Narodna poslanica Snežana Stojanović-Plavšić, pravo na repliku. Izvolite.

Hvala vam.
Sam pojam lojalnosti naravno da nije uvredljiv. Ponosna sam na to što sam lojalna mnogim ljudima u svom životu i mnogim organizacijama kojima sam pripadala ili pripadam. Ako mi neko kaže da nešto govorim samo iz lojalnosti, onda to smatram uvredljivim. Samo da pojasnim.
Što se tiče ovog poslednjeg pitanja, ne bih postavila u svojoj kući ni za kakvu važnu poziciju gospodina Krkobabića, ali ne bih iz odlučivanja izuzela starije članove svoje porodice. Da, moja majka u mojoj kući, takođe, odlučuje o nekim stvarima. Mislim da to nije ništa loše, ako smo već na toj paraleli.
Što se tiče toga da smo bili učesnici u prethodnim vladama, takođe smatram da je to javnosti u potpunosti jasno. Mislim da ukoliko danas bude još takvih primedaba, odgovoriću na njih, da sada ne bih dužila.

Narodni poslanik Momo Čolaković, pravo na repliku.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, uvaženi narodni poslanici, po ko zna koji put neko daje sebi za pravo da pominje imena mimo konteksta dnevnog reda o kojem danas razgovaramo. I to na način koji je neprimeren dostojanstvu i poslanika i Narodne skupštine. Insinuacije koje je ovde jedan poslanik izneo odbijam u ime poslaničke grupe i partije koju spominje.                 Ako je dotični gospodin imenovan za direktora, to je stvar Vlade, treba proveriti i videti. Proveriti i podatke o kojima je prethodni poslanik govorio. U tom kontekstu molim da se uzdržite od neproverenih informacija, od netačnih informacija i u tom kontekstu molim, gospođo predsedavajuća, da upozorite poslanike da se drže dnevnog reda. Zahvaljujem na pažnji.

Zahvaljujem. Ovim je završen krug replika i molim vas da tokom sednice, uvažavajući potrebu svih da kažu svoje mišljenje, imamo i svest o tome da sednica treba da teče.

Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno, vratio bi se na tačku dnevnog reda, verovatno najbitniji zakon koji usvajamo do Nove godine, do novog rebalansa. Naravno, postavio bih pitanje koje su postavile neke kolege – zašto danas ovde nije premijer, zašto  nisu svi ministri i da li za njih postoji nešto bitnije od ovoga o čemu se danas odlučuje u Narodnoj skupštini Republike Srbije i o čemu se raspravlja?
Naravno da je premijer i posle kampanje bio u svojevrsnoj kampanji i da je slao poruke i finansijskom sektoru i javnosti, kao i izjave o budžetu koje su velikoj meri u suprotnosti sa onim što je pričao gospodin Dinkić i što priča guvernerka. Očigledno je da Vlada u tom delu ne deluje kao tim, ali naravno da će imati priliku sa budžetom i sa tim srednjoročnim pravom fiskalne konsolidacije da pokažu svu ozbiljnost i svu odgovornost, budući da je i sam gospodin Dinkić rekao da nije zadovoljan rebalansom budžeta. Mi to možemo razumeti, nismo zadovoljni ni mi i onda ne vidimo ni jedan jedini motiv i ozbiljan razlog da za budžet, kojim ni sam ministar finansija nije zadovoljan, mi glasamo.
Sa druge strane, složio bih se sa kolegom iz vladajuće većine, da ne treba zaista ovde da se vodi rasprava o tome ko je bio krivac u prethodnoj i prethodnim vladama, jer 12 godina nakon petooktobarskih promena mi možemo samo da konstatujemo nekoliko činjenica oko kojih ćemo se svi saglasiti. Mi smo društvo koje je kroz proces tranzicije prošlo, čini nam se, na najgori mogući način i mi smo društvo koje nije propustilo šansu da propusti svaku šansu. Mi smo društvo koje je sve reforme radilo parcijalno, nije radilo sveobuhvatno. Pokušali smo da budemo veći katolici od pape. Nismo išli onim putem kojim su išle druge zemlje koje su prošle kroz tranziciju na mnogo bolji način. Rezultat toga je da danas imamo najveću stopu nezaposlenosti u regionu, izuzev, čini mi se, Bosne i Hercegovine i Makedonije, da nam je nizak kreditni rejting, da nemamo dovoljno ni stranih ni domaćih investicija, da nas MMF tretira da smo maloletni, da izmene Zakona o Narodnoj banci i Svetska banka i MMF i Evropska komisija ocenjuju lošim, a odgovor građana Srbije na sve to je apatija i demoralisanost.
Naravno da se postavlja pitanje šta se može uraditi? Čini mi se da je to ono što treba da bude fokus naše diskusije. Srednjoročne mere fiskalne konsolidacije, o kojima se priča, novi budžet, koji će napraviti radikalno bolji zaokret u odnosu na sve budžete posle 2000. godine su nešto u šta mi sada treba, ne sumnjajući u dobru nameru ministra finansija, da poverujemo i da eventualno zbog tog obećanja, da će sledeći budžet ispraviti sve ono što ne ispravlja ovaj rebalans, damo poverenje na blanko.
Naravno da je takvih obećanja bilo svih ovih 12 godina i da je nekako uvek za sve što se loše dogodilo bio kriv neko drugi. Mi ćemo sa velikom pažnjom i sa velikom odgovornošću, jer ovo nije pitanje političke stranke, mislim da je ovo pitanje svih građana Srbije i pitanje Srbije, pokušati da damo naš, i danas i uvek, konstruktivan doprinos izlasku Srbije iz jako teške ekonomske situacije u kojoj se našla najviše zahvaljujući samoj sebi.
Čuli smo juče premijera da sada nije vreme za štednju. To je prosto neverovatna izjava. U uslovima svetske ekonomske krize, kada mnogo bolje i uređenije zemlje i ekonomije i mnogo bogatija društva stežu kaiš do maksimuma, mi dobijamo jednu populističku, demagošku izjavu da nije vreme za štednju. Mislimo da je vreme za štednju, za ozbiljnu štednju i da se i sa ovim budžetom i te kako može dosta toga uštedeti.
Recimo, niko nije pomenuo da se u rebalansu povećavaju značajno sredstva u odnosu na postojeći budžet za mnoga ministarstva, recimo, za Ministarstvo odbrane za 7,9 milijardi dinara, spoljne poslove 1,2 milijarde, Ministarstvo pravde 4,8 milijardi itd, Kancelarija za Kosovo i Metohiju 2,4 milijarde, ali i Kancelarija predsednika Republike i predsednika Vlade, a mi mislimo upravo da treba krenuti od predsednika Republike, predsednika Vlade, koji upravo umanjenjem budžeta za njihove kancelarije treba da daju i da pošalju najbolju poruku i ostalima kako treba da se štedi.
Mislim da je vreme, ministre, i Vlada to može da uredi putem neke uredbe, jednostavno da donese uredbu da počne da se štedi na svim nivoima. Evo, počeću od nekih najbanalnijih primera. Mi smo svedoci da je zadnjih godina, u uslovima u kojima je društvu bilo sve teže, moda bila sve izraženija da sva manje-više javna komunalna preduzeća, mesne zajednice, opštine i gradovi uvode tzv. slave preduzeća, slave mesnih zajednica, slave gradova i slave opština. Traži se najmanji povod da se napravi neki koktel, da se napravi neki banket, povećava se broj službenika automobila, neumereno se troši na svakom koraku, a to nikakve veze nema ni sa hrišćanstvom, ni sa pravoslavljem, ni sa verom, to jednostavno ima samo dodirnih tačaka sa neodgovornim trošenjem sredstava svih građana. Mislimo da sve parade i sve proslave treba svesti na minimum, da važne istorijske događaje, do kojih mi kao tradicionalisti i te kako držimo, treba obeležavati, ali na najskromniji način. Da sve delegacije, počev od skupštinskih delegacija pa nadalje, za sva putovanja u inostranstvo treba da imaju dobro opravdanje, treba da budu u najužem sastavu i troškovi treba da budu najminimalniji.
Pre dva dana sam pitao ministra finansija, vidim da nema podataka o tome, verovatno ćemo više od toga, kao po nekom pravilu, saznati večeras u emisiji Televizije "B92" - "Patriotska pljačka", o tome koliko je nekontrolisanih sredstava otišlo razmeštenim tzv. kosovskim institucijama koje se većinski nalaze po opštinama i gradovima širom Srbije, pod floskulom – očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta, da vidimo koje je opravdanje za tako neumereno i nekontrolisano trošenje narodnih sredstava.
Ono za šta se SPO i Demohrišćanska stranka zalažu i uvek su se zalagali, to je da država maksimalno pomogne svoje građane koji žive na teritoriji Kosova i Metohije i koji su u jako teškim uslovima, od bezbednosti do njihovog socijalnog i ekonomskog položaja, ali ne razumemo zašto bi neki, recimo, građanin poreklom sa Kosova i Metohije, koji je primera radi u Beogradu dobio radno mesto, uz to dobijao i tzv. kosovski dodatak. Sa kojim opravdanjem i sa kojim razlozima? Zbog toga kažem da postaje neko pravilo da i "Kolubaru" i ovo što će večeras "B92" emitovati, da nekako po pravilu pre do tih podataka dođe jedna televizijska stanica sa nacionalnom frekvencijom nego država ili Ministarstvo policije.
Šta je potrebno uraditi pored kratkoročnih zaduživanja i kratkoročnih mera da bismo mi zaista osetili boljitak i da bismo pokrenuli proizvodnju i da bi smo pokrenuli zaposlenost? Mislimo da je potrebno pre svega dugoročno finansiranje, dug sam po sebi nije opasan, ali je opasan ako sredstva pozajmljena iz kredita trošite na potrošnju, a ne na investiranje u proizvodnju i na otvaranje novih radnih mesta.
Mi ćemo pažljivo pratiti donošenje plana srednjoročne fiskalne konsolidacije i bez ikakvih sujeta, ikakvog problema sa naše strane ako smatramo da će to zaista pomoći našem društvu mi ćemo to podržati, kao što ćemo sigurno, ako se zaista ovo o čemu sve pričalo možda podržati i sledeći budžet, ali o tom potom, kada budžet bude bio na stolu.
Poljoprivreda, najveća izvozna privredna grana Srbije oronula, zapostavljena i na kolenima i prvi korak ove vlade je bio da hiljadu skoro sedam stotina poljoprivrednih inženjera koji su pre svega imali edukativnu ulogu i obavljali važne poslove u pripremi svega onoga što čeka našu poljoprivredu sa eventualnim pristupanjem EU, prvo su oni dobili otkaz. Mi mislimo da ta mera nije dobra. Naravno, da smatramo da su subvencije koje idu poljoprivredi dobre, ali po nama treba da budu još veće, zbog hiljadu i jednog razloga, ali i zbog ovih suša koje su bile ekstremne i prošle i ove godine.
Subvencije železnici? Da ne bude nova priča SPO, kad je ministar finansija bila gospođa Dijana Dragutinović, kad je gospodin Mirko Cvetković bio ministar finansija, rekao sam ono što ću sada reći. U vreme Kneževine Srbije, srpski vozovi su išli prosečnom brzinom od 35 do 40 kilometara na čas, s tim što su tada bili za to vreme železnice u potpunosti bile evropske, savremene i moderne. Sto trideset godina posle toga i posle onih obećanih projekata brze srpske pruge itd. mi i dalje imamo železnice koje voze istom brzinom u uslovima kada je svet daleko, daleko sto ili dvesta godina otišao daleko od nas, a subvencije u taj zatvoreni, tromi, zastareli, autistični, komunistički, netaknuti, u smislu reformni sistem, su i dalje ogromne i čini nam se da ni tu uopšte ne postoji dovoljna kontrola sredstava koje se daju železnici.
Naravno, da je dobra najava ministra finansija da će smanjiti porez na zarade u iznosu od 20% do 30 % što je bio naš predlog i što sam ja rekao u diskusiji od pre dva dana. Slažemo se i sa potrebom da se izvrši obimna poreska reforma, koja bi poboljšala stanje srpske privrede, kako bi proizvodnja bila jeftinija, da se izvrši reforma javnog sektora, reforma tržišta rada i sve ostale neophodno potrebne reforme ovom društvu, a verujte mi ako bismo nabrajali šta je sve našem društvu potrebno, to bi potrajalo.
Ono što je dobro to je ukidanje parafiskalnih nameta. Međutim, sa druge strane imamo povećanje PDV-a, akciza i ostalih poreza, pa samim tim čini nam se da građani u velikoj meri neće osetiti ukidanje ovih parafiskalnih nameta, raskalašnosti i veliko rasipništvo i dalje je prisutno na svim nivoima. To će po nama, a ne želimo da se desi, verovatno usloviti povećanje deficita, ponovnu potrebu zaduživanja i zemlju voditi u još veći bezdan, a samim tim mi ne možemo očekivati ni nova radna mesta, ne možemo očekivati ni nova zaposlenja i tako ćemo se vrteti u začaranom krugu.
Mislimo da zaista populizmu je došao kraj. Ovo društvo je u toj meri iscrpljeno sa razno raznim ekonomskim nedovršenim projektima da i najava ponovne reindustrijalizacije po nama treba da bude odrađena jako smisleno. Znači, treba napraviti ozbiljne studije, ozbiljne procene ekonomske opravdanosti koje preduzeće treba oživeti, kako će biti eventualno tržište, kakva će biti konkurentnost tog preduzeća, ne samo na našem, nego i na evropskom i na svetskom tržištu, pa tek onda krenuti u proces oživljavanja protiv čega, generalno u načelu nemamo ništa protiv.
Veliki su dugovi fondova, zdravstvenog fonda dobavljačima lekova, onda građevinskim firmama su veliki dugovi za puteve i stanogradnju, čak su veliki dugovi i advokatima za odbrane po službenoj dužnosti itd.
Šta nam preostaje u narednih nekoliko meseci? Preostaje nam da vidimo rezultate ove kratkoročne fiskalne intervencije. Želeli bi smo da rezultati budu dobri, ali u to sumnjamo i zbog naše procene, i zbog procene ekonomskih stručnjaka, i zbog procene MMF-a.
Premijeru bi smo poručili da bude jako obazriv u sledećim davanjima izjava, pre svega što se tiče, ekonomskog sektora, bankarskog sektora, finansijskog sektora, jer je taj sektor jako osetljiv na izjave prvog čoveka Vlade, ne samo kod nas nego svuda u svetu. Ako vi pošaljete jasnu poruku da vam MMF nije drag, da finansijski sektor pljačka, umesto da pomaže građane, onda ćete dobiti i adekvatnu reakciju sa druge strane.
Mislim da treba imati razumevanja, da je Vlada skoro formirana, da još nije uhvatila korak, da ima sasvim dovoljno vremena da se budžet za 2013. godinu pripremi na način na koji je to ministar finansija rekao i kažem, čini nam se, ako sam ministar finansija kaže da nije zadovoljan rebalansom budžeta, onda svaka ne umerena kritika rebalansa pada u vodu, jer se pravi rezultati najavljenih ekonomskih reformi očekuju u sledećoj godini. Mi ćemo tek kada budžet za 2013. godinu dobije u ruke moći ozbiljno da pričamo o ekonomskim perspektivama Srbije u narednom periodu. Hvala.

Sedamnaest minuta i 30 sekundi iskorišćeno od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.

Reč ima narodni poslanik Dejan Mihajlov. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, uvažene kolege narodni poslanici. Rasprava o ovom zakonu je po sve specifična, jer raspravljamo o rebalansu budžeta koji je usvojila jedna druga Vlada, a jedna druga Vlada koja je sada izabrana predlaže rebalans budžeta. Mi ćemo više o ovom prilikom govoriti, naravno o samom budžetu i o prošloj Vladi, nego o ovoj, pošto sve posledice koje treba sada da rešavamo su posledice prethodne Vlade koja je vladala četiri godine, a ne ove koje sada vlada 45 dana.
Budžet Srbije za ovu godinu je poguban za zemlju i za privredu i to se posebno sada vidi kada Vlada koja ga je predložila nije više u mogućnosti da prikriva podatke, kao što je bio onaj o javnom dugu zemlje. Tu nam gospodin Dinkić, naravno svima nama i javnosti, duguje objašnjenje da li tih 1,2 milijarde postoje ili ne postoje i da li je moguće da razlika u načinu obračuna može da prikrije 1,2 milijarde razlike.
Ono što mi moramo da kažemo na početku, da koliko god bile dobre namere ove vlade da rebalansom, što bi rekao gospodin Dinkić – aneksom onog budžeta, popravi, mislimo da je ovaj budžet u suštini loš.
Javne finansije Srbije nalaze se u kritičnom stanju, gotovo vanrednom, stoga smatramo da Vlada nema pravo na grešku i trule kompromise, već mora odlučno da pristupi rešavanju posledica krize i nestručnosti prethodne Vlade.
Demokratska stranka Srbije poslednje četiri godine prilikom svake rasprave o budžetu i rebalansu budžeta upozoravala je da Srbija ide putem koji nema alternativu, a to je bio put u propast i ekonomsku krizu i u dužničku krizu. Bivša Vlada se bavila demagogijom i prikrivanjem činjenica, a nerealni i zakasnele mere za borbu protiv krize doveli su do toga da je Fiskalni savet pravilno ocenio da je stanje alarmantno i da zahteva odlučne mere fiskalne politike. Na žalost Fiskalni savet je to ocenio tek krajem prošle godine. Tako da nam je posle socijalno odgovorne Vlade ostalo 200.000 više nezaposlenih od 2008. godine.
Primedbe koje možemo da stavimo na ovaj rebalans se odnose na nedostatak ozbiljne analize trenutnih prihoda i projekcije prihoda nakon uvedenih promena i ukidanja parafiskalnih nameta. Koliko će praznine ostati nakon ukidanja, i kako će uticati na ekonomiju i nezaposlenost, i nedostatak u budžetima lokalnih samouprava i Republike, nakon ukidanja svih ovih nameta?
Treća stvar je da nismo imali javnu raspravu o ovom rebalansu, kao i o samom budžetu prethodne godine nismo imali nikakvu javnu raspravu. To je doduše bio manir prethodne Vlade da se ne vodi javna rasprava o budžetu, već da se on u minut do 12 da poslanicima, koji do kasno u noć moraju da ga usvajaju.
Ovim rebalansom prihodi države se povećavaju za oko 20 milijardi, dok se rashodi povećavaju za oko 25 milijardi. Deficit države će biti skoro 2 milijarde evra, a javni dug Srbije bi mogao preći 60% BDP do kraja godine, što je više nego zabrinjavajuće. Ako imamo u vidu da je 2008. godine on bio 33% i nešto 2007. još i manje. Znači, mi ulazimo u stepen prezaduženih države, koje ozbiljno može da bude ugrožena njihova ekonomska stabilnost i kredibilnost.
Demokratska stranka Srbije upozoravala je na krizu i upozoravali smo Vladu na štetnost odluke o jednostranoj primeni trgovinskog sporazuma sa EU i predlagali da se uvede moratorijum na tu štetnu odluku Vlade. Vlada je odbila. Zato naši poljoprivrednici gube. Dosta su izgubili, naročito u konkurenciji sa daleko više i višestepeno subvencionisanim poljoprivrednim i privrednim zemljama. Kad dođe do potpune primene sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju mislim i trgovinskog sporazuma, mislim da će to biti još pogubnije za našu Vladu.
Smanjivanjem carina srpski budžet je uskraćen za više stotina miliona evra koje su u ovim godinama krize mogle znatno da pomognu srpskoj privredi i srpskom budžetu i građanima Srbije.
Dok je DSS ukazivala na potrebu da se formira interventni fond, od najmanje milijardu evra za podršku preduzećima pogođenim ekonomskom krizom, čija bi svrha bila da finansira sanacione programe u privredi i da se finansira pre svega očuvanje radnih mesta, a ne samo otvaranje novih radnih mesta, Vlada je dozvolila, napominjem socijalno odgovorna Vlada je dozvolila da više od 200.000 ljudi ostane bez posla.
Situacija je jako teška i o tome svedoče rezultati prethodne Vlade. Od pada proizvodnje i BDP do rekordnog budžetskog deficita. Stopa nezaposlenosti u Srbiji je dostigla 25,5%, u aprilu ove godine porasla je 3,3% u odnosu na isti mesec prošle godine. Industrijska proizvodnja iz godine u godinu pada i to su podaci koji su uporno bili skrivani od javnosti. U prvih sedam meseci izvezeno je manje robe nego što je to bilo ranijih godina. Imamo najveću inflaciju u Evropi. Dinar je četvrta najlošija valuta na svetu i imamo more i poplavu agencija koje neprestano opterećuju državni budžet i građane Srbije. Potrošačke cene u julu 2012. godine su u odnosu na decembar 2011. godine povećane za 5,4%, a sada se najavljuju i nova poskupljenja, čemu smo svedoci svakog dana.
Centralna banka je ove godine na međubankarskom deviznom tržištu prodala 1,3 milijarde evra da bi podržala dinar. I pored toga dinar je od početka godine depresirao 15% u odnosu na evro. Sve su to pokazatelji stanja i situacije u Srbiji, u kakvom se stanju u ovom trenutku Srbija nalazi. Javni dug Republike Srbije na kraju 2012. godine bio je 15,3 milijarde evra. Samo u odnosu na kraj marta do sada je povećan za 674 miliona evra. Da podsetimo da je 2008. godine taj dug bio negde oko sedam milijardi evra, što znači da nas je ova Vlada zadužila za sedam milijardi evra za ove četiri godine. To govori o načinu na koji se vladalo i o tome kako je Vlada i na koji način pokušavala da rešava ekonomsku situaciju, time što se zaduživala, a ne time što je hrabro i odlučno trebala da sprovede mere koje bi uvele budžetsku potrošnju i kontrolu javnih finansija i javnih rashoda u Srbiji.
Naravno, u ovakvoj jednoj situaciji potrebne su mere za koje, ja se nadam, svi mi moramo da nađemo neko razumevanje. Mere za koje su posegle uglavnom sve države u okruženju, koje su se suočile sa ekonomskom krizom i sa problemima likvidnosti u samoj privredi i u samoj državi.
Povećanje PDV sa 18 na 20% ima smisla, ako se smanje poreski nameti na rad. To je ono što mi očekujemo od ministra finansija da smanji poreske namete na rad, što bi omogućilo veću konkurentnost srpske privrede, odnosno povećale bi se zarade u odnosu na to smanjenje doprinosa i poreza koji se plaćaju na rad. To je jedna od mera koju očekujemo da će biti pripremljena za budžet koji treba da raspravljamo, ja se nadam, najkasnije u novembru ove godine.
Cilj poreske reforme mora da bude uspostavljanje uslova za promenu strukture srpske privrede, odnosno da proizvodnja prestane da bude skupa, da nam zapošljavanje ne bude tako skupo, već da zapošljavanje bude jeftinije, da nameti na zapošljavanje budu jeftiniji i da se stvori ambijent gde će što manje ljudi ostajati za početak bez posla, gde će se otvoriti mogućnost za zapošljavanje, naravno nezaposlenih.
Ono što mora da se stavi kao primedba, to je povećanje PDV za bebi opremu. Mislimo da to nije dobro i da mehanizam koji je predviđen za vraćanje sredstava od PDV za bebi opremu je vrlo komplikovan i gotovo teško sprovodljiv, i da je tu trebalo, Vlada prosto može još uvek da razmotri da PDV ostane 8%, ako ne i da se ukine do kraja, jer to su uglavnom mladi bračni parovi koji svi imaju jedan kredit ili neki lizing za neki automobil, za stan, dodatno ih opteretiti povećanjem cena bebi opreme nije nešto što svakako može da motiviše i da stimuliše mlade ljude da rade na populaciji koja je nama jedna od najneophodnijih stvari, jedan od najvećih problema u ovom trenutku u Srbiji.
Druga stvar se odnosi na Zakon o akcizama. Ovim izmenama akciznog sistema predviđeno je povećanje javnih prihoda za oko 0,25% BDP. Vlada Srbije od 2008. godine je tri puta povećala akcize, naravno imajući u vidu da je to jedan od najlakših načina da se budžet popuni. Donekle možemo da razumemo da se akcize na duvan podignu po paklici na 43 dinara, u drugoj fazi na 45, da akcize na benzin ostanu iste, ali ono što je za nas neprihvatljivo i što smo podneli amandman, a to je da se akciza na TNG ostane ista, jer je to prosto ekološko sredstvo, ali jeste i gorivo iz materijalnog stanja najveći broj građana Srbije prelazi da vozi na tečni naftni gas. Dosta su investirali da svoja vozila prilagode tečnom naftnom gasu i prosto treba razmisliti da se nađe neki drugi izvor prihoda, a da to najjeftinije gorivo ostane na toj ceni, kako građani ne bi bili u prilici da toliko koliko mogu koriste svoja vozila po nekim normalnijim cenama.
Dobre strane predloženih mera, možemo da kažemo, da su ukidanje parafsikalnih nameta kojih je bilo oko 235 i to je nešto što će svakako donekle smanjiti prihode budžeta i omogućiti građanima i privredi da budu donekle rasterećeni i da manje razmišljaju o svim tim silnim taksama, koje ih sačekaju svake fiskalne godine kada treba da plaćaju ostalo, i to je jedna od mera koja može da da rezultat jednog ograničenog karaktera. Naravno ne treba da bude usamljena, ali je dobra.
Uvođenje sopstvenih prihoda u centralni budžet je nešto dobro, što je jedna antikrizna mera koja mora da uvede evidenciju uopšte koliko država ima sopstvenih prihoda i koliko država, što bi se reklo, prihoduje i zarađuje i da postoji jasna evidencija kako bi i rashodi mogli da se tačno predvide, preciziraju i da mi kao građani i mi kao poslanici možemo da znamo na koji način se rashodi u jednoj državi prave.
Rast zarada i penzija se ograničava. Ona neće pratiti inflaciju, što u ovom trenutku može da bude izvesna ušteda ali u svakom slučaju država treba da vodi računa i o zaradama i o penzijama. U svakom slučaju, kada bude postojala budžetska mogućnost treba razmisliti da se te zarade koliko-toliko usklade sa troškovima i penzije, jer svi troškovi rastu. Inflacija je jedna od najvećih u Evropi i treba donekle sačuvati penzije i zarade od toga da ih inflacija i troškovi ne pojedu, maltene polovinu za jednu budžetsku godinu.
Kada govorim o poljoprivredi u ovom rebalansu budžeta moramo da pohvalimo da je došlo do povećanja subvencija koja je u skladu sa ekonomskim programom DSS, za šta smo se i mi zalagali i mislimo da je poljoprivreda nešto u šta država mora da investira i nešto gde treba uvek da budu veće subvencije.
Zatečeno stanje u agraru, nažalost, je adekvatno opštem stanju i stanju kojem smo zatekli i budžet u kojem je stanju i država. Prethodno ministarstvo ostalo je dužno drugi deo subvencija po hektaru, to je nekih 11 milijardi dinara. Štete koje su nastale zbog suše procenjuju se u proseku na oko 50% u odnosu na 2011. godinu. To je pre svega u kukuruzi i soji i šećernoj repi i u nešto manjoj meri na suncokretu. Procene štete od suše idu do oko jedne do jedne i po milijarde evra, tek će se znati kada se konačno bude utvrdilo.
Vidimo svi da je to jedan jako veliki problem za državu i našu poljoprivredu. Za seljaka svakako treba izdvojiti sredstva koja su predviđena za sanaciju šteta koje su nastale i mi kao Vlada treba da pronađemo mogućnost da se što više saniraju i da se obezbede sredstva koja bi mogla da doprinesu da iduće godine setva bude mnogo bolja i da se obezbede sredstva seljacima koji su ostali uskraćeni za sredstva koja nisu dobili zbog suše dobiju kroz subvencije.
U strukturi troškova na ime subvencija, koja je prilično nejasna i raspodela sredstava po toj strukturi je prilično nejasna. Na to treba obratiti pažnju i u ovom rebalansu, a naročito u budžetu koji će se praviti za iduću godinu i koji će nas u DSS biti akt, autentični akt ove Vlade i kroz koji ćemo mi moći da vidimo i da kritikujemo i videti pravu ekonomsku politiku Vlade.
Što se tiče subvencija u poljoprivredi, dolazimo u situaciju da se subvencioniše gorivo u iznosu od 50%, odnosno 75 dinara otprilike. To se subvencioniše na način da će poljoprivredni proizvođači morati na pupmi da plate punu cenu koštanja, a država će naknadno da im subvencioniše. To je jedna neizvesnost za ovaj vid subvencije i neprecizno rešenje. Stoga smatramo da rešenje koje je bilo i u prethodnoj Vladi, kada su dobijani bonovi koji su omogućavali da se odmah plati manja cena goriva, bilo nešto bolje rešenje i treba razmisliti da li se uvesti neko rešenje koje je prihvatljivije i bolje za poljoprivredne proizvođače, a ne samo za Vladu i ministarstvo.
Slično je i sa đubrivom, gde država daje subvencije 12.000 dinara po hektaru, ali na paritetima seme za repromaterijal, tako da opet poljoprivredni proizvođači ostaju najviše uskraćeni ili ostanu kratkih rukava, jer organizatori proizvodnje uzmu i do 20.000 dinara po hektaru. Jedan deo subvencija od proizvođača prelije se u džepove trgovaca i to nije nešto što je za pohvalu. Tu treba pogledati i naći neko rešenje koje bi bilo prihvatljivo za poljoprivredne proizvođače. Kada govorimo o privredi, tu su predviđena sredstva za tri namene za eksproprijaciju, subvenciju i budžetske kredite. Predviđena su sredstva za subvencije koje bi omogućile da se nastavi sa izgradnjom Koridora 10, 11 i državnog puta Kragujevac – Batočina, izgradnjom mosta Zemun – Borča.
Moram ovom prilikom da napomenem da je prošla Vlada poništila koncesioni ugovor o gradnji autoputa na deonici Horgoš – Požega iz samo njima znanih razloga. Prosto, da je taj koncesioni ugovor ostao na snazi mi bi danas već imali dobar deo puta urađen i to o trošku ne države, nego o trošku koncesionara, ali poništavanje tog ugovora o koncesiji je samo odložilo početak projekta i doprinelo tome da građani Srbije ne mogu bezbedno da putuju od Horgoša do Požege, od Beograda do Požege.
Povećanje subvencija je nešto što je dobro. Povećanje subvencija za privredu je isto dobro i to je nešto što je potpuno prihvatljivo, da država mora da pomogne privredi, ali da pomogne na način da to opet ne završi u džepovima onih koji su uvek prvi u redu za ove subvencije, to se unapred zna, desetak firmi u Srbiji koje uvek stoje prve u redu da pokupe subvencije, već da subvencije stignu do onih koji zaista nešto rade i kojima zaista trebaju.
Ono što je dobro to je da su obezbeđena sredstva za dokapitalizaciju "Komercijalne banke". Prosto, treba sačuvati jednu banku i voditi računa o jednoj banci u kojoj će država imati ozbiljno učešće, ali da postoji kontrola, da ne bismo dolazili u situaciju, kao što je neko pomenuo, sa "Agrobankom" i sa drugim bankama koje će možda tek biti na dnevnom redu kao problematične.
Dobro je što nema otpuštanja u javnom sektoru, ali ono što moramo da kažemo to je da pokrivanje deficita koje će biti oko 115 milijardi dinara je nešto što je za nas krajnje sporno. Emitovanje hartija od vrednosti u dinarima sa velikom kamatom je nešto što mi kao stranka smatramo da je loše zato što je to veliki iznos kamate i potpuno nepovoljno, a još je gore zaduživanje u stranoj valuti na stranom tržištu, gde država garantuje kamate u stranoj valuti, a naravno poreski prihodi idu u dinarima. To je jedna nekontrolisana suma koja može da znatno istopi državne rezerve i da napravi problem državi.
Da zaključim pošto imam još malo vremena, Srbija mora da se okrene unutrašnjem razvoju, povećanju zaposlenosti i razvoju domaće privrede. Da bismo to ostvarili neophodno je ulaganje u četiri ključne grane, a to su građevinarstvo, poljoprivreda, infrastruktura i energetika.
Mi kao stranka smo u kampanji govorili da sredstva treba tražiti ne samo u MMF i u Svetskoj banci, pre svega u Ruskoj Federaciji, Kini i drugim zemljama, koje imaju sredstva. Videli smo da je Ruska Federacija prva koja je spremna da pomogne državi i Vladi sa milijardu evra, što za budžetsku potrošnju i sa više milijardi vezano za investicije, tako da ideje i predlozi koje smo davali u samoj kampanji su sada dobili punu afirmaciju. Prosto, to je način i put kojim država treba da ide. Veća saradnja sa Rusijom podrazumeva primenu sporazuma o slobodnoj trgovini, koji imamo jedini u svetu i koji će biti dobar argument i za sam "Fijat" o kome se ovde toliko priča. Jedan od argumenata za pravljenje same fabrike "Fijat" je bio taj sporazum i insistiranje "Fijata" da se automobili stave u sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom, što bi doprinelo još većoj proizvodnji "Fijata" i popunjavanju deficita budžeta i spoljnotrgovinskog deficita.
Predlozi DSS su stari i davani su i prošloj i ovoj Vladi, a to je da se formira razvojna banka, da se formira izvozna banka, razvojna banka od Fonda za razvoj, izvozna banka, interventni fond za pomoć velikim privrednim sistemima koji su neophodni.
Ono što nam u ovom trenutku treba to je raskid sa politikom koju smo imali poslednje četiri godine, sa politikom u kojoj Evropa nije imala alternativu, u kojoj sve nije imalo alternativu, osim Srbije. Mislim da je konačno vreme da u Srbiji i u ovom parlamentu Srbija nema alternativu i da na taj način krenemo da kreiramo budžet Srbije i politiku, ne samo u oblasti ekonomije, već i nacionalnu politiku, a to je da Srbija nema alternativu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dejan Radenković. Izvolite.

Hvala, predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, usvajanjem današnjeg seta izmena i dopuna zakona, obavljam ono što je već bilo jasno još u proleće ove godine, a to je da uskladimo želje i mogućnosti.
Za razliku od nekih bitnih tj. nekih ranijih rebalansa, ovom prilikom nije reč samo o tehničkom pitanju koje rešava problem nemogućnosti preciznog planiranja budućnosti u ovim turbulentnim vremenima u kojima se nalazimo, već je pre svega reč o jednom zakonu koji će umnogome odrediti izglede za ozdravljenje javnih finansija.
Još uvek mi je u sećanju izlaganje poslaničke grupe SPS-JS prilikom rasprave o budžetu za 2012. godinu, kada smo istakli da kakva god bude naredna vlada i skupštinska većina, će biti moguća samo minimalna odstupanja od politike dugoročnog razvoja Srbije. To je podsećanje da su u Srbiji definitivno uspostavljeni neki razumni okviri u kojima se može kretati ozbiljna rasprava o ekonomskoj politici, odnosno da pitanje deficita budžeta nije samo uzimanje velikih makaza kojima se seku rashodi, ili hemijsko traženje nekih rešenja i način da se namaknu prihodi bez razmišljanja o dugoročnim posledicama sa kratkoročno atraktivnim merama i potezima.
Želeo bih da istaknem da ne želimo da okrećemo leđa svemu onome što je urađeno za vreme prošle vlade, posebno ne ono što smo mi uradili i za šta smo jasno nagrađeni od strane građana, koji su jedino merodavni da ocene rad svakog javnog zvaničnika. Mislim da ne treba ni da obećavamo nešto što je nemoguće ne bi li stekli neke dodatne poene zarad bolje rejtinga, kako kod birača tako i kod interesnih grupa, bilo domaćih ili stranih.
Postoji nešto što je realnost, ona je pred nama i u toj realnosti se radi ono oko čega se može postići konsenzus. Zato je ovo jedino ispravno rešenje. Tvrdnje da postoje načini koje u teoriji bolje rešavaju probleme srpskih javnih finansija, mogu da kažem da su kratkoročnog stava i mislim da jednostavno moramo da razmišljamo na merama kratkoročnog i dugoročnog privrednog razvitka, u tom smeru. Takve tvrdnje su političke, a mogu da kažem u svakom drugom smislu i nezdrave.
Evidentno je da se strateško usmerenje politike jednog društva zasnivaju na mnogobrojnim kompromisima koje društvu daju stabilnost. Ta stabilnost danas je mnogo bitnija od gubljenja mogućnosti da se u nekim trenucima naprave partikularno jači iskoraci. Takođe, imajući u vidu da SPS je dala značajan deo u izradi, kako rebalansa tako i strukturnih mera u nekim stvarima, odričući se svojih rešenja.
Izneću neke predloge koji bi mogli biti korisni za budžetiranje 2013. godine. Ako se setimo preporuka Fiskalnog saveta, možemo samo reći da se sada uvažavaju suštinske primedbe koje je savet iznosio i ove a i protekle godine. One se u najkraćem svode na to da je za dugoročnu fiskalnu stabilizaciju, izbegavanje platno-bilansnih kriza neophodno da Srbija otpočne i odlučno realizuje strukturne reforme. Set zakona koji je ovde na razmatranju je početak jednog mukotrpnog puta koji će na kraju za rezultat imati javne finansije koje su rešenje a ne izvor problema, kao do sada.
Srbija ima određene probleme, nisu nam ti problemi pali sa neba, niti je isključiva zasluga prošle vlade. Čisto je politikanstvo za sve zasluge za današnje stanje prepisati bilo kojoj organizaciji, pojedincu ili stranci. Mislim da jedino problemi mogu da se reše tako što se izbegavaju paušalne ocene ili da se traži žrtveni jarac. Kao najveći problem u Srbiji se navodi javni dug. Dug jeste problem, ali Srbija je daleko od bankrota. Ponekad mi se čini da teoretičari priželjkuju propast. Naš dug je veliki zato što je delom posledica deficitarnog ublažavanja posledica krize. U sprovođenju strukturnih reformi, deficit će postepeno biti umanjen, a verovatno i potpuno eliminisan, a dug kao procena bruto-društvenog proizvoda će verovatno početi da stagnira ili da se smanjuje.
Srbija je jako daleko od učešća duga u BDP koji imaju neke zemlje na koje se mi ugledamo, a i dalje je jedino visina duga ono što nas preporučuje i kvalifikuje za članstvo u evro zoni.
Najnovija linija finansiranja za podršku budžetu pokazuju da smo još daleko od zemlje koju niko neće da finansira pod razumnim uslovima. Niko ozbiljan ne smatra da se relativno povoljne linije finansiranja mogu dobiti na osnovu bilo čega osim sigurnosti da će one biti vraćene. Moramo da kažemo da nema te bratske ljubavi koja će baciti novac u bunar.
Poštovane kolege i koleginice, izmene Zakona o budžetskom sistemu su istinski sistemski zahtev kojim se jasno definišu javni prihodi, a to su pod jedan, porezi, pod dva doprinosi, pod tri neporeski prihodi, u koje spadaju takse, naknade, kazne, upotreba javnih dobara, pod četiri samodoprinos, pod pet donacije i transferi, pod šest primanja države, u koja spadaju prodaja imovine i zaduživanje. Isto tako, sa ovim zakonom se i jasno definišu poreski oblici kao što su porez na dohodak, na potrošnju, na dobit i na imovinu.
Moramo da istaknemo, kada je reč o taksama, pošto to jeste bio predmet rasprave juče, ali ja moram da napomenem da konačno taksa sada naglašava cenu usluge koju pruža država i može se odrediti samo u skladu sa troškom pružanja te iste usluge. Takse nisu način da se namakne koliko treba i kad treba. Takse se sada mogu uvoditi samo zakonom. Tu su i bili najveći problemi za prostor za parafiskalne mere. Takse često nisu imale veze sa troškom države za pružanje usluga koje se plaćaju.
Sledeći logiku da je za fiskalnu konsolidaciju na dugi rok potrebno uvažavati interese onih koji pune budžet, nova rešenja predviđaju ukidanje republičkih i lokalnih taksi. Ukida se taksa za isticanje firmi na mala preduzeća. Ukida se komforna metoda obračuna poreske zatezne kamate, pa se sada i za poresku zateznu kamatu koristi prost interesni račun, odnosno, moramo da kažemo da nema više famozne kamate na kamatu.
Promena Zakona o budžetskom sistemu je bitan iskorak, ne samo zato što se smanjuju nameti privredi i približava nas optimalnom poreskom opterećenju, nego i u smanjenju troškova nepotrebne i štetne administracije.
Jedna od velikih zamerki ozbiljnih investitora u Srbiji oduvek je bio nedostatak predvidljivosti u sferi naših javnih finansija, što ih je konsekventno lišavalo mogućnosti realnog i kvalitetnog planiranja. Najveći dobitak se ne meri u novcu kojeg će privreda i građani sada uštedeti, nego u spašenom vremenom, izbegavanju besmisleno složenih procedura za jednostavne stvari, kao što imamo, na primer, registraciju vozila.
Takse koje po samoj svojoj prirodi to nisu, postaće porez. Nema više skrivanja. Odustaje se od drakonskih kazni za prekršaje. Bitno je shvatiti da nemamo radnih mesta u izobilju i da kazna mora biti nešto što odgovara težini prestupa. Jer, kada kaznite vlasnika ili odgovorno lice, u stvari kažnjavate i one koji svoju platu zarađuju na istom mestu. Moram da istaknem da prilikom javne rasprave koja je povedena na tviteru, gde je i ministar vrlo često prisutan, kada je uz predlog da se ovi kažnjavaju zatvaranjem radnji, ministar je prihvatio to kao dobar predlog i ja mu se ovom prilikom zahvaljujem.
Istakao bih i ono što je bila tema i proteklog dana i na prethodnoj tački dnevnog reda, a to je da se predviđa da će plate u javnom sektoru i penzije da porastu za 2% u oktobru i 2% u aprilu naredne godine, a da potom rastu u skladu sa inflacijom, a kada budemo došli do te zelene grane, u skladu sa inflacijom i polovinom rasta BDP. Ovim će plate i penzije u narednih godinu dana postati značajno manje od inflacije, koja se očekuje da bude na nivou oko 10%, odnosno, doći će do značajnog realnog smanjenja plata i penzija. Ovo je mera koja najbolje demantuje one koji govore da ne postoji spremnost za bolne rezove.
Ako se apostrofira 13. penzija, onda treba istaći i da se ovim merama vrednost penzija u stvari realno snižava, ali i da se štiti standard onih koji imaju najmanje. Ako se na to dobiju i druge mere države kojima se štiti standard, kao što su intervencije na tržištu osnovnih životnih proizvoda, mere usmerene na neutralisanju porasta cena životnih namirnica, set mera kojima se širok set proizvoda i usluga čini dostupnijim ugroženim grupama. Pravilan zaključak je da će te mere zaštiti nivo standarda onih koji imaju najmanje.
Isto važi i za zaposlene u javnom sektoru, s tim što i ovde, pored onoga što sam već izneo o zaštiti standarda, i ranije nije bilo formalnih problema da se nagrade najbolji, ali je bilo nedostatka volje.
Dakle, malo realnosti i razumevanja za najugroženije je nešto što je neophodno ovom našem društvu, baš kao i svesti da se u jednom određenom roku svi moramo žrtvovati da bi nam na srednji, a posebno na dugi rok, bilo bolje.
Ono što bi možda bila bolja mera nakon ovog prvog paketa je da se umesto jednog ad hok kriterijuma najniže penzije napravi ozbiljna socijalna mapa i identifikuju najugroženiji penzioneri. Ne treba imati mnogo pameti pa shvatiti da neko može imati minimalnu penziju, a veliku imovinu i velike ukupne prihode domaćinstva, dok neko sa neznatno većom penzijom može biti u stvarno velikim i neizdrživim problemima.
Ovim zakonskim merama predviđa se i mnogo rigorozniji odnos kada su u pitanju najveće plate u javnom sektoru. Razmišlja se o mehanizmima nagrađivanja onih koji su najbolji. Tu se krije ključ u onome što treba da se radi u budućnosti. Javni sektor mora imati više logike privatnog sektora, kada je u pitanju nagrađivanje i kada je u pitanju merenje rezultata.
Ovom prilikom bih ukazao na dva izazova. Prvi izazov je - stopa PDV se povećava sa 18 na 20% i to je mera koja je mnogo poštenija od demagoškog isticanja da PDV ne treba povećavati. Uvodi se plaćanje PDV za obveznike sa prihodom manjim od 50 miliona dinara po naplati. Ovo je u osnovi dobra mera, ali mi smatramo da je potrebno da ona bude praćena i mehanizmima koji će sprečiti zloupotrebe kroz kombinovanje firmi koje plaćaju po naplati i firme koje plaćaju po fakturi.
Navešću primer da ako firma po naplati izda fakturu firmi po fakturi, firma po fakturi odmah iskoristi povraćaj. Firma po naplati nikad ne naplati fiktivnu fakturu. Stoga je neophodno da se u najkraćem roku dodatno posvetimo problemu efikasne i brze naplate potraživanja, jer će u suprotnom biti problema sa ovom merom.
Drugo, uvedena je mogućnost kojom određene kategorije kupaca dobiju povraćaj akciza na naftne derivate. Ovo je izazovna mera, jer sa jedne strane otvara prostor za zloupotrebe ako se loše implementira, a sa druge strane omogućava da se sačuva standard građana i neutrališu efekti rasta cena sirove nafte i depresijacije dinara.
Ovaj set mera na svu sreću jasno govori o tome da je konačno izbegnuta pogubna praksa da se fiskalni problemi rešavaju tako što se pokušavalo prikupiti od onoga, od privrede, koja je u lošem stanju i koja objektivno nije u stanju da više doprinese prihodima države. Ovim merama se počinjemo baviti stvarnošću, odnosno time da preduzeća i preduzetnik mogu da se pozicioniraju i u sivom i u regularnom sektoru, a da država treba da pruži kredibilne šargarepe, a i realne batine, tj. uverljive, da bi poslovanje u sivom sektoru bilo izuzetak a ne praksa.
Mnogo je još stvari koje su pred nama, a koje će pomoći u budžetiranju za 2013. godinu. Sigurno se može uštedeti na stavkama čija je namera krajnje uopštena. Bolje korišćenje državne imovine je dobar put, transparentnije i efikasnije javne nabavke - takođe, revizija nekih prava – takođe. Ima mnogo mogućnosti da Srbija postane efikasnija država od predsednika na vrhu, pa do mesne zajednice. To sam istakao ne tako davno, a to je da bez istrajnog rada na srednji i dugi rok neće biti rešenja.
Nema instant recepata za složene probleme. Ako neko i veruje u tako nešto, mi kao državotvorna stranka, koja je u stanju da nađe zajednički jezik sa gotovo svim akterima na političkoj sceni, znamo da to nije istina. Neke stvari su jednostavno odveć kompleksne, pa se ne mogu lomiti preko kolena, a da se Srbija sačuva kao zajednica i da bude država. Dakle, problema ima i dalje. Radimo na njihovom rešavanju. Nastavićemo dalje.
Da završim sa kombinacijom nedavne istorije i skorašnje budućnosti. Nema mnogo manevarskog prostora za iskakanje iz pravaca koji smo zacrtali. Ono što bi trebalo postići jesu sve kvalitetnije javne finansije, sve bolja podela odgovornosti između privatnog i javnog sektora i jasan društveni konsenzus o bitnim pitanjima. Zahvaljujem se.