Hvala.
Reč ima narodni poslanik, Vladimir Cvijan. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, iskoristiću prvu priliku da se nadovežem na kolegu Homena. Zakon koji ste pomenuli, u narodu poznatiji kao "Marijin zakon", prema Mariji Jovanović iz Novog Sada, ne znam šta se desilo sa tim nacrtom ali ste me podsetili, jedan interesantan tekst koji bi verovatno trebalo proučiti još jednom.
S druge strane kada govorimo o Zakonu o javnom beležništvu, ja sam na početku izlaganja rekao da je dobro što je konačno 2010. godine usvojen, jer iako je to sa zakašnjenjem od 10 godina u odnosu na zemlje u okruženju. Doduše, ni u jednom momentu nisam rekao da je on baš sjajan, ali ovih šest meseci, koje ćemo sada imati će biti dobra prilika dok ne počne zaista da se primenjuje, da se kroz stručne rasprave i konsultacije i uz maksimalno korišćenje iskustava naših cenjenih profesora koji su takođe radili na izradi ovih zakona, dođe do nekog iole poboljšanog teksta. Tako da se sa te strane slažem.
Oko jedne stvari ne mogu da se složim koja je izneta malopre. Pomenuto je da jedan od razloga zašto se kasni sa pričom o notarima, sa javnim beležnicima, da je bila predizborna kampanja. Da se nešto trebalo uraditi u vreme predizborne kampanje po ovom pitanju u tom nekom periodu pa ajde da se razumemo, ja moram da vas podsetim zakon je usvojen 9. maja 2010. godine za tri meseca je ministar pravde trebao da donese pravilnik o javnom beležničkom ispitu. Taj pravilnik je donet sa godinu zakašnjenja, precizno rečeno 21. septembra 2011. godine, tada nije bila predizborna kampanja.
Dakle, nema opravdanja za Ministarstvo pravde bivšeg režima što je kasnilo sa donošenjem podzakonskih akata koji su bili neophodni za sprovođenje ovog zakona, a ti akti su kasnili 2010, 2011 i delimično 2012. na početku godine, iz prostog razloga, a tad nije bilo predizborne kampanje.
To što notari kasnije nisu bili imenovani u vreme predizborne kampanje je i dobro, to je i korektno, ko zna šta bi iz toga izašlo. Znamo kako su imenovane sudije, bog zna na šta bi ličilo imenovanje notara, ali dakle, ne možemo prihvatiti argument da je predizborna kampanja opravdanje za Ministarstvo pravde bivšeg režima zašto se kasni za notarskim sistemom u Srbiji.
Dobro ste me podsetili i završiću sa time, lično ću proveriti šta se desilo sa "Marijinim zakonom", koliko se sećam to je bio zaista dobar nacrt zakona. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Homen. Izvolite.

Samo kratak odgovor. Što se tiče podzakonskih akata oni su doneti osim jednog, a to je tarifa koja ne može da se donese bez mišljenja notarske komore, a ona nije mogla dok ne izaberete notare. Što se tiče kašnjenja, nešto moram da kažem uvaženom kolegi Cvijanu, a mislim da taj podatak već dobro zna, da je zakon i svi podzakonski akti rađeni u tesnoj saradnji sa Nemačkim GTZ  u koji je finansirao izradu podzakonskih akata. S obzirom da smo mi pratili termin i način rada radne grupe, koju je finansirao Nemački GTZ, nismo mogli da ubrzamo niti smo imali nameru na taj način da pokvarimo sam tekst zakona. Jednostavno zakon je opšti tekst, a svi vrlo dobro znamo da suštinska primena bilo kog zakona u bilo kojoj oblasti zavisi od podzakonskih akata. Prema tome, to jeste jedno vrzino kolo ali kao što ste lepo rekli, ovaj zakon je trebalo doneti, neću se složiti sa vama, pre 10, nego pre 20 godina na početku više partijskog sistema i promene u Srbiji još '90. godine do danas bi imali razrađen sistem. S obzirom da nije donet i da smo mi prvi ušli u izradu i predlaganju usvajanju zakona 2010. godine, smatrali smo da ne treba žuriti mimo nemačkih eksperata da se ne bi način oštetio.
U tom smislu, to jeste trajalo duže i jesu određeni rokovo probijeni, ali ne našom krivicom nego upravo radne grupe koja je radila. Podsetiću vas to je bilo više desetina stručnih poseta raznoraznim institucijama i na kraju krajeva konkretno je tu rukovodio neko ko je i sada dalje u Ministarstvu pravde pomoćnik ministra. On je bio upravo zadužen, da je loše radio pretpostavljam da bi ga smenili. Čim je ostao pomoćnik ministra, pretpostavljam da ste zadovoljni njegovom radom. Hvala.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Srđan Šajin. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, nisam imao nameru da se bavim polemikom o tome ko ima autorstvo nad ovim zakonom, međutim pošto je uvaženi kolega profesor iz DS upravo to pitanje otvorio, želeo bih njega i njegove kolege iz DS samo da podsetim na jedan splet događaja koji verovatno svi oni ne znaju, ali čisto da se podsetimo na neka dokumenta i da vidimo da nije to baš tako.

Godine 2006. doneta je strategija o integraciji i davanju većih ovlašćenja Romima. Sticajem okolnosti, tada sam bio predsednik Izvršnog odbora Nacionalnog saveta i tada smo mi u tom dokumentu prvi put jasno rekli da moraju da se stvore uslovi da se pravno nevidljiva lica, praktično učine pravno vidljivim i da se stvore zakonski uslovi da se to zaista desi.

Godine 2007. u mandatu kada je Romska partija bila parlamentarna stranka, gospodin Davor Arko predstavnik UNHCR je u razgovoru sa mnom dogovorio da se inicira tada u Vladi donošenje takođe tog zakona. Međutim na sastanku sa ministrom Markovićem od svega toga nije ostalo ništa jer gospodin Marković nije jednostavno bio spreman da tako nešto uradi. Da to nije bila puka izmišljotina, jer ja ne pričam priču koji sutra vi možete ili sada da demantujete, samo ću da vam pročitam šta je rekao gospodin Ombudsman povodom tog pitanja i on kaže ovako – istaknuto je i da je Ministarstvo za državnu upravu tokom rasprave države i civilnog društva o načinu rešavanja ovog problema zauzelo stav da rešavanje problema pravno nevidljivih dovoljno bolja primena postojećih propisa.

Dakle, on vrlo jasno kaže da nema potrebe da se donose novi propisi i dalje kaže da tih pet miliona dinara koje je on izdvojio i još 70 miliona evra koji su dobijeni tada u Vladi Republike Srbije za integraciju Roma, su dovoljna sredstva da se to pitanje reši bez promene zakonodavnog okvira.

Očigledno da tada nije bio u pravu, očigledno da nas nije obaveštavao o tome šta radi, očigledno da se meša u posao koji ne zna, a da ne kaže ni ministarki pravde, ni državnom sekretaru u Ministarstvu za pravdu i to je jedan od razloga zašto smo mi zauzeli kao Romska partija vrlo jasan stav prema politici DS u odnosu prema Romima.

Ništa manje nisu bili korektni ni vaši koalicioni partneri i Nacionalni savet čiji je predsednik bio vaš koalicioni partner tada, a nadam se da danas neće više da bude ni državni sekretar i da ćemo na taj Nacionalni savet i te kako da stavimo tačku na njega jer nije sproveo ono što treba, ćutao je sve vreme, sedeo ovde u poslaničkim klupama i verovatno iz nekih vama ličnih odnosa sa tadašnjim koalicionim partnerima nije došlo do toga.

Zašto taj zakon predlaže neko iz Narodne skupštine ako vi smatrate da je nebitno šta kažu predstavnici Saveta Evrope i gospodin Tomas Hanorge? On kaže da očekuje ozbiljnu pomoć parlamenta u rešavanju ovog problema.

Ne vidim ni na jedan drugi način da parlament pomogne, sem na taj način da predloži zakonski projekat.

Očigledno je da mi danas imamo sukob dve političke filozofije u Srbiji. Jedna politička filozofija jeste – ja vas razumem, da vi očekujete da sve uradi Vlada, da Vlada bude izvršna i zakonodavna vlast, da Vlada ne treba da ima kontrolu, da Vlada ono što inicira može da se usvoji u parlamentu, ali dok Vlada ne donese određeno rešenje, molim vas, gospodo, niko u ovoj državi nema prava da se meša u njen posao. Danas je to malo drugačije. Imamo zakon koji su inicirali poslanici, poslanička grupa SNS, u okviru koje je i Romska partija i mislim da je to kvalitetno.

Ustav jasno govori o tome ko ima pravo da inicira zakone, ko ima pravo da donosi zakone. Danas je drugačija stvarnost. Ta stvarnost ide upravo u onom pravcu da se borimo protiv korupcije i da počnemo na ove teme.

Sam ovaj zakon uspostavio je jedan balans između dve stvari. Sa jedne strane imamo pravno nevidljive osobe, koje iz razloga što ne poseduju, što im nije priznata, nije evidentirana činjenica njihovog rođenja, koja ne podrazumeva samo mesto i datum, koja podrazumeva ime, prezime, pol i ostale elemente koji su potrebni da se unesu u matične knjige, da jedan deo stanovništva, tu se radi oko šest i po hiljada ljudi, ne mogu da učestvuju u ostvarivanju svojih osnovnih prava. Sada govorim samo o pravu upisa u matične knjige rođenih i da bi dobili državljanstvo.

Naravno, slažem se sa kolegama i koleginicama koje su govorile, da mi još uvek nismo stvorili adekvatan pravni okvir da ti ljudi uživaju ta prava, jer ukoliko ne promenimo Zakon o ličnoj karti, ukoliko ne definišemo na nov i kvalitetan način kako će ljudi iz Belvila, koji su proterivani na najgori način, kako će raseljena lica sa Kosova, bez obzira da li su oni Romi, Srbi ili pripadnici druge nacionalne zajednice, iz razloga što su izgorele matične knjige, iz razloga što su proterani sa tih teritorija, kako će oni da dođu do lične karte iako imaju potvrdu o državljanstvu, iako imaju izvod iz matičnih knjiga rođenih, ali jednostavno ne mogu da dobiju ličnu kartu jer nemaju one elemente o kojima se govori, o mestu stanovanja, a svi vi znate da, između ostalog, za mesto stanovanja, za razliku od mesta prebivališta, sadašnji zakonski propisi traže i da bude adresa jasna, da ima kućni broj i da ima, ako je stambena zgrada, broj stana i broj sprata.

U tom pravcu smo kao Romska partija predložili jedno novo rešenje. Ušao je taj zakon u proceduru. Predložili smo ga ne sa idejom da preduzimamo autorsko pravo na njega, očekujemo da će na jednoj od narednih sednica i to da bude predmet rasprave, nego naprosto da se ta pitanja pokrenu. Nije bitno ko će da pomogne da 30.000 ljudi u Srbiji dobiju ličnu kartu, bitno je da 30.000 ljudi zaista dobije lične karte, da 30.000 ljudi, od čega je veliki broj Roma, glasaju za taj nacionalni savet, a ne da bude izmanipulisan, jer očigledno da su bili upisani, morali bi da kupujemo malo više patika, malo više šporeta, malo više para da stavimo u džepove, pa da u prošle izbore za Nacionalni savet kupimo tih 30.000 Roma ili socijalno ugroženih, o kojima vi govorite. Verovatno da nekome to nije odgovaralo tada da radi, jer su procenili da taj novac koji imaju je sasvim dovoljan da kupi taj deo birača koji mu odgovara.

Naš zadatak, Romske partije, u okviru poslaničke grupe SNS, jeste da u ovom mandatu, i to je bilo naše obećanje građanima, upravo stavimo tačku na takvo ponašanje, stvorimo mogućnost za drugačije ponašanje u Srbiji i upravo ti socijalno ugroženi budu dostojanstveni ljudi ove zajednice. To ne govorim samo o Romima, govorim o svim onim drugima.

Nije odbrana Kosova samo pitanje teritorije, odbrana Kosova jeste i odnos prema ljudima koji su napustili tu teritoriju, a ne mogu da dobiju lična dokumenta. Sve su to razlozi iz čega mi podržavamo ovaj zakon. Sve su to razlozi zašto mislimo da je dobro da je ovaj zakon ušao u proceduru.

Preporučujemo i Zakonodavnom odboru i gospodinu Cvijanu kao nekome ko zastupa ovaj zakon da zajedno danas i stura radimo na njemu da dobijemo najbolju moguću formu iz vrlo jednostavnog razloga. Država koja se nalazi u jednom posleratnom periodu, država u ime koje je 2007. godine neko potpisao da će da prihvati sve one ljude koji nemaju lična dokumenta iz EU sa teritorije bivše SFRJ, da se nastane u Srbiju, a to je uradila tadašnja vlast. Ta država mora da povlači ovakve poteze, mora to pitanje da reši.

Mi imamo dve mogućnosti, da ostavimo haos, da nam se neki ljudi pretvaraju u kriminalce ili da jednostavno državu dovedemo u jedan normalan pravni okvir.

Ne bih se više zadržavao na ovome. Preneo bih i to da je veliki broj ljudi ovde koji su ranije bili u nevladniom sektoru, da je veliki broj ljudi ovde koji se zaklinju u demokratiju. Mislim da ovaj zakon, koliko god bio dobar, neće moći dobro da se sprovede i uz angažovanje svih i da u tom pravcu imamo i te kako čvrsto obećanje u razgovorima sa predstavnicima međunarodnih organizacija da oni pomognu da se ovo pitanje što pre reši.

Još jednom odgovor zašto je ovo prvi zakon u nizu ovih zakona. Prvo mora da se stvore uslovi da se neko upiše u matičnu knjigu rođenih. Sledeća stvar jeste kada dobijemo dokumenat koji priznaje tu činjenicu, onda moramo da promenimo i neke druge zakone, verovatno i Zakon o matičnim knjigama, verovatno i Zakon o ličnoj karti, ali ovim smo stvorili prostor da u naredna tri-četiri meseca započnu postupci da ti postupci teku i da jednostavno danas počnemo nešto konkretno da radimo, a ne da imamo izgovor – nećemo danas da menjamo, da učinimo onaj prvi korak jer još nismo učinili onaj deseti korak. To je jedna nova filozofija. Nemojte da bacamo prašinu u oči da ne možemo ništa da uradimo. Hajde da se povedemo, to je predlagač i imao kao ideju vodilju, hajde da učinimo prvi korak koji je najbitniji u rešavanju jednog problema. Naravno da svi ovi koraci o kojima vi govorite moraju da dođu.

Što se tiče sledećeg zakona, o javnom beležništvu, zamolio bih Zakonodavni odbor i gospodina Cvijana da prihvate jednu ideju i da to bude njihov amandman, da otklone jedan diskriminatorski element u postojećem Zakonu o javnim beležnicima, a taj element je sledeći. U postojećem rešenju govori se da na teritoriji države gde je određen jezik nacionalne manjine u službenoj upotrebi stvara određene obaveze javnim beležnicima da imaju iz redova te nacionalne manjine ili u dogovoru sa prevodiocima, da se obezbedi tim ljudima mogućnost da se radi na jezicima te nacionalne manjine. Nije to ni čudo.

Predstavnik romske nacionalne zajednice, koji je morao više da brine o nekim drugim stvarima u prošlom mandatu, da li će Nacionalni savet da se bavi pitanjima privrede i organizuje javne radove, umesto da ovde kaže – stanite malo, mi rešavamo pitanje nacionalnih zajednica koji su koncentrisani na severu Srbije i na jugu Srbije, ali i dalje rešavamo pitanja nacionalnih zajednica koje su dispenzorne i koje su nastanjene na celoj teritoriji Srbije i koji nemaju službenu upotrebu jezika, a onda dolazimo do sledeće stvari, da u Vojvodini, zahvaljujući takvoj filozofiji, Zavod za očuvanje kulture postoji za nacionalnu zajednicu koja broji 50.000 stanovnika u Vojvodini, a ne za romsku, koja ima 80.000 stanovnika.

Dalje, da se finansira Nacionalni savet u Vojvodini, one nacionalne zajednice koja broji 20.000 stanovnika, ne one koja ima 60.000 stanovnika, pa da u Srbiji u Zakonu o javnim beležnicima imamo obaveze da u nekim sredinama gde je službeni jezik pripadnika onih nacionalnih manjina koji ima 20.000 ukupno u zemlji i imaju beležnike, a nacionalna zajednica koja broji pola miliona ljudi u Srbiji, o čemu govore dokumenti, nemaju.

U tom smislu bih zamolio gospodina Cvijana da rešenje koje smo mi predložili na Zakonodavnom odboru bude vaše rešenje, jer druga procedura ne postoji i ukoliko to ne bude pravno moguće, mi ćemo da predložimo sigurno zakon u tom pravcu. Postoji još jedna stvar, smatramo kada je u pitanju komisija koja imenuje kandidate, a upravo oko toga se saplela sadašnja bivša Vlada, da ona treba da broji više članova i da se stvori mogućnost kroz rad ministra pravde da to ne bude samo u Beogradu, da ona ima više članova, da se da mogućnost ministru da imenuje veći broj članova u komisije i da komisija možda zaseda i u Novom Sadu, možda u Beogradu, možda na jugu Srbije, jednostavno da može da taj posao da odradimo onako kako treba. Zahvaljujem se.

Hvala.
U skladu sa članom 87. i 90. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će danas pauza biti između 14,00 i 15,00 časova i da ćemo produžiti danas rad i posle 18,00 časova, do završetka rasprave o ovoj tački dnevnog reda.
Reč ima narodna poslanica Snežana Malović.

Zahvaljujem se.
U svoje lično ime i u ime DS pozdravljam donošenje ovog zakona, iako sam predlog zakona prate određene kontraverze. Već smo istakli da smatramo da je ovaj zakon trebalo da predloži Vlada Republike Srbije i da ga danas brani ministar pravde, a ne poslanička grupa SNS. Pozdravljam donošenje ovog zakona iz razloga što smatram da predstavlja kontinuitet sa radom prethodnog Ministarstva pravde ili sa radom Vlade Republike Srbije. Nadam se da će se i u nekim drugim oblastima nastaviti taj trend.
Kao što smo rekli, inicijativu za donošenje izmena Zakona o vanparničnom postupku dao je Zaštitnik građana još početkom ove godine. Kao što je rečeno u obrazloženju predloga ovog zakona, razlog za to je zbog činjenice da postoji određeni krug lica u Republici Srbiji koji su tzv. pravno nevidljiva lica, koji nemaju svoj pravni identitet i samim tim ne mogu da ostvare svoja prava koja su im garantovana, ne samo domaćim zakonodavstvom, već i međunarodnim konvencijama. Prema analizama koje su urađene i od strane Zaštitnika građana, ali i od strane Visokog komesarijata UN za izbeglice, reč je o 1,5% pripadnika zajednice Roma, Aškalija i Egipćana koji nisu upisani u matičnu knjigu rođenih. Procena je da se radi o 6.750 lica, ali kao što smo čuli u obrazlaganju predloga zakona, verovatno je reč i o mnogo većem krugu lica.
Takođe, Zaštitnik građana kada je uputio svoju inicijativu rekao je da ta lica ne mogu da budu upisana u matičnu knjigu rođenih ni u upravnom postupku, ali ni u parničnom postupku putem tužbe za utvrđivanje materinstva i očinstva ili ne mogu da to svoje pravo ostvare u vanparničnom postupku podnošenjem predloga za utvrđivanje činjenice rođenja.
Takođe, želim da istaknem i to da je 20. marta 2012. godine u ovom uvaženom domu održana jedna konferencija ovim povodom u organizaciji Kancelarije Zaštitnika građana kojoj su prisustvovali kako predstavnici izvršne vlasti, predstavnici MUP, Ministarstva pravde, Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, tako i predstavnici nevladinog sektora, predstavnici Evropske komisije i predstavnici nezavisnih institucija. Tom prilikom sagledani su svi problemi sa kojima se susreću pravno nevidljiva lica, tj. građani koji nemaju svoj pravni identitet. Predstavnici i zakonodavne i izvršne vlasti, ali i predstavnici nezavisnih institucija i nevladinih organizacija složili su se da je društveno neprihvatljivo i pravno nepojmljivo da u 21. veku postoje osobe koje ne mogu da ostvare svoja osnovna ljudska prava.
Nema sumnje da se ne sme dozvoliti da ni u jednom društvu postoje građani koji nemaju svoj pravni subjektivitet, jer pravo da osoba bude priznata pred zakonom predstavlja civilizacijsku tekovinu, osnovno ljudsko pravo i preduslov za uživanje svih ostalih prava garantovanih kako domaćim, tako i međunarodnim zakonodavstvom. Ovom prilikom želim da podsetim da je Srbija članica Saveta Evrope, tako da nam i iz tog članstva proističu određene obaveze i da se Konvencija o ljudskim pravima direktno primenjuje u našem pravnom sistemu.
Srbija teži izgradnji društva u kojem su svi građana ravnopravni u svim segmentima društvenog ili političkog života. Činjenica je da je do sada postignut značajan rezultat u oblasti zaštite i unapređenja ljudskih i manjinskih prava, ali i u borbi protiv diskriminacije. Osnovane su nezavisne institucije koje se bave tom zaštitom.
Međutim, potpuno je nesporno da se moraju ulagati dalji napori da bi se poboljšao položaj svih građana, a prevashodno onih kojima je takva pomoć potrebna i pri tom mislim na ranjive grupe i u okviru tih ranjivih grupa značajno je sagledati i pitanje, o kojem se ovde diskutovalo, romske populacije koja se smatra prema analizama i istraživanjima najsiromašnijom i najmarginalizovanijom društvenom grupom, ali ne samo u Srbiji, nego i u drugim evropskim zemljama. U okviru ove grupe je problem pravne nevidljivosti najizraženiji. Na korake za zaštitu obavezuje nas, kao što sam navela, i domaće i međunarodno zakonodavstvo, ali i ono što je ovde takođe istaknuto, i Strategija za unapređivanje položaja Roma u Republici Srbiji.
U vezi sa ovom temom, pošto je mnogo toga rečeno, želim da istaknem i činjenicu da je Ministarstvo pravde u prethodnom periodu pripremilo i radnu verziju zakona o besplatnoj pravnoj pomoći. Donošenje ovog zakona je izuzetno značajno. U tom tekstu je posebna pažnja posvećena lica bez pravnog identiteta, tako da je predviđeno da sva lica kojima je to potrebno mogu imati besplatnu pravnu pomoć. Taj zakon, kada bude usvojen jednoga dana, bi trebalo da uvede i nove jedinstvene mehanizme za priznanje prava na besplatnu pravnu pomoć, a koji bi bili mnogo elastičniji od postojećih procesnih zakona, u kojima se insistira na dokazima, u tom pogledu u vidu javnih isprava.
Dakle, korišćenjem mehanizama koji su predviđeni u radnoj verziji ovog zakona može se doprineti poboljšanju položaja lica bez pravnog subjektiviteta, bez obzira da li je pokrenut vanparnični postupak o utvrđivanju vremena i mesta rođenja. Kao što sam rekla na početku svog izlaganja, nadam se da će sadašnje Ministarstvo pravde i državne uprave imati razumevanja i senzibiliteta za ovu oblast i da će se taj zakon naći na dnevnom redu ovog parlamenta.
Što se tiče samog zakona, takođe želim da ukažem na činjenicu da je prvobitan tekst ovog zakona u ovom uvaženom domu dostavljen 13. avgusta 2012. godine i sa predlogom da se izmeni i dopuni Zakon o vanparničnom postupku u delu -sastavljanje isprava. Međutim, taj tekst je povučen i 21. avgusta 2012. godine je podnet gotovo istovetan tekst, ali sa tim da se ove odredbe nađu u delu Zakona o vanparničnom postupku koji se tiče utvrđivanja vremena i mesta rođenja. Biću potpuno otvorena i iskrena, iako smo kritikovali način na koji je podnet ovaj tekst zakona, mislim da je mnogo bolje rešenje da se ovaj problem reši na način na koji je kasnije predložen.
Na kraju želim da kažem da će usvajanje ovog zakona doprineti, na konkretan način, ostvarivanju ravnopravnosti svih naših građana, izgradnji pravednog i humanog društva, a to će svakako doprineti izgradnji razvoja pravne države i vladavine prava.
Što se tiče Zakona o javnim beležnicama, za razliku od prethodnog zakona, predloga zakona o čemu sam diskutovala, ne mogu da pohvalim i podržim odlaganje primene, ali reći ću da imam razumevanja za odlaganje primene, iako je danas izneto niz netačnih činjenica u pogledu pripreme i koraka koji su preduzeti od strane prethodnog Ministarstva pravde da bi se Zakon o javnim beležnicima primenio.
Kao jedan od osnovnih razloga zašto se predlaže odlaganje primene je navedeno da nisu usvojeni svi podzakonski i pravni akti, ili da su usvojeni, ali sa kašnjenjem.
Zarad istine i zarad javnosti Srbije želim da ukažem na činjenicu da su svi podazakonski akti usvojeni. Radi se o Pravilniku o javnom beležničkom ispitu, Pravilniku o privremenom broju javnobeležničkih mesta i službenim sedištima javnih beležnika i javnobeležničkim mestima za koje će se raspisati konkurs za prvih 100 javnih beležnika, zatim, Pravilnika o javnobeležničkoj kancelariji i radnom vremenu javnog beležnika. Jedini podazakonski akt koji nije usvojen, a koji je pripremljen je pravilnik o javnobeležničkoj tarifi, koji nije mogao da bude usvojen zbog toga što nije formirana komora javnih beležnika koja mora da da mišljenje vezano za ovaj pravilnik.
Prema tome, nije tačno da se zakon odlaže zbog toga što nisu usvojeni podzakonski pravni akti, jer jesu usvojeni. U krajnjem slučaju, ta činjenica se može proveriti i u "Službenom glasniku".
Iako se ovaj predlog zakona sastoji od dva člana i videli smo da i će i na ta dva člana biti amandmana koji će biti prihvaćeni od strane predlagača, ovo jeste momenat da se podsetimo na važnost donošenja Zakona o javnim beležnicama. Iako sam u ovom uvaženom domu imala tu čast i zadovoljstvo da u maju 2011. godine branim ovaj zakon, želim da kažem da je Srbija poslednja zemlja u regionu koja je usvojila ovaj zakon. To nam ne služi na čast, ali je to činjenica.
Na ovom zakonu se jako dugo radilo. Radili su i naši uvaženi profesori iz različitih političkih i pravnih opcija i mislim da ako je postojao konsenzus oko nekog zakonskog teksta koji je usvojen u ovoj skupštini, onda je svakako postojalo oko ovog zakona. Ne mislim od strane poslaničkih grupa koje su bili, već od strane stručne javnosti.
Takođe želim da ukažem na činjenicu da je Srbija još 1930. godine, dok je bila u okviru Kraljevine Jugoslavije, imala sistem javnog beležništva, ali ovaj koji je sada predviđen, za koji se duboko nadam da će biti primenjen od marta 2013. godine, ne može se smatrati kao postojanje pravnog kontinuiteta.
Javno beležništvo kao pravosudna profesija ima svoje mesto u većini evropskih zemalja. Imajući u vidu potrebu pravne sigurnost i izvesnosti obavljanja pravnih poslova, u određenim slučajevima se pokazala kao celishodna, da se poslovi od javnog značaja povere posebnoj službi od javnog poverenja. Takođe, postoji činjenica da se u našoj zemlji priznaje pravna snaga stranih javnobeležničkih akata i to predstavlja još jedan razlog da ova profesija zaživi i u našem sistemu.
Prednosti zakona smo čuli danas. Pričali smo o tome i u momentu dok je usvajan zakon, pričalo se o tome i pre nego što je zakon usvojen. Nije tačno da nije bilo stručne rasprave pre nego što je zakon usvojen, bila je stručna rasprava i učestvovali su svi relevantni poznavaoci ove oblasti u našoj zemlji, ali i u regionu. U krajnjem slučaju, o tome postoje i zapisi, tako da ko bude želeo da se uveri u to, moći će da se uveri.
Način izbora je predviđen zakonom, očekujem da se u narednom periodu raspiše konkurs za lica koja pretenduju da budu javni beležnici u Srbiji i da ih dobijemo prvih 100. Mi nismo u prethodnom mandatu dok smo bili u Ministarstvu pravde imenovali javne beležnike. Smatrala sam da nije u redu, kao tadašnji ministar pravde, da Vlada u tehničkom mandatu to učini. Kao što sam rekla, nadam se da će to biti do 2013. godine. Duboko želim da verujem da prvi javni beležnici neće proći i neće imati tu sudbinu kao što su imale neizabrane sudije da budu članovi SNS, u krajnjem slučaju, imaćemo prilike ovde u parlamentu da se uverimo u to i da dalje raspravljamo. Zahvaljujem se.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Cvijan. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, slušam neka opravdanja i kako eto neke stvari nisu istinite. Pa, znači, zaista Ministarstvo pravde jeste usvojilo i slažem se, posle diskusija, bivše Ministarstva pravde bivšeg režima, Zakon o javnom beležništvu. I onda čujemo danas da to nije tačno, svi podzakonski akti koje je Ministarstvo pravde bilo dužno da po tom zakonu usvoji su usvojeni. Ne sporim, to sam i ja rekao u mom prvom izlaganju. Sporim samo rokove.
Podsetiću vas malo. Član 176. stav 1. Zakona o javnom beležništvu, kaže – u roku od tri meseca od stupanja na snagu zakona, ministar pravde će doneti akt kojim se bliže uređuje način i program polaganja javnobeležničkog ispita. Znači, do 17. avgusta 2010. godine je Ministarstvo pravde bilo dužno da takav pravilnik donese. Sada ću vas podsetiti, a ispravite me ako grešim, taj pravilnik je usvojen 7. februara 2012. godine.
Prema članu 176. stav 2. Zakona o javnom beležništvu, Ministarstvo pravde, to se odnosi na bivšeg ministra pravde, je bilo dužno da u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu zakona, tj. do 17. novembra 2010. godine, objavi poziv za polaganje javnobeležničkog ispita. Ispravite me ako grešim, taj poziv je objavljen 3. aprila 2012. godine.
Prema članu 177. Zakona o javnom beležništvu, u roku do 17. avgusta 2010. godine, ministar pravde je bio dužan da odredi privremeni projekt javnih beležnika. I tu se kasnilo godinu dana.
Imali ste još neke podzakonske akte u članu 178. stav 1, 178. stav 2, 178. stav 5. i u proseku je svaki podzakonski akt koje je bivše Ministarstvo pravde trebalo da donese da bi se Zakon o javnom beležništvu sproveo, kasnio godinu dana. Godinu dana.
U tome i jeste osnovni problem i u tome i jeste ono što sam rekao na početku ovog izlaganja, svugde se kasnilo godinu dana. Ne smatram da to može biti tek tako opravdanje – radne grupe su kasnile. Treba voditi računa. Ministar pravde je dužan da vodi računa o tome kako rade radne grupe. Baš iz tih razloga moramo da odložimo ovo za šest meseci.
Što se tiče toga ko je član koje stranke od sudija, ovih izabranih na prvo mesto, držaću se striktno Poslovnika. Poslovnik kaže da moramo diskutovati samo o onoj tački dnevnog reda o kojoj se diskutuje. Mogao bih mnogo da pričam o sudijama koji su članovi DS, a izabrani su na sudijske funkcije i još uvek su na sudijskim funkcijama, ali o tome ću kada u skladu sa Poslovnikom to dođe na red. Hvala.