Poštovana potpredsednice, potpredsedniče, uvaženi ministre, uvažene kolege narodni poslanici, kada danas govorimo o Predlogu zakona o preuzimanju imovine i obaveza određenih banaka radi očuvanja stabilnosti finansijskog sistema Republike Srbije, ovaj zakon će ući u Ginisovu knjigu rekorda sa stanovišta dužine naziva i teško ga je stvarno zapamtiti.
Ono što moram da tvrdim jeste da razlozi za donošenje zakona, kao i ciljevi koji su postavljeni ovim zakonom, teško da bi poslanička grupa DS mogla da odbije da podrži tako nešto. Znači, stabilnost finansijskog sistema, radi se o čuvanju depozita građana, o očuvanju ili o poboljšanju likvidnosti i adekvatnosti kapitala banaka, posebno u ovom slučaju nas zanimaju one banke koje imaju javni kapital u svom vlasništvu.
Normalno, uz to, što je i u obrazloženju rečeno, a i što svi mi znamo, i u okruženju su mnoge države pomogle različitim merama da se bankarski sistem lakše nosi sa izazovima koje je ovo teško vreme svetske ekonomske krize stavilo pred privredu i pred banke.
Dokapitalizacija banaka se dešavala svuda oko nas, a činjenica je da nije samo država dokapitalizovala na neki način banke u našoj zemlji, da su to radile i druge banke čiji su akcionari privatni vlasnici, odnosno inostrane banke ili fondovi i druge institucije. Svima u ovom trenutku, ali i u načinu prikazivanja adekvatnosti kapitala u rangiranju likvidnosti klijenata itd, primena određenih novih metoda rada u banci je pokazala i na drugačiji način solventnost određenih klijenata i sve to zajedno je činilo da je bilo potrebno dokapitalizovati banke. Normalno, tamo gde država želi da sačuva većinski udeo, da ostane većinski akcionar, to država mora i da čini. Sa tog stanovišta bitno je reći da to ne može biti sporno pomoći bankarskom sektoru u teškom vremenu, posebno banke ne nose, pa ni organi banke jedini ne nose, krivicu za teško stanje u bankama.
Mnogi problemi u privredi, znači ovde direktno komuniciram sa resornim ministrom u oblasti, takođe, pored finansija i privrede, znamo koliko preduzeća koja se nalaze u restrukturiranju su upravo na teretu ovih banaka koje imaju probleme. Rešavanje pitanja restrukturiranja, znači firmi, preduzeća, društava u restrukturiranju bi rešilo i neke probleme ovih banaka i mnogo bi bolja adekvatnost kapitala bila.
Upravo sa stanovišta da su mnoge banke obezbeđene odgovarajućom kolateralom, to znači poljoprivrednim zemljištem koje se sada ne može dirati ni sa ispred stanovišta zato što su društva u restrukturiranju, a posebno banke ne bi mogle da traže stranog investitora, jer imamo zakon koji sprečava da do 2014. godine se strancima prodaje zemlja.
Ono što država izgleda sebi može da dozvoli, neki privatni subjekti su onemogućeni i u nekim drugim svojim pravima. Osnovno je i prirodno je da Vlada, pa i Narodna skupština, preduzima sve mere za konsolidaciju bankarskog sistema i na taj način preduzima mere za jačanje našeg finansijskog sistema.
Otvara se pitanje – da li je ovo tako visoko i dobro postavljeni ciljevi, da li se na ovakav način i sa ovim zakonom može to rešiti? Da li možemo pod geslom da ćemo pomoći jednoj banci na ovaj način najbrže moguće, preko noći, da li je moguće da ne sagledamo sve posledice koje ovakvo rešenje može da donese? Ovo govori sa stanovišta pravnog sistema, sa stanovišta pravne sigurnosti.
Ovim predlogom isključujemo što direktno, što indirektno minimum osam odredbi. Ove odredbe u zakonu su veoma bitne u našem pravnom sistemu – Zakon o privrednim društvima, Zakon o stečaju, tri ili četiri zakona iz oblasti iz bankarstva, dva zakona iz oblasti poreza, Zakon o obligacionim odnosima, što je za sve nas krovni zakon i zakon koji je najtrajniji u našoj zemlji.
Šta ono donosi? Nije ovo samo čistunstvo pravnog sistema radi toga što mi pravnici želimo da to sve bude uklopljeno. To je jedan normalan upad u pravni sistem, pravi veliku nesigurnost. Ta nesigurnost će se ogledati prevashodno, a u tom delu se ne slažem sa delom obrazloženja da ovaj zakon nema destimulativni karakter. Po našem mišljenju je veoma destimulativan. Zašto je destimulativan? Iz prostog razloga što znamo koliko je bitno javno-privatno partnerstvo. Ako nam je to bitno za dalji razvoj i ako je to jedan od vidova privlačenja investicija, onda kako će neko uložiti i jedan dinar više ovde, ako zna da je dovoljno jedan posto učešća države u vlasništvu da bi se zakonom ukinula sva prava koja su na osnovu ugovora zaključena. Tu više niko neće smeti da ulaže iz prostog razloga što nema nikakvu sigurnost.
Rešavanje pitanja "Nove Agrobanke" u ovoj situaciji ne znam za koga je nova. Čula sam je i u kampanji koja je bila, čula sam je i ranije. To je stara priča, svi su obavešteni, a čula sam i vas, ministre, da ste govorili u kampanji, spominjali ste je. Pitanje "Nove Agrobanke" nije novo i nije od juče. Takođe dani štednje, odnosno nedelja štednje nije nešto što nam se dešava iznenada. To je isto nešto što je očekivano.
Pitanje je sada – da li se na drugačiji način moglo ovo rešiti, ako se misli rešiti samo "Nova Agrobanka"? Da li se moglo, s obzirom da u ovom slučaju većinski akcionari su Republika Srbija kod Poštanske štedionice, što direktno, što indirektno, kako bi rekao ovaj zakon, a to znači, cirka 96% po podacima NBS, a "Nova Agrobanka" je isključivo u vlasništvu agencije. Znači, odluka Skupštine i primena svih naših zakona koji to regulišu, ne sporne su i mogle su se doneti. Takođe, u ovom slučaju mi se čini da nije sporna ni odluka NBS. Samo malo ranije da se krenulo, mogli bismo po našim važećim zakonima rešiti pripajanje "Nove Agrobanke" Poštanske štedionice. Ovako, na ovaj način zakon otvara mnogo duži period mogućnost stalnog pripajanja, spajanja i stalne nesigurnosti šta će se sutra desiti bilo gde gde Republika Srbija ima direktno ili indirektno učešće.
Da se ne radi samo o bankama gde je kontrolni paket akcija u portfelju Republike Srbije, govori činjenica da se govori o tome da Republika Srbija ima direktno ili indirektno učešće, bez ikakvih procenata. Da ne karikiram, može biti i 1% i 0,1%, dovoljno je da se ovaj zakon može primeniti.
Ono što je veoma diskutabilno jeste i činjenica da u članu 5. nije diskutabilno da država daje bespovratnu finansijsku podršku za preuzimanje banci koja je u većinskom vlasništvu države. Veliko je pitanje kakvo će opravdanje imati upravo davanje novca kod preuzimanja privatnih banaka, ovde spominjanim – francuskim, italijanskim, itd.
Članovi 7. i 8. stavljaju totalnu nemogućnost skupštine akcionara banaka koje se preuzimaju. Ona prava koja se daju banci preuzimaocu, banka koja se preuzima, praktično se izbegava sasvim skupština akcionara.
Da, treba procedura i treba neko vreme da se skupština sastaje, ali ne vidim u čemu je interes skupštine akcionara u ovom slučaju bio različit od interesa države Republike Srbije? Svima je u interesu dobro poslovanje banke.
Sagledavajući sve ovo, ovaj zakon se donosi na neodređeno. Nema jednokratnu upotrebu, niti je to zakon, kao što smo ovde već imali primere u Skupštini, da se članovi donesu sa trajanjem od 40 dana. Ovaj zakon se donosi na neodređeno vreme. Znači, on će trajati sve dok ne bude osporen od strane Ustavnog suda ili nova parlamentarna većina ga ne promeni.
Prateći pažljivo diskusiju danas što predlagača zakona i nekih kolega koji podržavaju, više se stiče utisak da ovaj zakon nije donet zbog "Nove Agrobanke", nego da je upravo namenski, u nedelji štednje donet da bi se napravila reputaciona šteta drugim bankama.
Kada kolege ovde upućene dovoljno, neupućene, koji su zakon morali da čitaju na brzinu govore o nekim stvarima oko banaka su u pravu ili nisu, mogu reći da su nekorektni, ali ministar smatram da je odgovoran ne prema delu banaka, nego prema svim bankama. Znači, reputacioni rizik je veoma bitan za rad svake poslovne banke. Ponavljanjem nekih stvari, izražavanjem sumnje direktno se utiče na likvidnost banke koja nije poželjna. Moram reći da je to provereno. Nakon svake diskusije u kojoj se neke stvari iznose, forsiraju, sumnja, ljudi plaše svaki put se vide i finansijski nažalost negativni efekti. Ono što bi u ovom kontekstu htela još da kažem je da ne mogu sve naše diskusije da budu jednokratne, ni ministra, ni poslanika. Moramo da imamo neki kontinuitet.
Ovde se spominjala mogućnost da "Razvojnu banku Vojvodine" zameni odgovarajući fond za razvoj ili drugi odgovarajući fond u Vojvodini. Znamo zasigurno da član 5. Zakona o bankama kaže da niko, a znamo ko je kreator tog zakona, ko nije je osnovan zakona ne može davati kredite. Na koji način fondovi na načinu nekog našeg dogovora ... Zašto iz oblasti privrede niko nije našao jedan zakon o mikrokreditiranju, možemo ga zvati kako god? Što bi Pokrajini omogućavali da fondovi za razvoj neometano rade bez stalnih pritisaka, da li su u skladu sa zakonom, da li su u skladu sa Statutom, itd?
Ono što je veoma bitno je da kada govorimo o nečemu što treba da pomogne bankama moramo da imamo odgovornost i da pomognemo svim bankama. Neminovno se nameće utisak da su jedne banke poželjnije, a druge manje poželjne. U obrazloženju se govori da neće narušiti konkurenciju. Kako neće narušiti konkurenciju kada se direktno sa govornice napadaju određene banke? Seje se sumnja. Čak i u buduća rešenja seje se sumnja. Da ne govorim o podacima koji su kod NBS kao službena tajna, o podacima koji još nisu dostavljeni onima kojima treba, koji ovde iznose. Prvom prilikom ću pitati gospođu Jorgovanku Tabaković, guvernerku koja se žalila pred narodnim poslanicima da ima indicija da iz NBS izlaze neke informacije koje ne bi trebale, da li i preko toga su izašle neke informacije koje su ovde saopštene ili je možda ministar zloupotrebio njeno poverenje? Hvala.