Poštovani poslanici, podneo sam amandman sledeće sadržine: "U članu 7. razdeo 3, Vlada, Kancelarija za saradnju sa civilnim društvom, ekonomska klasifikacija 511, u kolonama 9 i 11, iznos: "11.923 dinara" zamenjuje se iznosom od: "923 dinara". U razdelu 37, Srpska akademija nauka i umetnosti, funkcija 140, ekonomska klasifikacija 411, iznos: "133.000" zamenjuje se iznosom od: "144.000". U obrazloženju sam naveo da je SRS protiv finansiranja tzv. civilnog sektora iz budžeta Republike Srbije.
Ovim amandmanom se vrši preusmeravanje 11 miliona dinara ka SANU, jer je njen rad od daleko većeg značaja za Republiku Srbiju od rada kancelarije koja je povezana sa ostvarenjem tzv. evropskih integracija. Dakle, amandmanom tražim povećanje budžetskih sredstava za SANU, kako bi ona mogla obavljati svoju uzvišenu nacionalnu i kulturnu funkciju preko srpskih naučnih projekata. Predlažem dodelu dodatnih novčanih sredstava kako bi se SANU oslobodila donacija i tutorstva antisrpskih evropskih fondacija koje nameću svoju naučnu anacionalnu globalističku politiku.
Kada sam govorio o Zakonu o SANU, predložio sam amandman po kojemu SANU treba da se oslobodi ideoloških i političkih uticaja, kako bi delovala autonomno i nezavisno. Amandman tada nije ni prihvaćen.
Dakle, neophodno je akademicima dati potpunu slobodu nacionalnog, patriotskog i naučnog delovanja, kako je ono bilo krajem 80-ih godina prošlog veka kada su srpski akademici preko nedovršenog memoranduma hteli skrenuti pažnju na nesnosan položaj srpskog naroda u antisrpskoj Brozovoj Jugoslaviji. Akademici su imali materijalnih problema i krajem 19. veka, naročito za istraživanja, i to ona koja nisu bila ideološki i politički podobna u određenom trenutku. Slobodna nacionalna naučna misao u Akademiji odavno je sputana, još od kraja 19. veka. Ideološko-politička nepodobnost često je bila prepreka za sticanje znanja akademika.
Karakterističan je slučaj Srbina iz Boke Kotorske, Riste Kovačića, koji zbog svojih ozbiljnih naučnih istraživanja nikada nije postao član Srpske kraljevske akademije koja je u to vreme bila pod dominacijom austrofilskih naprednjaka.
Njegova egzaktna naučna istraživanja nisu se svidela tadašnjim pojedinim akademicima. Naime, septembra 1884. godine u italijanskoj pokrajini Molizej, u kojoj je živela kolonija pred Turcima izbeglih smederevskih Srba, vredno je istraživao Kovačić, kao član Srpskog učenog društva. I danas bi se budžetska novčana sredstva, koja bi se eventualno dodelila Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, mogla koristiti i za istraživanje istorije molizejskih Srba. Istraživanja koja je upravo krajem 19. veka preduzeo tadašnji potencijalni akademik Risto Kovačić, a koja nikad nisu dovršena. Kovačićev primer je samo dobra ilustracija kako je određeni strani ideološki i politički kurs prisilno uticao na srpsku nauku, pa tako i na naučnu delatnost u Akademiji u to vreme.
Tadašnja Obrenovićevska srpska država stopirala je materijalna sredstva za istraživanje istorije Srba na Apeninskom poluostrvu, Srba koji su danas postali Hrvati. Ovim amandmanom dodeljena budžetska novčana sredstva mogu se iskoristiti i za izučavanje zapostavljene naučne i kulturne istorije dubrovačkih Srba. Na primer, srpsko poreklo naučnika svetskog glasa, Srbina rimokatolika, Ruđera Boškovića, čiju je 400-godišnjicu rođenja Srbija skromno obeležila. Zatim, na primer, za izučavanje istorije Matice srpske o Dubrovniku. Stogodišnjicu Matice nije, nažalost, obeležila nijedna srpska institucija, pa tako ni Srpska akademija, ni Matica srpska u Novom Sadu.
Srpska akademija nauka i umetnosti može iskoristiti naknadno dodeljena sredstva za naučnu rehabilitaciju zaboravljenog filologa i dijalektologa iz Dubrovnika, Milana Rešetara. Dovoljno je navesti primer da je on bio u nemilosti vlasti Kraljevine Jugoslavije zbog uporne odbrane srpskog jezika, srpskih dijalekata, pa je akademik postao tek u martu 1941. godine. Zato je njegov filološki rival, koji je od jezičke srbistike prešao na kapitulantsko jezičko srbo-hrvatstvo, postao akademik mnogo godina ranije.
Nedavno preminuli akademik Pantić ostavio je sjajne radove i arhivu o Dubrovniku i o Srbima rimokatolicima. Deo novčanih sredstava može se iskoristiti i za objavljivanje njegovih radova i arhive. Treba istaći ličnost stradalnika za srpstvo koji je protestvovao protiv amandmana i Ustava iz 1974. godine, pa je zbog toga zaradio zatvorsku kaznu, izgubio posao univerzitetskog profesora i umro je kao akademik bez stana. Radi se o akademiku i čuvenom naučniku Mihajlu Đuriću.
Povećana novčana sredstva mogla bi se iskoristiti za projekat vezan za afirmaciju - srpski jezik i pisma, na primer, na temu glagoljica, kao varijanta srpsko-slavenske ćirilice, ili novčana sredstva za projekat - čakavština kao srpski dijalekt sa elementima romanskog. Dakle, novac koji bi se dodelio Srpskoj akademiji nauka umesto ovoj evropskoj kancelariji mogao bi se mnogo bolje iskoristiti.
Na kraju, smatram da država treba početi negovati profil nacionalnih akademika, kakvi su nekad bili istoričar Radovan Samardžić, klasični filolog i istoričar kosmetske istorije Bogdanović, istoričar umetnosti Dejan Medaković, istoričar Slavko Gavrilović, koji je naučno revidirao pogrešne hipoteze o zapadnom srpstvu, pa je naučno sveo hrvatstvo na razvojnu meru, tj. na područje tri županije oko Zagreba. Novčana sredstva treba dodeljivati nacionalnim akademicima, kakvi su bili znameniti istoričari Milorad Etničić, vatikanolog Dragoljub Živojinović, istoričar Vasilije Krestić. Ne treba zaboraviti činjenicu da danas u Srpskoj akademiji nauka sede i anacionalni uticajni akademici koji kroje ideološki i politički smer rada akademika.
Na samom kraju, šteta je, gospodine ministre i predsedniče, što ovih 11 miliona dinara niste prebacili na konto Srpske akademije nauka i umetnosti, kako bi se poboljšao rad ove značajne srpske institucije. Hvala.