Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Potpuno se slažem sa vama, ali u vašem amandmanu tako ne piše. Vi tražite da se odreknemo tog prava da koristimo subvencionisane kredite. To vi tražite vašim amandmanom. Da ste preformulisali, onda u redu, ali vi tražite da se to izbriše iz zakona.
(Gorica Gajić, s mesta: Ne tražimo da se briše.)
Ne može tako. Svi zakoni o javnim nabavkama koji su do sada bili korišćeni imali su ovu odredbu. Svi, i onaj prvi koji je bio predložen od kolege Đelića, mislim da je po njemu radila Vlada Vojislava Koštunice, i onaj iz 2008. godine. Voleo bih da ovo ne mora da stoji u zakonu, nažalost mora.

Hvala.
Reč ima gospođa Gajić, replika.

Gospodine Arsiću, vi ste vlast, vi ste vlada, ne moramo mi sve da vam lepo sažvaćemo, napišemo, plasiramo, pa da vi to prihvatite. Dužni ste da ovo što sam ja danas, odnosno večeras, rekla ugradite u zakon i da tako sačuvate, donekle, koliko god možete, domaću građevinsku operativu od strane. Jednog momenta je nećemo imati, poklopiće nas strane kompanije i nećemo više imati našu građevinsku industriju, a ona je zamajac razvoja privrede u Srbiji. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Koleginice, ja sam isto što i vi, narodni poslanik. Nisam vlast, podržavam Vladu. Bili ste pozvani da učestvujete u javnoj raspravi o Zakonu o javnim nabavkama, da date svoje primedbe, da pokušamo svi zajedno da nađemo rešenje. Rešili ste se da na ovaj način pomognete ovom zakonu. To je vaše pravo i to neću da sporim. Ipak se mi svi bavimo politikom, ali nažalost tražite nešto što u ovom trenutku niko u Srbiji ne može da omogući.

Reč ima narodni poslanik Dejan Mihajlov.

Gospodin Arsić nije u pravu kada kaže da ćemo mi na ovaj način ostaviti Srbiju bez mogućnosti da uzima, prvo, to nisu subvencionisana sredstva. To su sredstva koje građani Srbije vraćaju. Jeste kamata manja za 1-2%, nego kod komercijalnih banaka, ali da se ne stvori pogrešan utisak da su to donacije. To su krediti koje građani Srbije jednako vraćaju kao i sve druge kredite.
Hoćete li da mi kažete, vi ste pominjali ovde u ovim klupama nabavku autobusa u Beogradu. To je kredit o kome je govorila gospođa Gajić. To je kredit za nabavku autobusa, gde se potpuno isključuje "Ikarbus" iz mogućnosti da on učestvuje na konkursu, da da svoje autobuse. Zašto? Zato što takav postupak koji nametne onaj ko nama ne donira pare. To su pare koje će građani Srbije vraćati. Da li će Beograđani, da li će iz budžeta Republike Srbije? Znači, mi vraćamo te pare, a uslove nam diktira IBRD, po kojima će moći da se javi samo strana kompanija koja će za podizvođače da uzme naše domaće firme koje će da rade na granici rentabilnosti, a zaradu će da uzme neka strana firma koja će ispuniti uslove tog tendera, jer su uslovi tog tendera, koji će se postaviti, kao u ovom slučaju da se isključi "Ikarbus", biti da ima međunarodne reference, da ima godišnji promet preko 500 miliona evra, ako je neki projekat od 100 miliona evra u Srbiji, da ima ovo, to domaće firme, u trenutku kada srpska privreda beleži pad BDP, ne mogu da ostvare.
Doći ćemo u situaciju da će naše firme biti podizvođači stranim firmama koje će da dolaze ovde, da učestvuju na međunarodnim tenderima. Od para koje građani Srbije vraćaju, te pare neće vraćati evropska zajednica ili građani EU, pošto je to kredit od IBRD. Te pare će da vraćaju građani Srbije, a kajmak od tog posla će da skine neka firma iz EU koja će moći da ispuni uslove tog tendera. Ovde ne kažemo da ne treba da se uzimaju sredstva i krediti od IBRD i ostalih banaka, Nemačke razvojne banke, naprotiv, to su povoljni krediti i treba da se uzmu.
Kažemo samo da treba izbaciti član koji kaže da su oni ti koji odlučuju o uslovima tendera i o izboru ponuđača. Tražimo da se izbor ponuđača i postupka sprovede u skladu sa našim zakonom i da naručilac bira ponuđača bez obzira čija su sredstva. To su pare koje mi vraćamo. Te pare neće vraćati Nemci u slučaju Nemačke razvojne banke. Te pare će da vraćaju Srbi, ali će nemačka firma da uzme taj kajmak, taj profit koji će da ostane, a naše firme će da rade za malu zaradu.
O tome govorimo i naša namera je upravo da se omogući da naše domaće firme imaju veće mogućnosti da učestvuju na tenderima kada se Srbija zadužuje i da one mogu da ostvare profit, a ne da taj profit izađe iz Srbije. Znači, krajnje je dobra namera da ostavimo posao srpskim firmama. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Zamolio bih da ne mešate posao oko autobusa GSP, Grada Beograda i infrastrukture. Jedan autobus može da košta i 200.000 evra, a može da košta i milion, pa je Grad Beograd opredelio koliko će ko da plati autobuse i onda dobija taj zajam da kupi one skuplje. To je sada drugi problem. Zna se koliko košta jedan kilometar puta.
Nije baš da je ovim predlogom zakona sve prepušteno stranim investitorima, odnosno da oni angažuju i određuju uslove. U tom istom delu, koji tražite da se briše, na osnovu međunarodnih ugovora i sporazuma, odnosno ugovori i sporazumi koje zaključuje naručilac i onaj koji daje subvencionisani kredit. Ljudi, ako se ne isplati podići subvencionisani kredit zato što je cena radova veća, onda bolje da idemo na komercijalno tržište. Svako ko se odnosi domaćinski, tako će i da uradi. Nemojte da isključujemo mogućnost da tamo gde možemo da dobijemo povoljno, da se toga odreknemo. Jedina zaštitna mera jeste da se borimo da ti uslovi iz ugovora budu što povoljniji za nas i eventualno za naše izvođače radova.
To je jedini način. Znam koliko je teško kada su u pitanju međunarodni ugovori, međunarodni subvencionisani krediti. Morate da napravite komisiju za implementaciju tog ugovora, morate da obezbedite nadzorni organ koji mora da bude u saradnji sa tom komisijom, da se potpisuju pozicije, overava itd. To je mnogo teža i duža procedura, ali nažalost naša realnost je takva da ne možemo da dobijemo dovoljno komercijalnih kredita za razvoj infrastrukture. Nemamo dovoljno novca. Država je previše zadužena. U tome jeste problem. Znam da je šteta ako neko naše domaće preduzeće ne dobije posao. Jeste, jedan deo zarade se odliva van Srbije i deo zarade koji se plaća iz kredita, a koji otplaćuju građani, da li iz budžeta ili kroz neku delatnost koja je monopolska zahvaljujući položaju naručioca javne usluge.
U svakom slučaju jedan deo mora i da ostane, a dobijamo i deo infrastrukture ili nečega drugog što je nama potrebno da bismo počeli da razvijamo privredu i menjamo Srbiju.