Ima opština gde nema nijednog jedinog migranta, ali će neko proći kroz tu opštinu, pa i ona treba da ima savet neke minimalne strukture.
Tamo gde postoji problem, zdravstveni problem ili ima više migranata, uverena sam da će član Saveta biti i predstavnik zdravstva.
Dakle, prosto je malo različita situacija i zbog toga je samo predlogom određen minimum.
Kao ministar zdravlja, mislim da, gde god ima potrebe, naravno da zdravstvo treba da bude uključeno.

Hvala.
Na član 12. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Bojan Đurić, Kenan Hajdarević i Judita Popović.
Vlada i Odbor za odbranu i unutrašnje poslove nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodna poslanica Judita Popović.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, Srbija zaista ima ogromno iskustvo sa emigracijom, sa izbeglicama, sa privremeno raseljenim licima, sa azilantima, lažnim ili ekonomskim, svejedno, a ima iskustvo sa funkcionisanjem Komesarijata, odnosno kolektivnog smeštaja za prihvat izbeglica.
Međutim, uprkos tom velikom iskustvu, očigledno da se nije nešto naučilo. Nisu se neke pouke shvatile i nije se shvatilo u kojoj meri migracija utiče na ekonomski razvoj i koliko je migracija od značaja za preporod, odnosno za dalje urnisanje ekonomije Srbije.
Pre svega, nije se vodilo računa o tome da se do kraja shvati i da se raspravlja o politici koja je uzrokovala tu silnu migraciju. S druge strane, kada se već desio onaj veliki broj odlaska mladih, obrazovanih ljudi iz zemlje i dolaska tako velikog broja ratom unesrećenih građana iz bivših republika SFRJ, jednostavno se nije preduzelo sve ono što je potrebno da bi se rešilo pitanje tih ljudi koji su dolazili u Srbiju i nije se rešilo pitanje njihovog smeštaja po kolektivnim centrima i nije se rešilo pitanje funkcionisanja Komesarijata.
Nažalost, kolektivni centri postoje i dalje i posle 10 godina. Nažalost, puno građana ove države i dalje žive po tim kolektivnim centrima zato što nemaju mogućnosti da iste napuste i da sebi obezbede neku egzistenciju, bar minimalnog kvaliteta, kako bi preživeli sve one strahote kroz koje su prolazili.
Eto i ovo rešenje u predloženom zakonu ne daje neku nadu da bi se do kraja shvatilo koliko je potrebno da se u ovom novom problemu ekonomskih azilanata postupi ispravno. Ako ništa drugo, ukoliko se već ne stvara neka klima ekonomskog razvoja i privrednog rasta, da se ljudima omogući da i u Srbiji pronađu svoju egzistenciju, bar da im se pomogne kada se prinudno vraćaju po nekom sporazumu o readmisiji iz država EU i to da im se pomogne u smislu toga da im se obezbedi neka odeća, obuća ili slično od strane Komesarijata ili da im se omogući da neko razumno vreme provedu u kolektivnom centru.
Dozvolićete, to je zaista ono najmanje što ova država može da učini i u sopstvenom interesu i u interesu tih ljudi koji se vraćaju iz EU.
Svi smo toga svesni koliko je beli šengen u opasnosti, upravo iz tog razloga što nemamo adekvatan odgovor na to šta učiniti da se smanji taj broj ekonomskih azilanata koji odlaze iz Srbije, a nemamo čak ni odgovor na to šta učiniti kada se ti ljudi vrate u Srbiju i kada napuste te kolektivne centre, gde 15 dana kada borave, zaista u tom vremenskom periodu ni na koji način da se snađu ili da sebe obezbede. Onda ćemo imati priliku da ponovo pokušaju da pronađu neku svoju egzistenciju u državama EU, pa ćemo da pokrenemo novi talas ekonomskih azilanata i tako u krug.
Ovaj zakon je bio potreban. Međutim, očigledno je da ne daje prave odgovore, ne daje prava rešenja, pa ćemo onda imati prilike, najverovatnije u skorom vremenskom periodu, da ponovo ovaj zakon imamo na dnevnom redu i da raspravljamo o nekim izmenama i dopunama. Ovaj zakon je stigao na dnevni red Skupštine posle 20 godina, kada su sve te migracije započele u ovakvom obimu u kom su prouzrokovale i ove današnje posledice koje ne umemo da rešimo.
Ako se toliko puno čekalo na zakon, moglo se još malo čekati, pa da se pristupilo nekom razumnijem načinu kreiranja jednog zakona za tako ozbiljnu materiju kao što su migracije. Migracije na neki način dotiču i pitanje ljudskih prava, a u velikoj meri dotiču i neka ekonomska prava koja bi trebalo da imaju svi građani Srbije.
Nažalost, ukoliko ne budemo na pravi način pristupili rešavanju pitanja ovih ekonomskih, odnosno lažnih azilanata, kako se to u javnosti predstavlja, bićemo u prilici da kršimo ljudska prava, zato što ljudska prava predviđaju, između ostalog, i slobodno kretanje i u okviru države čiji su državljani, a i slobodan prelazak granice.
Dakle, bilo koji način na koji mi budemo izabrali da rešimo to veliko pitanje odlaska ljudi iz ove države da bi se pronašla neka ekonomska budućnost, moramo da vodimo računa da se harmonizuju i potrebe za građana koji žive u Srbiji, da pronađu ovde svoju egzistenciju, a pritom da nijedna od tih potreba bude okidač za kršenje osnovnih ljudskih prava.
Sve ovo zahteva daleko ozbiljniji pristup od onog koji je prezentovan ovim zakonskim predlogom. Prema tome, i naš amandman se odnosi samo na jedan segment tog pristupa prema našim građanima koji su prinuđeni da se vrate u Srbiju nakon što im je zahtev za azilom odbijen u jednoj od tih evropskih zemalja. Iz tog razloga ne vidim zašto se odbio amandman, jer se zaista odnosi samo na jedan mali i sitan vid pokazivanja saosećanja sa svim tim građanima Srbije. Dakle, odnosi se samo na odeću i obuću, koja je itekako potrebna kada neko ne zna na koji način će preživeti dan u kojem se nalazi.
Mislim da Srbija napokon mora da reši dve stvari. Jedno je to da svoju prošlost prostudira i da je do kraja razume i da pronađe način kako dalje. Koji god mi ovde zakon da donosimo u ovom parlamentu, stalno se vrtimo oko toga da li znamo gde smo bili, šta smo radili, kuda idemo i šta hoćemo. Prema tome, ma koliko mali ovaj amandman bio, ipak se kroz njega prelama celokupna politika ove vlasti u pogledu vođenja države.

Hvala.
Reč ima ministarka Slavica Đukić Dejanović.

Tendencija zakonodavca je zapravo nešto što je i svakoga od nas, da u kolektivnom centru onaj ko se nađe provede što
manje, što kraće i da mu se učini maksimum u pogledu dokumenata, zdravstvene, socijalne, bilo koje potrebe.
Imamo jednu od statistika koja je još uvek tužna za ljude koji žive u 20 postojećih kolektivnih centara, ali koja zaslužuje da posebno zahvalimo entuzijazmu ljudi koji rade već dugo godina u Komesarijatu, jer smo imali nekada 700 kolektivnih centara. Zbog toga je važno da Komesarijat bude i dalje odgovoran i sa istom tendencijom da rešava probleme tranzitnih članova kolektivnog centra na što efikasniji i što bolji način, ali će mu nekada za to rešenje biti potreban "Crveni krst", nekada Centar za socijalni rad, nekada neka zdravstvena usluga. Zbog toga je zakonodavac na ovaj način formulisao ovaj stav. To je ujedno i razlog zbog čega Vlada nije prihvatila vaš amandman.

Hvala.
Na član 12. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Donka Banović i Milica Vojić Marković.
Vlada i Odbor za odbranu i unutrašnje poslove nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Reč ima narodni poslanik Milica Vojić Marković.

Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je jedan od odbijenih amandmana, kao i prethodni. Ne znam koliko smo podnele. Nema veze.
Meni sada postaje potpuno jasno iz načina na koji branite ove amandmane da zapravo predlagač zakona jeste Komesarijat za izbeglice. On je pregledao naše amandmane. On je sam sebi dao prevelike nadležnosti i nema potrebe da ga Skupština kontroliše. Meni je sada sve kristalno jasno.
Onu nadležnost koju je dao komesar sam sebi ne bih mogla da prihvatim da on sam donosi odluke o tome da li će da zatvara i otvara kolektivne centre. Smatram da to zaista nije u redu. To su prevelika ovlašćenja za bilo kog čoveka u ovoj vladi, za mnogo višeg funkcionera nego što je komesar. Smatram, to smo napisali u amandmanu, da komesar može samo da predloži Vladi šta treba da se uradi po ovom pitanju, da se otvore ili zatvore kolektivni centri, a da Vlada donosi odluku o svemu tome.
Naravno, ni ovde komesar ne podnosi takav predlog, nego Komesarijat podnosi. Ovde govorimo valjda o nekim institucijama, ne govorimo o ljudima koji imaju takva i takva prava da urade takvu i takvu stvar. Imamo instituciju. Ovde Komesarijat predlaže Vladi, Vlada donosi odluku. To je ono što mi smatramo da je normalan put.
Inače, mislimo da ovo što ste maločas rekli, Srbija jeste opterećeno područje sa većim brojem tražilaca azila, jer se nalazimo na tom putu između afričkih zemalja, bliskoistočnih zemalja koje prelaze ovo područje preko Bugarske, Rumunije, Grčke i dalje prema EU, Mađarskoj i zemljama EU. Zbog toga smatramo da tek u takvim okolnostima nećemo ništa uraditi u ovoj državi ako jedan čovek donosi sve odluke, a nikog ništa ne pita i niko ga ne kontroliše. Hvala.

Hvala.
Izvolite, gospođo Đukić Dejanović.

Samo radi informacije, centre za azil otvara Vlada i to je potpuno druga materija i drugi sadržaj, a ovu problematiku reguliše i drugi zakon.
Gospođa Sanda Rašković, koja se bavila ovim pitanjem, verovatno pravi distinkciju, razliku između jednog i drugog i može biti da bi ona i u vreme kada je bila najodgovornija, slala i odgovarajuća rešenja, davala odgovarajuća rešenja i slala odgovarajuće poruke, tako da se može napraviti jedna komparacija. Mislim da je ovaj zakon zaista jedan korak napred.

Gospođa Vojić Marković, replika.