Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Devetog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2012. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 84 narodna poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 96 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Da li neko od predsednika odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje, u skladu sa članom 287. Poslovnika?
Gospodin Saša Dujović ima reč. Izvolite.

Moje pitanje je upućeno Ministarstvu rada i socijalne politike koje je nadležno za boračko-invalidsku zaštitu i odnosi se na sledeće: Kada će i kako će Ministarstvo rada i socijalne politike rešiti problem ratnih veterana u Srbiji koji ovih dana polako izlaze u žižu javnosti po nekoliko osnova.
Pre svega, Međunarodni sud pravde u Strazburu je doneo jednu presudu kojom se prava ratnih veterana u Srbiji u potpunosti vraćaju u nadležnost naših pravosudnih organa, međutim, sa jasnom odlukom da je u pitanju diskriminacija ranije donetih presuda a samim tim da država Srbija ratnim veteranima treba da isplati zaostale dnevnice i uskladi sve svoje obaveze prema ratnim veteranima. To će verovatno po budžet Republike Srbije u narednom periodu, pretpostavljam u 2013. godini, biti izuzetno veliki udarac i dovešće do neplaniranih sredstava, verovatno, koje će iz budžeta morati da se isplate ratnim veteranima.
Da bi sve to bilo predupređeno, u nekoliko navrata, tačnije pet puta, je u ovaj dom dolazio Predlog zakona o boračko-invalidskoj zaštiti i pet puta je zbog raznih političkih nesuglasica on iz ove skupštine povlačen. Jednostavno, Zakon o boračko-invalidskoj zaštiti, koji reguliše i prava veterana, važi od 1998. godine. Danas taj zakon više nije primenjiv u punom kapacitetu i potrebe su da se donese novi.
Pitanje je – kada će Ministarstvo izaći sa predlogom Vladi ili Skupštini da se donese Zakon o boračko-invalidskoj zaštiti i da li će tim zakonom biti obuhvaćeni i ratni veterani, kako bi izbegli sve one spekulacije i mogućnosti da se ratnim veteranima opet pripiše da su neko i nešto što ruši ugled ove države, a oni to nisu i mi smo dužni da to priznamo.

 Zahvaljujem se. Reč ima Judita Popović.

Hvala vam gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, postavila bih pitanje Vladi. Pitanje bi glasilo - šta Vlada namerava i šta će Vlada preduzeti kako bi rešila određene probleme koji su nastali kada je Ustavni sud 10. jula 2012. godine ocenio neustavnost nekoliko odredbi u pogledu Zakona o utvrđivanju nadležnosti Pokrajine Vojvodine.
Naime, ta odluka je jedna u nizu odluka koja predstavlja samo kontinuitet jedne pogrešne politike države Srbije prema AP Vojvodina. Ta pogrešna politika rezultirala je konstantnim ekonomskim padom u Pokrajini Vojvodini. konstantnom propašću, koja, u stvari, ne koristi ni državi Srbiji, a normalno da šteti Pokrajini Vojvodini.
U čemu se sastoji to što ugrožava Republiku Srbiju, što je sadržina Zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine? Da li ugrožavaju bebe? Da li ugrožavaju porodilje? Da li, dakle, ugrožava jedna prava socijalna politika koju bi pokrajina Vojvodina mogla da vodi ukoliko ima određene nadležnosti i u tom pitanju, a to joj je osporeno ovom odlukom Ustavnog suda?
Da li se ugrožava državnost Republike Srbije ukoliko Vojvodina vodi odgovornu agrarnu politiku, a pri tom je i kreira, a ne trpi samo posledice jedne pogrešne agrarne politike? Da li ugrožava državnost Republike Srbije ukoliko Pokrajina Vojvodina prepusti određene nadležnosti nacionalnim savetima, a podsetila bih vas da je upravo Skupštine Republike Srbije izglasala Zakon o nacionalnim savetima.
Dakle, sve su to pitanja na koje očekujemo odgovore. Očekujemo odgovore zato što više vremena nema.
Dvadeset godina pogrešne politike je previše. Previše zato što se ona nastavlja, nigde se nije zaustavila. Možda se pokušalo u prethodnoj Vladi, međutim očigledno da to nije bilo dovoljno. Sistemski se ne rešavaju neka pitanja. Kako se promeni koja vlast, u tom slučaju se u stvari samo pogoršava odnos centralne vlasti prema Pokrajini Vojvodine.
Prema tome, ključna pitanja su ovde da li se razmišlja o tome da se napravi jedan politički konsenzus da se promeni Ustav i da se promeni ustavni položaj Pokrajine Vojvodine? Ključno pitanje je da li se vodi računa o tome da će Evropska komisija uskoro da da svoje mišljenje na koji način se odnosi Republika prema svojoj Pokrajini Vojvodine? Da li će u tom izveštaju da stoji da je i ono što je simbolički dato Pokrajini, sada biti oduzeto, odnosno što je faktički već oduzeto?
Da li to znači da Srbija uprkos jednom zalaganju za decentralizaciju, u stvari preuzima kurs za i te kako ozbiljnu i dalju centralizaciju ove države? Dakle, Vojvodina trpi sva ova lutanja i sve ove pogrešne korake koji se, u stvari preduzimaju i mislim da je došlo vreme da se konkretni problemi rešavaju, a da se ne prepusti ovakvoj jednoj stihidnoj, jednoj uobičajenoj slici koja se šalje i za našu javnost i prema svetu, da Srbija ne odustaje od toga da ima jednu jaku centralnu vlast, a da pokrajina za nju predstavlja više koloniju nego bilo šta drugo.

Hvala.
Sledeći, Dušan Milosavljević, izvolite.

Poštovana potpredsednice, želim da postavim pitanje republičkoj vladi i Ministarstvu zdravlja da li ima nameru da spreči odlazak najpametnijih, mladih, završenih studenata medicine, mladih lekara, mladih inženjera, mladih radnika u inostranstvo?

Kao profesor Medicinskog fakulteta i kao predsednik Republičkog odbora Skupštine Srbije za zdravlje i porodicu, želim da obavestim i republičku vladu i želim da obavestim i građane Srbije da imamo primera da ogroman broj mladih lekara napušta Srbiju i nalazi zaposlenje u Nemačkoj. Reći ću vam da na birou u Nišu imate više od 500 lekara koji čekaju posao na birou, u Beogradu više od 2.000 lekara čeka posao na birou, dok trenutno u Srbiji imate tzv. "skaute" nemačke agencije koje traže najbolje naše lekare i kojima garantuju posao i zapošljavaju ih i odvode ih u Nemačku da rade i da leče nemačke građane.

Kao narodni poslanik DS se zalažem da najbolji lekari leče građane Srbije, a ne da leče građane Nemačke ili građane Austrije, ili neke druge zemlje. Država Srbija je uložila ogroman novac u edukaciju tih mladih ljudi i država Srbija mora da vodi računa o njima, da im nađe načina da nađu posao, a ne da gleda kako ta deca odlaze, kako napuštaju Srbiju. Upravo zbog te nebrige i Ministarstva zdravlja unazad 15 godina je sistem zdravstva urušen, ugrožen i mislim da je jedan od načina da se nađe sistemski način kako da rešimo problem zaustavljanja odlaska mladih lekara u inostranstvo.

Drugo pitanje, istom Ministarstvu zdravlja i istoj republičkoj vladi – da li nama treba B92 da rešava sistemske probleme "Borba za bebe" ili to treba država da uradi? Kakva je to država Srbija kada na humanitarnim akcijama rešava strateške probleme u sistemu zdravstva? Da li država Srbija nema sluha da obezbedi inkubatore za decu, nego to treba da radi neka TV kuća? Sa divljenjem pozdravljam inicijativu TV B92 i svaka im čast na inicijativi, ali se zgražavam nad lošim radom Ministarstva zdravlja i republičke Vlade koje nije imalo sluha da problem koji postoji u srpskom društvu reši.

Drugo pitanje se ne odnosi na bebe, nego se odnosi na najteže pacijente koji umiru a Ministarstvo zdravlja i republička Vlada gleda kako se prema njima ophodimo. Navešću primer pacijenata koji boluju od malignih tumora glave i vrata, ali mogu vam reći i malignih tumora svih organa u ljudskom organizmu, koji su suočeni sa problemom da ne mogu doći na red za zračnu terapiju. U Nišu se na red za zračnu terapiju čeka dva meseca, u Novom Sadu se čeka i jače, pa vas pitam, republičku Vladu – da li je potrebno da B92 ili neka druga nacionalna televizija ponovo pokreće inicijativu da kupi aparate za zračnu terapiju, i da ovim ljudima koji su na listama čekanja pomogne i spasi život, ili je to uloga republičke Vlade?

Reći ću vam kao profesor koji je doktorirao u Cirihu, da je nemoguće da ako čekate dva meseca i kada dođete na red, da imate šanse za život. Molim republičku Vladu i Ministarstvo zdravlja da reši problem onkološkog tretmana pacijenata u Novom Sadu, Kragujevcu, Beogradu i Nišu, a ne da čeka opet neke humanitarne akcije i da neko više ima sluha nego resorno ministarstvo nego, ta republička Vlada. Hvala vam puno.

Hvala.
Reč ima Mirko Čikiriz. Izvolite.

Moje pitanje postavljam premijeru Srbije, Ivici Dačiču, i ono se tiče pitanja ratne štete koju je našoj zemlji učinila fašistička Nemačka tokom Drugog svetskog rata.
Naime, čaka je i Titova Jugoslavija, bez obzira što je sa prezirom gledala na one koji su stvorili Jugoslaviju na solunske ratnike, sa prezirom gledala na oficire i vojnike koji su zarobljeni i internirani u Nemačku, i u velikoj meri održali nemačku privredu kao ratni vojni zarobljenici. Čak je i Titova Jugoslavija postavljala pitanje ratne štete i u tom smislu, na neki način je i dobila određenu naknadu štete.
To je čuveni sporazum Tito – Brant, zaključen 1973. godine, a sastavni deo tog sporazuma je i da se veliki broj, jer tada nezaposlenih radnika u Titovom raju, preko milion radnika, da dobiju pasoše i da odu put Nemačke i zemalja EU trbuhom za kruhom.
Ono što je moje pitanje, da li je Sporazum Tito – Brant u potpunosti regulisao pitanje naknade štete, jer se ne radi samo o ratnim vojnim zarobljenicima, radi se i o naknadi štete za 1.380.000 poginulih civila, za 425.000 radno-onesposobljenih ljudi, za 17.000 prinudno interniranihi radnika u Nemačku, za 530.000 prinudno raseljenih radnika. Govorim o bivšoj Jugoslaviji? Naravno, pitanje sukcesije rešava koji je to broj ljudi iz Srbije i na preko 320.000 prinudno regrutovanih, preko 5.000 oficira Kraljevine Jugoslavije koji su proveli period od 1941. do 1945. godine u Nemačkoj, i preko 300.000 uglavnom srpskih i crnogorskih vojnika koji su bili ratni zarobljenici.
Naime, i Vlada Republike Srbije 2008. godine je formirala komisiju sa zadatkom da ova pitanja privede kraju. Po mojim informacijama, komisija se nikada nije sastajala, nije čak dobila ni prostorije za rad, ni sredstva za rad. Čuo sam čak da su neki članovi komisije i preminuli, pa je moje pitanje šta je uradila komisija koju je formirala Vlada Republike Srbije 2008. godine, po ovim pitanjima?
Takođe je pitanje za ministra Dačića, kao ministra policije, da li ima saznanja da su postojale pored regularnih udruženja, pre svega ratnih vojnih zarobljenika i mnoga udruženja i organizacije koje su ovaj težak položaj, pre svega ratnih vojnih zarobljenika i njihovih porodica, zloupotrebljavali na taj način što su uzimali određena sredstva porodicama, obećavali da će obezbediti isplatu štete, a do toga nikada nije došlo?
Treba takođe napomenuti zarad javnosti da su čak i neke nemačke firme dobrovoljno isplaćivale određene iznose ratnim vojnim zarobljenicima, ali ono što je interesantno, što je matrica koja traje od 1945. godine pa na ovamo, da samo tri kategorije stanovništva nisu ostvarile nikakva prava na naknadu štete. Tito je naplatio deo ratne štete, ali je on to uložio u privredni razvoj i u industrijalizaciju itd. Ni dinara nisu dobili ni ratni vojni zarobljenici, ni njihove porodice. Tri kategorije ljudi nikakve koristi od države nisu imale. To su pre svega solunski ratnici, to su zarobljeni oficiri i vojnici Kraljevine Jugoslavije i to su Ravnogorci.
Mislim da je zadnje vreme da sva ova pitanja stavimo na dnevni red, da ne pravimo diskriminaciju između ljudi koji su bili pripadnici vojske Kraljevine Jugoslavije i eventualno pripadnika partizanskog pokreta koje je Tito, pre svega zbog toga što su okupirali Srbiju, što su nasilno promenili društveni politički sistem, što su izazvali bratoubilački rat, što su ekonomski unazadili zemlju i upropastili perspektive ove zemlje, Tito ih je bogato nagradio.
Znači, moje pitanje je – šta je uradila državna komisija koja je formirana 2008. godine po ovom pitanju? Hvala.

Hvala.
Reč ima Marko Jakšić. Izvolite.

Poštovana predsednice, moje prvo pitanje je sledeće.
U oktobru mesecu biće tačno 100 godina od početka Balkanskih ratova, koji su kruna pre svega oslobodilačkih ratova Srbije, koji su krenuli negde 1804. godine, a završili se 1912. godine. Mislim da je to značajan datum srpske istorije i da bi ovaj visoki dom srpske sabornosti trebalo da obeleži tako blistave trenutke srpske istorije.
Sa druge strane, samo da vas podsetim da su ti ratovi završeni Londonskim mirom, kojom su državi Srbiji priznate pre svega tzv. oslobođene teritorije stare Srbije, gde spada Kosovo i Metohija. Nažalost, tokom cele 2012. godine imamo prilike da gledamo muk, da ne kažem strepnju ili zebnju javnosti u Srbiji koja jednostavno ne želi da obeleži ovaj značajan datum srpske istorije. Lično verujem da najveći deo poslanika ovde prisutnih smatra da su Balkanski ratovi pre svega bili oslobodilački, ne imperijalni. Iz tog razloga pretpostavljam da će i ova skupština i njen predsednik u oktobru mesecu na pristojan, prikladan način obeleže blistave trenutke srpske istorije.
Drugo moje pitanje je takođe upućeno predsedniku Skupštine Srbije. Imam više molbu ili zahtev, pre svega čelnih ljudi institucija srpske države, koji žive na prostoru Kosova i Metohije, počev od predsednika opština, dekana, direktora javnih i prosvetnih ustanova, da jednom mesečno imaju susrete sa predsednikom Skupštine Srbije, da onda mogu na klasičan, realan način da mu kažu probleme sa kojima se oni sreću i sa kojima im dolaze. Pretpostavljam da će predsednik Skupštine Srbije imati sluha da ove ljude primi.
Sigurno je da je u prethodnom sazivu predsednica Skupštine Srbije imala kontakte sa ljudima sa Kosova i Metohije, doduše, više sa onima koji su u institucijama samoproglašene države Kosovo, valjda i na taj način rizikujući da prizna još jednu albansku državu na Balkanu. Razumljiva mi je bila ta politika, imajući u vidu da je ona vršena pod devizom da EU nema alternativu. Pretpostavljam da novi predsednik Skupštine Srbije ima devizu da samo Srbija alternativu nema i da će da izađe u susret ovim ljudima koji tako željno čekaju glas i mir iz države Srbije, da ih on makar jednom mesečno primi i sasluša, gde bi na korektan i realan način mogao da čuje zebnju i glasove Srba sa Kosova i Metohije.