Dame i gospodo narodni poslanici, naravno, vratio bi se na tačku dnevnog reda, verovatno najbitniji zakon koji usvajamo do Nove godine, do novog rebalansa. Naravno, postavio bih pitanje koje su postavile neke kolege – zašto danas ovde nije premijer, zašto nisu svi ministri i da li za njih postoji nešto bitnije od ovoga o čemu se danas odlučuje u Narodnoj skupštini Republike Srbije i o čemu se raspravlja?
Naravno da je premijer i posle kampanje bio u svojevrsnoj kampanji i da je slao poruke i finansijskom sektoru i javnosti, kao i izjave o budžetu koje su velikoj meri u suprotnosti sa onim što je pričao gospodin Dinkić i što priča guvernerka. Očigledno je da Vlada u tom delu ne deluje kao tim, ali naravno da će imati priliku sa budžetom i sa tim srednjoročnim pravom fiskalne konsolidacije da pokažu svu ozbiljnost i svu odgovornost, budući da je i sam gospodin Dinkić rekao da nije zadovoljan rebalansom budžeta. Mi to možemo razumeti, nismo zadovoljni ni mi i onda ne vidimo ni jedan jedini motiv i ozbiljan razlog da za budžet, kojim ni sam ministar finansija nije zadovoljan, mi glasamo.
Sa druge strane, složio bih se sa kolegom iz vladajuće većine, da ne treba zaista ovde da se vodi rasprava o tome ko je bio krivac u prethodnoj i prethodnim vladama, jer 12 godina nakon petooktobarskih promena mi možemo samo da konstatujemo nekoliko činjenica oko kojih ćemo se svi saglasiti. Mi smo društvo koje je kroz proces tranzicije prošlo, čini nam se, na najgori mogući način i mi smo društvo koje nije propustilo šansu da propusti svaku šansu. Mi smo društvo koje je sve reforme radilo parcijalno, nije radilo sveobuhvatno. Pokušali smo da budemo veći katolici od pape. Nismo išli onim putem kojim su išle druge zemlje koje su prošle kroz tranziciju na mnogo bolji način. Rezultat toga je da danas imamo najveću stopu nezaposlenosti u regionu, izuzev, čini mi se, Bosne i Hercegovine i Makedonije, da nam je nizak kreditni rejting, da nemamo dovoljno ni stranih ni domaćih investicija, da nas MMF tretira da smo maloletni, da izmene Zakona o Narodnoj banci i Svetska banka i MMF i Evropska komisija ocenjuju lošim, a odgovor građana Srbije na sve to je apatija i demoralisanost.
Naravno da se postavlja pitanje šta se može uraditi? Čini mi se da je to ono što treba da bude fokus naše diskusije. Srednjoročne mere fiskalne konsolidacije, o kojima se priča, novi budžet, koji će napraviti radikalno bolji zaokret u odnosu na sve budžete posle 2000. godine su nešto u šta mi sada treba, ne sumnjajući u dobru nameru ministra finansija, da poverujemo i da eventualno zbog tog obećanja, da će sledeći budžet ispraviti sve ono što ne ispravlja ovaj rebalans, damo poverenje na blanko.
Naravno da je takvih obećanja bilo svih ovih 12 godina i da je nekako uvek za sve što se loše dogodilo bio kriv neko drugi. Mi ćemo sa velikom pažnjom i sa velikom odgovornošću, jer ovo nije pitanje političke stranke, mislim da je ovo pitanje svih građana Srbije i pitanje Srbije, pokušati da damo naš, i danas i uvek, konstruktivan doprinos izlasku Srbije iz jako teške ekonomske situacije u kojoj se našla najviše zahvaljujući samoj sebi.
Čuli smo juče premijera da sada nije vreme za štednju. To je prosto neverovatna izjava. U uslovima svetske ekonomske krize, kada mnogo bolje i uređenije zemlje i ekonomije i mnogo bogatija društva stežu kaiš do maksimuma, mi dobijamo jednu populističku, demagošku izjavu da nije vreme za štednju. Mislimo da je vreme za štednju, za ozbiljnu štednju i da se i sa ovim budžetom i te kako može dosta toga uštedeti.
Recimo, niko nije pomenuo da se u rebalansu povećavaju značajno sredstva u odnosu na postojeći budžet za mnoga ministarstva, recimo, za Ministarstvo odbrane za 7,9 milijardi dinara, spoljne poslove 1,2 milijarde, Ministarstvo pravde 4,8 milijardi itd, Kancelarija za Kosovo i Metohiju 2,4 milijarde, ali i Kancelarija predsednika Republike i predsednika Vlade, a mi mislimo upravo da treba krenuti od predsednika Republike, predsednika Vlade, koji upravo umanjenjem budžeta za njihove kancelarije treba da daju i da pošalju najbolju poruku i ostalima kako treba da se štedi.
Mislim da je vreme, ministre, i Vlada to može da uredi putem neke uredbe, jednostavno da donese uredbu da počne da se štedi na svim nivoima. Evo, počeću od nekih najbanalnijih primera. Mi smo svedoci da je zadnjih godina, u uslovima u kojima je društvu bilo sve teže, moda bila sve izraženija da sva manje-više javna komunalna preduzeća, mesne zajednice, opštine i gradovi uvode tzv. slave preduzeća, slave mesnih zajednica, slave gradova i slave opština. Traži se najmanji povod da se napravi neki koktel, da se napravi neki banket, povećava se broj službenika automobila, neumereno se troši na svakom koraku, a to nikakve veze nema ni sa hrišćanstvom, ni sa pravoslavljem, ni sa verom, to jednostavno ima samo dodirnih tačaka sa neodgovornim trošenjem sredstava svih građana. Mislimo da sve parade i sve proslave treba svesti na minimum, da važne istorijske događaje, do kojih mi kao tradicionalisti i te kako držimo, treba obeležavati, ali na najskromniji način. Da sve delegacije, počev od skupštinskih delegacija pa nadalje, za sva putovanja u inostranstvo treba da imaju dobro opravdanje, treba da budu u najužem sastavu i troškovi treba da budu najminimalniji.
Pre dva dana sam pitao ministra finansija, vidim da nema podataka o tome, verovatno ćemo više od toga, kao po nekom pravilu, saznati večeras u emisiji Televizije "B92" - "Patriotska pljačka", o tome koliko je nekontrolisanih sredstava otišlo razmeštenim tzv. kosovskim institucijama koje se većinski nalaze po opštinama i gradovima širom Srbije, pod floskulom – očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta, da vidimo koje je opravdanje za tako neumereno i nekontrolisano trošenje narodnih sredstava.
Ono za šta se SPO i Demohrišćanska stranka zalažu i uvek su se zalagali, to je da država maksimalno pomogne svoje građane koji žive na teritoriji Kosova i Metohije i koji su u jako teškim uslovima, od bezbednosti do njihovog socijalnog i ekonomskog položaja, ali ne razumemo zašto bi neki, recimo, građanin poreklom sa Kosova i Metohije, koji je primera radi u Beogradu dobio radno mesto, uz to dobijao i tzv. kosovski dodatak. Sa kojim opravdanjem i sa kojim razlozima? Zbog toga kažem da postaje neko pravilo da i "Kolubaru" i ovo što će večeras "B92" emitovati, da nekako po pravilu pre do tih podataka dođe jedna televizijska stanica sa nacionalnom frekvencijom nego država ili Ministarstvo policije.
Šta je potrebno uraditi pored kratkoročnih zaduživanja i kratkoročnih mera da bismo mi zaista osetili boljitak i da bismo pokrenuli proizvodnju i da bi smo pokrenuli zaposlenost? Mislimo da je potrebno pre svega dugoročno finansiranje, dug sam po sebi nije opasan, ali je opasan ako sredstva pozajmljena iz kredita trošite na potrošnju, a ne na investiranje u proizvodnju i na otvaranje novih radnih mesta.
Mi ćemo pažljivo pratiti donošenje plana srednjoročne fiskalne konsolidacije i bez ikakvih sujeta, ikakvog problema sa naše strane ako smatramo da će to zaista pomoći našem društvu mi ćemo to podržati, kao što ćemo sigurno, ako se zaista ovo o čemu sve pričalo možda podržati i sledeći budžet, ali o tom potom, kada budžet bude bio na stolu.
Poljoprivreda, najveća izvozna privredna grana Srbije oronula, zapostavljena i na kolenima i prvi korak ove vlade je bio da hiljadu skoro sedam stotina poljoprivrednih inženjera koji su pre svega imali edukativnu ulogu i obavljali važne poslove u pripremi svega onoga što čeka našu poljoprivredu sa eventualnim pristupanjem EU, prvo su oni dobili otkaz. Mi mislimo da ta mera nije dobra. Naravno, da smatramo da su subvencije koje idu poljoprivredi dobre, ali po nama treba da budu još veće, zbog hiljadu i jednog razloga, ali i zbog ovih suša koje su bile ekstremne i prošle i ove godine.
Subvencije železnici? Da ne bude nova priča SPO, kad je ministar finansija bila gospođa Dijana Dragutinović, kad je gospodin Mirko Cvetković bio ministar finansija, rekao sam ono što ću sada reći. U vreme Kneževine Srbije, srpski vozovi su išli prosečnom brzinom od 35 do 40 kilometara na čas, s tim što su tada bili za to vreme železnice u potpunosti bile evropske, savremene i moderne. Sto trideset godina posle toga i posle onih obećanih projekata brze srpske pruge itd. mi i dalje imamo železnice koje voze istom brzinom u uslovima kada je svet daleko, daleko sto ili dvesta godina otišao daleko od nas, a subvencije u taj zatvoreni, tromi, zastareli, autistični, komunistički, netaknuti, u smislu reformni sistem, su i dalje ogromne i čini nam se da ni tu uopšte ne postoji dovoljna kontrola sredstava koje se daju železnici.
Naravno, da je dobra najava ministra finansija da će smanjiti porez na zarade u iznosu od 20% do 30 % što je bio naš predlog i što sam ja rekao u diskusiji od pre dva dana. Slažemo se i sa potrebom da se izvrši obimna poreska reforma, koja bi poboljšala stanje srpske privrede, kako bi proizvodnja bila jeftinija, da se izvrši reforma javnog sektora, reforma tržišta rada i sve ostale neophodno potrebne reforme ovom društvu, a verujte mi ako bismo nabrajali šta je sve našem društvu potrebno, to bi potrajalo.
Ono što je dobro to je ukidanje parafiskalnih nameta. Međutim, sa druge strane imamo povećanje PDV-a, akciza i ostalih poreza, pa samim tim čini nam se da građani u velikoj meri neće osetiti ukidanje ovih parafiskalnih nameta, raskalašnosti i veliko rasipništvo i dalje je prisutno na svim nivoima. To će po nama, a ne želimo da se desi, verovatno usloviti povećanje deficita, ponovnu potrebu zaduživanja i zemlju voditi u još veći bezdan, a samim tim mi ne možemo očekivati ni nova radna mesta, ne možemo očekivati ni nova zaposlenja i tako ćemo se vrteti u začaranom krugu.
Mislimo da zaista populizmu je došao kraj. Ovo društvo je u toj meri iscrpljeno sa razno raznim ekonomskim nedovršenim projektima da i najava ponovne reindustrijalizacije po nama treba da bude odrađena jako smisleno. Znači, treba napraviti ozbiljne studije, ozbiljne procene ekonomske opravdanosti koje preduzeće treba oživeti, kako će biti eventualno tržište, kakva će biti konkurentnost tog preduzeća, ne samo na našem, nego i na evropskom i na svetskom tržištu, pa tek onda krenuti u proces oživljavanja protiv čega, generalno u načelu nemamo ništa protiv.
Veliki su dugovi fondova, zdravstvenog fonda dobavljačima lekova, onda građevinskim firmama su veliki dugovi za puteve i stanogradnju, čak su veliki dugovi i advokatima za odbrane po službenoj dužnosti itd.
Šta nam preostaje u narednih nekoliko meseci? Preostaje nam da vidimo rezultate ove kratkoročne fiskalne intervencije. Želeli bi smo da rezultati budu dobri, ali u to sumnjamo i zbog naše procene, i zbog procene ekonomskih stručnjaka, i zbog procene MMF-a.
Premijeru bi smo poručili da bude jako obazriv u sledećim davanjima izjava, pre svega što se tiče, ekonomskog sektora, bankarskog sektora, finansijskog sektora, jer je taj sektor jako osetljiv na izjave prvog čoveka Vlade, ne samo kod nas nego svuda u svetu. Ako vi pošaljete jasnu poruku da vam MMF nije drag, da finansijski sektor pljačka, umesto da pomaže građane, onda ćete dobiti i adekvatnu reakciju sa druge strane.
Mislim da treba imati razumevanja, da je Vlada skoro formirana, da još nije uhvatila korak, da ima sasvim dovoljno vremena da se budžet za 2013. godinu pripremi na način na koji je to ministar finansija rekao i kažem, čini nam se, ako sam ministar finansija kaže da nije zadovoljan rebalansom budžeta, onda svaka ne umerena kritika rebalansa pada u vodu, jer se pravi rezultati najavljenih ekonomskih reformi očekuju u sledećoj godini. Mi ćemo tek kada budžet za 2013. godinu dobije u ruke moći ozbiljno da pričamo o ekonomskim perspektivama Srbije u narednom periodu. Hvala.