Reč ima ministar Dinkić.

Samo da raščistimo jednu pojedinost, ova radna grupa za pisanje zakona o finansiranju Vojvodine je u procesu formiranja. Dakle, Republika je svoje članove utvrdila i tražili smo od Pokrajinske vlade i Skupštine da nam dostavi imena članova iz Pokrajine da bi mogli da radimo.
Realan rok da završimo jedan dobar zakon o finansiranju Vojvodine je u prvoj polovini sledeće godine.

Reč ima narodni poslanik Žika Gojković.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovani ministre, pozdravio bih i gospodina Senića koji nam se pridružio. Mi danas počinjemo raspravu o najvažnijem zakonu u godini, zakona o budžetu.
Dobro je što se posle dužeg vremena, pošto sam bio poslanik i u prošlom sazivu, ovaj zakon i rasprava, a pretpostavljam i njegovo donošenje, počinjemo na vreme.
Takođe je dobro i to što, bar koliko smo uspeli da saznamo iz sredstava informisanja, da je napravljen jedan lak dogovor oko samog Predloga budžeta, kada su u pitanju razna ministarstva, jer smo imali prilike da u poslednjih nekoliko godina vidimo da je ministrima isključivo bilo važno samo koliko će para da dobiju za svoje ministarstvo.
Nisu imali neku širu sliku, šta to znači i za realnost i za momenta u kojem se država nalazi.
Nama je svima jasno ukoliko teškoj situaciji se nalazi Srbija, zato je i svima važno da imamo budžet koji će da bude slika realnosti, a ne utopija. Dosta nam je predloga koji nas vade iz jedne provalije, a guraju nas u neku drugu, mislim da je došlo konačno vreme da iz provalije malim koracima krenemo u sve manju i manju provaliju.
Takođe nam je dosta onih koji su nam, godinama iza nas, obećavali kako ćemo iz ponora izleteti na krilima, i da je potrebno samo da, naravno, mašemo rukama. Nažalost, to smo prečesto slušali, a što je najgore, mnogi su i poverovali u to. Setimo se samo teorije da je Srbija u svetskoj ekonomskoj krizi videla svoju šansu da ekonomski profitira i mislim da je dovoljno o tome govoriti. Zbog toga današnja rasprava ne treba da bude predizborna kampanja, kao što je to nažalost bila juče kada smo govorili o Vojvodini, već rasprava u kojoj racionalno mora da pobedi demagogiju i isključivost.
Nama je opet, podvlačim, svima više nego jasno da je neophodan dug period za oporavak srpske privrede, kao što je i jasno da ovaj budžet ne može da bude razvojni. On je jednostavno inercija budžetskog deficita nasleđenog od prošle Vlade, ali i od nekih drugih Vlada, i zato sada imamo situaciju u kojoj je neophodno izmiriti realna dugovanja i što je još važnije, napraviti jedan balans između prihoda i rashoda.
Nažalost, i ova vlada, bar za sada, nema hrabrosti da se odrekne populističkih ideja, što se najbolje vidi na primeru penzija, kao i na primeru nastavka subvencionisanja društvenih preduzeća, gubitaša koja nažalost još uvek nisu privatizovana.
Od trinaeste penzije, koju smo rebalansom, da kažem, doneli, mnogo više nas interesuje suštinska i korenita reforma penzionog sistema, gde bi se jednom za svagda utvrdilo ko je stvarno i pošteno zaradio svoju penziju, a kome je ona poklonjena.
Podsetiću samo da u Srbiji danas na jednog zaposlenog ide jedan penzioner i da smo po tome jedna od najgorih država u Evropi i svetu. Podsetiću i to da više od polovine penzionera, ne više, ali nešto manje od polovine penzionera je mlađi od 65 godina. Takva revizija, koja jeste veliki posao bi dovela do poboljšanja položaja penzionera, a trinaesta penzija koja jeste pozitivna i koja pomaže jednoj socijalno najugroženijoj kategoriji je samo privremeno gašenje požara.
Treba reći i to da je stanje u kojem se nalazimo, koje nije od juče, direktna posledica pogrešne politike koja se vodila godinama, rekao bih i decenijama, politike bez hrabrosti, politike koja se bazirala na istraživanjima javnog mnjenja. Treba reći da se u godinama iza nas trošilo bez mere i da su se time probile sve granice, kada su u pitanju javni rashodi i deficit.
Treba reći pošteno da je prošla Vlada preuzela neke obaveze koje sadašnja vlast mora da ispoštuje, kao što su npr. isplate seljacima, subvencije "Fijatu" i obaveze prema sindikatima i drugima, ali bogami i obaveze prema Vojvodini, što piše i u Ustavu.
Kada govorimo o budžetu, ovde ima dobrih rešenja i vidi se da se u dobroj meri racionalno pristupilo njegovoj izradi. Dobro je što u vreme teške krize se, recimo ne ukidaju sopstveni prihodi prosvetnim i zdravstvenim ustanovama i zatvorima. Takođe je dobro što mesecima iza nas imamo više ostvarenih poreskih prihoda, kao što ste rekli, ali SPO i Demohrišćanska stranka su u ovom parlamentu opozicija, tako da ću ipak svoje vreme iskoristiti na kritike i možda neke nedoumice i nejasnoće koje imamo kada je u pitanju ovaj budžet.
U realnoj ekonomiji, smanjenje prihoda stanovništva dovodi do istovremenog pada potrošnje, a samim tim i prihoda privrede. Ako imamo veću inflaciju, ona i pored viših cena smanjuje broj prodatih proizvoda, tako da to dovodi do realnog pada poreskih prihoda.
Sada da vas pitam, gospodine Dinkiću, ako dođe do pada tekuće potrošnje domaćinstava od 2%, kako će onda doći do rasta BDP od 2%? Pretpostavljam da ćete reći da ste planirali rast investicija od 8% i rast neto izvoza od 7,6%, ali vas pitam kao jednog od ljudi koji su, da kažem, na visokim položajima od 2000. godine, koji su prošli sve ove teškoće u kojima se država nalazi, da li u ovom momentu to realno i da li je takav optimizam realan?
U vašem nacrtu fiskalne strategije je rečeno da se ne može očekivati da privatni sektor izvrši investicije, da će to učiniti javni sektor. Nigde ne vidimo koliki je novac u pitanju, i da li to ima veze sa već najavljivanom "Razvojnom bankom Srbije". Na žalost, u budžetu nema reči ni o popisu imovine, kao što nema ni popisa svih državnih agencija, nema ni broja zaposlenih. Vrlo su štura, ili ih uopšte nema, objašnjenja u vezi sa subvencijama, i po ovome, moram reći to, ovaj budžet podseća na sve prethodne.
Takođe je vrlo nejasno, a pretpostavljam da jako interesuje kako nas poslanike, tako i javnost, koji su to kriterijumi za subvencionisanje investitora po radnom mestu, koje u stvari predstavljaju neku vrstu javnog partnerstva između privatnog sektora i države, kako se odlučuje koji će privatnik dobiti hiljadu evra po radnom mestu, koji će dobiti deset hiljada evra.
Kao i prethodni, ovaj budžet nema ni analizu ni strukturu troškova na nekom nivou koji omogućava diskusiju. Recimo, nema budžeta zdravstvenog ni PIO fonda, što je takođe interesantno, kao što nema ni kompletnih budžeta lokalnih samouprava. Takođe, nema ni analize kolike će efekte subvencije imati na privredu.
Budžet nam jasno kazuje da i dalje ne propuštamo priliku da propustimo priliku. To kažem jer očigledno da u sledećoj godini neće biti značajnijih reformi, što je možda nekome i realno, znači ni u oblasti penzija, ni u oblasti zdravstva, ni u oblasti prosvete, a bogami ni u oblasti socijalne politike, čija su puna usta nekih vaših koalicionih partnera, misli na one koji se izjašnjavaju kao levičari. To su naravno, najveći potrošači budžeta, a svi znamo da ozbiljne Vlade, najveće promene prave u prve dve godine svoje vladavine, u svo razumevanje, da se suočavate sa vrlo ozbiljnim i teškim problemima i teškim stanjem u kojem se država nalazi. Srpski pokret obnove i Demohrišćanska stranka smatraju da je 2013. godina prava godina za korenite reforme, koja će nažalost, čini mi se, opet biti propuštena.
Kada govorimo o tim krupnijim promenama, moramo jasno poručiti građanima da se ne mogu istovremeno povećavati plate i obećavati da niko neće dobiti otkaz, kada zaposlenost u privatnom sektoru pada. To je upravo onaj nedostatak, to je upravo onaj nastavak populizma i nedostatak hrabrosti, rekao bih čak i bolest koju su imale i prošle Vlade.
Reći ću samo jedan primer kako je Nemačka to uradila. Nemačka je posle višemesečne rasprave, javne rasprave o budžetu, izašla iz krize i povećala izvoz, tako što je postigla društveni dogovor, da će minimalno otpuštati ljude, ali da će smanjivati zarade. Jedna Nemačka. Mi i dalje koristimo demagogiju populizam, ne otpuštajući radnike koji su po političkim linijama zapošljavani u javnim preduzećima i lokalnim samoupravama, a svi jako dobro znamo da u svakom javnom preduzeću i lokalnoj samoupravi postoje ljudi koji ne rade svoj posao, a nažalost primaju platu na uštrb onih koji rade kod privatnika ili penzionera.
Kada govorimo javnoj raspravi za budžet, jeste tačno da se budžet donosi na vreme. Takođe je tačno, kao što sam i rekao da ste se relativno i lako dogovorili, ali gde je javna rasprava, gde je razgovor sa ljudima, gde je prilika da se možda iznese i čuje različito mišljenje?
Podsetiću da u Slovačkoj šest meseci postoji javna rasprava, kada je u pitanju formiranje budžeta, da u SAD 13 meseci se raspravlja sa svima koji mogu da pomognu kada je u pitanju formiranje budžeta. Kod nas, nažalost, javna rasprava, pa ne samo javna rasprava, čak informacije koje dobijaju poslanici se svodi na vrlo šture informacije ili na informacije koje dođu u poslednji momenat.
Vlada mora da pokaže da je spremna da još više stegne kaiš, da sprovodi teške mere kao što su otpuštanje viška zaposlenih u javnom sektoru, kao što sam već rekao, reforma državnih subvencija, što je izuzetno važno, ukidanje garancija, rešavanje sudbine neprivatizovanih preduzeća, to je važno kako zbog rezanja troškova, tako i zbog kredibiliteta pred MMF, ali i zbog drugih potencionalnih investitora. Takođe smatramo da je neophodno što pre doneti zakon o redovnom izmirivanju obaveza preduzećima, jer država duguje preko 110 milijardi dinara.
Dame i gospodo, mi smo očekivali da će Vlada znatno veće sume novca da ulaže u proizvodnju, poljoprivredu, industriju, a manje u trgovinu. Ne smemo zaboraviti činjenicu da se danas živi od proizvodnje, produktivnosti i zapošljavanja. Jedan podatak je više nego frapantan i poziva na ne samo oprez, nego i na hitno delovanje, a to je da smo 1990/1991. godine u Beogradu imali oko 230 hiljada industrijskih radnika, a da ih danas ima samo oko 30 hiljada.
Na rashodnoj strani, i pored nekih pozitivnih promene koje su učinjene, još uvek ima dosta neracionalnosti koje mogu da se izbace. Napomenuću samo da se uporedi koliko su troškovi putovanja u Ministarstvu prosvete sa nekim socijalnim izdavanjima i na taj način da se još više uštedi na rashodnoj strani budžeta.
Država više ne sme da bude proizvođač, kao što bi to neki želeli, da se vratimo u neko doba komunizma, nego je tu da bolji stvori privredni ambijent. Zato bi trebalo još više pojačati vašu giljotinu propisa, koju podržavamo i nadam se da nije samo deo predizborne kampanje, što ste pokazali prvih nekoliko meseci. Očekujemo da će se to i nastaviti.
Opšte je poznato da mnogi domaći i strani investitori zaziru od investiranja u Srbiju zbog dugotrajnih, komplikovanih procedura koje predstavljaju pravu branu onima koji mogu da pokreću poslove i zapošljavaju.
Takođe treba napomenuti da su mnoge opštine leglo korupcije, ali oni samo koriste propuste koje im je država napravila.
Kada govorimo o ovim stvarima, treba reći i to da veliki deo našeg oporavka zavisi od Evrope, tačnije od zemalja EU. Iako konstantno potenciramo da imamo neke druge strateške partnere, naša dva najveća spoljno-politička partnera u koje izvozimo su Nemačka i Italija, a ne Rusija. Rusija jeste naš važan partner kada je u pitanju uvoz nafte i derivata, ali mi u Rusiju, to treba jasno reći, izvozimo manje nego u Republiku Srpsku. To nije nikakvo strateško partnerstvo.
Mislim da kada govorimo o budžetu da je i to važno reći, ali je još važnije državnu strategiju uskladiti sa ovim nespornim činjenicama.
Deficit budžeta utvrđen na 121 milijardu dinara, manji je u odnosu na deficit iz ove godine i to značajno. Predlog Vlade je da se finansira iz novih zaduženja, kreditima i emitovanjem hartija od vrednosti, što će dodatno povećati ukupan nivo zaduženosti Republike Srbije.
Takođe nas brine podatak da nam je za finansiranje deficita i otplatu glavnice dugova iz prethodnih zajmova potrebno 526 milijardi dinara, što je više od polovine ukupnih prihoda i primanja predviđenih za 2013. godinu.
U strukturi samih prihoda naj pre učešće ima prihod od PDV, što se i moglo očekivati za 429 milijardi, od čega se 293 milijarde ostvaruje naplatom poreza na robu iz uvoza. Od prometa robe i usluga u zemlji je 133 milijarde. Ovaj podatak nam ukazuje činjenicu da smo mi još uvek zemlja sa visokim uvozom i to robe široke potrošnje i da naša preduzeća sa svojim robama i uslugama nisu dovoljno konkurentna ni na stranom, a ni na domaćem tržištu.
Vlada bi trebala da barem kratkoročno administrativnim merama smanji mogućnost uvoza robe široke potrošnje i domaćim proizvođačima da šansu. Tu mislim na kozmetiku, prehrambenu industriju i tekstilnu robu.
Te administrativne mere ne treba da znače da se ponovo daje šansa neefikasnim preduzećima, koji bi na bazi tih mera držali nerealno visoke cene i time plaćali svoju neefikasnost, jer smo imali prilike da vidimo to u proteklom periodu. Da prostora za delovanje ima govori i ono u šta se svaki naš građanin može uveriti, a to je da su u našem najbližem okruženju, pošto dolazim iz Sombora i blizu su mi i Mađarska i Hrvatska, to mogu da potvrdim i lično, značajno jeftinije ove robe i proizvodi iz uvoza.
Dakle, mora se nešto učiniti na smanjenje uticaja uvozničkih lobija. Tako će roba postati jeftinija. Moramo pokazati hrabrost i želju da se konačno uhvatimo u koštac sa monopolima.
Prihod od akcize ima značajno učešće u ukupnim prihodima budžeta od 225 milijardi. Od toga 104 milijarde su akcize na naftne derivate. Ako znamo da su nameti države najveći u strukturi maloprodajne cene goriva na pumpama, jasno je da je Vlada odgovorna za cenu goriva, koje su za naše prilike visoke i kao takve sigurno su jedan od uzroka inflacije.
Rekli ste nešto što je dobro, a to je da Vlada ne učestvuje u formiranju cena komunalnih usluga na lokalu. Ako svi dobro znamo da cene energenata utiču na sve drugo, pa i na povećanje cene naftnih derivata, dovelo je do značajnog povećanja cene komunalnih usluga po svim našim gradovima i opštinama. To je ipak u vreme krize i nedostatka posla priličan udar na građane i njihove kućne budžete.
Za mene je interesantan i deo budžeta koji se odnosi na finansiranje rada i upravnih okruga za čije funkcionisanje je predviđeno 466 miliona dinara. Posmatrajući ovu cifru u odnosu na ukupan budžet, mnogi će reći da je ta cifra zanemarljiva, ali moramo svi jasno reći, pogotovo ko je u politici duže, da od osnivanja do danas okruzi nisu našli sebe u samom sistemu državne uprave.
Čak i verujem da gotovo sve stranke koje se zalažu za ravnomerni regionalni razvoj i za decentralizaciju, da te okruge ne vide u sistemu kakav je on danas. Zato i ne vidim razlog i mislim da je Vlada mogla i sada da iskoristi priliku da ojača ulogu okruga kao sponu između centralne vlasti i lokalnih samouprava ili da ih ugasi i time rastereti budžet.
Posebno je pitanje finansiranja okruga sa teritorije Kosova i Metohije, gde se opet postavlja pitanje šta to država plaća na Kosovu, da li našu državnu fatamorganu ili uhlebljenje stranačkih prvoboraca, osvedočenih i samozvanih patriota?
Ovih dana išla je najava iz Ministarstva energetike i finansija da Vlada neće subvencionisati gubitaše, naša velika javna preduzeća, a u budžetu su predviđena sredstva za garancije potrebne za zaduženje ovih velikih sistema kod poslovnih banaka i stranih kreditora. Mislim da je to po principu nije šija, nego vrat.
U Predlogu budžeta vide se vrlo jasno obaveze za JAT, "Srbijagas", "Galeniku", neke kosovske opštine, kao što sam već rekao, a da pri tom stanje u tim firmama i opštinama je nepromenjeno i da one egzistiraju na teret svih građana i to godinama.
Kroz budžet su dati i finansijski planovi agencije regulatornih tela, kancelarije i zavoda, što znači da od njihovog ukidanja i regionalizacije njihovih poslova, bar za sada, nema ništa.
Dame i gospodo, kada je u pitanju ovaj budžet, zaključak bih sveo na možda dve tačke. Jedna je ta da je budžet ambiciozno zamišljen i u smislu visine prihoda i budžetskog deficit biće ga vrlo teško ostvariti. Drugi, koji je možda moj subjektivan stav, a to je da ovo stanje koje imamo je stanje koje se provlači godinama i decenijama i da je uzrok ovakvom stanju isključivo to što država Srbija nema svog domaćina i da se stanje jedino može popraviti kada se u državu Srbiju vrati domaćin, kada dobije svog pravog domaćina, svog monarha i kada Srbija postane monarhija. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik dr Ivan Bauer. Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedniče, uvaženi ministre, cenjene koleginice i kolege narodni poslanici, diskusiju o budžetu za 2013. godinu nemoguće je voditi kao potpuno nezavisnu raspravu o nečemu što sledi bez da se ne osvrnemo na ono što mu je prethodilo i na situaciju u kojoj se trenutno nalazimo, a tu prevashodno mislim na stanje finansija Republike Srbije.
Srbija već niz godina vodi politiku budžetskog deficita i to rastućeg, onog koji se povećava svake godine. Podsetiću vas da smo poslednji put budžetski suficit imali još 2005. godine, a da od tada budžetski deficit permanentno raste. Dakle, vodi politiku rastućeg budžetskog deficita što zbog svetske ekonomskre krize i njenih implikacija, što zbog neodgovorne i nedisciplinovane budžetske politike koja je vođena. To je kulminiralo, a koristim reči predstavnika MMF, neodrživo visokim nivoom budžetskog deficita u 2012. godini od 6,8% BDP i to nakon rebalansa budžeta kojim je taj deficit smanjen.
Kontinuirani višegodišnji inkrementalni rast budžetskog deficita doveo je do dupliranja javnog duga Republike Srbije, što takođe ima ozbiljne posledice za budžet Republike Srbije.
Podsetiću vas da je za samo četiri godine, od kraja 20087. godine pa do projekcija za kraj ove godine, javni dug Republike porastao sa nepunih 30% na gotovo 60% BDP.
Kada se na to dodaju visoke stope nezaposlenosti i inflacije, koja premašuje predviđeni okvir već treću godinu za redom, jasno je da je situacija u srpskoj ekonomiji veoma složena.
Ono što nas socijaldemokrate naročite brine jeste kako se svi ovi parametri preslikavaju na najugroženije kategorije stanovništva i na koji način ovaj problem Predlog budžeta za 2013. godinu tretira, kao i da li se radi na pronalaženju trajnih rešenja za nagomilane fiskalne probleme Srbije, kako bi svim građanima Republike Srbije bio omogućen makar pristojan život.
O tome će biti više reči tokom moje kratke analize, koliko vreme dozvoljava, verovatno najvažnijih zakona koji Narodne skupština donosi u jednoj godini, budžeta za narednu godinu i njegovih efekata.
Za sam početak bih želeo da pohvalim Vladu Republike Srbije, sve njene ministre, a naročito ministra finansija i ministra privrede zato što su predlaganjem budžeta za 2013. godinu, u novembru mesecu, iskazali dužno poštovanje prema građanima Republike Srbije i ovom domu.
Građani Srbije i Narodna skupština imaju prava da ovaj dokument dobiju na vreme, da ga dobro prouče i da imaju dovoljno vremena da o njemu kvalitetno raspravljaju. Tu prvenstveno mislim na opoziciju, koja je ovako dobila više nego dovoljno vremena, da kvalitetnom diskusijom, i eventualno, amandmanima Predlog budžeta još popravi.
Mi iz SDPS se nadamo da je ovim činom pravovremeno prezentovanje budžeta svim zainteresovanim javnostima, trajno prekinuta praksa donošenja budžeta u minut do dvanaest. Na taj način se povećava predvidivost i transprentnost finansijskih pozicija države, što povećava poverenje privrednih subjekata na tržištu i potencijalno pozitivno utiče na privredni rast.
Što se tiče Predloga budžeta za 2013. godinu, njegova najšira ocena može biti da on predstavlja hrabar zaokret u odnosu na budžete iz prethodnih godina. Ovim budžetom se, i onako smanjen rebalansom budžeta, deficit budžeta iz 2012. godine od 6,8% BDP, da tako kažem, kreše na prihvatljivijih 3,6% 2013. godini.
Ovako radikalan iskorak, a u tom smislu ću vas podsetiti da je ovo, kao što sam već i rekao, prvi put od 2006. godine da se budžetski deficit smanjuje, pokazuje da je Vlada imala dovoljno hrabrosti da prekine sa praksom stalnog, neumerenog zaduživanja, koje nas je vodilo na rub propasti.
Da se ni građani, ni poslanici, a ponajviše Vlada ne bi previše opustili, moramo da naglasimo da je takav, kako ga neki zovu, apokaliptični scenario još uvek moguć, barem takvi signali dolaze od stručne javnosti, te mi iz SDPS pozivamo sve odlučujuće faktore na dalje vrlo oprezno delanje.
Prvu priliku za to ćemo imati možda već vrlo uskoro. O tome je govorio i ministar Dinkić, s obzirom da projekcije pokazuju da može da se desi da budžetski deficit u 2012. godini bude nešto manji od predviđenih 6,8% BDP. Ta sredstva ne smeju ni u kom slučaju da odu u neracionalnu potrošnju. Ona moraju da se štede, odnosno da se prenesu u narednu godinu, ili ciljano usmere ka onima kojima su ova sredstva najpotrebnija.
Fiskalna prilagođavanja u budžetu su izvršena i na prihodnoj i na rashodnoj strani, te je tako, bez obzira na veoma značajan rast budžetskih izdvajanja za plaćanje kamata o dospelim obavezama, što je, podsetiću, u vezi sa nekontrolisanim rastom javnog duga, deficit budžeta za narednu godinu je osetno manji u odnosu na 2012. godinu.
Najveći doprinos smanjenja deficita na prihodnoj strani je ostvaren reformom poreskog sistema, u kojoj su povećane stope za različite poreske oblike, sa najvećim efektima po budžet ostvarenim povećanjem poreza na dodatu vrednost, odnosno PDV sa 18% na 20%, poreza na dobit pravnih lica sa 10% na 15%, što je takođe predmet ove rasprave, kao i povećanje i promenom načina obračuna akciza, pri čemu se kao najvažnije promene navode promena načina obračunavanja i vrednosti akciza na naftne derivate i akcize na cigarete.
Naravno, SDPS podržava ove mere kao iznuđene i u ovom trenutku jedino moguće, ali uz jednu ozbiljnu ogradu. U nekim budućim fiskalnim prilagođavanjima će morati da se prilikom planiranja budžetskih zahvatanja malo ozbiljnije uzme u obzir socijalna komponenta i na tome ćemo naredne godine insistirati.
Naime, uz neospornu karakteristiku izdašnosti indirektnih poreza, u kakve spadaju PDV i akcize i zbog čega su, naravno, baš ovakvi poreski oblici i bili izabrani za sprovedeno povećanje poreskih prihoda, oni imaju jednu krajnje nepravičnu osobinu, a to je da podjednako pogađaju sve slojeve stanovništva, i one najsiromašnije i one sa najdubljim džepom. To je na duži rok, sa naše tačke gledišta, nedopustivo.
Nama je hitno potrebna reforma poreskog sistema, koja će podrazumevati postepeno preusmeravanje u pravcu većeg oslanjanja na pravičnije i tzv. direktne poreze, kao što su godišnji porez na dohodak građana i porez na imovinu. Siromašni slove stanovništva ne mogu večno da plaćaju cene tuđih grešaka, tako što će kada god se javi neki problem, najveći teret biti prevaljivan na njih. S toga predlažemo da se već nakon usvajanja budžeta za narednu godinu prione na posao, prvo, smanjivanja poreskog opterećenja rada kojim bi se stimulisalo zapošljavanje, zatim, zaustavljanje rasta poreza na potrošnju i, na kraju, izrade sveobuhvatne reforme direktnih poreza, te da se povećanjem prihoda po osnovu ovih poreza, kompenzuje manjak nastao predloženim poreskim rasterećenjem.
Naravno, jasno nam je da to nije posao koji može da se uradi preko noći, ali ipak apelujemo na Vladu i na nadležnog ministra, da ovu preporuku najozbiljnije prime k znanju, ako ništa drugo, makar zarad onih građana Srbije koji verovatno već ovih dana u mesecu, dok mi o ovome raspravljamo, ne znaju kako da prežive do sledeće plate ili penzije.
Što se rashodne strane budžeta tiče, najveće uštede su učinjene na platama u javnom sektoru i penzijama. Ponovo je reč o meri koja linearno pogađa slojeve stanovništva različitog nivoa bogatstva, što će reći da je izrazito nepravedno. Nepravičnost aktuelnog sistema raspodele bogatstva je ublažena u izvesnoj meri ograničavanjem maksimalnih zarada u javnom sektoru, uvođenjem reda u sistem isplate dohodaka i davanjem jednokratne pomoći najsiromašnijim penzionerima, odnosno penzionerima sa penzijama ispod 15 hiljada dinara.
Neosporno je da su sve nabrojane mere dobre i da ih SDPS podržava. Ono što nije dobro je što te mere nisu sistemske, jer one ne rešavaju probleme trajno.
Ponovo se vraćamo na temu o kojoj sam već govorio, Srbija više nema vremena za gubljenje, mora se pod hitno preći sa primene mera koje rešavaju trenutne probleme, na mere koje stvaraju trajan okvir za održivi razvoj Republike i prosperitet njenih građana. Trenutna situacija, u kojoj građani Srbije očigledno imaju razumevanja za nagomilane probleme koje je ova vlada nasledila, neće trajati večno. To vreme mora da se iskoristi da se ozbiljnije pristupi procesu strukturnih reformi sistema javnih finansija, na čemu se, istini za volju, već radi.
Na postojanju ovakve potrebe i njenu hitnost nas opominju mnogi stručnjaci, ali što je još mnogo važnije, to od nas očekuju građani Srbije. Najstariji građani Republike Srbije od nas očekuju da im ponudimo trajno rešenje problema finansiranja sistema PIO, da bi mogli da se osećaju koliko-toliko spokojno, ali i da pristojnim penzijama najugroženijima vratimo dostojanstvo.
Nastavak prakse realnog smanjivanja penzija, na čiju neprihvatljivost nas opominje i Svetska banka, nedopustiv je i dovešće veliki broj penzionera na ivicu gladi. Da bi se tako nešto sprečilo na duži rok, mora se prestati sa principom linearnog povećanja penzija. Oni koji imaju niže penzije, treba da dobiju povećanje u većem procentu od onih sa višim penzijama. Na taj način bi se u budućnosti mogla stvoriti kakva takva ravnoteža u primanjima penzionera i sprečilo dalje ponižavanje najstarijih kategorija stanovništva.
Što se tiče najvećeg potrošača u Srbiji, Fonda za PIO, njegova reforma je tema o kojoj se mnogo govorilo već desetak godina, a na tom planu se, nažalost, jako malo uradilo. Činjenica je da je u godinama krize bilo gotovo nemoguće drugi i treći stub penzijskog osiguranja i ozbiljnije reformisati prvi stub, odnosno pomenuti Fond PIO. Isto tako je činjenica da je bilo nekoliko godina sa vrlo ozbiljnim prihodima od privatizacija, da su postojale vredne akcije od pojedinih profitabilnih državnih kompanija i da se, formiranjem početnog portfolia od tih sredstava, moglo krenuti u transformaciju sistema PIO u jedan ozbiljan investicioni fond, koji bi u perspektivi mogao da funkcioniše daleko samostalnije od države, nego što je to slučaj danas.
Da bi građanima bilo jasnije o čemu i zašto govorim, napomenuću samo da je predloženo budžetsko izdvajanje, drugim rečima dotacija iz budžeta za Fond PIO u 2013. godini koji je 281 milijarda dinara, što predstavlja više od 25% ukupnih rashoda budžeta. Sistem subvencija je ove godine doživeo promene, rekao bih, na bolje. Naročito nas raduje amandman koji je podnela Vlada na subvencije u poljoprivredi, odnosno povećavanje za oko 8 milijardi dinara. Socijal-demokratska partija Srbije zalaže se da se ta sredstva usmere više ka malim poljoprivrednim proizvođačima, da se daju snažniji podsticaji porodičnom biznisu na selu i da se ojača zadrugarstvo. Takođe, smatramo da bi državno poljoprivredno zemljište trebalo pod povoljnim uslovima dodeljivati mladim ljudima koji svoju perspektivu vide na selu. Stvaranjem novih uspešnih proizvođača hrane od tih mladih ljudi odgovarajućim podsticajima učinilo bi da priča koju non-stop ponavljamo o hrani kao izvoznoj šansi Republike Srbije ne ostane samo mrtvo slovo na papiru.
Sa druge strane, subvencije javnim komunalnim preduzećima postaju kamen oko vrata srpskoj ekonomiji i takva njihova pozicija postaje sve neodrživija. Izlaz iz ove situacije mora se tražiti u socijalno pravičnijem pristupu koji bi podrazumevao da se umesto nerealno niskih cena koje proizvode enormne gubitke ovim preduzećima, istovremeno nepotrebno štedeći one naše građane ili grupe građana koji mogu da plate realnu cenu usluga, formiraju cenu usluga, da formiraju umesto ovako nerealno niskih cena ekonomske cene za usluge ovih preduzeća. Za kategorije stanovništva koje ne mogu da izdrže novoformirane cene sistemskim rešenjima, a tu prevashodno mislim na pravljenje socijalne karte, treba u tom slučaju obezbediti adekvatnu pomoć. Na ovaj način bismo ponovo pokazali izvesnu vrstu solidarnosti prema onima koji imaju manje.
Sprovedena fiskalna decentralizacija u 2011. godini i prateći povećani transfer sredstava lokalnim samoupravama koji po mišljenju stručne javnosti nije pratio odgovarajući transfer obaveza na lokal negativno se odražava na budžetsku poziciju Republike. Zato ova vlada ne sme niti verujemo da će da dozvoli da se taj novac troši i koristi za podelu plana među partijama na vlasti u lokalu. Taj novac mora da se troši na dobrobit svih građana lokalne zajednice, a ne samo na korist lokalnih partijskih glavešina i njihovih miljenika. Tome mora jednom za svagda da se stane na put. Veća kontrola trošenja budžetskih sredstava na lokalu koja je propisana predlogom budžeta koji je pred nama, kao i kaznena politika prema onima koji je ne po-štuju, moraju definitivno biti ispoštovani do poslednjeg slova da bi se to sprečilo.
Takođe, ne bi bilo loše da se još jednom ispita da li je nekim lokalnim vlastima preneta količina sredstava nesrazmerna preuzetim obavezama. Tu bih kao primer koji može da posluži za ugled naveo grad Beograd, kome se sa republičkog nivoa po ovom osnovu ne transferišu nikakva sredstva. Zar je moguće da nijedna druga opština ili grad u Srbiji ne može da se odrekne eventualnog viška sredstava koji dobija od Republike? Ne verujem da samo Beograd ima sredstava da može da se odrekne u potpunosti ovog transfera, a da nijedan drugi grad ne može da se odrekne ili opština u Srbiji ne može da se odrekne makar dela sredstava. Ne mislim na nerazvijene opštine. Mislim na one gradove koji su u Srbiji razvijeniji i koji bi na ovaj način pokazali solidarnost sa Republikom i u krajnjem slučaju sa svim građanima.
Oštriju kontrolu i povećanje discipline na strani budžetskih rashoda, uvođenje reda u isplatu dohodaka i novo zapošljavanje u javnom sektoru, ukidanje stavke – sopstveni prihod u budžetu, ocenjujemo kao dobre i potrebne mere, ali ne i dovoljne na duži rok. Sistemu javnih finansija u Republici Srbiji je potrebna dubinska analiza svih troškova i seča, da tako kažem, najmanje korisnih među njima. Govorim o onim troškovima koje je moguće smanjiti bez plaćanja previsoke cene prema nekoj drugoj strani, npr. na strani socijalne sigurnosti najugroženijih grupacija. Jasno je, međutim, da je u stotinak dana Vlade, uz činjenicu pristizanja budžeta na vreme u Skupštinu, bilo nerealno očekivati da se svi poslovi završe.
Socijal-demokratska partija Srbije i građani Srbije ipak imaju pravo da očekuju da će se tokom 2013. godine tome posvetiti ozbiljnija pažnja, jer su ozbiljna analiza troškova i primena odgovarajućih mera preduslov za dugoročnu fiskalnu konsolidaciju. Jedan od dobrih koraka u tom pravcu koji bih istakao i pohvalio predstavlja i prihvatanje kvartalne kontrole izvršenja budžeta koje je na predlog Fiskalnog saveta prihvatio ministar Dinkić. Ova mera šalje dobar signal svim zainteresovanim, a na prvom mestu mislim na potencijalne investitore, o povećanju discipline predvidivosti i transparentnosti budžeta. Smanjenje izvesne disonance u tonovima koje dolaze iz Fiskalnog saveta Ministarstva finansija i privrede dodatno su ohrabrenje jer postizanje šireg konsenzusa u društvu sa ovako važnim zakonskim predlogom može biti samo dobar znak za sve one koji razmišljaju da investiraju svoj kapital u Republiku Srbiju.
Kao neku vrstu zaključka možemo reći da predloženi budžet za 2013. godinu predstavlja niz nužnih, u velikoj meri iznuđenih kompromisa koji su u uslovima teške finansijske pozicije države bili neophodni. Socijal-demokratska partija Srbije ovaj predlog budžeta doživljava samo kao prvi korak neophodne fiskalne konsolidacije na srednji rok i nadam se da ono što je ministar Dinkić govorio će biti pretočeno u praksu koja treba da rezultuje značajnim smanjenjem javnog duga i održivim ekonomskim razvojem. Zato će Socijal-demokratska partija Srbije podržati predlog budžeta za 2013. godinu. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Aleksandra Jerkov.

Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče.
Uvaženi gospodine ministre i uvaženi predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, i danas smo prilikom ovog predstavljanja budžeta od strane ministra Dinkića i juče na Odboru za finansije imali prilike da čujemo veoma optimistične ocene ministra Dinkića o predlogu budžeta za 2013. godinu, pozitivne ocene o tome kako će budžetski deficit biti smanjen i kako se konačno napravio preokret i zaokret u lošoj politici Vlade u prethodne četiri godine. To što je ministar Dinkić nastavio da podržava tu toliko lošu Vladu, čak i kada su ga iz nje izbacili, u ovom momentu nećemo komentarisati, ali verujem da je bilo prilika da se i u prethodne četiri godine utiče na katastrofalnu politiku Vlade, ukoliko je ona toliko bila zaista i katastrofalna.
Ono što zabrinjava ali ne samo kada je u pitanju ovaj predlog budžeta, nego kada smo imali i predlog rebalansa u ovoj skupštini i nekoliko zakona koji se odnose na ovu materiju je različito viđenje Ministarstva finansija i Vlade, sa jedne strane, i svih nadležnih institucija, sa druge strane, gde se razmimoilaženje u mišljenju ne odnosi samo na neke kozmetičke stvari ili neke male stvari. U pitanju su razmimoilaženja koja su prilično ozbiljna i koja, mislim, zahtevaju više objašnjenja od onoga što smo imali prilike da čujemo i juče na sednici Odbora za finansije i danas na sednici ove skupštine. Nadam se da ćemo imati prilike makar da dobijemo odgovor na pitanje – zbog čega do tolikih razmimoilaženja dolazi i zbog čega Ministarstvo finansija po ko zna koji put ne prihvata sugestije Fiskalnog saveta, ukoliko pođemo od činjenice, a nadam se da je to nešto što svi mislimo, da Fiskalni savet, koji je izabran u ovoj skupštini, čine ljudi koji su zahvaljujući nekakvoj stručnosti, iskustvu i kvalifikacijama izabrani tu da budu i ukoliko poštujemo ulogu Fiskalnog saveta koju smo svi zajedno odredili u ovoj skupštini zakonima.
Prvo razmimoilaženje je slično, kao i ono koje smo imali prilikom usvajanja rebalansa, a to je procena deficita. Tada je Fiskalni savet govorio da deficit neće biti onakav kakav je projektovan i sada to govori. Čuli smo ministra koji je rekao da će deficit biti 3,6%, dok Fiskalni savet i MMF smatraju da će to biti pre četiri ili 5%. Oni smatraju da ovo planirano smanjenje deficita predstavlja dobar zaokret, ali se najverovatnije neće u potpunosti ostvariti.
Međutim, nije samo poenta u procentu deficita. Poenta je u tome kako se do tog deficita dolazi. Ono što smo imali prilike da vidimo iz budžeta, da čujemo izlaganja i da vidimo u ocenama, koje su svi narodni poslanici dobili, koje je Fiskalni savet uputio poslanicima na uvid, a to je da je osnovna ideja da se planirano smanjenje deficita postigne povećanjem poreza i umanjenjem rasta penzija plata u javnom sektoru. To, složićete se, znači da će standard građana biti gori. Zato što ako nekome povećate porez, što će povući za sobom i povećanje cena, što se već i desilo prilikom rasta BDP, ograničite mu plate, to može dovesti samo do toga da će njihov životni standard biti gori, biti lošiji. Nije samo cilj smanjiti deficit, nego da vidimo kako to još može da se uradi.
Fiskalni savet je predložio čitav niz mera. Međutim, kao što vidimo kasnije iz ocene Fiskalnog saveta, vrlo malo tih mera ili ni jedna od tih mera nije usvojena. Ono što isto tako dodatno brine je da su prihodi republičkog budžeta planirano optimistično, ali je verovatno da će se ipak ostvariti usled ubrzanja inflacije. Dakle, sa jedne strane imamo povećanje prihoda kroz povećanje poreza i povećanja inflacije, a sa druge strane imamo smanjenje rashoda, ali ne ono koje bi zapravo značilo neku strukturalnu ili suštinsku promenu. Imamo smanjenje rashoda kroz to što će se građanima ograničiti plate i penzije. Složićete se ne predstavlja osnovu za nekakvo veliko oduševljenje i zbog toga, nemojte zameriti, veliki broj narodnih poslanika ne deli vaš entuzijazam kada je u pitanju budžet za 2013. godinu. Naprotiv, izražavamo zabrinutost tim budžetom.
Fiskalni savet daje neki niz dodatnih mera kako bi deficit ostao u planiranim okvirima, a da to na neki način ne ide po džepu građana. Vidimo da ni jedna od tih mera nije usvojena, ni jedna od tih mera nije prihvaćena od strane Ministarstva finansija. Zbog toga postavljam pitanje – zbog čega postoji tako velika razlika u mišljenjima između Fiskalnog saveta, sa jedne strane, i Vlade Republike Srbije, sa druge strane?
Fiskalni savet dalje ocenjuje eventualne uštede u kapitalnim rashodima. One ne bi bile u skladu sa dobrom praksom upravljanja javnim finansijama. U sledećoj godini je planirano smanjenje učešća kapitalnih rashoda u BDP, što ne smatraju odgovarajućim za nivo ekonomske razvijenosti i privredni ciklus u kome se nalazi Srbija. Vi insistirate na tome. Naravno, narodni poslanici su ti koji će odlučiti kome će dati za pravo, ali to ni u kom slučaju ne znači da taj jeste u pravu.
Od vas smo čuli da je jedna od osnovnih promena smanjenje subvencija koje će Republika Srbija davati. Kasnije vidimo da to nije tačno, jer i sam Fiskalni savet kaže da se struktura subvencija ne smanjuje. Ono zbog čega je iznos za subvencije manji jeste što se smanjuju subvencije za "Fijat". Međutim, ostalim javnim preduzećima subvencije su čak i povećane i Fiskalni savet predviđa da Vlada nije predvidela u ovom predlogu čitav niz subvencija koje će morati da daje ukoliko ne dođe do planiranih privatizacija, a to ipak jeste nešto što ne može da se predvidi. Treba da postoji mogućnost gde će Vlada biti primorana da daje te subvencije. Zato što u tim preduzećima rade neki ljudi sa kojima treba nešto da se desi. Ukoliko Vlada ne nađe partnere za te firme, jasno je da će morati da ih subvencioniše, a za šta nisu predviđeni prihodi.
Vidimo da osim tih nekih pompeznih najava i samohvale u budžetu od nekog realnog napretka, plašim se, da nema ništa. To su možda neke stvari koje dobro zvuče kada se kažu nekome ko se možda ne udubljuje previše, pa mu mogu zvučati čak i logično. Međutim, vidimo da ništa od toga u ovom budžetu za 2013. godinu ne postoji.
Budžet je izuzetno centralizovan. Ne mislim samo na finansiranje AP Vojvodine, nego na projekte koji se realizuju iz budžeta. Ne znam po koji put u ovoj skupštini treba da pitam – da li van Beograda postoji i jedna institucija kulture koju vredi finansirati iz republičkog budžeta, kojoj je potrebna sanacija, rekonstrukcija zgrada, objekata itd? Da li su van Beograda potrebne sportske hale, da li su van Beograda potrebne sportske dvorane? Nadala sam se, evo kada su veliki regionalisti došli u mogućnost da raspodeljuju sredstva u budžetu Republike Srbije, da ćemo imati naznake da će početi život negde van Beograda, kulturni, sportski, kakav god. Međutim, vidimo da u budžetu toga nema. Ne mislim samo na Vojvodinu. Mislim na opštine širom Srbije.
Dali smo niz amandmana na ovaj budžet. Neki se odnose na finansiranje AP Vojvodine, a neki se ne odnose. Počela bih prvo od njih. Naime, smatramo da još treba povećati subvencije poljoprivredi i to upravo one koje će ići direktno poljoprivrednicima za poboljšanje poljoprivredne proizvodnje. To je nešto što je nama u Vojvodini važno, iako je nominalno povećan iznos za subvencije u poljoprivredi. Ta sredstva ne idu poljoprivrednicima.
Žao mi je što ne vidim da su u budžetu obezbeđena, pokušali smo na to da utičemo, sredstva za trudnice koje se nalaze na održavanju trudnoće. S obzirom na to da od 2006. godine kada je, gle čuda, vaš ministar, Tomica Milosavljević, ukinuo tu naknadu za trudnice, traje naša borba da se ovaj iznos pronađe u budžetu, da se sredstva pronađu. Ne radi se o velikim sredstvima.
U nekim lokalnim samoupravama smo uspeli da se izborimo za to. U Novom Sadu, recimo, u prošlom mandatu Skupština grada je prihvatila predlog LSV da se trudnicama koje se nalaze na trudničkom bolovanju isplaćuju ta sredstva. Trudnice u Novom Sadu ne vrede više od trudnica u drugim opštinama u Srbiji. Taj izbor da se njima plaća pun iznos plate kada se nalaze na trudničkom bolovanju ne treba da zavisi od finansijske situacije u kojoj se nalazi njihova opština. To je pravo koje treba da imaju sve žene u Srbiji i to je nešto za šta, verujem, se mogu naći sredstva u budžetu Republike Srbije. Dali smo nekoliko predloga kako.
Postoji jedna tema na koju bih vas molila da obratite pažnju. Nekoliko meseci narodna poslanica LSV, Olena Papuga, je u svakodnevnoj komunikaciji sa Ministarstvom obrazovanja pokušavajući da dobije odgovor na pitanje – šta se dešava sa niskotiražnim udžbenicima za osnovno obrazovanje? Opet nema sredstava za njih u budžetu.
Ona je dala neke predloge gde se mogu napraviti uštede i na koji način se ti udžbenici mogu odštampati. Ne radi se samo o udžbenicima za decu koja se školuju na drugim jezicima, odnosno na jeziku koji nije srpski, nego se radi i o udžbenicima za decu sa smetnjama u razvoju, radi se o udžbenicima za decu u nekakvim stručnim školama. Ako je zaista tako, da u budžetu Republike Srbije ne postoje sredstva za to, a čini se iz ovoga što smo videli da je tako, niti su ministarstvu uspeli da nam daju odgovor na pitanje gde se ta sredstva u budžetu nalaze, onda će to, naravno, predstavljati još jedan u nizu mnogih osnova za tužbu pred Ustavnim sudom, zbog toga što je Republika Srbija dužna svoj deci da obezbedi pravo da se školuju na maternjem jeziku kada je u pitanju osnovno obrazovanje. Ta deca moraju imati, kao i deca koja se školuju na srpskom jeziku, pod određenim uslovima pravno na besplatne udžbenike.
Naravno, vidimo gde ima prostora za sve te, kako bi neko rekao, dodatne izdatke. Recimo, meni je neverovatan podatak bila masa plata u BIA. Kada sam videla taj podatak, čak sam uputila pismo, odnosno poslaničko pitanje – koliko tačno ljudi radi tamo, s obzirom na to da ukoliko oni zarađuju nešto što bi bio republički prosek, nekoliko hiljada ljudi bi bilo zaposleno u BIA. Vidimo dosta prostora da se nađe uštede u onom delu o kome govori Fiskalni savet, a to su, kako oni kažu, protivzakonite naknade za pripadnike MUP. Imamo čitav niz. Recimo, za mene je misterija subvencionisana prodaja traktora u Republici Srpskoj. Zbog čega bi to bio trošak koji bi Republika Srbija imala za sebe? Zbog čega se traktori ne prodaju po subvencionisanim cenama u Vojvodini?
S obzirom na to da imam još pet minuta, to me sve dovodi i na onu temu o kojoj smo mnogo govorili prethodnih dana, o kojoj ćemo verovatno govoriti i u narednim danima i svakako kada bude bila rasprava o amandmanima, a to je finansiranje AP Vojvodine, gde dolazimo do prve vaše neistinite informacije. To je bilo obećanje ili javno izrečena obaveza da će se Vlada Republike Srbije u postupku donošenja budžeta konsultovati sa Vladom AP Vojvodine. To se, naravno, nije desilo. Umesto dogovora, dobili smo uvrede od strane Vlade Republike Srbije na račun Vlade AP Vojvodine i Skupštine AP Vojvodine, pa smo tako od raznih predstavnika Vlade mogli čuti da se Vlada Vojvodine svojim ponašanjem nije kvalifikovala da razgovara sa Ministarstvom finansija, da treba da vrate pare učiteljici iz matematike zbog toga što ne znaju da sabiraju. To prosto nije način na koji se komunicira sa legitimno izabranim predstavnicima građana Vojvodine. To je nešto što je loš manir.
Možda ne bi ni bilo toliko problema da AP Vojvodina ovim predlogom budžeta nije oštećena za devet milijardi dinara. O tome smo govorili. Skupština Vojvodine je dala nekakve amandmane. Ukoliko ti amandmani ne budu bili usvojeni, verujte, ne samo da ovaj predlog budžeta neće naići na podršku LSV, nego će se vrlo brzo naći i pred Ustavnim sudom, zbog toga što na očigledan način krši, ne samo odredbe Ustava Republike Srbije, koje se odnose na sedam posto budžeta AP Vojvodine, nego i prava građana Vojvodine, na šta smatram da ipak niko nema prava, niti poslanici koji sede u ovoj sali mogu imati pravo da građane Vojvodine uskrate za devet milijardi dinara.
Kada ste govorili napravili ste jedan lapsus koji zapravo oslikava pravo stanje finansiranje Vojvodine u ovom budžetu. Rekli ste da budžet AP Vojvodine iznosi 8,4% budžeta, odnosno poreskih prihoda. Tu ne može stajati reč: "odnosno", zbog toga što bi reč: "odnosno" mogla značiti jednako. Budžet nije isto što i poreski prihodi. Ne znam koliko puta to treba ponoviti u ovoj sali da bi nekome to postalo jasno. Ono što me plaši jeste činjenica da verujem da je to svima više nego jasno, ali da prosto odlučuju da tu činjenicu zanemare, ignorišu i da rade onako kako su od početka zamislili.
Rekli ste da će budžet Vojvodine iznositi 70,5 milijardi dinara. Nije samo važna količina novca, važna je i struktura tog novca. Ne znam kako da vam to objasnim, a da prihvatite argumentaciju. Dakle, 23,5 milijarde od tih 70,5 milijardi su sredstva koja uopšte ni po jednom zakonskom osnovu ne treba da se nalaze u budžetu AP Vojvodine. To su sredstva koja se koriste za zaposlene u obrazovanju sa teritorije AP Vojvodine, pri čemu AP Vojvodina nema apsolutno nikakve nadležnosti nad osnovnim i srednjim obrazovanjem. Budžetu AP Vojvodine treba da pripadaju samo sredstva namenjena za prihode zaposlenih u visokom obrazovanju.
Jedini razlog koji vidim da ovim budžetom ta sredstva pripadnu budžetu AP Vojvodine, na kom će se, uzgred budi rečeno, zadržati jedan dan i odmah narednog dana otići onima kojima su namenjena, jeste taj da se budžet Vojvodine naizgled učini veći, da cifra koja će na kraju stajati u zakonskom predlogu bude formalno ona cifra koja ispunjava taj zadati minimum od 7%, ne govorim o tome da nema ni reči da bi možda eventualno moglo biti i više od 7%, a da je zapravo sve jedna fasada koja ukazuje na to da u budžetu Srbije ovim predlogom fali 32 milijarde za AP Vojvodinu, što su i Vlada Vojvodine i Skupština Vojvodine i poslanici LSV pokušali da promene amandmanima. Nadam se da ćemo u danima koji dolaze imati prilike da razgovaramo o tome i da uvrstimo u argumentaciju kada su te stvari u pitanju. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Velimir Stanojević.

Uvaženo predsedništvo, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da u ime poslaničke grupe Nova Srbija dam kratak osvrt na Predlog budžeta za 2013. godinu.
Bez neke dublje analize, već odmah se može reći da se budžet za 2013. godinu ne donosi, kako bi se to reklo, minut do dvanaest, već se usvaja u zakonom propisanom roku, odnosno u skladu sa Memorandumom o budžetu Republike Srbije.
Uvek kada se raspravljam o projekciji budžeta, da li se radi o republičkom, pokrajinskom ili budžetu opština i gradova, uvek se na početku raspravlja na temu kakvog je on karaktera, odnosno da li je socijalni, da li je razvojni ili ima komponente i jednog i drugog.
Mislim da je Vlada dosta ambiciozno prišla izradi budžeta za narednu godinu. U smislu svih dešavanja u zemlji, teške ekonomske krize i javnog duga, budžetskog deficita, inflacije, mislim da je uradila budžet koji na objektivan način oslikava stanje u finansijama, u javnom sektoru i svim drugim segmentima društva, u cilju da se prevaziđu određeni elementi krize u ovoj zemlji, ali svakako da ovaj budžet, kao što je malopre neko rekao, obzirom na čitavu ovu situaciju, ima i elemente svojevrsnog kompromisa.
Naravno, o svemu smo tome dosta razgovarali kada je i prezentiran rebalans budžeta za 2012. godinu, kada ste vi i sami gospodine ministre rekli da niste do kraja zadovoljni kako on izgleda. Ali, prosto on je tada morao da bude onako kako je i na kraju kreiran, ali imao je samo cilj da se samo parcijalno deluje kako bi se koliko toliko u tom trenutku i na kratki rok otklonile osnovni problemi u funkcionisanju, kako bi se to dovelo do kraja ove budžetske godine. Tek je rad na Predlogu budžeta za 2013. godinu dao realnu šansu ovoj vladi da pokaže da je u potpunosti posvećena svim ciljevima koje je proklamovala u nekoliko prethodnih meseci.
Ono što se prvo može reći da projekcijom ovog budžeta planirano je da skoro bude prepolovljen budžetski deficit na 3,6% BDP i kao jedna od mera da naravno bude zaustavljanje krize, zaustavljanje rasta javnog duga. Projekcija privrednog rasta nije velika ali do 2% mislim da je čak optimistična, ali sa ciljem da se pre svega zaustavi pad zaposlenosti i kao jedna od mera da u drugoj polovini iduće godine imamo zaustavljenu inflaciju, odnosno na određenom nivou.
Ono što je bilo naravno najurgentnije i što je primarni zadatak ovog budžeta jeste radikalno smanjenje fiskalnog deficita, međutim, zašto je sve to neophodno. Pre nekoliko meseci se spekulisalo da je javni dug Srbije probio granice od 45%, a danas imamo da je to negde oko 60% BDP. Prosto, tako alarmantno stanje u državnoj kasi zahteva zaista radikalne mere i ne uvek popularne, ali stoga zaista ne treba da čudi ovakav restriktivan predlog budžeta čiji je prvenstveni zadatak da popravi zatečeno i objektivno stanje u društvu, pre svega, kada mislimo o ekonomiji zemlje i o javnim finansijama.
Pri tome, imam utisak da se naročito vodilo računa, sagledavajući celokupnu ekonomsku situaciju u društvu, da se teret ravnomerno rasporedi i da se maksimalno poštuje načelo socijalne pravde. Kao što rekoh, smanjenje deficita predstavlja sigurno dobar potez u vođenju fiskalne politike. Doduše postoje i druga mišljenja. Fiskalni savet smatra da je on preambiciozno postavljen, odnosno da negde za oko 25 milijardi veći, da će biti veći od planiranog, odnosno da će iznositi negde oko 4,3 BDP i plus zbog ovih pratećih zakona koji idu uz ovaj budžet, a odnose se na rešavanje problema docnji u plaćanju, što će zaista na neki način dovesti do povećanja rashoda u državnoj kasi. Postoji ipak bojazan Fiskalnog saveta da on iznosi i do čitavih 5%.
Međutim, zaista ne bih dublje da se bavim ovom analizom s obzirom da se zaista ne osećam kompetentnim da o ovome do kraja govorim, ali ono na šta želim da skrenem pažnju i što je moje apsolutno neslaganje sa jednom od mera koje predlaže Fiskalni savet, a to je jedna od ključnih mera koju Fiskalni savet predlaže, jeste smanjenje transfera lokalnim samoupravama, a grupi najrazvijenijih gradova, vidim da tu ima nekih desetak gradova, čak i privremeno, potpuno ukidanje transfernih sredstava.
Zaista sam apsolutno protiv ovoga uz ogradu da Ministarstvo finansija, Vlada Republike Srbije treba da uvedu disciplinu i štednju na svim nivoima. Ali, kao što su lokalne samouprave, odnosno opštine i gradovi novim zakonom od 2011. godine dobili dodatna sredstva, taj zakon ima intenciju da se ta dodatna sredstva, dodatni transferi u budžetima lokalnih samouprava iskoriste pre svega za kapitalne investicije, za investicije koje su do tada mahom finansirane iz budžeta Republike.
Došli smo u situaciju da zaista pojedine lokalne samouprave se nisu ponašale na taj način i da su ta sredstva više išla u nekakvu javnu potrošnju, da kažem za zarade, novo zapošljavanje u gradskim administracijama. Ali, generalno smatram da je ovo svojevrstan vid decentralizacije, znači dati veća sredstva na upravljanje opštinama i gradovima i u tom smislu još jednom sugestija da samo treba pooštriti kontrolu i disciplinu u funkcionisanju budžeta i jedinica lokalne samouprave, ali i na svim drugim nivoima.
U tom smislu mislim da je Vlada dobro primetila da u svetlu zakona koji je usvojen u martu, a kome su regionalni putevi, odnosno putevi prvog i drugog reda pripali jedinicama lokalne samouprave, da smo došli u situaciju da pred zimsku sezonu prosto postoje one opštine, pre svega nerazvijene, male opštine koje to ne mogu do kraja izvesti, da bi došli praktično u situaciju da se ti putevi ne mogu održavati ni u zimskom periodu, a ni u toku čitave godine. Zaista postoje one jedinice lokalne samouprave koji imaju mali broj stanovnika, male budžete, a veliku putnu mrežu, recimo tipičan primer jeste opština Ivanjica. Tako da u tom smislu, pozdravljam odluku Vlade da se u Predlogu budžeta, da se za Ministarstvo regionalnog razvoja i lokalne samouprave obezbede sredstva za održavanje puteva prvog i drugog reda.
Međutim, da bi se postigao ovako, po meni, ambiciozno projektovan cilj Vlade, a vezano za budžet za iduću godinu, zaista se mora voditi odgovorna fiskalna politika i insistirati na štednji na svim nivoima, od svih budžetskih korisnika, bez razlike. Ali, pre svega izuzetno važno jeste ponovo promovisati načelo finansijske discipline koja nažalost u ovoj zemlji često bude zaboravljeno. U tom smislu, predložena rešenja da su korisnici budžetskih sredstava dužni da nastale obaveze izmire u roku utvrđenim zakonom, kao i da sankcije koje Vlada na predlog Ministarstva finansija može da sprovede kroz obustavljanje transfernih i drugih sredstava, na drugim aproprijacijama, zaista smatram da može da dovede do reda u javnim finansijama na svim nivoima vlasti.
Sledeći cilj koji je proklamovan ekonomskom i fiskalnom politikom Vlade za 2013. godinu, a želi se postići pored uvođenja finansijske discipline, smanjenja fiskalnog deficita, usporavanja rasta javnog duga jeste svakako ubrzanje privrednog rasta i usporavanje pada zaposlenosti. Ostvarivanje ovih ciljeva neraskidivo je povezano sa povećanjem indirektnih stranih investicija, ali i investicija naših domaćih preduzetnika uz ovu stalnu borbu ove vlade u borbi protiv korupcije na svim nivoima.
Međutim, bez obzira koliko krizni budžeti bili, koliko je teška situacija u ekonomiji ove zemlje, ne postoji sigurno druga mogućnost da se pored ove socijalne komponente budžeta, znači zaustavi i pad inflacije i pad nezaposlenosti bez kapitalnih rashoda. Pre svega mislim kroz podsticaje za privredu, za posebnim osvrtom na poljoprivredu i kroz infrastrukturne investicije. Naravno, kada pričamo o privlačenju stranih investicija, svi smo svesni toga da u svakom trenutku nijedna opština, ni grad nisu u ravnopravnom položaju, da oni koji imaju razvijeniji ne samo put, nego uopšte saobraćajnu infrastrukturu su u daleko povoljnijem položaju nego neki koji nisu. Zato smatram da jedan od prioritetnijih zahteva, državnih interesa, jeste završetak Koridora 10, intenziviranje radova na Koridoru 11.
Ono što me je posebno obradovalo, a video sam da je u razvoju Ministarstva regionalnog razvoja i lokalne samouprave, su krenuli projekti vezani za izgradnju autoputeva kao vezi gradova sa koridorima 10 i 11, a pre svega mislim na završetak autoputa od Batočine do Kragujevca, ali i pokretanjem projekta za izgradnju saobraćajnice, odnosno autoputa Pojate-Preljine.
Sve su to investicije koje će podići ovako posrnulu građevinsku industriju, koje će biti neka inicijalna igla za podsticanje građevinske industrije kao veoma bitnog segmenta uopšte privrednog razvoja ove zemlje. Bilo je i u prethodnom periodu po meni dobrih predloga, dobri inicijativa, kao što je predlog za projekat podrške građevinskoj industriji Srbije.
Međutim, upravo zbog onoga, zbog dugovanja državnog budžeta, da li lokalnih ili pokrajinskih budžeta, da smo neke likvidne firme doveli u fazu da postanu nelikvidne, upravo zbog tog kašnjenja u plaćanju i još jednom insistiram na jednom uvođenju čvrste finansijske discipline u javnim finansijama. Neću govoriti u kojim je to primerima, da li je to putna privreda, da li je to izgradnja, rekonstrukcija fudbalskih stadiona u Srbiji, ali generalno smatram da se moramo odgovorno ponašati, bar prema ovo malo putarskih i građevinskih firmi što je ostalo likvidno u ovoj zemlji.
Dobro je da se uvode subvencije, da se zadržavaju subvencije, ali Fiskalni savet je kritikovao da su subvencije velike, ali ja bih podsetio da su one za čitavih sedam milijardi manje u odnosu na prošlu godinu, a upravo za tih sedam milijardi je povećano izdvajanje za socijalnu zaštitu. Od tih stimulativnih mera, izdvojio bih subvenicionisanje kredita za likvidnost privrede i za investicije u tajna sredstva, tu zaista Vlada treba da insistira u naredne dve godine, kako je najavljeno, da se završi restrukturiranje javnih preduzeća i da se završi sa privatizacijom, odnosno neprivatizovanih preduzeća.
Pozdravio bih takođe subvencionisanje stambenih kredita za novogradnju, kao i drugih mera za podršku građevinskoj industriji kroz sredstva za izgradnju stanova za socijalno stanovanje, za izradu planske dokumentacije, izradu u infrastrukturi jedinicama lokalne samouprave za građenje objekata, dakle, komunalne infrastrukture itd.
Ono što želim da kažem na samom kraju obzirom da i po struci i mislim da prvenstveni prioritet ove zemlje je razvojna šansa ove zemlje, a ne samo predizborna kampanja, nego uopšte i povećanje subvencija za poljoprivredu i on je ove godine veći za šest milijardi i iznosi oko 4,5%.
Raduje me to, danas je rekao i ministar Dinkić, a najavio je i ministar poljoprivrede da je cilj da u idućoj godini budžet za poljoprivredu bude minimalno 5%, ali da vam kažem, 2004. godine, u budžetu Republike Srbije upravo je iznosio toliko. Vratićemo se na ono što smo imali pred 10 godina. Imali smo u jednom prethodnom periodu potpuno nedopustivo stanje da agrarni budžet bude nešto veći od 2% i ovo što je posebno dobro, kada su subvencije za poljoprivredu u pitanju, što se sada posle nekoliko godina opet uvode delom bespovratna sredstva za investicije, pre svega u poljoprivrednoj infrastrukturi, gde će do 40% ovih sredstava biti bespovratno. Kada smo već kod Ministarstva poljoprivrede, obratio sam pažnju na razdeo, deo budžetskog fonda za vode. Vrlo brzo zaboravimo elementarne nepogode koje su nas zadesile u prethodnom periodu, da li su to poplave, suše, a ovo drugo više niko i ne pominje.
Pored toga, što je suša u protekloj godini nanela ogromne štete poljoprivrednoj proizvodnji, pre svega, u zemlji Srbiji sa mnogo rečnih vodotokova, puno njih iz prve A kategorije, zemlja Srbija koja je bogata podzemnim vodama, geotermalnim vodama, imali smo da čitavi delovi zemlje imaju problem u vodosnabdevanju.
U tom smislu, veoma je važno da se u ovom budžetu našlo mesto za izgradnju brana sa akumulacijama, pre svega za ove dve, Valjevo Rovni, i Prvonek u Vranju ali je prvenstveno ono što raduje mene obzirom da dolazim iz regiona zapadne Srbije, to je izgradnja višenamenske akumulacije za vodosnabdevanje na profilu reke Rza u opštini Arilje. Tu je predviđeno 413 miliona dinara, odakle se ovog trenutka snabdeva preko 300 hiljada stanovnika, a perspektivno to može biti rešenje za dobar deo Srbije.
Na samom kraju, ako bih mogao da analiziram kako izgleda ovaj novi budžet u jednu ili dve rečenice, mislim da je ovim predlogom budžeta Vlada iskazala spremnost da sve raspoložive resurse stavi u funkciju onih subjekata, pre svega privrednih subjekata, koji mogu da poprave trenutni ekonomski položaj ove zemlje, koji treba da smanje nezaposlenost, deficit, a ja mislim da su to kapitalni rashodi, ulaganja u privredu i u infrastrukturu.
Nadajući se da će narednih godinu dana ovom parlamentu se u budžetu za 2014. godinu raspravljati u boljoj ekonomskoj situaciji po ovu zemlju, sa nadom da će Vlada Srbije proklamovane stavove i mišljenja realizovati u toku iduće budžetske godine, u ime poslaničke grupe Nove Srbije, želim da kažem da će mi podržati Predlog zakona o budžetu za narednu godinu, kao i sve prateće zakone.