Načela koja su utvrđena Ustavom, načela poštovanja ljudskih prava i zabrane diskriminacije su kao što ste rekli detaljno urađeni i nije MUP analiziralo ovaj amandman već pravnici, dakle zakonodavstvo. Tako da je stav da nešto što je definisano i detaljno uređeno u tom osnovnom pravnom aktu ne treba ponavljati. Oko vas su takođe vrlo kompetentni pravnici, tako da je ovo zapravo sugestija struke.

Reč ima gospođa Banović.

Ne bih sada da širim diskusiju, ali Ustav govori i o zabrani diskriminacije. Rekla sam da čak u trideset i nešto članova se govori o zabrani diskriminacije, pa to nije bio razlog da mi u prošlom mandatu ne usvojimo Zakon o zabrani diskriminacija. Dakle, moglo se isto tako reći, ne treba nama set antidiskrimitarnih zakona, ne moramo da ih donosimo, ne moramo da imamo poverenika za zabranu diskriminacije i čitavu kancelariju zašto što to Ustav uređuje.

Reč ima gospođa Slavica Đukić Dejanović. Izvolite.

Zakon o zabrani diskriminacije jedan je od zakona na koji se svi sigurno ponosimo. Ustav je dao načelne okvire za donošenje ovog zakona, a kompletna konkretizacija je i po imenu zakona već našla svoje mesto u ovom zakonu. Tim pre, sadržaj i zabrane tog zakona iz Ustava ne treba ponovo elabolirati, kažu pravnici.

Narodni poslanik Milica Vojić Marković. Izvolite.

Zahvaljujem predsedniče. Gospođo ministarka, pravnici se neverovatno različito odnose prema istoj materiji u različito vreme. Recimo kada pogledamo ceo prošli mandat, mi smo donosili zakone o kojima su se jasno izvodila načela koja su naravno vrlo načelno data u Ustavu, a odnosi se na dalje na zakon. Sada pravnici drugačije razmišljaju i verovatno je takva klima i ne želim da ulazim u to.
Ali, hoću da shvatimo jednu stvar. Prvi srpski Ustav kaže u jednom članu – svaki rob koji se dokopa granica Srbije postaje slobodan čovek. To je nekada davno bilo ono što je Srbiju krasilo. Nadam se da bi trebalo da je danas u 21 veku tako krasi, a zašto smo mi ovaj amandman upravo ovako napisali. Upravo zbog ovoga što sam vam malopre rekla. Dolazim iz Valjeva, a jako blizu Valjeva je Bogovođa. To je čuveni prostor u kome se dešavalo sve ono što ne bi smelo da se dešava pod Komesarijatom za izbeglice. Dešavalo se to da ljudi nisu imali pravo na zdravstvenu zaštitu, da nisu lečeni. Dešavalo se to da su terani da rade. Dešavalo se to da žive na livadi i da spavaju na livadi. Hajde da vas podsetim šta se dešavalo u Vrnjačkoj Banji.
Dakle, iz tih razloga smo mi doneli ovo načelo. Ljudi moraju da poštuju ljudska prava i to se ne odnosi na svakog pojedinačno, nego na državu i na njene institucije. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Ljiljana Lučić.

Hvala gospodine predsedniče. Podržavam amandman koleginice i ne mislim da se ovde radi o nerazumevanju ili razlikama između pravnika koji tumače da li nešto treba posebno razrađivati u ovakvom tipu zakona, a što se odnosi na ljudska prava.
Mislim da je nesporazum mnogo dublji. Dakle, mi imamo u ovom predlogu zakona jedno razumevanje čitave tematike, potpuno udaljeno od kompleksa ljudskih prava. To je glavni nedostatak ovog zakona. To se vidi u ideji gde je ministar policije ili… Nije ovo policijski zakon, ovo je zakon koji ima jako inter-resorni i multi-sektorski značaj.
Dakle, ne može ministar policije biti odgovoran za temu migracija. Zato je jako bilo važno da imamo i ovo načelo ono bi onda govorilo o tome da ovom pitanju, posebno migranata ne pristupamo na jedan konzervativan način što se vidi kroz neka rešenja u ovom zakonu gde je najvažnije nekakv kolektivan smeštaj im obezbediti.
To je potpuno jedno retrogradno pristupanje ovoj temi, nastavak politike koju smo mi imali prema izbeglim i raseljenim licima i zbog koje je ta izbeglička kriza u Srbiji ovako dugo i trajala, zato što se tom problemu nije pristupalo sa stanovišta ljudskih prava.
Ti ljudi imaju prava da pristupe uslugama obrazovanja, zdravstva, zapošljavanja, stanovanja. U tome je suština insistiranja na ovom amandmanu koje su koleginice podnele i koje ja podržavam. Hvala.

Reč ima ministar Slavica Đukić Dejanović.