Da pređemo sa Sv. Trifuna ipak na konkretnu temu. Istina, sigurno je da sam na određen način u teškoj situaciji, pošto posle nadahnutog govora mog uvaženog kolege Srđana Milivojevića, koji je po mom mišljenju uznemirio nečistu savest mnogih, dolazim u situaciju da govorim o samoj temi.
Na početku mog govora, hoću prvo da iznesem veliko zadovoljstvo što su sa nama sada ovde u sali gospođa Mirjana Ilić, zamenica predsednice VSS. Zatim, izborni članovi VSS iz reda sudija, gospođa Sonja Vidanović, gospodin Miroljub Tomić. Bio je do skora gospodin Aleksandar Stoiljkovski i još jedan član VSS, a to je ministar pravde i državne uprave i član VSS po položaju, gospodin Nikola Selaković, koji je dobio pravo i obavezu i odgovornost da, upravo, stavove VSS ovde brani, bez obzira što je ujedno i predstavnik izvršne vlasti u državi.
Bojim se da to možda može da stvori na neki način i rezervu, da li je prvi u VSS, osim predsednice VSS, upravo predsednik izvršne vlasti ili zamenica predsednika VSS? Ali, ja bih bio opet slon uverenju da upravo podela dužnosti da ste vi ocenili da će gospodin Nikola Selaković možda bolje i elokventnije braniti stavove VSS.
Istina, činjenica je da, po informacijama kojima raspolažem, a to je da je 11. januara upućen od strane Ministarstva pravde i državne uprave, od strane ministra Nikole Selakovića, Visokom savetu sudstva dopis sa naznakom "vrlo hitno", gde se predlaže da Visoki savet sudstva, shodno odredbi člana 61. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, itd, predlaže da Visoki savet sudstva uputi predlog Narodnoj skupštini kako bi u što kraćem roku stavila van snage Odluku o izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda. To je inicijativa, znači i predlog Visokom savetu sudstva. Visoki savet sudstva je nakon toga doneo Odluku da predloži Narodnoj skupštini odluku o prestanku funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda.
Ukazujem na te dve razlike zato što je u toku diskusije bilo govora šta je Visoki savet sudstva svojevremeno predložio Narodnoj skupštini, a šta je Narodna skupština odlučila. Tu se sad vraćam na ono što je bio predmet preispitivanja Ustavnog suda. Znači, Ustavni sud je utvrdio da odredba člana 102. stav 5. Zakona o sudijama nije u saglasnosti sa Ustavom. Ta odredba člana 102. stav 5. Zakona o sudijama počela je da se primenjuje 1. januara 2010. godine. Molim sve koji mogu da prate ovo da obrate pažnju na datum. Znači, ta odredba člana 102. stav 5. Zakona o sudijama je počela da se primenjuje 1. januara 2010. godine, a mislim većina od nas ima ispred sebe Odluku o izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda, da je to učinjeno 30. novembra 2009. godine. Znači, 2009. godine nije mogla da se primenjuje odredba koja je počela da se primenjuje 1. januara 2010. godine.
Hajde da budemo logični. Kako može da neko bude izabran na osnovu člana 102. Zakona o sudijama novembra 2009. godine, a tek 1. januara 2010. godine ta odredba počinje da se primenjuje? Pa ko je ovde normalan, a ko nije normalan? Hajde da vidimo na osnovu čega onda odluka Ustavnog suda o oceni neustavnosti odredbe člana 102. može da se odnosi na izbor predsednice Vrhovnog kasacionog suda. Ne može nikako. Normalno je da je ona bila izabrana na osnovu člana 144. stav 1. Ustava i na osnovu zakona koji je regulisao primenu Ustava, a to je član 7. ustavnog zakona koji kaže da izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda i prvi izbor sudija Vrhovnog kasacionog suda izvršiće se najkasnije u roku od 90 dana. Znači, taj ustavni zakon je rekao na koji način će se primeniti ova odredba člana 144. stav 1. Ustava. To je što se tiče izbora gospođe Nate Mesarević na funkciju predsednik Vrhovnog kasacionog suda i mislim da ko hoće da samo uporedi odluku sa važećim tekstom zakona, može da zaključi da u odnosu na izbor gospođe Nate Mesarević, Ustavni sud praktično ako se bavio i ako se nije bavio, to je bespredmetno.
Drugo, nas u pogledu odlučivanja može da vezuje samo izreka odluke Ustavnog suda. Izreka odluke Ustavnog suda je: utvrđuje se da odredbe člana 102. stav 5. Zakona o sudijama nije u saglasnosti sa Ustavom. Kako se izvršava ova odluka? Time što je Ustavni sud rekao da ova odredba nije u skladu sa Ustavom i samim tim je brisana iz pravnog sistema. Tačka, gotovo, izvršena odluka.
Drugo, član 171. stav 2. Ustava kaže: Ustavni sud svojom odlukom uređuje način njenog izvršenja kada je to potrebno. Ustavni sud u izreci nije napisao ništa u pogledu načina izvršenja toga. Znači, očigledno je samo stavio tu odredbu van snage i gotovo.
Postavljam pitanje i zbog toga mi je milo što su predstavnici Visokog saveta sudstva, ne volim nikome da pričam iza leđa, volim da gledam ljude u oči i da im kažem kada smatram da je neka odluka pogrešna. Ne sporim nikoga pojedinačno, nikoga po pitanju ličnosti, nikoga po pitanju struke i svega toga, ali ovde se suprotstavljam vašem mišljenju i vašem predlogu odluke koji je stigao ovde u proceduru pred Narodnu skupštinu. Smatram da taj predlog odluke nije u skladu sa članom 144. Ustava, naročito sa stavom 3. i stavom 4. Naime, predsedniku Vrhovnog kasacionog suda prestaje funkcija pre isteka vremena na koji je izabran na njegov zahtev. To je jedna stvar. Drugo, moguće je na osnovu ili razrešenjem iz zakonom propisanog razloga razrešiti predsednika suda. Postoji za to mogućnost i u stavu 4. su definisane nadležnosti Visokog saveta sudstva u toj proceduri razrešenja, ali kaže da predsedniku Vrhovnog kasacionog suda može da prestane funkcija nastupanjem zakonom propisanih uslova za prestanak sudijske funkcije.
Da bi to svima bilo jasno, pokušavam da pročitam zakon, da ne bude da je neko tumačio ovako ili onako. Koji su razlozi za prestanak sudijske funkcije? U glavi 4. Zakona o sudijama u članu 57. pod naslovom "prestanak sudijske funkcije" i podnaslov "svi razlozi", tu stoje propisani uslovi za prestanak sudijske funkcije: kada sudija navrši radni vek i kada trajno izgubi radnu sposobnost za obavljanje sudijske funkcije. To su ta dva razloga i samo ta dva razloga mogu da budu razlog za prestanak sudijske funkcije. Mi nemamo podatak da je gospođa Nata Mesarević navršila radni vek ili da je trajno izgubila radnu sposobnost za obavljanje sudijske funkcije. To bi mogli da budu razlozi. Nijedan drugi razlog ne može da bude.
Ukoliko bi išli na široko tumačenje, van ovih svih razloga koji su u zakonu pobrojani, onda dolazimo u situaciju da ćemo u Srbiji prouzrokovati totalnu pravnu nesigurnost. Šta će to značiti? Osim razloga za razrešenje sudija, ukoliko Narodna skupština odluči, e sad pitanje je na čiji predlog. Očigledno na svačiji predlog, i ovlašćenog i neovlašćenog predlagača. Ukoliko ovakav stav prihvatimo, da su neovlašćeni ovlašćeni, svaki sudija u Subotici, Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu, Beogradu i malim mestima moći će da se donese odluka o prestanku funkcije sudije, jer očigledno da onda to neće biti razlozi za prestanak, kada se navrši radni vek i kada trajno izgubi radnu sposobnost ili kada se steknu uslovi za razrešenje, nego će gospodin Tomić, mislim da je sudija u Kragujevcu, moći odlukom Narodne skupštine da kaže – hajde više da ne bude, a ne da bude razrešen, nego Skupština da donese odluku o prestanku mandata. To je jedan primer. Daleko od toga da se zalažem za tako nešto, ali iznosim samo primer da, ukoliko ovu pravnu praksu probijemo, gotovo je, nema pravne sigurnosti.
Sa druge strane, mislim da bez obzira što smatram da je politički nedopustivo da predstavnici izvršne vlasti budu ti koji predlažu prestanak funkcije. Smatram da je to neprimereno, ali, čak i predlog koji je gospodin Selaković dao Visokom savetu sudstva, koji se razlikuje od Odluke Visokog saveta sudstva, u pogledu stavljanja van snage odluke, imao bi veće logike nego ovo što je stiglo u proceduru pred Narodnu skupštinu.
Istina, takav predlog nije trebao da ide prema Visokom savetu sudstva, nego je trebao da ide od strane njega, ili bilo koga, a verovatno pre od Skupštinskog odbora, a ne od strane predstavnika izvršne vlasti, prema Narodnoj skupštini, a ne putem Visokog saveta sudstva.
Da sam imao proceduralnu mogućnost na odboru kada je gospodin Petar Petrović predložio izveštaj koji će poslati plenumu i kada je pročitao taj izveštaj i kada sam se javio za reč i tražio da diskutujem, kada mi je onemogućeno da kažem zašto taj izveštaj ne valja, tada mi nije dozvoljeno, na odboru. Jednostavno bili su pročitani izveštaji i o tome nije bilo moguće diskutovati.
Upravo zbog toga, sad smo u poziciji da o tome što je trebalo da se završiti na odboru govorimo ovde na plenumu i na određeni način, kod građana pokažemo zašto postoje ogromne zamerke u pogledu Predloga odluke koji je stigao u proceduru pred Narodnu skupštinu i zbog čega će neko tumačiti, ili možda pogrešno protumačiti rad Visokog saveta sudstva. Ne bih hteo to da osporavam, ali na osnovu ovih odluka očigledno je da sama situacija osporava rad Visokog saveta sudstva bar u ovom delu i u ovoj proceduri donošenja ove odluke i predlaganje odluke Narodnoj skupštini.
Na to sam ukazivao i na Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo. Ukoliko se proveri, samo par poslanika me je podržalo kada sam smatrao da ova odluka nije u skladu sa pravnim sistemom. Gospođa Bulajić je bila tu i još par poslanika, ali da su hteli svi da čuju još na odboru ne bi došli u situaciju da se brukamo ovde na plenumu.
Ono što je najgore je što izglasavanjem ove odluke preti opasnost da se obruka Narodna skupština pred građanstvom, jer ovo ne samo što je neustavno nego na određeni način pravi jedan precedent, jedan novi slučaj na koji će mnogi moći da se ugledaju i da kažu - ukoliko je to moglo sa predsednicom Vrhovnog kasacionog suda da kažemo puj pike ne važi više, jer nije više na toj funkciji. Tako isto može bilo ko da kaže – hajde sad da neko ne bude sudija. Ne iz razloga da je učinio krivično delo, ne iz razloga da nije radio kako treba, pa da je razrešen, nego čisto voluntaristički da li to hoćemo ili nećemo.
Upravo zbog toga, sve vas još jednom pozivam da razmislimo o mogućim dugoročnim pravnim posledicama ovakve jedne odluke. Neću pričati o političkim razlozima. Mogu da sumnjam u političku pozadinu ovakvog zahteva za smenom gospođe Nate Mesarović. Mnoge naše kolege su ovde govorile o tome koji su pravi razlozi za smenu gospođe Nate Mesarović. Mnogi su govorili o političkim izjavama koje su date ne samo u političkoj kampanji, mnogi su pričali o ličnim odnosima pojedinih učesnika u ovom postupku, o onim podnosiocima inicijative i nekima koji su se pojavljivali.
Ovog trenutka pokušavam da plenum Narodne skupštine lišim partijskog prepucavanja i nadgornjavanja ko je to hteo, ko je naredbodavac, ko je inicijator, ko je izvođač radova i sve ostalo. Diskusiju svodim samo na to da li ovakva jedna odluka može da bude u skladu sa Ustavom ili duboko nije u skladu sa Ustavom i duboko nije u skladu sa članom 144. stav 3. nastupanje zakonom propisanih uslova za prestanak sudijske funkcije.
Na Odboru za pravosuđe sam molio predstavnike Visokog saveta sudstva da mi daju koji je zakonski razlog od svih razloga koji su kao takvi pobrojani u članu 57. Od tih svih razloga koji su u članu 57. pobrojani koji je taj razlog koji je rukovodio Visoki savet sudstva da predloži ovakvu odluku za koju smatram da ukoliko je Narodna skupština izglasa da ćemo se svi mi stideti.
Nisam dobio odgovor. Istina, dobio sam odgovor pozivajući se na Poslovnik Narodne skupštine koji tretira proceduru Narodne skupštine, a ne zakonski razlog. Pitao sam – gde to piše u Ustavu, gde to piše u ratifikovanom međunarodnom sporazumu, gde to piše u zakonu, izričito? Naročito gde to piše u članu 57. kao svi razlozi za prestanak sudijske funkcije?
Ukoliko nema takvog razloga ne možemo da donesemo ovakvu odluku. Samo vas molim da ukoliko donesemo odluku, ukoliko većina od 250 narodnih poslanika kakva god bila, odluči i ne daj bože prihvati ovakav predlog za prestanak funkcije predsednice Vrhovnog kasacionog suda, da svi budemo svesni posledica koje može da donese ovakva odluka. Još jednom vas molim da bez ostrašćenosti, bez partijske zaslepljenosti ocenimo da li ovakva jedna odluka koja je predložena može da izazove nesagledive posledice po naš pravni i ustavni sistem, ili ne?
Još nije kasno da odustanemo od ovakvog predloga odluke i da se ne izglasa ovaj predlog odluke, da sačuvamo integritet i Visokog saveta sudstva i člana Visokog saveta sudstva koji je ujedno i predstavnik izvršne vlasti, gospodina Selakovića, koji je pravno rečeno predložio korektniju stvar iako se i o tome može diskutovati. U svakom slučaju vas molim da više ne diskutujemo o odluci Ustavnog suda koja je stavila van snage odredbu koja je počela da se primenjuje mesec dana i nešto jače od izbora gospođe Nate Mesarović na funkciju predsednice Vrhovnog kasacionog suda. Još jednom sve vas molim da razmislimo o ovome da se ne bi sutra suočavali sa ukazivanjem na ove greške od onih koji posmatraju sve nas i koji su u prilici da ocene da li ćemo postati ozbiljna država. naopako, da budemo banana država.

Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić.

Predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, sa izuzetkom malopređašnje diskusije, ove pre toga koje su satima trajale, zaista ne služe na čast i tu se raspravljalo o svemu i svačemu osim o onome što je na dnevnom redu, a bez obzira što se ne slažemo u priličnom delu diskusije sa prethodnikom, mislim da je ona ipak bila jako dugotrajna i korektna.

Hajde da vidimo šta je ovde ključni problem. Pošto ja u političke razmirice koje se ovde čuju ne mogu da ulazim, niti me zanimaju, niti mi zanima da raspravljam o liku i delu predsednice Vrhovnog kasacionog suda Nate Mesarević, niti je to tema za razgovor, niti argumenti u prilog njenog dobrog vršenja funkcije ili lošeg, to je potpuno van diskusije danas.

Ono što mi je malo zaparalo uši ili ono o čemu hoću da govorim, to su neke dileme koje su iznete ovde u odnosu na poštovanje Ustava i zakona u ovoj državi, kad je reč o izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda, kada je reč o samom postupku i kada je reč o ulozi i mestu odluke Ustavnog suda, koja je ovde više puta pomenuta i koja, koliko sam razumeo i služi i služila je kao motiv, kao osnov za pokretanje ovog postupka danas u Skupštini.

Dakle, nemoguće je ceniti na bilo koji način predlog koji je danas na dnevnom redu da prestane funkcija predsednici Vrhovnog kasacionog suda, ako ne rasvetlimo okolnosti koje su dovele i način kako je došlo do izbora predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Dakle, podsetiću da je to prvi predsednik Vrhovnog kasacionog suda kojeg smo ikad imali, to je pod jedan.

Pod dva, kako je došlo do izbora? Prvo, izbor je predviđen Ustavom, bez obzira što je ovo ponavljanje, to prosto mora da se učini i Ustav to predviđa članom 144. i tačno kaže koji su uslovi neophodni da se ispune da bi došlo do izbora predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Pošto ovo nije pravna škola, niti su gledaoci ovog prenosa zaduženi da to trpe, reći ću ono što je neophodno za diskusiju, to je da je jedan od tih uslova bio da postoji i stav opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda, mišljenje o tom kandidatu za predsednika Vrhovnog kasacionog suda da bi on uopšte bio izabran. Dakle, bez toga je izbor nemoguć.

Čuli smo ovde da dilemu oko toga da li je izbor izvršen neposredno na osnovu ove odredbe Ustava ili je izbor učinjen u ovoj Narodnoj skupštini na osnovu Zakona o sudijama, odnosno noveliranog člana 102. Zakona o sudijama, koji ovaj uslov da se oglasi opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda, ne poznaje. Od odgovora na ovo pitanje bi trebalo da zavisi i naš sud o svemu ovome.

Problem je u sledećem. Ako je izbor izvršen primenom člana 102. Zakona o sudijama, a nije, prosto nije mogao biti, jer u tom trenutku u vreme izbora taj član 102. nije stupi na snagu i tu se slažem sa nekim kolegama iz DS. To je apsolutno tačno. Znači, sa te strane je to tačno. Na osnovu čega je onda taj izbor učinjen? Na osnovu Ustava. Opet se tu slažem sa kolegama iz SNS da je nemoguća takva vrsta primene Ustava, izvršiti izbor predsednika Kasacionog suda na osnovu Ustava neposredno, pa čak hajde da zamislimo da je to bilo i moguće, nedvosmisleno je ova rasprava danas pokazala i to ni između koga nije sporno ovde, da ni u tom imaginarnom slučaju da je to moguće, nije bio ispunjen ovaj uslov, a to je prethodna opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda, jer Kasacioni sud u tom trenutku nije ni postojao, nisu bile ni sudije izabrane, nije bio ni konstituisan.

Dakle, imamo dve nemoguće situacije za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Jedna je ako je izabran po slovu Ustava neposredno, samim tim je flagrantno prekršen Ustav Republike Srbije od strane Narodne skupštine i to je neosporna činjenica. Ako bi se nekim nategnutim tumačenjem došlo do toga da se ipak izbor da podvesti pod Zakon o sudijama, bez obzira što je odredba stupila kasnije na snagu, mada ne znam kojom pravnom gimnastikom do toga da dođemo, onda znači da je ta odredba koja bi omogućila nedostatak ovog uslova – opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda koja daje mišljenje, znači onda ispadne da taj uslov otpada upravo odlukom Ustavnog suda Srbije, koji proglašava neustavnom tu odredbu.

Šta mi onda ovde imamo? Mi ovde nesporno imamo prvog izabranog predsednika Vrhovnog kasacionog suda na protivustavan i protivzakonit način. Da li možemo da se složimo oko te jedne proste činjenice, a ne da izvodimo, što bi Englezi rekli "mambo-džambo" ceo dan oko toga ko je kriv? Bitno je i ko je kriv, ko je odgovoran i o tome ću nešto reći.

Hajde da prvo raspravimo činjenice. Znači, činjenica je da je, nažalsot, prvi predsednik Vrhovnog kasacionog suda u Srbiji izabran protivno Ustavu i bez obzira na zakon i u krajnjoj konsekvenci i protivno zakonu, kada složimo činjenice od početka do kraja.

Više neću da pitam da li je predlog Visokog saveta sudstva u redu, da li je on u skladu sa Ustavom i zakonom, da li je ta forma koja se ovde nama predlaže korektna ili nije. I o tome ću nešto reći. Nego, imam prethodno pitanje. Pre nego što se uopšte to zapitam, šta mi kao narodni poslanici dugujemo građanima koji su nas ovde izabrali i koji su se zakleli na poštovanje Ustava i zakona? Šta im mi pre toga dugujemo? Dugujemo im da ispravimo ono što nije bilo urađeno kako treba.

Osim Milice Radović, koja se u određenoj meri usprotivila metodologiji koja je ovde predložena, nisam čuo nikoga od opozicije da je ovde izašao i da je rekao – izvinite, niste u pravu kako ste ovo predložili, hajde da uradimo nešto drugo, jer ljudi, nije sporno da mi, nažalost, imamo izabranog predsednika Vrhovnog kasacionog suda na protivustavan i protivzakonit način i ta situacija je neodrživa i ne možemo se praviti ludi i pustiti da ta funkcija, a uopšte o ličnosti ne govorimo, opstane do kraja zadatog mandata, jer je to stanje i logički i ustavno i pravno neodrživo.

Umesto da neko izađe sa tim predlogom i kaže – ako ovo nije dobro, šta je dobro, mi ovde raspravljamo oko toga da li je trebalo ili nije trebalo smeniti Natu Mesarević. Izvinite, ali takva rasprava sa takvom temom ponižava građane Srbije. To nije nešto što ni mi kao narodni poslanici ne zaslužujemo, pa ne zaslužuju ni oni koji su upali sami u tu zamku i tako nešto rade. Zato sam maločas pohvalio malopređašnjeg govornika Srđana Mikovića, sa kojim se na slažem u onome što je pričao, ali koji je barem govorio o temi na način kako se tema otvara.

Ne možemo pobeći od političke implikacije, imaću ih i ja, ali dajte da razgovaramo na razuma i logički način o ovome. Kakve veze ima da li je Nata Mesarević radila dobro posao ili imala fenomenalne akcije i da li upropastila pravosuđe? To je tema za eventualnu raspravu o razrešenju Nate Mesarević, koju mi očigledno ovde nećemo gledati. To bi bila tema za ovakvu sednicu.

Šta sada hoću da vam kažem, šta je moja konačna poruka kada je reč o rezultatu svega ovoga? Moja poruka za građane je da mi ovaj galimatijas moramo razrešiti nekim metodama. Da li je ovaj najbolji? Ne znam. Mi smo predložili drugi. Kako ćemo se o ovom metodu konkretno izjasniti, jer ovde nema amandmana, u tom smislu? To ćemo mi da odlučimo kao grupa do dana za glasanje. Sve ćemo da izvagamo, i političke argumente i političko-pravne i odnos prema ustavnosti i zakonitosti, kompletnu ocenu o narušavanju poretka. To ćemo imati u vidu kada budemo donosili odluku o glasanju. Ali, mi apelujemo da se to pitanje razreši. ono nije personalno pitanje. Kakve veze ima kakva je Nata Mesarović?

Ministar Nikola Selaković je rekao u jednom trenutku, to ću parafrazirati, da koliko za dan, dva u propisanom postupku, na osnovu Ustava i zakona ista osoba može biti predložena za predsednika Vrhovnog kasacionog suda i može biti ovde izabrana.

Da li se mi i kao poslanici slažemo ili ne slažemo, onda je to politička rasprava o radu koji stoji iza nekoga. Znači, nemojte da se bavimo stvarima koje su potpuno efemerne u ovom pogledu i da iznosimo sud o ustavnom poretku iz potpuno stranačkog i niskopolitičkog ugla. Dakle, to je nešto što je apsolutno nedopustivo.

Dalje, šta mi imamo? Šta bi bio ovde zaključak? Imamo kompletan haos, bezakonje u postupku izbora. To je nesporna stvar. Imamo više godina održavanja tako izabranog lica na toj funkciji, bez pokušaja Narodne skupštine, ili bilo koje druge institucije, uključujući i sam Ustavni sud, o čemu ću još nešto reći, da ovo pitanje razreši.

Imamo činjenicu da je DSS na to ukazivala prilikom izbora i prilikom donošenja tog zakona i nikome to nije bilo bitno, pogotovo ne vladajućoj većini, u tom trenutku. To nije važno. Sada zvuči krajnje licemerno da neko ko je takav galimatijas, takav haos zamesio, kaže da se sada, ja ne diskutujem, uopšte ne polemišem oko toga da li je ovaj predlog sada ustavan ili nije. Mislim da jeste, u krajnjoj liniji. U proceduralnom smislu jeste problematičan, ali da je baš protivustavan ne bih se složio, ali da diskutujemo sada o tome upotrebljavajući tako velike reči, a da potpuno previđamo da je haos nastao u jednom vremenskom momentu mnogo ranije.

Na osnovu čega mi možemo da tražimo u bilo kom zakonu, Ustavu, u bilo kom opštem pravnom aktu, razrešenje ovog problema? Kako da tražimo razrešenje problema u opštem aktu, zakonu ili Ustavu, kada ni ustavopisac, ni ustavni tekst zakona ne mogu ni u ludilu da predvide ovakav karambol i ovakav haos? Znači, ovo je unikatna situacija u kojoj se nalazimo.

Potpuno se slažem da za unikatnu situaciju mora postojati unikatno rešenje. Jedino što smo mi prigovorili to je da je možda to trebalo bolje odmeriti, uraditi drugačije. Nismo srećni sa metodologijom. Znači, slažemo se, ali ne može to da ide infinitum. Ne može da ide u beskraj ovako.

Šta ćemo mi sada da kažemo? Nema veze što je drastično prekršen Ustav, što su prekršeni zakoni države, što Skupština usvaja akta pozivajući se u jednom trenutku na zakon koji nije ni stupio na snagu, onda preformulišući taj predlog, kao nismo na zakon nego na Ustav, pa onda ne poštuju Ustav. Ne može to da prođe potpuno bez ikakvih posledica. To je nemoguće.

Ljudi, ja to ne mogu da shvatim, kao što ne mogu da shvatim još jednu drugu stvar, i time ću završiti pošto ne vidim ni smisla beskrajnog diskutovanja. Dakle, ne mogu da shvatim jednu drugu stvar. Nemojte, i ministar je ovde rekao, a ne slažem se sa vama, gospodine ministre, da je Ustavni sud u našem ustavnom sistemu u odnosu na poslanike Narodne skupštine beli medved ili zaštićena zverka koja se ne sme dirati. Možda za vas, ministre, slažem se, vi ste izvršna vlast. Ali, imam prava da kažem šta mislim o radu Ustavnog suda.

Tvrdim da, osim neodgovornog ponašanja, ili ko zna kakvih motiva u koje uopšte ne želim da ulazim jer bi nas to tek odvelo u dalju raspravu, zbog čega je ovako uređeno ovo sa izborom predsednice Vrhovnog kasacionog suda, tvrdim da 50% za čitav haos koji danas imamo jeste odnos Ustavnog suda prema sopstvenom poslu. Taj Ustavni sud je ovu odluku o stavljanju van snage člana 102. o načinu izbora, privremenog izbora, prvog izbora predsednika Vrhovnog kasacionog suda, stavio van snage kasno.

Šta su radili toliko dugo? Neko je ovde rekao, mislim iz LDP, valjda su čekali da se promeni vlast. Svi vrlo dobro znate da se sa stavovima LDP ne slažem u političkom smislu uopšte, ali kada se izgovori nešto što je tačno, prosto čovek ne može da se ne složi. Da, verovatno su čekali da se promeni vlast. Neverovatno. Sigurno.

Onda se čeka sa odlukom, na primer, o Zakonu o Vojvodini. Šta se čekalo? Isto, da se promeni vlast. Onda su videli da ni nova vlast nije baš potpuno raspoložena za takav radikalan pristup, pa su zakočili Statut Vojvodine. Onda se traži ukidanje uredbi, flagrantno neustavnih uredbi i protivzakonitih, o sporazumima koji su zaključili Stefanović i Tahiri. Znači, traži se to od strane DSS i od nekih poslanika, i to je formalan predlog učinjen Ustavnom sudu i onda se to koči. Onda ste vi, ministre, tražili Ustavnom sudu da se zastane sa postupkom, mi mislimo da to nije u redu, ali tu je Ustavni sud da to proceni, a onda Ustavni sud ne rešava o vašem predlogu – niti ga je odbio, niti ga je prihvatio i tako je sad u infinitum.

Hoću da vam kažem da ne može jedna država to tako. A šta sad mi treba da napravimo? Hajde da predložimo ovo, da bi tom Ustavnom sudu bilo lako da radi, možda bi trebalo da se svi mi lepo povučemo na jedno pet do deset godina i da kažemo - ne postoji ni Skupština, ni izvršna vlast, nemate koga da se plašite, nemate kome da se uvlačite. Izvolite, imate predmete koje imate do sada i uradite ih na valjan način.

To zaista nema smisla. Nemamo mehanizam da izađemo sa time na kraj. Ako postoji neki mehanizam, verujte mi, tvrdim da je to ovaj način, da se izađe za govornicu i da se kaže – pa možda neko od njih ovo sluša.

Nema potrebe da se oni boje bilo koga iz moje političke stranke. Nema smisla i nema razloga da se boje bilo koga iz DS, SNS ili nekog trećeg. Ako imamo sistem ili je naš mentalni sklop svih nas zajedno da tako funkcionišemo, tome mora jednom da se stane na put.

Nisu oni tu da vode politiku države, oni su tu da odgovore na pitanje koje im je postavljeno. Da je na ovo pitanje odgovoreno pre tri i po godine, na ovo ovde pitanje o kome danas govorimo, drugačije bi se stvari razvijale.

Ono što mislim da nema smisla, to je da se sada priča potpuno obrće i da se ovde raspravlja o potpuno efemernoj stvari i da se ulazi u neki meritum koji se tiče vrednosti ili bezvrednosti lika i dela Nate Mesarević, ili nešto o njenom liku i delu. To je potpuno besmisleno.

Naš zadatak je da rešimo ovaj problem. Vi ste rekli kako mislite da on može biti rešen. Nismo sigurni da je to najbolji način. U redu, razgovaraćemo o tome i imaćemo širi kontekst u vidu od samog predloga. Mislimo da je naš osnovni zadatak da uspostavimo vladavinu Ustava i zakona i to je sve. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Zoran Babić. Izvolite.

Gospodine ministre, uvaženi članovi Visokog saveta sudstva, dame i gospodo narodni poslanici, danas smo bili izloženi, i ne samo mi već i celokupna srpska javnost i svi građani Srbije, dvema vrstama diskusija.
Bila su ponuđena dva različita koncepta u ovom najvišem zakonodavnom domu Republike Srbije. Jedan utemeljen u Ustavu, utemeljen u zakonima Republike Srbije i u odluci Ustavnog suda Srbije. Tom vrstom argumentacije se služio i gospodin ministar Nikola Selaković, i većina narodnih poslanika koji podržavaju ovu odluku Ustavnog suda Srbije. Mislim da to i jeste argumentacija primerena za parlament, odnosno za Narodnu skupštinu Republike Srbije.
Imali smo i drugu vrstu govora i neuspešnih pokušaja povezivanja odluka Ustavnog suda Srbije sa politikom i političkim odlukama. Međutim, ono što bih rekao zarad javnosti, možda i ponovio, a to je da ni jednog sudiju Ustavnog suda Srbije SNS nije ni predložila, niti ima pravo, niti želi da se meša u nezavisnu granu vlasti koja se zove sudstvo, samim tim, ne možemo nikakvom konekcijom na te ljude i na njihove odluke da utičemo.
Bili smo izloženi i raznim teorijama zavere, da je ovakva odluka Ustavnog suda Srbije, u stvari, osveta gospođi Nati Mesarević zbog nekih odluka i presuda koje je u svojoj karijeri donela. Koristeći takvu argumentaciju, dame i gospodo narodni poslanici, mogu slobodno da pitam kreatore, u najmanju ruku, skandalozne reforme pravosuđa – zbog čega ste se vi svetili stotinama sudija koje su u reformi pravosuđa ostali bez pravosudne funkcije? Zbog presuda koje su doneli ili zbog presuda koje ste im suflirali, a koje su imali hrabrosti da ne donesu?
Podvlačim, sa ovom odlukom Ustavnog suda Srbije, koju će siguran sam i Narodna skupština Republike Srbije potvrditi, gospođa Nata Mesarević ne ostaje bez pravosudne funkcije. Ona i dalje ostaje sudija Vrhovnog kasacionog suda, ali neće biti i predsednik tog suda. Recite mi da li se gospođa Nata Mesarević rodila u toj fotelji, da li je to njena dedovina, da li je ona najbolja da vrši tu funkciju? Ako jeste, donećemo odluku i gospođa Nata Mesarević će i dalje biti to, ali dajte da tu odluku donesemo shodno zakonu, shodno Ustavu, shodno onome što je propisano u Republici Srbiji, a ne odokativno, kao što je to bilo urađeno sada.
Danas smo prisustvovali jednom, po mom skromnom mišljenju, od usuda našeg društva. Usudu zbog kojeg mi kao narod, kao država, kao društvo, ne možemo da krenemo napred, ne možemo da napredujemo, ne možemo da podignemo glavu, sve dok se u ovom najvišem zakonodavnom domu Republike Srbije promovišu vrednosti, gde će diplomirani dramaturg učiti pravu vrhunskog pravnika, a onda će verovatno vrhunski pravnik učiti inženjera kako se projektu mostovi i zgrade. To je poražavajuće i to ne smemo da promovišemo ovde u parlamentu Republike Srbije.
Nisam pravnik, dame i gospodo narodni poslanici, kao i većina građana Republike Srbije. Probaću da izbegnem sve one razne članove i stavove, koje su kolege pravnici i advokati u dosadašnjem izlaganju elabolirali. Ti svi članovi u zagradi, paragrafi umeju, kao u pesmi Đorđa Balaševića, ponekad i da zbune. Ovde se po mom skromnom mišljenju radi o jednom Hamletovskom pitanju koje ima veoma jednostavan odgovor.
Da li je po zakonu i da li je normalno, baš kao što je istakao gospodin Selaković, da se bira prvo predsednik Vrhovnog kasacionog suda, pa tek sudije tog Vrhovnog kasacionog suda, a, by the way, i taj predsednik iz Vrhovnog kasacionog suda mora da bude izabran od sudija Vrhovnog kasacionog suda. To je suština. To je bit zbog kojeg smo mi danas potrošili mnogo vremena.
Naravno da ne treba i naravno da je ovakva odluka Ustavnog suda Srbije u stvari posledica brljotine koju su neki ljudi znanjem ili neznanjem, namerom ili ne, zapravo i učinili. Za Srpsku naprednu stranku je odluka Ustavnog suda Srbije svetinja i u Danu za glasanje Srpska napredna stranka će ovu odluku podržati i glasaće za takvu odluku.
Ovom odlukom se niko nikome u Srbiji ne sveti, niko ne ostaje bez pravosudne funkcije, već se otvara mogućnost da se izvrši izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda u skladu sa Ustavom i sa zakonima Republike Srbije. Ko ne želi da radi po Ustavu, ko ne želi da radi po zakonu Republike Srbije, može slobodno da izađe, može slobodno to da kaže, ali partnera i sagovornika u tom činjenju u Srpskoj naprednoj stranci neće naći.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, pri kraju ove diskusije, mogu da istaknem da su mnogi koristili svoje poslovničko pravo da daju svoje neko mišljenje. Da li je ono bilo u skladu sa Ustavom, zakonom, politikom njihove stranke, neću u to da ulazim. Mogu da kažem da ceo ovaj postupak, koji se sada vodi pred Skupštinom Srbije, nema nikakvih veza sa tim što je sadašnji predsednik Vrhovnog kasacionog suda presudio ubicama Zorana Đinđića. Možda je to bio motiv, kada je bio vršen izbor. To je pravo te političke opcije koja je to podržala i u to neću da zalazim.
Isto tako, ne želim da zalazim ni u tu priču kako je vršena reforma pravosuđa, ali ono što hoću da istaknem jeste da imamo odluku Ustavnog suda koja je konačna, izvršna i obavezujuća. Imamo Ustavni sud i Zakon o Ustavnom sudu, da je propisano da su Odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšte-obavezujuće. Član 171. Ustava – svako je dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda i član 104. Zakona o Ustavnom sudu – svi državni i drugi organi i organizacije su dužni da izvršavaju i poštuju odluke Ustavnog suda.
Ta zakonska regulativa daje ne samo pravo, nego i obavezu i ministru pravde i Visokom savetu sudstva, a i Narodnoj skupštini Srbije, da izvrši odluku Ustavnog suda. Veliko upinjanje je da se dokaže kako je sadašnji predsednik Vrhovnog kasacionog suda izabran po članu 144. Ustava Republike Srbije, stav 1, ne pije vodu.
Ovde, ponoviću ponovo, ispred sebe imam dopis Visokog saveta sudstva, koji je na osnovu člana 13. alineja 4. Zakona o Visokom savetu sudstva, a u vezi sa članom 102. Zakona o sudijama, na sednici održanoj 11. novembra 2009. godine utvrdio Predlog odluke za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda i predložio tog istog predsednika.
Ovde imam Predlog odluke koju je Visoki savet sudstva dostavio Narodnoj skupštini Republike Srbije i o tom Predlogu odluke, ne nekom drugom, narodni poslanici su se izjašnjavali u Danu za glasanje.
Da li je bilo shodne primene člana 102. stav 5? Jeste. Da pogledamo obrazloženje. Neko kaže obrazloženje nije važno. Nije presuđujuće, ali iz tog obrazloženja vidimo ceo postupak izbora sadašnjeg predsednika Vrhovnog kasacionog suda. U tom obrazloženju piše da je Visoki savet sudstva na osnovu odredbe člana 47, a u vezi sa članom 80. stav 1. i članom 102. stav 5. Zakona o sudijama, oglasio izbor za predsednika Vrhovnog kasacionog suda u dnevnom listu "Politika" 16. oktobra 2009. godine i u "Službenom glasniku Republike Srbije", broj 85/09 od 19. oktobra 2009. godine.
Na sednici održanoj 11. novembra 2009. godine, kojom je predsedavala Đurđina Bjelobaba, Visoki savet sudstva je u odsustvu predsednice Visokog saveta sudstva, koja je bila izuzeta, jednoglasno doneo Odluku da za predsednika Vrhovnog kasacionog suda predloži sadašnjeg predsednika. Znači, to je pravni sled, kako su se stvari dešavale i kako smo ušli u proceduru za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda.
Sam izgovor da je zakon bio manjkav ne opravdava one koji su doneli taj zakon i što nisu uzeli sve činjenice u obzir, kada se zakon donosio. O tome ste morali da vodite računa kada ste donosili zakon, kada jednostavno niste bili u stanju, kao vladajuća većina, da razlikujete često bezrazložne napade i kritike za neki zakon, a često i one dobronamerne, a bilo je i takvih da se zakon upodobi sa Ustavom, pravnim sistemom i realnim životnim činjenicama.
Dalje, ta priča oko tog formalnog dela i njen epilog imamo u stenografskim beleškama koje su sastavni deo zapisnika Odbora za pravosuđe i upravu, održanog 27. novembra 2009. godine, u kojima piše, citiram: "S obzirom da mi prvi put dajemo mišljenje u vezi izbornog predsednika Vrhovnog kasacionog suda, treba da se dogovorimo o formi kako ćemo to Skupštini uputiti. Mislim da zakon kaže da mi dajemo mišljenje i da mi treba da se izjasnimo o tome da li podržavamo izbor predsednika ili ne podržavamo kandidata za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Dakle, ono treba da bude pozitivno ili negativno. Smatram da svaki izostanak pozitivnog ili negativnog mišljenja ne može da obezbedi dalju proceduru izbora". Tu je bio u pravu taj koji je to rekao i tad je bila prilika da se zastane sa jednom odlukom koja je napravila svima nama, pa i sadašnjem predsedniku Vrhovnog kasacionog suda tolike probleme.
"Pošto je ovde dat predlog od strane Visokog saveta sudstva da donesem odluku o izboru i formi pravnog akta, koji ne sme više niko da promeni, mislim da mi treba da se opredelimo da damo mišljenje da Skupština izvrši izbor na osnovu ovog pravnog akta, a da se onda taj pravni akt promeni prilikom objavljivanja u "Službenom glasniku"." To je nedopustivo.
Idemo dalje. Članom 79, čini mi se, Zakona o sudijama predsednika Vrhovnog kasacionog suda, među sudijama tog suda, na predlog Visokog saveta sudstva, po pribavljenom mišljenju opšte sednice nadležnog odbora Narodne skupštine, bira Narodna skupština. Dana 30. novembra 2009. godine izabran je predsednik Vrhovnog kasacionog suda koji nije postojao. Ne samo da nije postojao, nego i predsednik nije bio izabran za sudiju Vrhovnog kasacionog suda.
Shodna primena člana 144. stav 1. Ustava Republike Srbije nije ništa drugo nego improvizacija kako izigravati Ustav i Zakon o sudijama. Svi pravnici koji su u tome učestvovali treba toga da se stide, tako da ne vidim ni jedan razlog zašto Narodna skupština ne bi postupila po odluci Ustavnog suda Republike Srbije. Ne samo da ne sme da ne postupi, nego ima i obavezu da mora da postupi.
Sama činjenica da u odluci Ustavnog suda nije određen način izvršenja odluke Ustavnog suda ne znači da državni organ, pa i Narodna skupština Republike Srbije tu odluku ne moraju i ne mogu da izdrže. Moraju i mogu. Za sada, po mišljenju svih koji su ozbiljno razmatrali ovaj pravni problem, nema potrebe za donošenjem posebne odluke Ustavnog suda o izvršenju odluke Ustavnog suda. To se dešava kada državni organ neće da izvrši odluku Ustavnog suda, pa smo morali da uputimo, recimo, krajem 2010, početkom 2011. godine zahtev Ustavnom sudu da odredi način izvršenja svoje odluke, kada su u pitanju bili mandati odbornika po skupštinama jedinica lokalnih samouprava. Tada su se državni organi, pa čak i sudovi oglašavali nenadležnim.
Da li smatrate da Narodna skupština treba da se oglasi nenadležno? Ja lično mislim da ne treba i da treba da postupi po odluci Ustavnog suda, kao i da tu odluku Ustavnog suda izvrši.
Nema ni govora o tome da je neko ovde rekao da je Nata Mesarović bila loš sudija i nema ni govora o tome da se njoj neko sveti. To se pogotovo vidi iz činjenice da ona ostaje sudija. Tako da je ovaj predlog odluke o izvršenju odluke Ustavnog suda, namerno to tako govorim, odnosno prestanak funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda nije razrešenje. Da je razrešenje, oni koji su branili Natu Mesarović i traže da ona prisustvuje ovde sednici, onda bi imalo mesta i da se brani i da se odgovara za ono što je radila kao predsednik Vrhovnog kasacionog suda. Ovde ona nije stranka u postupku. Ovde je stranka u postupku predlagač akta i narodni poslanici, bez obzira kojoj političkoj stranci pripadaju. Hvala lepo.

Pošto više na listi nema govornika, pretpostavljam da Borislav Stefanović i Milica Radović žele da iskoriste vreme ovlašćenog predstavnika. Da li je tako? (Da.) Dobro.
Pitam Srđana Mikovića po kom osnovu se javlja?
(Srđan Miković, s mesta: Po članu 104, pošto sam ja obrazlagao.)
Ne, nemate pravo.
Dajem reč Milici Radović. Izvolite.

Dame i gospodo malobrojni narodni poslanici, članovi Visokog saveta sudstva, ova rasprava večeras je ličila na sve, samo nije ličila na jednu ozbiljnu, argumentovanu raspravu koja priliči ovom domu.
Kolegu Aligrudića i mene je zaista najdublje sramota što smo učestvovali u ovoj raspravi danas, a učestvovali smo samo zbog toga jer smo hteli da ukažemo na neophodnost poštovanja odluke Ustavnog suda Srbije i neophodnost poštovanja zakonitosti u postupanju Narodne skupštine danas.
Očigledno je da te dve stvari nismo uspeli da pomirimo i očigledno je ono što je očigledno bilo i 2009, 2010, 2011, 2012. i danas i uvek, da je isključivo i samo poslanicima DSS u ovom parlamentu važno da se zaštite principi ustavnosti i zakonitosti.
Nisam ni najmanje srećna što tako nešto tvrdim, ali moram da vam kažem da mi je drago što smo bar našim nastupima danas uspeli da sačuvamo dostojanstvo Narodne skupštine, ali mi je isto tako jako žao što smo učestvovali u jednoj jeftinoj političkoj predstavi. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Borislav Stefanović.
Imate sedam minuta na raspolaganju. Izvolite.