Poštovane dame i gospodo, poštovani ministre, očigledno se pred nama nalazi zakon koji treba da pomiri dve stvari. Jedna stvar su prava koja imaju sami autori. Sa druge strane jesu namere Vlade Republike Srbije da stvori jedan drugačiji ambijent, da malim i srednjim preduzećima, naročito zanatskim radnjama, pomogne. Džabe nam, sa jedne strane, ako imamo umetnike koji stvaraju, a sa druge strane, nestane iz Srbije onaj deo stanovništva koji se bavi zanatskom delatnošću, pa onda ne mogu da plate ono što sada plaćaju.
Za mene je ovo rešenje jedan kompromis koji odgovara datom trenutku u kome se Srbija nalazi. Mi sigurno ne možemo da govorimo na isti način kao i ekonomski razvijene zemlje, jer tamo je drugi ambijent, tamo se na drugi način promišlja. Imao sam, sticajem okolnosti, mogućnosti da 10 godina živim u Austriji, da vidim na koji način tamo žive zanatlije, na koji način žive ovde. Međutim, verujte to su ogromne razlike. U tom smislu, trebamo da pronađemo malo drugačija rešenja, nego što imaju oni.
Kada govorimo o autorskim pravima i o njihovim vlasnicima, onda prvenstveno hoću da kažem da mi moramo da uradimo jednu vrlo bitnu stvar i da unutar tih strukovnih organizacija, koje vrše raspodelu sredstava, pokušamo da napravimo red, jer i tamo vladaju neke strukture koje nekim svojim miljenicima daju malo više para nego što treba, a onima koji su drugi ne daju ništa.
Dva konkretna predloga želim da vam predložim i da zajedno razmislimo o njima. Jedna stvar jeste da mi živimo u zemlji, u Srbiji, gde imamo ozbiljnu krizu kulturnog modela i gde treba da postavimo svi sebi pitanje – da li kroz ovaj zakon možemo da doprinesemo stvaranju jednog novog kulturnog modela, jednog kulturnog modela u kome će, recimo, srpska etno kuća ili etno kuća neke nacionalne zajednice da bude u drugačijem statusu kod plaćanja obaveza u odnosu na neku diskoteku koja očigledno, pretpostavljam po mišljenju većine nas, nije kulturni model koji treba da bude podstican u Srbiji?
U tom pravcu, hajde zajedno da razmislimo, da kada govorimo, da se naknade za javno saopštavanje muzičkih dela, interpretacije i fonograme u zanatskim radnjama ne naplaćuju, da to unesemo i u objektima od posebnog društvenog interesa. Ako su objekti od posebnog društvenog interesa, a to je u skladu sa Ustavom, jer Ustav govori ako postoji poseban društveni interes da onda mogu da se ograniče ova prava.
Za mene jeste poseban društveni interes ukoliko mi slušamo muziku u jednoj etno srpskoj kući, koja se bavi tom vrstom kulturne ponude i turističke ponude. Ukoliko budemo to podsticali, onda činimo nešto što Evropa radi. U Austriji, usput rečeno, imaju tradiciju kod njihovih tzv. vinskih kuća i i te kako podstiču iz budžeta i na drugi način život tih kuća koje predstavljaju njihovu tradiciju, koje predstavljaju ponude njihove kulture i Austrija je država koja ostvaruje velike prihode na taj način što svoju tradiciju prodaje na jedan ozbiljan način i to je njihova ozbiljna turistička ponuda.
Hajde da vidimo da li ćemo na ovaj način, recimo, da li u Idvoru, u opštini odakle ja dolazim, gde ima jedan salaš, gde je tipična ponuda srpske kuhinje, da li možemo da pomognemo da opstane taj lokal, ako im na ovaj način smanjimo te obaveze koje inače imaju i gde su ti ljudi na granici opstanka?
Druga stvar koja jeste i moje pitanje vama jeste kako se tumači geografski položaj? Da li je geografski položaj Beograd – Lebane ili je geografski položaj Knez Mihailova ulica, Bulevar i Molerova ulica? U tom smislu, ukoliko je usko tumačenje, pa onda govorimo o položaju Beograda i o položaju Lebana, onda imamo jedan ozbiljan problem da, recimo, u Knez Mihailovoj plaćaju zakupnine 5.000 evra a u Molerovoj plaćaju 300 evra, u Knez Mihailovoj naplaćuju kafu 250 dinara, a u Molerovoj 100 dinara, iako se isto nalaze u Beogradu, onda tu zaista činimo jednu nepravdu.
Ukoliko je takvo tumačenje, onda bi mogli to da ispravimo na taj način što bi pored elemenata geografskog položaja mogli da unesemo i elemenat cene po metru kvadratnom zakupnine i tu bi onda izvršili i te kako ozbiljnu diferencijaciju i unutar samih gradova i unutar samih opština i na taj način bi zaista bili jedan korak ka ostvarivanju onih ciljeva o kojima smo govorili.
Razlog zašto ću glasati za ovaj zakon u okviru poslaničke grupe SNS i kao predsednik Romske partije i poslanik te partije jeste da smatram da ovaj zakon jeste značajan korak unapred u ukupnom uređenju ovog pitanja, da to nije ostvarivanje apsolutnog zahteva kojim hoćemo da uredimo sve elemente i mislim da je ministar u tom pravcu upravo i govorio. U potpunosti podržavam vaš stav da ovih dan – dva, koliko god je moguće, to uskladimo sa određenim direktivama EU i na taj način uredimo još jednu dodatnu korekciju. U tom smislu su i bili moji predlozi. Hvala.

Hvala.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Gorica Mojović. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedniče.
Prosto ne mogu da dozvolim da nešto o čemu sam i ja danas govorila u raspravi u načelu i nešto što sam imala prilike da čujem i sada u diskusijama ostane bez odgovora.
Zaista me ne čudi što stranka koja je stožerna stranka ove koalicije stalno prebacuje bivšem režimu kako je donosio pogrešne zakone i kako je u stvari doveo sve u problem, od ekonomije do kulture i autorskih prava, ali bih podsetila svoje bivše koalicione partnere da je DS u prethodnom mandatu imala nešto oko 60 poslanika, 62 – 63, da smo sa većinom od 126 odnosno 128 usvajali sve zakone, pa i ovaj Zakon o autorskim i srodnim pravima i da smo bili vrlo ponosni na to što smo i za taj, kao i za mnoge druge zakone, dobili pozitivno mišljenje i pohvale Evropske komisije.
Takođe, podsetila bih i na to da je, zbog tog stalnog pozivanja da je DS izgubila izbore, DS bila po broju glasova i po broju ostvarenih mandata druga na izborima. Naši koalicioni partneri su samo promenili stranu i odabrali neke druge partnere. Ništa im ne zameram, naprotiv, to je njihovo legitimno pravo, kao što smo i mi imali pravo da biramo svoje koalicione partnere. Ali, sada govoriti da je za sve to bila odgovorna samo jedna stranka koalicije u onoj parlamentarnoj većini koja je donosila ove zakone, prosto mislim da nije pošteno i nije pravedno, a ako hoćete nije ni moralno.
Kada je reč o samom zakonu, imali smo prilike da čujemo, između ostalog, da je prethodni zakon uneo, ovaj važeći zakon iz 2009. godine, nered i haos koji će ovim izmenama i dopunama biti ispravljen, jer će sada svi autori imati tačno evidentirano koliko će iznositi nadoknade za njihova autorska prava. Stvarno ne mogu da shvatim kako će to da se desi, kada smo sada tek umesto svih onih pojedinačnih strukovnih organizacija utvrdili da će jedna vršiti objedinjenu naplatu i ne vidim kako će autori i dalje moći da kontrolišu korišćenje njihovih autorskih prava, osim da se i dalje poštuju odredbe važećeg Zakona o autorskim pravima.
Opet da ne bude zabune, pokušala sam jutros da objasnim da ukidanje nadoknade za zanatske radnje dovodi u zabludu mnoge. Ovde se ponavlja po pedeseti put da je reč o malim zanatskim radnjama, što prosto nije tačno. Autorska naknada se ukida za sve zanatske radnje i upravo sam o tome govorila. Treba da zaštitimo te male, te obućare, te za opravku računske opreme i ne znam šta. Postoje načini i postoje modeli da to uradimo.
Mi ovim zakonom upravo štitimo one koji ne pripadaju toj kategoriji malih zanatskih radnji, malih radnji po gradovima i mestima siromašne Srbije, nego upravo štitimo one koji zaista mogu to i treba to da plate. U tom smislu sam govorila o potrebi kategorizacije i o mogućnosti da se izvrši neka vrsta drugačije raspodele obaveza u odnosu na one koji zaista nemaju dovoljno prihoda, ni dovoljno ekonomskih mogućnosti da to izvrše. Da ne bude zablude, ne odnosi se samo na male zanatske radnje. To je čist populizam i demagogija. Ukidamo svima. Šta ćemo sa onim velikim, luksuznim modnim salonima za pedikir, za manikir, solarijumi itd? To se i na njih odnosi. Prema tome, mislim da možemo da nađemo rešenje da se upravo ovi o kojima smo govorili drugačije tretiraju.
Još jedna stvar. S obzirom da sam govorila o predizbornim obećanjima koja se ovim zakonom ostvaruju, naravno da je svakoj stranci važno da ostvaruje svoja predizborna obećanja, ali kada uđete u proceduru donošenja pojedinih zakona, vi ste u odnosu na svoja predizborna obećanja dužni da konsultujete i struku i strukovna udruženja, da konsultujete i propise EU i Ustav Republike Srbije i postoji pravni sistem Republike Srbije, pa da onda kažete – dobro, dao sam ta predizborna obećanja, ali da vidim da li je to sada sve u skladu, a ne da u svim tim razgovorima kažete – ovo mora biti ukinuto. Šta onda mi ovde radimo? Fingiramo demokratiju, učestvujemo u raspravi, a u stvari zakon je već donet.
Dakle, pozdravljam svako nastojanje da se ostvare predizborna obećanja, ali kroz predloge zakona koji će biti u potpunosti usklađeni sa pravnim sistemom zemlje, sa međunarodnim pravnim sistemom i sa mišljenjem struke. Hvala.

Hvala.
Pošto se više niko ne javlja za reč, zaključujem načelni pretres o predlogu zakona.
Izvinjavam se, gospodin Obradović je želeo reč. Izvolite.

Hvala.
Pre svega bih želeo u ime Vlade Republike Srbije da se zahvalim svim kolegama koji su učestvovali u raspravi u ovom zakonu i da kažem da je, po mom skromnom sudu, suviše veliki značaj pridodat formulaciji predizborna obećanja, jer da nema predizbornih obećanja, ne bi bilo ni postizbornih rešenja. Sve stranke koje učestvuju u političkom životu u izbornim aktivnostima govore građanima šta će učiniti za njih, a posle toga u zavisnosti od strukture Vlade i koalicione većine jedno ili više obećanja se mogu ili ne mogu ispuniti ili čekaju neko drugo vreme da bi bila ispunjena.
Rekao sam na početku današnjeg izlaganja i opet ću ponoviti, jeste ovo bio jedan od stavova koje su naše kolege iz URS promovisali u izbornoj kampanji, ali ovaj predlog predstavlja predlog Vlade, jednoglasno je usvojen na Vladi i kao takav danas je pred vama.
U odnosu na ono što je bio predmet rasprave danas, moram da kažem nekoliko reči. Danas je razgovarano i o tome šta nije predmet ovog zakona, šta bi trebao biti i šta bi mogao biti. Mi smo spremni da razgovaramo i sa predlagačima i tih stavova, da vidimo šta je moguće učiniti, pošto, koliko sam mogao razumeti je najavljena inicijativa za podnošenje zakona koji bi tretirao i ta pitanja. Spremni smo da razgovaramo i da vidimo da li se to može rešiti.
Drugo, u raspravi koja je vođena, objektivno jedan značajan set pitanja skinut je sa dnevnog reda argumentima poslanika koji su učestvovali u ovoj raspravi. Mislim da je to dobro.
Treće, ono što je za mene važno, nadam se da ste se uverili da je želja Vlade da stvori zakon koji je primenjiv, koji će voditi računa i o privatnom interesu i o javnom interesu. Javni interes je kao kategorija nešto što je apsolutno u proteklim godinama ostalo iza nas, kao da ne postoji. Svi pričamo o partijskom interesu i govorimo o ličnom interesu, privatnom interesu, a javni interes je kategorija koja je ostala iza nas, a ona suštinski interesuje najveći krug građana.
Predložena rešenja su takva zato što je u protekle tri godine od donošenja zakona, znači da znate, a to sam rekao gospodinu Markoviću, svaki zakon je najbolji kada se usvaja, a kad počne da se primenjuje, onda se vidi da li je stvarno toliko dobar koliko predlagač govori ili ima i određenih praznina koje praksa pokaže, odnosno koje se u praksi pokažu. Mi smo neka rešenja predložili zato što jednostavno u praksi postojeća rešenja nisu funkcionisala. Ako se sećate, kada smo ranije razgovarali o ovom zakonu, videli smo da ne postoji, pod znacima navoda – dovoljno dobra volja svih učesnika ili onih koji su evidentirani u ovom zakonu da se dogovore.
Neko je upravo govorio o tome – a šta ako se ne dogovore? Bilo bi logično da se dogovore, ali pošto smo mi takvi kakvi jesmo, imamo mentalitet takav kakav imamo, a živimo ovde gde jesmo, onda se suočavamo i sa situacijom da to što je za neke druge logično, za nas ispada nelogično, kad neće ili ne mogu ili ne žele da postignu dogovor.
Vi ste videli da mi nismo predvideli komisiju, iz prostog razloga što je praksa pokazala da rad komisije nije bio kvalitetan, da Komisija za autorska i srodna prava nije ispunila nijedan od zahteva kojim se obrazlagalo njeno osnivanje. Očekivalo se da izbalansira te suprotstavljene interese, privatni interes, javni interes, da obezbedi ravnotežu između privatnog i javnog interesa, što nije učinila. Zatim je kasnila sa propisanim rokovima i to po više meseci. Odluke koje su bile donošene, bile su u značajnom delu neobrazložene, pa ih, naravno, kao takve, nije bilo moguće ni pobijati u drugostepenom postupku. Često se dešavalo da i naknade koje je Komisija potvrdila, da su naplaćivane u umanjenim iznosima. Čak su nudile i plaćanje u ratama, što govori da u tome nisu bile ni pravične, ni primerene ekonomskim mogućnostima.
Iz tog razloga mi nismo mogli u Vladi rad Komisije oceniti pozitivnim i iz tog razloga smo i smatrali da je rešenje da Zavod za intelektualnu svojinu preuzme deo tih poslova, da će to raditi stručnije, efikasnije, sa manje troškova po kolektiv organizacije i da će rešavati pitanja koja ima u sadržaju zakona, i to kada ne bude postignut sporazum između kolektiva organizacija i reprezentativnih udruženja.
Naravno, odluka Zavoda mora biti doneta u propisanom roku, a propuštanje roka je sankcionisano mogućnošću ulaganja pravnog leka zbog ćutanja administracije, te odluka mora biti obrazložena i podobna je za osporavanje u drugostepenom postupku. Ovo navodim samo kao jedan od primera, da bi videli da smo razmišljali kako zakon da unapredimo.
Želim da vam kažem oko naknade, pošto sam video da neki poslanici su podneli amandmane i nema razloga da ne budu prihvaćeni, vezano je za visinu plaćanja muzičkog dinara u ugostiteljskim objektima. Naravno da nije ista površina i slično. Kolege iz finansija su nam izračunale da, primera radi, u objektima u kojima ima hiljadu metara poslovnog prostora, sadašnji iznos, primera radi, iznosi 14.000, a novi bi bio 21.000. Od onih 3.000, sadašnji iznosi 32.000, novi bi bio 64.000. Na 5.000, sadašnji iznos je 51.000 dinara mesečno, novi iznos bi bio 106.000. Znači, to je gradacija, da ne budu izjednačeni oni koji koriste mali ili veći prostor.
Na kraju, ono što sam ponovio danas i prilikom obrazlaganja sadržaja izmena i dopuna ovog zakona, mi smo razgovarali sa predstavnicima Evropske komisije i to ja nisam pred vama skrivao. Naprotiv, rekao sam da smo razgovarali. Rekao sam i da je bilo reprezentativnih udruženja. Ono što vam nisam rekao, da su predlozi nekih udruženja stigli još juna meseca ove godine, ali su bile krajnje opšteg karaktera, bez bilo čega pojedinačno. Zanimljivo je da se najveći broj inicijativa javilo u vreme kada se saznalo da se ide sa izmenama i dopunama ovog zakona, a predmet je otvoren, kako bih rekao, skoro godinu dana i više. Znači, izgleda da kod nas dok se otprilike ne stvori situacija da morate da reagujete, vi ne želite da reagujete. Naravno, onda je uvek kriv predlagač.
Svako dobro rešenje koje bude dostavljeno, Vlada je spremna da prihvati. Ali, da bude obrazloženo, da bude utemeljeno i da bude u duhu koncepta koji zakon predlaže. Kao što sam vam pomenuo primer rada komisije, ništa ne znači komisija sama po sebi i to što mi govorimo da je ona regulatorno telo kada nije, kada ne ispunjava uslove koje smo postavili. Onda nešto nije kako treba.
Mi ćemo biti u situaciji i da amandmane koje su podneli narodni poslanici ili koje Odbor prihvati, zašto da ne – prihvatimo. Mislim da to nije slabost predlagača, naprotiv, mislim da je to jedan kvalitet jer izlazimo u susret rešenjima koja mogu unaprediti zakon i poboljšati njegov sadržaj i rešiti još po neko otvoreno pitanje. Razgovaraćemo o ovom zakonu i u danu kada zakon bude u pojedinostima.
U svakom slučaju, ne sumnjam uopšte da postoji dobra volja svih poslanika da se donese dobar zakon i potpuno sam ubeđen da će zakon biti usvojen u Danu za glasanje. Hvala vam.

Hvala ministru.
Prelazimo na sledeće tačke dnevnog reda. (14, 15. i 16.)
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam, povodom zajedničkog načelnog pretresa o predlozima zakona iz tač. 14, 15. i 16. dnevnog reda, pored predstavnika predlagača, mr Mlađana Dinkića, ministra finansija i privrede, mr Verice Kalanović, ministarke regionalnog razvoja i lokalne samouprave i prof. dr Slavice Đukić-Dejanović, ministarke zdravlja, pozvao da sednici prisustvuju i: Vlajko Senić, državni sekretar u Ministarstvu finansija i privrede, Zorica Pavlović, pomoćnik ministra u Ministarstvu zdravlja i Aleksandar Kocić, savetnik u Ministarstvu finansija i privrede – Upravni za javni dug.
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni pretres o 14, 15. i 16. tački dnevnog reda, a pre otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, podsećam vas da, shodno članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe, o čemu ste detalje dobili u materijalu.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 157. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički načelni pretres o: Predlogu zakona o preuzimanju obaveza zdravstvenih ustanova prema veledrogerijama po osnovu nabavke lekova i medicinskog materijala i pretvaranju tih obaveza u javni dug Republike Srbije, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenom osiguranju.
Da li predstavnik predlagača, ministarka Slavica Đukić-Dejanović želi reč? (Da)
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada u Zakon treba staviti elementarna ljudska prava, pravo na život i zaštitu zdravlja, to je uvek teško, posebno kada izvesnim izmenama i dopunama treba da regulišete ovako delikatnu materiju, ali naša realnost je takva da zaista, evo čak u sklopu tzv. finansijskog seta zakona razgovaramo i o ovim sadržajima koji su više nego delikatni, a tiču se  svih nas kao potencijalnih pacijenata, svih naših bolesnika zdravstvenog sistema, a u vezi su sa sledećim činjenicama. Produžetak ljudskog veka koji se odnosi i na građane Srbije, sa jedne strane, činjenica da savremene tehnologije na planu dijagnostike tretmana, rehabilitacije zdravstvenih aktivnosti su sve složenije, kvalitetnije i na drugoj strani, finansijski potencijal između onoga što jeste potreba zdravstvenog sistema u našoj zemlji i finansije koje bukvalno znače 250 evra po glavi stanovnika za svakog građanina su u velikom diskoraku.
Zakon, kada donosimo, a o tome smo na Odboru za zdravlje i porodicu u višesatnoj raspravi zaista govorili i vrlo konkretno i zbog toga ću ja danas sadržaj svesti samo na par informacija vezanih za sadržaj zakona.
Dakle, kada donosimo zakone iz ove oblasti, obavezno je da se trudimo da ne uskratimo postojeća prava na zdravstvenu zaštitu, naprotiv da ih proširimo.
Ono što u predlogu zakona koji pred vama stoji, to je da jesmo dali predlog da se proširi pravo na imunizaciju za sva lica, i ona koja nemaju osiguranje, koja nisu osigurana, pravo na preventivne preglede, tzv. skrininge i pravo na zdravstvenu zaštitu svih osoba koji su samohrani roditelji dece do sedam godina.
Naravno, u sklopu finansijske realnosti koja je ovakva kakva je i činjenice da sam kada sam postala ministar mogla da konstatujem dosta tužne parametre, da je 13,5 milijardi duga zdravstvenih ustanova prema dobavljačima lekova, sanitetskog materijala, jedna realnost i činjenica da ćemo u narednu budžetsku godinu i period ući sa deficitom koji će onemogućiti i dostignut nivo zdravstvene zaštite, koristim priliku da izrazim zahvalnost članovima Vlade što su prioritet teme da o svemu ovome vrlo otvoreno razgovaramo i pokušamo da zajednički nađemo rešenja prihvatili kao zaista realni prioritet.
Ocena Vlade Republike Srbije je da tih 13,5 milijardi zapravo prihvati kao javni dug, ali je istovremeno i zahtev koji je postavljen ne samo pred ovo ministarstvo nego pred građane Srbije da takvih dugova više nema.
Dosta je bilo razgovora na Odboru za zdravlje o tome otkud tako veliki dug i šta planiramo sa njim da učinimo? Direktori zdravstvenih ustanova govore o tome da su na ime neugovorenih obaveza, a da bi obezbedili nekada minimum, a nekada optimum zdravstvene zaštite, morali da ulaze u takve relacije i potpuno je jasno da ima organa u ovoj zemlji, institucija koje treba da ocene opravdanost tog duga.
Činjenica da mi zapravo ne možemo dalje praviti te dugove nas je naterala da ova dva komplementarna zakona, Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o zdravstvenom osiguranju izmenimo tako da obezbedimo izvesne uštede, a da to koliko god je moguće ne ide na štetu korisnika usluga zdravstvenog osiguranja.
U tom smislu ocenili smo da je potrebno da sve institucije rade svoj posao u skladu sa poverenim obavezama od države ka pojedinim institucijama.
Najpre smo konstatovali da je potrebno da Institut za javno zdravlje analizira zdravstvene potrebe, pravi odgovarajuće planove i potreba u zdravstvu i kadrova, da ih dostavlja odgovarajućim subjektima, drugim rečima, da se ne bavi obezbeđivanjem egzistencije uposlenih, nego da se bavi društveno poverenim poslovima od države i da stoga treba da bude budžetska institucija.
Pored toga ocenili smo da sam proces javnih nabavki koji se često percipira kao izvor korupcije, treba da bude realnost i kada su u pitanju potrebe u zdravstvu. U tom smislu, ustanove čiji je osnivač Vlada Republike Srbije treba po predlogu ovog zakona da se zapravo snabdeva na način centralizovanim javnim nabavkama, odnosno da postoji jedno telo, jedna služba.
Naš predlog je bio da to bude Uprava pri ministarstvu kojoj bi Institut za javno zdravlje dostavljao program, ali ima i drugačijih zamišljanja, pa ćemo kroz raspravu sa vama videti da li to treba da bude nezavisno telo ili ove poslove treba poveriti Fondu ili nekoj trećoj instituciji i sve vaše dobronamerne komentare, sugestije u formi amandmana ću najozbiljnije analizirati i predlagati Vladi da popravimo tekst zakona u ovom delu.
Takođe mislimo da su liste lekova koje su često problematične sa aspekta analize, da li te liste lekova zaista zadovoljavaju potrebe druge strane, koliko su upodobljene realnim finansijskim okvirima, koji je put dolaska nekog leka do liste i da li je on kvalitetan, da to treba menjati na način da struka ima svoje mesto, a u sklopu finansijskih mogućnosti.
Predložili smo formiranje stručnih komisija, koje će svoje sugestije u vezi sa spiskom lekova koje treba da budu na tim listama, a koje obezbeđuje RZZO, koji će uvažavati te stavove i na taj način će se formirati lista lekova.
Takođe, mislimo da struka i zapravo zdravstveni nivo koji u ovom momentu Srbija ima treba da realno popravi neke kapacitet na planu bolje saradnje tri institucije RZZO, Ministarstvo zdravlja i Instituta za javno zdravlje, odnosno, kada bi se primenili postojeći zakon, bez ikakvih izmena, a da svako funkcioniše u skladu sa predviđenim poslovima, kada bi bilo nešto više discipline, mislim da bi zdravstvo po svakog građanina moglo da bude na višem nivou.
Biću potpuno spremna da u interaktivnom odnosu učestvujem sa vama u radu na ovoj sednici i kažem, zbog činjenice da su predstavnici praktično svih poslaničkih grupa imali više nego aktivno učešće na Odboru za zdravlje, da smo na sednici koja je trajala nekoliko sati zaista analizirali i pojedinačno svaki segment predloženih zakona.
Neću sada okupirati vašu pažnju dalje, ali ću biti tu da aktivno učestvujem u radu.

Hvala.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predsednici odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima narodni poslanik Elvira Kovač.

Uvažena gospođo ministre zdravlja, šta reći, vaša trenutna pozicija, gospođo Slavice Đukić Dejanović, uopšte nije zahvalna i verovatno je vrlo teško i dozvolite mi da u narednih nekoliko minuta iznesem stav SVM, a vezano za ova tri predloga.
Uglavnom ću govoriti o predloženim izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenom osiguranju, malo o javnom dugu i u okviru svog vremena ću govoriti o konkretnim problemima zdravstvenih ustanova iz tri opštine.
Čuli smo u vašem uvodnom izlaganju i to je jedan od osnovnih ciljeva ovih predloga da se ugroženim kategorijama građana obezbedi zdravstvena zaštita, da se proširi krug lica koja imaju ovo pravo i to verovatno svi podržavamo pa i SVM.
Želela bih da naglasim pozitivne izmene da su samohrani roditelji koji imaju decu do sedam godina starosti, čiji su mesečni prihodi ispod prihoda utvrđenih u skladu sa zakonom, da će od sada ostvarivati zdravstvenu zaštitu iz javnih prihoda.
Naravno da je logično pored ovih osnovnih ciljeva, a cilj je da se nekako stvori ili uspostavi, ako je to moguće, zdravstveni sistem koji je finansijski održiv što nije lako.
Ono o čemu bih želela da govorim, što je svakako pozitivno, je da Savez vojvođanskih Mađara podržava decentralizaciju, pa i decentralizaciju na polju zdravstvene zaštite, i vi o tome niste govorili u svom uvodnom izlaganju, ali mogli smo da čitamo u obrazloženju, što možda za neke nije jasno da se zapravo ovim predlogom predlaže, odnosno daje ovlašćenje autonomnoj pokrajini, opštini, odnosno gradu, da mogu da obezbede uslove za bolju kadrovsku obezbeđenost zdravstvenih ustanova, čiji su osnivači, do normativa, odnosno standarda koji su propisani zakonom i za koje jednostavno, zbog trenutnog nedostatka finansijskih sredstava u sistemu obaveznog zdravstvenog osiguranja, ne postoje sredstva.
Pored ovog, do normativa i do standarda, daju se ovlašćenja autonomnoj pokrajini, opštini, odnosno gradu, da može da obezbedi sredstva za zapošljavanje većeg broja zaposlenih u zdravstvenoj ustanovi, čiji je osnivač, od onog broja koji je utvrđen kao minimum standardima propisanim Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, kao i da obezbedi sredstva za prostor, opremu, lekove, medicinska sredstva, koja su veća od propisanih standarda.
Ovde se postavlja pitanje, da li će za navedene namene u budžetima autonomne pokrajine, gradova, odnosno opština, moći da se obezbede sredstva? Pitanje je da li će biti dovoljno novca, jer ovo sa stanovišta decentralizacije, davanje nadležnosti je super, samo je pitanje da li će oni imati para za ovo? Ova ovlašćenja imaju smisla jedino ako, znači, kako gradovi, opštine, tako i AP Vojvodina, može da obezbedi sredstva u svom budžetu.
Nadam se da će to biti moguće, ali ja sam pokušala da se konsultujem sa pokrajinskim sekretarijatom za zdravstvo, ljudima koji tamo rade finansije. Njima nije jasno šta će sve biti njihov zadatak. Ukoliko se uvedu centralizovane javne nabavke, da li će se osloboditi iznos sredstava koji su oni ulagali u nešto veće i da li će iz toga imati dovoljan iznos novca da plaćaju sve ove nove nadležnosti i kako će to moći i lokalne samouprave da izvedu? Ostaje da vidimo.
Negativne stvari, koje moram da kažem, ne toliko negativne, znam da to nema veze sa vama lično i ono što ste i vi rekli u svom uvodnom izlaganju je da, izdavanje za zdravstvo iz bruto nacionalnog dohotka u RS je jedno od najnižih izdvajanja u Evropi, što je strašno.
Ono što ne razumem, je da, ovo sada kažem radi javnosti ne radi narodnih poslanika, svi mi to znamo, kada mi dobijemo predlog zakona, u obrazloženju imamo i deo – procene finansijskih sredstava potrebne za sprovođenje Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Ovde se procenjuje da je neophodan iznos sredstava, nebitno kolika su to sredstva, samo taj koji je potreban za upravu za centralizovane javne nabavke, odnosno sredstva za potrebe rada zaposlenih, drugih materijalnih troškova za obavljanje ove uprave. Znači, ja mislim da se trebalo razmišljati o većem novcu za lokalne samouprave, za autonomnu pokrajinu, itd, jer ne znam kako će oni uspeti da izvršavaju ove svoje nadležnosti.
Naravno da se Savez vojvođanskih Mađara slaže da zdravstvena zaštita, koja je garantovana kao pravo, Zakonom o zdravstvenom osiguranju ne može da se ostvari, jednostavno je nemoguće ostvariti zdravstvenu zaštitu bez obezbeđivanja lekova i medicinskih sredstava. Kao što smo čuli, zdravstvene ustanove nemaju dovoljne izvore finansiranja, kojima bi izmirile ogromne dugove prema dobavljačima lekovima, veledrogerija. Naravno, nekako nam je jasan i ovaj treći predlog zakona, koji predviđa način i dinamiku izmirivanja ovih obaveza, samo je, kako da kažem, 13 milijardi zaista ogroman iznos.
Kao što sam spomenula, dozvolite mi da u okviru ove teme iskoristim prisustvo ministra zdravlja da izložim neke od osnovnih problema na polju zdravstva opštine Senta, Kanjiža i Bačka Topola. Krenuću od opštinske bolnice Senta, koja je osnovana kao međuopštinska bolnica na teritoriji severno-banatskog okruga, ona zapravo pokriva stanovništvo opštine Senta, Ada Čoka i Novi Kneževac, ali i u njoj se delimično leče i građani Kanjiže, Bečeja i Bačke Topole. Ovo je izuzetno značajno zato što ka opštinskoj bolnici Senta gravitiraju pacijenti, čak oko 100.000, znači region od oko 100.000 stanovnika.
U ovoj opštoj bolnici, vi ste čini mi se spomenuli pravilnik o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti u zdravstvenim ustanovama i drugim oblicima zdravstvene službe. U ovoj opštoj bolnici, prema ovom pravilniku je broj operacija po lekaru značajno iznad republičkog proseka, što znači da lekari u Senti rade mnogo više nego što je propisano u normativima, jednostavno zato što ih je malo i ovde postoje, nažalost, što je verovatno problem svuda, jedan hroničan nedostatak kadrova i taj problem se samo iz godine u godinu pogoršavao.
Naime, ova institucija, opšta bolnica Senta, ima najmanji broj ugovorenih zaposlenih po jednoj postaji, na celoj teritoriji AP Vojvodine. U pojedinim službama je nedostatak kadrova toliki, da jednostavno utiče na izvršenje planiranog broja usluga. Ne može da se organizuje kontinuirani rad, čekanje usluga, naravno, uvek izaziva ogromno nezadovoljstvo onima kojima su usluge najpotrebnije, pacijenata.
Ljudima iz lokalne samouprave u Senti nije jasno da li će oni dobiti odobrenje da prime nove lekare umesto onih koji su otišli u penziju i to im zaista predstavlja ogroman problem. Dakle, da pojednostavim, smatramo da je neophodno sagledati kadrovsku situaciju u opštoj bolnici Senta i dozvoliti prijem neophodnih, kako lekara, tako i farmaceute za bolničku apoteku, medicinskih sestara i tehničara, a po mogućstvu i neophodnih nemedicinskih radnika.
Naravno, ima ovde i drugih problema sa kojima se svi suočavaju, kao što je neophodno, npr. u Senti obnavljanje opreme za RTG dijagnostiku. Oni tvrde da njihov najnoviji aparat je nabavljen pre više od 20 godina. Opšta bolnica je jedna od onih u Srbiji, koja još uvek nema aparat za kompjuterizovanu tomografiju, skener. U Senti se žale da je neophodno izgraditi adekvatan prostor za onkološku dnevnu bolnicu, u koju se iz godine u godinu leči sve veći broj pacijenata sa teritorije celog ovog severno-banatskog okruga. Naime, trenutno onkološka dnevna bolnica je smeštena u zgradi Doma zdravlja Senta, a pacijentima se terapijske usluge obezbeđuju u dve smene.
Sa druge strane, moram da naglasim izuzetnu kooperativnost vaših saradnika, pošto su primarijus dr Zoran Kovačević, zamenik ministra zdravlja i dr Simo Vuković, državni sekretar, posetili Sentu i na njihov predlog se Dom zdravlja Senta obratio Ministarstvu zdravlja, radi dobijanja saglasnosti za proširenje normativa kadrova i kadrovskog plana Doma zdravlja Senta, zbog spomenutog drastičnog smanjenja kadrova ili drastičnog nedostatka kadrova. Oni su se trenutno našli u situaciji da niko od njih ne može da ode ni na bolovanje ni na godišnji odmor, uveli su čak i prekovremeni rad, što dodatno otežava i ovako tešku materijalnu situaciju.
Ono što je zanimljivo u ovakvim i sličnim lokalnim samoupravama je da npr. normativ ne predviđa doktora za kućnu negu i lečenje, ali zbog starosne strukture stanovništva, jednostavno se zahteva da doktor aktivno prati ove pacijente, što izabrani lekar, složićete se, ne može sam da pokrije.
Službi za stomatološku zaštitu u Senti, takođe je neophodna još radnica, pošto oni imaju zubne ambulante, kako u Senti, tako i u okolnim selima, gde je stanovništvo uglavnom starije i imaju neredovne veze u saobraćaju.
Drugi problemi o kojima smo obavešteni dolaze iz Bačke Topole. U Bačkoj Topoli ima 23 naseljenih mesta, a Dom zdravlja Bačke Topole ima ambulante u 18. Jedan od njihovih najvećih problema je, ne želim pogrešno da se izrazim, ali blizina Koridora 10, i problem ima služba medicinske pomoći na koju se dom zdravlja priključuje na ovaj Koridor 10.
Služba hitne medicinske pomoći je sačinjena samo od jedne jedine ekipe. Zaposleni rade sa skraćenim radnim vremenom, 35 sati nedeljno, u turnusima od po 12 sati tokom 24 sata obezbeđuje hitnu medicinsku pomoć u kompletnoj opštini, kao što sam spomenula, sa 23 naseljena mesta i Koridor, zbog čega smatraju da je neophodan prijem jednog medicinskog tehničara. Oni su još prošle godine za vreme prethodne Vlade, kada vi niste bili ministar zdravlja, uputili dopis u kome je zatraženo mišljenje i pomoć u vezi rešavanja funkcionisanja službe hitne medicinske pomoći puštanjem u funkciju Koridora 10.
Ovaj dopis je upućen početkom novembra 2011. godine, posle razgovora u kabinetu prethodnog gospodina ministra zdravlja. Nažalost, na dopis nije stigao pismeni odgovor. Prethodni ministar zdravlja je izneo da bi zbog Koridora trebalo uvesti permanenciju, pripravnost jedne ekipe službe hitne medicinske pomoći, međutim problem je što Republički fond za zdravstveno osiguranje, radi pravdanja finansijskih sredstava, zahteva pismeno mišljenje Ministarstva zdravlja, pa bi njima zaista značilo da im što pre stigne taj odgovor, da bi mogli da komuniciraju sa Republičkim fondom za zdravstveno osiguranje.
Ne želim da vas opterećujem sa silnim problemima. Verovatno ste i vi upoznati sa mnogim. Oni su slali nekoliko dopisa, koji su poslati kako ministarstvu, tako u komunikaciji sa Republičkim fondom. Verovatno ste svesni toga da na terenu, kako u Bačkoj Topoli, tako i na drugim mestima, postoje situacije kada na primer ginekološka služba radi na selima, pa nema dovoljno doktora.
Postoje ogromni problemi, što kao žena moram da naglasim, u službama za zdravstvenu zaštitu žena. U Bačkoj Topoli konkretno zbog izlaska ginekologa u pet naseljenih mesta van Bačke Topole, ali i u velikim gradovima, kao što je Zrenjanin, iz koga ja dolazim. Žene imaju mogućnost da posećuju jednu jedinu instituciju, sve žene iz Banatskog okruga, gde su ogromne gužve, gde ima pet lekara. Komunikacija je neadekvatna između higijenskog, komunikacija između raznih aktera je takva da pacijenti sami moraju da čekaju najpre da dobiju termin i posle da dođu do doktora, pa sami peške šetaju svoje brisove i svoje nalaze. To jednostavno nije rešeno i smatram da je to danas u 21. veku strašno, jer to verovatno nije ni do novca, jer u Zrenjaninu je, na primer, Higijenski zavod preko puta savetovališta za žene. Smatram da bi medicinski tehničari ili sestre mogle to da odrade umesto pacijenata, umesto da pacijentkinja šeta svoj bris u torbi, da ide po uput u Higijenski zavod, da se vraća, da čeka red, da uđe kod doktorke i da posle šeta svoj uput. Da ne pričam o tome da jednostavno pacijentima kažu da se određene usluge ne rade u Higijenskom zavodu, da za to morate da platite, da isti taj bris šetate do neke privatne ustanove ili laboratorije.
Dozvoli će te mi da preostalo vreme iskoristim da malo spomenem probleme u Kanjiži i da postavim pitanje na koje ne morate sada da odgovorite, ali to sam pitala pre dve nedelje ovde u Skupštini Srbije, pa nisam još dobila pismeni odgovor.
Što se tiče Kanjiže, i u Domu zdravlja Kanjiža postoje mnogi problemi, ali jedan od najvećih je, s jedne strane je to pozitivna stvar, blizina granice sa Mađarskom i Horgoš. Upravo zbog graničnog prelaza prema Mađarskoj, kod Horgoša u letnjem periodu ovde prelazi i oko tri miliona ljudi, pa se u velikoj meri povećava obim posla i potrošnja sanitetskog materijala. Sve je učestalije da dijagnostičke, laboratorijske, specijalističke, na primer ginekološke usluge stanovnici okružnih opština primaju u Domu zdravlja Kanjiža, što povećava i rashod materijala. Kanjiža ima osnovni finansijskih poteškoća upravo zbog ovog kašnjenja naplate duga od Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, pa apoteka ne ostvaruje maržu, a svi znamo da se troškovi poslovanja, plate, putni trošak itd. moraju izmiriti.
Dom zdravlja Kanjiža ima godinama nepovoljan okvir iznos kod ugovorenih namenskih sredstava za sanitetski i medicinski materijal. Već izvesno vreme su u nemogućnosti da nabavljaju sanitetski i medicinski materijal.
Oni takođe tvrde da imaju problem sa službom za hitnu službu i sanitetski prevoz. Jednostavno im nedostaju vozači. Imaju manjak lekara. Ovde je slična situacija kao u Bačkoj Topoli, pošto je velika teritorija opštine. Dom zdravlja pokriva 11 naselja u ovoj opštini sa udaljenostima i do 35 kilometara od Kanjiže, pa organizovanje posla njima uopšte nije jednostavan i predstavlja veliki problem.
Već više od 35 godina Dom zdravlja Kanjiža nije nabavio rendgen aparat. Da ne pričam o tome da je stomatološka oprema vrlo amortizovana i da u opštini Kanjiža postoje tereni, mnogobrojni salaši bez puteva. Ovde je u hitnim slučajevima vrlo otežan izlazak na teren.
Ono što je najsvežije i što se desilo pre dan, dva u Kanjiži je da je ogromno nezadovoljstvo građana u Horgošu, gde se ukida noćno dežurstvo.
Pokušaću uskoro i da zaključim. Najpre bih želela da se zahvalim i da kažem da su izuzetno kooperativni vaši saradnici. Nadamo se da ćemo bar neke od ovih predloženih problema zajednički rešiti u bliskoj budućnosti.
Pitanje koje sam ovde postavila se tiče vantelesne oplodnje i ogromnog problema 500-600 parova, kako to piše u novinama, na koju neki čekaju od maja meseca, a neki od leta ove godine. Ne želim da komentarišem izjave direktora Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, pošto je on, kako smo obavešteni iz medija, dao ostavku, ali mora se obratiti pažnja na to da ne može neko da da olake izjave, da tim ljudima važe papiri, kada ne važe, kada im hormoni važe šest meseci, a brisovi tri meseca. Znači, da se razmisli da je tim parovima jedina mogućnost da dobiju potomstvo.
Zaista je zahvalno što su u ovoj državi od 2006. godine besplatni pokušaji vantelesne oplodnje, ali mnoge stvari još nisu rešene.
Ne dokazujemo da se zaista zalažemo za ravnomerni regionalni razvoj ako nije svejedno da li parovi koji idu na vantelesnu oplodnju žive u Beogradu, Jagodini, Pančevu ili negde drugde ili da li trudnice, koje nisu te sreće da iznesu zdravu trudnoću, kod njih nije svejedno da li žive u Beogradu, pa primaju punu platu ili negde drugde. Zahvaljujem se još jednom na pažnji i zaista se nadam da ćemo uspeti da rešimo bar neke od ovih problema.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Žarko Korać. Izvolite