onda se sada ovde pokušava to uradili, ali jednom ćete morati to da uradite. Naravno, ne pada sva krivica na vas. Reforma pravosuđa je krenula posle 2000. godine, nije ona od onog momenta kada ste vi došli na čelo Ministarstva pravde. Ja sam vas podsetio kada je bila rasprava u načelu da je strategija o reformi pravosuđa doneta 2006. godine i od tada su nastupili problemi.
Kako ih ima redovni sud, tako isto problemi postoje i u Ustavnom sudu, pogotovo što je i u njihov rad i aktivnost, iako bi trebali da budu zaduženi, njihova jedina suštinska uloga jeste da sačuvaju ustavnost i zakonitost drugih akata. Pošto vi to niste uradili, nije vam bio ni cilj, izgleda, onda sada predlažete ovde neke izmene i dopune Zakona o Ustavnom sudu, koje ni u jednom slučaju ništa ne popravljaju, zapravo još dovode do goreg stanja. Krši se direktno i Ustav, i to smo vam rekli, kada je u pitanju stvaranje velikog i malog veća, a izuzimanje iz nadležnosti Ustavnog suda u sednici da sude svih 15 sudija, koliko ih po Ustavu ove republike ima.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 39. amandman je podnela narodna poslanica Vjerica Radeta.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 40. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Da li neko želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

Evo kako glasi član 40. – postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona okončaće se po odredbama ovog zakona. To retko kad ima prilike da se čuje, obično se okončava po onom zakonu koji je bio na snazi kad je pokrenut postupak.
Znači, vi se gnušate propisa o postupku od pre 15 dana. Kako to, pre 15 dana pokrenut postupak, a vi sad kažete – nije dobar redosled odredbi o postupku, primenjivaće se posle stupanja na snagu ovog zakona ovaj zakon? Nema logike. Ovo ne zalazi u pitanje retroaktivnosti, ali ovo zalazi u problem načela legaliteta. Izvinite, molim vas. U datim okolnostima, po datim uslovima, vi propisujete. Drugo nešto ovo nije zakon kod koga bi mogla da se primeni povoljnija kazna, jer nema kazne. Ali, žargonski sve može da se strpa u zakon.
Šta imamo u drugom stavu? Zahtevi za naknadu štete podneti komisiji iz člana 90. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu do dana stupanja na snagu ovog zakona rešiće se u skladu sa propisima koji su važili do dana stupanja na snagu ovog zakona. Opa, sad pa obrnuto. Naknada štete po ustavnim žalbama, pojedinačni akti itd. itd. Država treba da plati štetu, utvrdio Ustavni sud, a izvršenje ide preko komisije ministarstva.

Obuhvatio bih oba ova dva amandmana da završim ovo. Kada se rešava ustavna žalba, ne znam zašto bi morao podnosilac ustavne žalbe da opredeli tužbeni zahtev, jer nije tužbeni zahtev, ali tako ispada, za zahtev za naknadu štete itd.
Što se tiče ovog člana 33, nema tu neke značajne promene člana 89, samo što ste sada izdvojili sudske odluke. Znači, kada poništava pojedinačni pravni akt povodom ustavne žalbe, Ustavni sud ne može da poništi sudsku odluku. Tu ste nešto pogrešili i tako je otpao smisao ustavne žalbe.
Rekao sam vam malopre, kada se Ustav donosio 2006. godine, sećate se gospođo Čomić, ideja sa ustavnom žalbom je bila da se predupredi i spreči masovan odlazak zahteva i pisanje predstavki Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. Tako je bilo. Vrlo dobro se sećam.
Znači, pojedinačni pravni akt organa uprave može da se poništi ukoliko se na osnovu ustavne žalbe utvrdi da je došlo do kršenja ljudskih i manjinskih prava, ali ne može sudska odluka. Zašto? Nema odgovora.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 34. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 35. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 36. amandman je podnela narodna poslanica Gordana Pop-Lazić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

To je novi član 102a. U postupku po žalbi sudije, javnog tužioca i zamenika javnog tužioca, shodno se primenjuju odredbe ovog zakona kojima se uređuje postupak po ustavnoj žalbi. To je malo izvučeno, da se na neki način precizira, zato što podhitno treba da se reši status onih što primaju platu a ništa ne rade. Oni već dve godine tako lepo primaju platu a ništa ne rade.
Sada se postavlja pitanje – ko obezbeđuje sredstva? Zašto se njima obezbeđuju sredstva? Kako neko može da zarađuje platu a da ništa ne radi? Gde to ima? Znam da je to u Narodnoj skupštini – ne moraš da dolaziš u Skupštinu, imaš platu. Mi što radimo, kada ćete nama onih 10% kao sudijama Ustavnog suda, gospođo Čomić? Je li vam smešno? Mi izginusmo ovde, a oni broje pare tamo. Vidite i sami šta rade. Vama je to smešno, ali to je tako. Znači, ljudi primaju platu a ne rade dve godine.
Zašto primaju platu a ne rade dve godine? Kako je to moguće? Primaju istu platu kao sudije Prvog osnovnog suda koji izgiboše od posla, zatrpani su predmetima, kako reče Petar Jojić – milion predmeta i milion podnesaka itd. Kako je to moguće, objasnite mi molim vas? Ko obezbeđuje pare? Odakle mu pare? Ako se obezbeđuje iz budžeta, koja je prihodna strana budžeta za te pare? Da to možda nije zaduženje? Ili je od PDV-a? Od čega je? Kako to obezbeđujete pare? Na osnovu kog pravnog akta njima isplaćujete?
Ako je to tako, oni su praktično postali tehnološki višak. Sudija tehnološki višak. Je li tako? Zbog transformacije suda. Šta da radimo sa zaposlenima u privredi koji su postali tehnološki višak? Ko njima treba da isplaćuje platu, naknadu? Kako kada prestane radni odnos zato što je tehnološki višak, pa se iskoristi onaj socijalni program itd, pa ode na Biro za zapošljavanje, pa tamo ima neku naknadu u zavisnosti od godina radnog staža, šest meseci, devet meseci, nije ni bitno? Kako ovi mogu da dobijaju punu platu, a ništa ne rade? Još se oni hvale.
Imam svakog meseca moje druženje sa pravnicima iz Niša, ima nas 10 generacija, i uvek se na kraju druženja napravi onaj čaršav, pa se potpišemo ko gde radi, telefoni za komunikaciju. Jedan moj kolega uvek mi već dve godine piše – sedim kući, primam platu. Pitam ga – aman, čoveče, šta ti to znači? Kaže – nisam prošao reizbor. Pa, kako ti je? Kaže – super, brate, znaš kako, plata dolazi, ja ne idem na posao. Eto, gospođo Čomić.
Sada kada smo rekli da će ovo da bude po principima ustavne žalbe, onda će to efikasno da se reši. Verovatno ste zaboravili da neće možda i ta rešenja da se ne objavljuju, da se odlaže objavljivanje. I to će objavljivanje da se odloži, da javnost ne vidi ko se sve vratio na posao. Au, obrali smo bostan onda.

Iskorišćeno je tri minuta i 30 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Na član 37. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Sreto Perić.