Dame i gospodo narodni poslanici, imam neki utisak kao da od jutros konstantno odgovaram na ista pitanja, samo različite poslaničke grupe postavljaju pitanja.
Dakle, mi smo od jutros već diskutovali na temu o tome o kom broju naših građana govorimo kada usvojimo zakon o vanparničnom postupku, koji reguliše tzv. pravno nevidljiva lica. Već smo skrenuli pažnju da smo u obrazloženju stavili cifru od 6.500, jer smo poštovali nalaze u UNHCR.
Da budem precizan, u stvari čak ni oni nisu precizni, zvanični nalazi UNHCR-a. Po jednom nalazu ima 6.500, po drugom 6.750. Bivše Ministarstvo pravde, kad je predlagalo sličan zakon, govorilo se o 30 hiljada. Evo mi smo, ja sam lično upotrebio par puta procenu 15 do 20 hiljada. Dakle, ne možemo znati koliko ima precizno pravno nevidljivih ljudi u Srbiji. Znaćemo kad ovaj zakon bude implementiran i kad budemo videli koliko se ljudi javilo.
Takođe, više puta smo obrazlagali ovde da ovde ako je zakon kvalitetan i kad vidim da smo ga danas na odborima usvojili jednoglasno, krajnje je svejedno da li će ga predložiti ministarstvo ili poslanička grupa SNS. Moramo voditi računa o činjenici da su Ministarstvo pravde i cela Vlada trenutno zaista u ogromnom poslu. Neka nezvanična informacija kaže - oko 80 novih zakona ćemo imati u redovnom zasedanju. Dakle, mnogo zakona mora da se donese, mnogo propisa mora da se donese. Ovo je jedan dobar zakon koji, zašto da ne naravno, i poslanici SNS mogu kvalitetno napisati.
Ogovoriću vam i direktno zašto imaju dva nacrta zakona. Naime, baš negde u međuvremenu je konačno formiran do kraja Sekretarijat za zakonodavstvo. Novi direktor sekretarijata za zakonodavstvo, uvaženi kolega Dejan Đurđević, doktor nauka, profesor na fakultetu, je imao određenih sugestija povodom Zakona, analizirajući i mišljenja stručne javnosti, nevladinih organizacija i međunarodnih organizacija i smatrao je kao direktor sekretarijata i mi mu se zahvaljujemo, to i pokazuje saradnju između parlamenta i Vlade i Sekretarijata za zakonodavstvo da neke izmene treba uvesti.
Konačno, ni u jednom momentu nismo danas rekli da mi usvajajući Zakon o vanparničnom postupku se na bilo koji način usaglašavamo sa propisima EU. Izričito smo rekli više puta da je u zadnjih 10 godina bivši režim imao mogućnost da donese ovakav zakon na osnovu izričitih kritika međunarodnih organizacija, pa sam još i u uvodnom izlaganju rekao UNHCR, UNICEF, Međunarodni komitet Crvenog krsta, Komitet Ujedinjenih nacija za ljudska prava, Komitet Ujedinjenih nacija za borbu protiv diskriminacijaa, OEBS, sigurno sam zaboravio nekoga, ali najmanje 10 međunarodnih vrlo značajnih, vrlo relevantnih organizacija je u zvaničnim dopisima bivšem režimu reklo – ljudi, rešavajte hitno problem pravno nevidljivih lica. To nije rešeno.
Mi sad stavljamo zakon u proceduru. Svakako da će biti i da je to usaglašavanje, možemo slobodno reći ne samo sa evropskim standardima. Ovaj zakon koji je SNS predložila, mislim na pravno nevidljiva lica i njihov upis u matične knjige, je u stvari u skladu sa civilizacijskim zakonima. Iz tih razloga on jeste u proceduri po hitnom postupku. Hvala.

Narodni poslanik Jovan Palalić, dva minuta replika.

Kratko, prosto da se osvrnem na ovlašćenog predlagača, naravno i pitanje. Postavio sam pitanje - da li je Vlada dala mišljenje na ovaj predlog zakona? To je vrlo važno, pogotovo zakon o izmenama Zakona o javnom beležništvu. Taj zakon mora da primeni Ministarstvo pravde i državne uprave. Mi nemamo do sada mišljenje Vlade Republike Srbije. Šta Vlada misli o ovom predlogu? Da li je Vlada zasedala i dostavila mišljenje? Nije jednostavna stvar kada vi na nekog prenosite ozbiljne odgovornosti o rokovima o kojima on nije konsultovan, ili jeste konsultovan. Vrlo je važno da čujemo to, da li je Vlada Republike Srbije konsultovana o tome da je šest meseci dovoljan rok da se primeni Zakon o javnom beležništvu. Podsećam vas još jednom, nakon formiranja čitave institucije javnog beležništva, značajna prava koja država ima biće preneta na fizička lica. Potpuno imam razumevanje u kakvom stanju ste vi zatekli pravosuđe i koliko je važno formirati instituciju javnog beležništva.
Mi u ovom trenutku, ne računajući sedišta osnovnih sudova, u najvećem broju gradova i opština gde su sudske jedinice, imamo prazne sudnice, prazne sudske kancelarije i pretrpane kancelarije gde se overavaju razna dokumenta. I nesporno je da je institucija javnog beležništva važna, jer će rasteretiti sudove upravo tog posla, kolega, nažalost, zbog jako loše, užasne reforme pravosuđa sada imaju. Ali, budimo svesni da je teško shvatiti da Vlada Republike Srbije, koja je izvršni organ vlasti, treba da prenese niz nadležnosti, a da o tom pitanju nije konsultovana, ili ako jeste, voleo bih da dobijem odgovor.

Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, a posle njega narodna poslanica Milica Vojić-Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, zakon o dopunama Zakona o javnom beležništvu ima samo dva člana kojima se prolongira primena ovog zakona sa 1. septembra 2012. godine na 1. mart 2013. godine. Srpska napredna stranka želi da ukaže da je uvođenje javnog beležništva u pravosudni sistem Srbije neophodnost i zbog toga bih vam prezentirao jednu širu sliku notarijata ali i razloge zbog kojih je Srbija poslednja zemlja u regionu u kojoj nije primenjen ni taj zakon, niti imamo institut notarstva, kao i razloge zbog kojih građani Srbije nažalost i još uvek i za najmanji pravni posao trče po sudovima, čekaju redove, umesto da, kao što idu kod izabranog lekara, mogu da koriste i izabranog beležnika.
Ovih šest meseci razlike između 1. septembra i 1. marta naredne godine su nam potrebni da se na najkvalitetniji način donesu sva neophodna podzakonska akta, i to ona podzakonska akta koja bivši režim nije doneo, valjda, pretpostavljam da su imali neka preča posla, umesto da se bave potrebama građana.
Ono što ću rizikovati sada je da prekršim Poslovnik i nadam se da me nećete opomenuti i da mom dragom kolegi i prijatelju gospodinu Palaliću poručim da SNS naravno komunicira sa Vladom Republike Srbije. Poslanička grupa SNS komunicira sa jednim vrhunskim pravnikom, sadašnjim ministrom pravde gospodinom Nikolom Selakovićem. Ne znam zašto se celog dana provlači zašto je taj zakon predložila poslanička grupa. Zar treba da se stidimo inicijative koja polazi iz parlamenta? Zar treba da se stidimo inicijative koja treba da pođe od svakog narodnog poslanika? Zar nam je malo inputiranja stvari da narodni poslanici dolaze u Narodnu skupštinu samo da bi otišli do restorana i da bi razlikovali dvojku od četvorke, dugmenceta protiv i dugmenceta za. Ne želim da budem deo tog klišea. Srpska napredna stranka želi da vrati jedan nivo u ovu Narodnu skupštinu.
Zbog toga vas molim da prihvatite našu taktiku. Takvih poteza će biti još. Inicijativa treba da polazi i od Narodne skupštine i od nas kao predstavnika građana.
Žao mi je što gospodin Đurić nije više prisutan u sali. Neke kolege tražile su i garanciju da li će notarstvo zaživeti od 1. marta 2013. godine, što je i potreba i želja kako građana Srbije, tako i SNS i naših partnera u Vladi Republike Srbije. Međutim, želeo bih da pitam i gospodina Đurića i sve skeptike da li će ako se sve to primeni i ako ceo taj posao donošenja podzakonskih akata obavimo u narednih šest meseci i primenimo ih od 1. marta, da li će taj skepticizam nestati? Da li će izaći pa reći – dajemo vam podršku, dajemo podršku toj vladi koja je spremna da uredi kako pravni, tako i sve druge sisteme u Republici Srbiji?
Neću, a planirao sam da govorim o začecima notarijata, koji se nalaze u institutu Rimskih tabilionesa, da je razvoj javnog beležništva i notarijata, kakav danas poznajemo, započet još sredinom srednjeg veka, o Bolonjskoj pravnoj školi, o tome da je u Francuskoj, recimo, tzv. Ventoza zakonom iz 1803. godine notar definisan kao poverenik države, koja mu je dala državni pečat i deo javnih ovlašćenja. Zamislite, u Francuskoj, uređenoj zemlji, a voleo bih da dočekamo da živimo u takvoj Srbiji, ima notarijanstvo od 1803. godine uređeno zakonom. Srbija ni 2012. godine, više od dva veka, nažalost, nema zakon koji definiše tu oblast.
Što se tiče zemalja bivše Jugoslavije, u BiH je uspostavljen notarijat donošenjem tri posebna zakona koji su u potpunosti harmonizovani. Notarska služba je prvo započela rad u Federaciji, sredinom 2007. godine, u distriktu Brčko par meseci posle toga, početkom 2008. godine 11. marta i u Republici Srpskoj. Javno-beležnička služba u Hrvatskoj obnovljena je Zakonom o javnom beležništvu 29. jula 1993. godine, i treći od pozakonskih propisa donesenih na temelju tog zakona. Slovenija i Makedonija su takođe uvele notarsku službu, jedino u Crnoj Gori je pri kraju postupak implementacije i kako zakona, tako i podzakonskih akta. Sve ovo vam govorim ne osvrćući se mnogo u prošlost, već želeći da iz prošlosti izvučemo najbolje za budućnost koja nas čeka i za koju želimo da bude što kvalitetnija.
Na odgovornost bivšeg režima zbog toga što javno beležništvo nema primenu u Srbiji kasnimo za Evropom, kasnimo za zemljama u okruženju, a to nije ona brzina kojom SNS i partneri u Vladi Republike Srbije želimo da Srbija ide tim putem ka EU.
SNS se zalaže za uvođenje javnog beležništva u pravni sistem Srbije, kako zbog Madridske deklaracije koja propisuje osnovna načela javnog beležništva u Eropi, tako i zbog toga što javno beležništvo treba da dovede do bržeg, efikasnijeg i jeftinijeg postupka, a samim tim i do kvalitetnijeg podizanja kvaliteta života građana Republike Srbije.
Ovaj predlog zakona o dopuni Zakona o javnom beležništvu nam je nametnut. Nametnut je inercijom bivšeg režima koji je imao priliku i žao mi je, kao građaninu Srbije mi je žao zato što to niste uspeli da uradite u prethodnom periodu. Zakon o javnom beležništvu je donet, podsetiću vas, 9. maja 2011. godine i od tada je, nažalost, ostao mrtvo slovo na papiru. Nema podzakonskih akata. Javno-beležnička komora je formirana pro forme. Gde je statut? Gde su drugi akti komore? Organi javno-beležničke komore ne postoje, a prošlo je, podsetiću vas, više od godinu dana.
U Srbiji je, pogubna činjenica ali istina, javno-beležnički ispit položio 41 notar i ako znamo da jedan notar dolazi na 25 hiljada stanovnika, vidimo da sadašnji broj notara je dovoljan za manje od polovine Beograda. Šta ćemo sa onom drugom polovinom? Šta ćemo sa ostatkom Srbije?
Ono što bih želeo da kažem i što bih želeo da poručim – da svi oni koji su položili javno-beležnički ispit, 41 građanin, ne treba da brinu i da svi koji su taj ispit položili, po pravilniku i zakonu, počeće sa radom, nadam se i ubeđen sam, 1. marta 2013. godine.
Analizom matičnog zakona o javnom beležništvu vidi se da su obaveze Ministarstva bile, a spomenuću samo neke od obaveza: članom 15. da se odredi broj javno-beležničkih mesta – nije određen; članom 21. da se propiše radno vreme javnoih beležnika – nije utvrđeno; članom 135. da se odredi javno-beležnička tarifa – ništa od svega toga nije urađeno. Šta ćemo sa javno-beležničkim poslovnikom i svim stvarima koje on targetira i tretira?
Ministarstvo pravde Republike Srbije će u narednih šest meseci doneti sva neophodna podzakonska akta kako bi zakon o javnom beležništvu mogao da se primenjuje od 1. marta 2013. godine. Za SNS razlozi za donošenje ovog zakona su kristalno čisti, a to je što će nas uvođenje javnog beležništva približiti punopravnom članstvu u EU, sa jedne strane, a sa druge, ne manje važne strane, što će rasteretiti sudove, dovesti do bržeg, efikasnijeg i za građane jeftinijeg postupka.
Još jednom ću, kao što očekujem prilikom izglasavanja ovih predloga zakona podršku partnera iz Vlade Republike Srbije i parlamentarne većine, reći da mi je drago što ta podrška dolazi i iz stranaka bivšeg režima koji su shvatili grešku, koji shvataju pojedinačne greške, da su neko vreme propustili, da su to građani shvatili, da nisu imali dovoljan kapacitet, svoju poruku su poslali na izborima 6. i 20. maja i da je ovo prilika da se malo iskupite. Ja vam se zahvaljujem.

Iskorišćeno je devet minuta od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Milica Vojić-Marković, posle nje narodni poslanik Miroslav Petković i on je poslednji prijavljeni govornik za današnju raspravu. Izvolite.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, danas smo u sali pričali o mnogo toga ali smo malo govorili o zakonima koji su pred nama i o tome koliko veliki problem pokušavaju da reše predlozi zakona koji su danas pred nama. Jedan od problema, a ja hoću da govorim o izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku, jedan od većih problema u ovoj zemlji jeste apatridija a to su zapravo pravno nevidljive osobe u državi, osobe koje nemaju dokumenta, nisu upisane u knjige rođenja i jednostavno to su osobe koje nemaju prava da bilo koje građansko i ljudsko pravo, ako drugi građani Srbije imaju takva prava uopšte kad pogledamo u kakvoj situaciji žive, ispune – pravo na rad, pravo na zdravstvenu zaštitu, pravo na socijalnu zaštitu, obrazovanje, a na kraju i politička prava da biraju i da budu birani. Zapravo, to su oni građani i one osobe koje apsolutno ne učestvuju u životu ove države i ovog društva.
Naravno da je potpuno jasno da je raspad države, siromaštvo, migracije, sve ono u čemu je Srbija živela u poslednjim decenijama 20. veka doprinelo tom problemu značajno. Ali, ono što se danas neprekidno provlači i gospodin Cvijan pokušava da nam objasni a mislim da je vrlo važno da to razjasnimo do kraja je to da tačan broj osoba koje žive bez dokumenata i broj osoba koje nisu upisane u matične knjige ne postoji. Tačna procena ne postoji jer je niko nije uradio. UNHCR jeste godinama unazad radio na ovom problemu i sa osobama koje nemaju dokumenta, ali se zapravo ne zna tačan broj osoba koje nemaju dokumenta i osoba koje nisu upisane u matične knjige.
Koristiću podatke koje je dao gospodin Saša Janković, Zaštitnik građana, na konferenciji koja je bila posvećena, ovde u Skupštini početkom 2012. godine, upravo ovom problemu i u tom izveštaju se govori o 30 hiljada osoba koje nemaju dokumenta i govori se o šest hiljada ljudi koji nisu upisani u matične knjige, što ovaj postojeći problem još više produbljuje. Potpuno je jasno da se radi o osobama koje žive na marginama društva, siromašnim osobama, osobama koje imaju nisko obrazovanje i ne mogu da se izbore same sa ovim problemom i da je stvar toga da država mora da se izbori sa tim.
Interesantno je, recimo, da je Ministarstvo za lokalnu samoupravu i za ljudska i manjinska prava propustilo priliku da popis koji je bio u jesen 2011. godine, upravo iskoristi u cilju da se sazna broj osoba koje nemaju dokumente i nisu upisani u matične knjige, ali nažalost ništa nije urađeno po tom pitanju. Isto tako je ovo ministarstvo imalo jedan projekat i dalo je otprilike oko pet miliona dinara da se sazna tačan broj osoba koje nisu upisane u matične knjige, ali se takođe podatak nije saznao.
Sa druge strane, ovo ministarstvo je bilo predlagač Zakona o matičnim knjigama i urađen je jedan korak u tom pravcu. Oni su u 2009. godini, na osnovu ovog zakona, upisali 9.573 osobe, a bilo je podneto 9.876 zahteva. Znači, 303 zahteva nisu prihvaćena. U 2010. godini je bilo 9.072 zahteva, a prihvaćeno je samo 7.996 zahteva. Znači, 1.176 zahteva je odbijeno i to su osobe koje se pojavljuju u ovoj grupi osoba koje će ovaj zakon verovatno morati da reši.
Ministarstvo za lokalnu samoupravu je smatralo da je zaista problem u propisima koji već postoje, da je potrebno da se ti propisi bolje primenjuju i da je stvar samo toga, ali je upravo to ministarstvo bilo zaduženo da se ti propisi primenjuju, da se kontroliše kako se primenjuju i da rešava pitanje koje ove ljude može dovesti do toga da imaju dokumentaciju. Nažalost, to ministarstvo nije prepoznalo.
Sasvim je očigledno da su u pitanju i procedure i birokratska praksa državnih organa koja je prekomplikovana. Predlog zakona koji je pred nama je otišao u potpuno drugu krajnost. Toliko je to pojednostavio, da ove zloupotrebe i mogućnost zloupotreba o kojima govorimo, vrlo su realne i tu treba naći meru. Svojim amandmanom smo pokušali to da ispravimo.
Jasno je da se ovde radi o marginalizovanim društvenim grupama i da je potrebno pojednostaviti proceduru. Mislimo da ste u predlogu koji ste kao poslanička grupa dali 13. avgusta, možda za nijansu bili bolji nego ovo što ste popravljali 25. ili 26. avgusta. Ne znam šta se to dogodilo u tih 13 dana da se toliko stvari promeni.
Zaštitnik građana je, inače, reagovao 2012. godine, zapravo podneo je inicijativu i tražio da i Ministarstvo pravde i Skupština nešto urade po tom pitanju. Nažalost, ništa se od toga nije dogodilo. Jedna grupa nevladinih organizacija, koja se bavila ovim problemom u prošlosti, je dala jedan predlog ovog zakona, ali je istina da taj predlog zakona nije nikada došao na dnevni red, jer je tadašnja predsednica Skupštine izjavila da je inicijativa došla baš u nezgodno vreme pred izbore, pa je to bila jasna poruka građanima, a vidim da se to i danas provlači, da kada su izbori onda država staje i sve što treba da se radi u državi nema veze, ne može, izbori su. Znači, ne može biti to razlog. Očigledno je da je onda ostavljen ovaj zakon za neko bolje vreme, kada država treba da garantuje ravnopravnost svih građana u ostvarivanju ljudskih prava.
Evo nekoliko tehničkih zamerki na koje pokušavate da odgovorite. Vidim i poslanici i ovlašćeni predstavnik. Uobičajeno je da je predlagač, naravno postoji i druga varijanta, pred Narodnom skupštinom Vlada, jer onda Vlada stoji ispred predloga svojih zakona. Naravno da postoji mogućnost da poslanička grupa bude predlagač, naravno da postoji mogućnost koju ste vi iskoristili da jednom date jedan predlog zakona, pa posle 12 dana drugi predlog zakona. Naravno, vrlo je jasno da zapravo mi nemamo mišljenje Vlade o ovim predlozima zakona i to je nešto što ostavlja jedan trag.
Sa druge strane, mi koji smo u parlamentu malo duže, kad god je predlagač u ime Vlade neko drugi, iza brda se valja nešto što ostavlja pitanje - šta se valja?
Zatim, ovaj broj o kome polemišemo, volela bih da prestanemo više da polemišemo o tim brojevima 6.750, 20.000 i slično. Mislim da moramo da kažemo jednu stvar. Ovaj zakon će se primenjivati i ubuduće. Neće se stati sa primenom zakona kad se ispuni norma od 6.500, ili 700 i ostalo. Znači, o tome moramo voditi računa.
Sledeće pitanje je i sa ti završavam, da li su zemlje u okruženju, koje takođe imaju ovaj problem, ovaj problem rešile? Na koji način su ga rešili i zašto mi trčimo pred rudu, kako bih rekla, jer očigledno je da trčimo pred rudu zato što nas neko tera na to? Hvala vam.

Osam minuta i 30 sekundi iskorišćenog vremena poslaničke grupe.
Reč ima predstavnik predlagača, narodni poslanik Vladimir Cvijan.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista se slažem da bi bilo možda i boljih načina da se reši problem pravno nevidljivih lica i bilo je, kao što rekoh, 10 godina vremena da se ispoštuju preporuke i međunarodnih organizacija, i stručne javnosti, i Ombudsmana, i svih koji su se ovim pitanjem bavili i ništa tim povodom nije urađeno.
Najelegantniji način da se, zapravo, reši ovaj problem je bio, i to je dobro primećeno u jednoj od diskusija, kada je vršen popis. Kada je vršen popis, popisivači, a to je koštalo mnogo para, su išli od kuće do kuće i lepo su mogli da preuzmu sve informacije na taj način da se stvori jedna baza podataka pravno nevidljivih lica.
Ali, očigledno je, a o tome će biti prilike da se jednom razgovara i ovde u Skupštini, da je popis imao više za svrhu da se ubacuju razni mrtvi i slični da bi glasali i da bi se svašta dešavalo na izbornim mestima, što smo imali prilike da vidimo između dva izborna kruga i da vidimo, naravno, situaciju da imamo maltene više po popisu birača, nego što imamo stanovnika.
No, te prilike su propuštene. Propušteno je mnogo prilika da se ova zaista važna oblast reši i sada nije bilo druge i zato smo mi, kao poslanici SNS, podneli predlog zakona koji rešava ovu oblast.
Što se tiče onoga što sam čuo u dosadašnjoj diskusiji, što je rečeno, uobičajeno je da zakone predlaže Vlada. Isto tako, u poslednjih 10 godina, a naročito u poslednje tri godine smo slušali pre izbora, dok je još bivši režim bio na vlasti, kako je Skupština pretvorena u jedno telo gde 250 ljudi sedi, diže ruku kada im se kaže iz neke centrale, npr. na Andrićevom vencu, i mnogi analitičari, mnogi stručnjaci, mnogi ljudi iz partija su govorili da je to izuzetno pogrešno. Mi želimo upravo ovakvim aktom da prekinemo sa uobičajenom i pogrešnom praksom koja je do sada bila a to je da sve zakone predlaže Vlada. Zašto bi Vlada predlagala sve zakone? Važno je da mi, kao poslanička grupa i svi mi zajedno lepo sarađujemo sa Vladom, lepo sarađujemo u slučaju ovih zakona sa ministrom Selakovićem, slušamo njihova mišljenja, slušamo sugestije, koordinišemo naš rad, recimo sa direktorom, već sam malopre pomenuo, Sekretarijata za zakonodavstvo. To je mnogo važnije i na taj način se dolazi do kvalitetnih zakona i do kvalitetne situacije u državi, a to je da Skupština bude ono što zaista treba da bude, a ne puka glasačka mašina.
Konačno, mišljenje Vlade na ove zakone. Pa apropo toga ni u jednom propisu ne piše da smo dužni da imamo mišljenje Vlade.
Dakle, uveravam vas, ako neko misli da lažem, sutra će imati ministra Selakovića ovde. Sutra, evo, baš u ovo doba, za 24 sata, ministar Selaković će ovde sedeti i videćete iz prve ruke da smo sve ovo zaista u potpunosti, u saradnji sa Ministarstvom pravde, uradili, da je SNS podnela zakon u skladu sa dogovorom sa Vladom i Sekretarijatom za zakonodavstvo. Kada je u pitanju zakon o notarima, odnosno izmenama i dopunama Zakona o javnom beležništvu, rokovi su nas pritisli. Moramo danas da odlučujemo o tom zakonu, ako mislimo da sprečimo njegovu primenu od 1. septembra. Hvala.

Narodna poslanica Milica Vojić Marković, dva minuta, razjašnjenje.