Poštovani predsedniče, ministre, predstavnici Visokog saveta pravosuđa, drage kolege, na današnjem dnevnom redu imamo jednu veoma važnu, a kako vreme odmiče veoma zanimljivu temu. Povodom ovog slučaja su isplivale mnoge skrivene činjenice koje na najbolji način oslikavaju poimanje i poštovanje pravne države, nosioce parlamentarne većine u prošloj vlasti.
Radi se o predlogu odluke o prestanku funkcije predsedniku Vrhovnog kasacionog suda. Kada smo na Odboru za pravosuđe dobili predlog ove odluke i kada smo malo zagrebali ispod površine, a ne ulazeći u preterane političke ocene, nedvosmisleno smo došli do zaključka da su oni koji su zaduženi za poštovanje i sprovođenje najviših pravnih akata ove zemlje, postupali neodgovorno, pravno neodrživo i pomalo bahato.
Članom 144. Ustava Republike Srbije je utvrđeno da predsednika Vrhovnog kasacionog suda na predlog VSS, po pribavljenom mišljenju opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda i nadležnog Odbora Narodne skupštine, bira Narodna skupština.
Dakle, ovde imamo potpuno jasne uslove i samim tim proceduru za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda, a to je odluka o izboru koju donosi Narodna skupština uz tri neophodna prethodna uslova, a to su predlog, te mišljenja sednice Vrhovnog kasacionog suda i mišljenje odbora Narodne skupštine.
Da bi Narodna skupština sprovela ovaj član Ustava, potrebno je bilo doneti zakon i na osnovu istog doći do cilja, odnosno izbora predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Sad, nastupaju parlamentarni stožeri većine iz 30. decembra 2008. godine i na daleko čuveni reformatori pravosuđa i donose Zakon o sudijama koji će se primenjivati od 1. januara 2010. godine, a po principu - hajde da zamutimo bistru vodu.
Pošto očigledno ne nameravaju ispoštovati Ustav, dosetili su se da ga malo i ne poštuju, tj. izmene. Umesto da sprovedu navedeni član 144. Ustava, kao istovetni član 79. Zakona o sudijama, zakonodavci unose u zakon jednu prelaznu odredbu i članom 102. kojim izbor predsednika sudova, pa i Vrhovnog kasacionog suda poprima nešto drugačije uslov, od Ustava i člana 79. istog Zakona o sudijama, i to u konkretnom slučaju uvođenjem institucije vršioca dužnosti predsednika sudova do zakonskog izbora i uvodeći izuzetak predsednika Vrhovnog kasacionog suda u smislu izbora predsednika Vrhovnog kasacionog suda bez odgovarajućih uslova i bez mišljenja opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda. Zašto je ovako kršenje izvršeno, nije deo današnje teme, ali posledice će tek uslediti.
Ovim trenutkom dolazimo do galimatijasa problema, do još jednog u nizu kršenja najvišeg pravnog akta jedne države, a to je Ustav, do urušavanja jedne najbitnijih institucija svake, pa i ove države, a to je Vrhovni kasacioni sud i njenog predsednika i na kraju krajeva, političkog ataka na pravo.
Ovakvim neustavnim članom zakona dato je zeleno svetlo ostalim organima u postupku da zaobiđu Ustav, pa tako predsedavajući Visokog saveta pravosuđa, nekih godinu dana nakon donošenja pomenutog zakona o sudijama, odnosno preciznije 18. novembra 2009. godine pod brojem 060023/2009-01 izveštava Narodnu skupštinu da je Visoki savet sudstva dana 11. 11. 2009. godine utvrdio predlog odluke za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda i predložio Natu Mesarević, tadašnjeg v.d. predsednika, interesantno, i to na osnovu člana 102. stava 5. Zakona o sudijama, odnosno neustavnog člana Zakona.
Ovom odlukom Visokog savet sudstva ispunjen je jedan od uslova koje je Ustav i član 79. Zakona o sudijama propisao, a to je predlog Vrhovnog kasacionog suda, ali bez onog drugog uslova, odnosno mišljenja opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda. Nakon ovog akta nastavlja se dalje ka ispunjenju poslednjeg uslova, a to je mišljenje nadležnog odbora i donošenje odluke Narodne skupštine.
Međutim, i ovde dolazimo do nove zanimljive pravne gimnastike i nastavka urušavanja vladavine prava i to na način da, iako je Vrhovni savet pravosuđa svoj predlog doneo na osnovu člana 102. stav 5. Zakona o sudijama i koji bi trebalo biti sastavni deo odluke Narodne skupštine, Narodna skupština svoju odluku donosi pozivajući se na član 144. stav 1. Ustava Republike Srbije. I to nije dovoljno, nego dolazimo do saznanja da je tadašnji predlog odluke Narodnoj skupštini, koja je tu odluku i usvojila, drugačija, odnosno volšebno izmenjena i kao takva objavljena u "Službenom glasniku" broj 98 od 30. novembra 2009. godine. Što je mnogo, mnogo je.
Objavljujući odluku u "Službenom glasniku" i pozivajući se na član 144. stav 1. Ustava, Narodna skupština, odnosno stožer vladajuće većine je umesto sprovođenja zakona uzela sebi za pravo da direktno sprovodi Ustav, ali to čini loše jer je istim članom 144. stav 1. propisano, osim ostalih uslova, i uslov pribavljanja mišljenja opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda, koje naravno nisu imali. Na ovaj način odluka Skupštine postaje najblaže rečeno pravo manljiva kao i izabrani predsednik Vrhovnog kasacionog suda.
Ustavni sud dana 20. decembra 2012. godine donosi jasnu odluku da je član 102. stav 5. Zakona o sudijama neustavan, uz ocenu da je zakonodavac prekoračio svoja ovlašćenja donošenjem spornog člana 102. stav 5. i da je istim zakonom narušeno jedinstvo pravnog poretka utvrđeno članom 4. stav 2. Ustava Republike Srbije, citiram.
Nakon ove odluke Ustavnog suda postavilo se pitanje šta je posledica jedne ovakve odluke. Za neke ta posledica ne postoji, kao što su uveli praksu da odluke Ustavnog suda i nisu tako bitne, da Ustav povremeno treba primenjivati, povremeno ne i da ga možemo tumačiti kako nam to odgovara.
Međutim, Visoki savet pravosuđa nije takvog mišljenja, već je 23. januara 2013. godine izneo stav, a i predlog da je nepoštovanjem Ustava i zakona došlo do ozbiljnog kršenja pravnih normi, te je uputio predlog Narodnoj skupštini da donese odluku o prestanku funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda, smatrajući da je Narodna skupština prekršila Ustav i zakon dana 30. novembra 2009. godine time što je donela neustavnu i nezakonitu odluku o izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Smatraju, takođe, da je Narodna skupština dužna ispraviti svoju grešku time što će ispoštovati Ustav, posebno član 166. stav 2. kojim je utvrđeno da su odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće, kao i član 171. stav 1. da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda.
Takođe, i članom 104. Zakona o Ustavnom sudu, kojim je normirano da su državni i drugi organi, organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja, političke stranke, sindikalne organizacije, udruženja građana ili verske zajednice dužni da u okviru svojih prava i dužnosti izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda.
Ujedno, članom 7. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da su odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće i da svako kome je povređeno pravo, a to je u ovom slučaju Visoki savet pravosuđa, ima pravo tražiti izmenu tog pojedinačnog akta, u ovom slučaju odluke o izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda.
Odbor za pravosuđe je ocenio da je predlog odluke Vrhovnog kasacionog suda opravdan, te je isti predlog prosledila Skupština na raspravu i odlučivanje. Mišljenja smo da je Ustav flagrantno i prekršen i je potrebno vratiti se u okvire Ustava i zakona. Ono što nas pomalo iščuđuje jeste politizacija i ponovno vraćanje čitavog slučaja u vanpravne vode, te pokušaj skretanja teme na diskusiju o radu predsednice Vrhovnog kasacionog suda, što niti je tema, niti je jednim aktom Visokog saveta pravosuđa, nadležnog odbora, pa i ove Skupštine postavljen.
Ovde ću samo malo zastati i podsetiću sve nas na nedavno slično kršenje odluka Ustavnog suda, i to u slučaju odluke da odbornički mandati pripadaju odbornicima, a ne strankama. To je, setite se, ostalo u najvećem broju slučajeva mrtvo slovo na papiru, jer su poltičke stranke odbile da sprovedu takvu odluku i to samo iz ličnih, političkih razloga u cilju očuvanja nelegitimnih vlasti. To nam je za posledicu donelo urušavanje gradova, opština i stvaranje ogromnih materijalnih šteta.
Ovo je samo jedan od primera kako je politička elita u prošlom periodu shvatala i primenjivala Ustav. Posle ovoga, naše građane uopšte ne treba da čudi stepen uređenosti Srbije i poštovanje, odnosno nepoštovanje Ustava, zakona i uopšte krizu pravne države, a o međunarodnim posledicama nećemo posebno naglašavati.
Isto tako, i danas ti isti smatraju da je posledica ovakve odluke Ustavnog suda nevažna, da ne treba obraćati preteranu pažnju, pa se čak ide i u ocenama dotle da današnja Narodna skupština krši norme time što želi da se izjasni u navedenom predlogu, sprovede odluku Ustavnog suda i ispoštuje Ustav.
Čak i da naša odluka nije pravno perfektna, to svakako ne mogu tražiti oni koji su doveli do ovakvog unižavanja državnih institucija i grubog kršenja pravnih normi i oni koji su nas doveli u jednu ovakvu situaciju.
Pokušava se manipulisati javnošću, nametnuti personalna tema predsednice Vrhovnog kasacionog suda, koja nijednom rečju saveta i odbora nije pomenuta.
Ovom raspravom moramo odgovoriti na pitanje čemu Ustavni sud i da li je Ustav bitan za ovaj dom i ovu državu i da li smo dužni štititi pomenute pravne vrednosti. Kada na to odgovorimo, lako ćemo doći do odgovora da li je odluka Narodne skupštine iz 2009. godine bila u skladu sa Ustavom ili nije i da li ćemo sedeti skrštenih ruku i čekati da neko virtuelno ispravi tadašnju grešku najvećeg predstavničkog doma i donese nam pravo.
Sve ovo smo dužni učiniti u interesu vladavine prava, vraćanja poverenja građana u institucije sistema i postavljanju Srbije u pravno sigurne zemlje, te zaključujem da je odluka o izboru predsednice Vrhovnog kasacionog suda neustavna i ujedno pozivam Narodnu skupštinu da nedvosmisleno sprovedemo odluku Ustavnog suda time što ćemo utvrditi prestanak funkcije predsednice Vrhovnog kasacionog suda, a na osnovu člana 79. stav 7. Zakona o sudijama. Hvala.