Reč ima narodni poslanik Slobodan Samardžić.

Poštovani narodni poslanici, poštovani članovi Vlade i predsedniče Vlade, dosadašnji razgovori koji su vođeni od usvajanja one Rezolucije i Platforme 13. januara do danas, pokazali su da su vođeni o jednoj temi, a to je položaj Srba na nezavisnom Kosovu.
Ono što je do sada remetilo fikciju o realnosti kako je zapad nametao nama o Kosovu, jesu srpske institucije, institucije Republike Srbije na Kosovu i Metohiji. One su realnost koja zapravo remeti onu sliku koja kaže da je Kosovo nezavisno.
Sama činjenica da ste krenuli na institucije Republike Srbije na Kosovu da ih menjate, govori da se zapravo uklapate u tu nametnutu sliku realnosti, da odustajete od ove realnosti kojom mi raspolažemo. To je najveći problem koji vidim u dosadašnjem toku razgovora.
U krajnjoj liniji, o ovom o čemu govorim, govori činjenica da ste vi i počeli da upotrebljavate izraz paralelne institucije za institucije Republike Srbije koja funkcioniše na Kosovu i Metohiji i koje su funkcionalne, koje dobro funkcionišu. U uslovima u kojima rade, one odlučno funkcionišu. Dakle, u uslovima jedne okupacije.
Moje osnovno pitanje u vezi sa time jeste – ko vam je dao mandat da razgovarate o položaju Srba u nezavisnom Kosovu i to na nezavisnom Kosovu kako ga vide oni koji su ga napravili kao nezavisno, dakle, zapadne politike i Albanci na Kosovu?
Podsetiću vas na samu Rezoluciju koju ste usvojili 13. januara, kažem "ste" zato što moja poslanička grupa za nju nije glasala, da ona ima u preambuli u stavu 3. jedan jasan stav koji kaže – polazište za razgovore, bez obzira da li će rešenje biti opšte ili posebno, jeste da rešenje bude u saglasnosti sa Ustavom Srbije i sa Rezolucijom 1244. To piše na mestu koje sam naveo i piše, takođe, u Platformi kada prepričava ova polazna načela.
Dakle, niste se držali ni Ustava Srbije, ni Rezolucije 1244 u dosadašnjim razgovorima. Držali ste se pogrešnih dokumenata, onih kojih nema ni u toj platformi, a to su ustav Kosova i plan Martija Ahtisarija. To je bila polazna pozicija i za vas i za Albance do sada po svemu onome što smo saznali o vašim razgovorima, po onome kako su nas svi izveštavali. O tome vi niste rekli ovo što ja kažem, ali je evidentno da se niste držali ni Ustava, ni Rezolucije 1244, jer da jeste, onda biste govorili o nekoj drugoj temi, a ne o tome kako napraviti institucije za Srbe u okviru plana Martija Ahtisarija koje će njih da zadovolje. Kao što znate, Srbe na Kosovu i Metohiji ne zadovoljavaju nikakve institucije, sem onih postojećih. Zato sam i postavio takvo pitanje.

Hvala.
Reč ima gospodin Dačić. Izvolite.

Mandat za razgovore u Briselu je dala Narodna skupština Republike Srbije kroz Rezoluciju koju je ovde usvojila ogromnom većinom glasova.
Okvir u kojem se kretala pregovaračka pozicija naše zemlje je bio sadržan u Rezoluciji i u obrazloženju te Rezolucije, u kojoj je bila sadržana Platforma koju je predložio i Vladi dostavio predsednik Republike Tomislav Nikolić.
U Platformi su jasno navedene osnovne karakteristike tog našeg predloga, a to znači da se mi zalažemo da se dođe do sveobuhvatnog rešenja za pitanje Kosova i Metohije, ali ako se ne želi razgovarati o statusnim pitanjima i rešavanju statusnog pitanja, da u uslovima kada Srbija ne priznaje nezavisnost Kosova i Metohije na osnovu prenetih ovlašćenja preko ustavnog zakona kosovskim institucijama, moguće je razgovarati o formiranju zajednice srpskih opština, koja bi bila jedna vrsta autonomije u okviru Kosova koje ima prenete nadležnosti od strane Republike Srbije.
Znači, mi nikad nismo razgovarali, niti pregovarali o nezavisnom Kosovu, niti nam je neko za to dao mandat, niti smo ga tražili Kada je reč o paralelnim institucijama, nikad nisam upotrebio taj termin. Govorio sam o problemu paralelizma institucija, što stoji takođe u obrazloženju Rezolucije i Platforme.
Pozivam vas da pročitate pažljivo za šta ste glasali ovde u Skupštini ili za šta niste glasali, jer u svemu tome je napisano toliko jasno da se pominje da su na Kosovu neophodne institucije koje su prihvatljive i za Prištinu i za Severnu Mitrovicu, a samim tim i za Beograd i da se na takav način ide ga rešenju problema paralelizma institucija.
Znam da nije lako razgovarati o ovim temama. Pristup može da bude različit. Samo želim da kažem da zaista nemam nameru da pričam bajke o KiM, o realnoj situaciji, ali to ne znači da ga volim manje od onih koji pričaju bajke. Nemam nikakav interes da ne govorim istinu a ta istina je osnova za sve ono što radimo. To je da pronalazimo rešenje.
To rešenje svidelo se nama ili ne ovde u zemlji ili u svetu mora da polazi od nekoliko činjenica. Prvo da Srbija ne može da vrši svoju vlast ni da primenjuje Ustav i zakone na najvećem delu teritorije Kosova. Istovremeno ni Priština ne može da primenjuje na severu. Srbija mora da uđe u rešavanje problema upravo zbog sebe jer zemlja koja ne zna gde joj počinje, a gde joj prestaje suverenitet ne može da računa ni na kakav razvoj, ni na kakav napredak, ni kakvu budućnost.
Osuđeni smo samim tim na polagano i teško odumiranje svoje države. Ne smemo da bežimo od odgovora na teška pitanja. Ne smemo to da ostavimo budućim generacijama zato što će ti odgovori biti još teži i tragičniji za Srbiju i naš narod kada se o njima razgovara posle određenog vremena.
Nadam se da ćemo u budućnosti moći da živimo a ne da ginemo za našu zemlju. Zato treba govoriti istinu, voditi realnu politiku, odmeriti svoje snage i sve mogućnosti koje postoje, donositi odluke i nositi odgovornost za te odluke koje donosimo. Moramo svima jasno da kažemo bez prikrivanja šta Srbija može a šta ne može da uradi i da ne govorimo samo o teritoriji čiji ogromni deo ne kontrolišemo, nego o ljudima koji žive na KiM. Srbija ima pravo da se za to bori zato što je to legitimno pravo svake države i svakog naroda na svetu.
Danas sa Prištinom razgovaramo, tražimo zajedničko rešenje. Umesto sukoba, ratova, žrtava koje su bile u prethodnim vekovima smo napravili jedan istorijski iskorak da bi svi imali budućnost. Mi smo na Balkanu u upaljenom slepom crevu koje će biti ili izlečeno ili odsečeno. To je surova realnost u kojoj živimo. Da li nam se ona sviđa ili ne potpuno nebitno.
Spremni smo na kompromise, ali više od ovoga što smo ponudili i o čemu smo razgovarali, pokazali spremnost na neke dodatne kompromise o kojima bi onda razgovarali, mi jednostavno ne možemo. Poniženje nije rešenje. Niko nema prava da govori da Srbija u Briselu nešto odbija. Ne, Srbija u Briselu traži da se naše narodu da najvažnije i najveće pravo koje važi svuda u svetu i koje ima svaki narod. Pravo da živi, da zaštiti svoj život i da ga uredi. Više od toga ne treba da tražimo a manje ne treba da damo.
Srbija je ovog puta u dobroj meri učinila sve što je mogla. I dalje ćemo činiti sve do utorka. Ako prođe utorak činićemo i dalje. Tražićemo svaku mogućnost za rešenje. Izašao je gospodin Jovanović. Ako je njegovo pitanje da li sam spreman da žrtvujem svoju političku poziciju – jesam i ne zanima me pitanje izbora, nego hoćemo ovo sada rešiti na jedan način koji će omogućiti i da idemo dalje u evropskim integracijama ali i da dođemo do jednog održivog rešenja koje će moći da bude primenjeno u praksi. Mogu u Briselu da potpišem šta god hoćete. Ako to ne može da bude primenjeno na Kosovu od strane Srba, ili to Srbi neće, od toga ništa ne zavisi.
Zato dame i gospodo, mi smo učinili sve. Da li će to biti prepoznato i uvaženo i da li će Srbija biti ohrabrena i podržana u svom putu ka EU, zaista nije pitanje na koje danas mogu da odgovorim. Nažalost taj odgovor pripremaju neki drugi, ali veoma je važno da oko ovoga postoji jedinstven pristup kod nas da smo spremni da uvažimo tešku situaciju koja postoji na KiM i da idemo i na teške kompromise.
Sa druge strane poniženje nije rešenje i ako neko očekuje da će Srbija popustiti u poslednjem momentu a ne gledati u nama partnere za razgovore, mislim da duboko greši. Isto tako kao što nam nije u interesu da dođemo do rešenja koje je nepravedno, nije nam od interesa ni da odlažemo pitanje evropskih integracija za kraj 2014. ili početak 2015. godine. Još jednom govorim ne radimo mi ovo zbog EU, radimo zbog nas. Uostalom sve radimo zbog Srbije.
Naša politička pozicija je shodno tome nebitna. Znam da se na ovome ne može pokupiti politička popularnost ali ako ste vlast onda morate da nosite odgovornost za predložena rešenja. U tom smislu ponavljam, ja kao premijer i predsednik najveće političke stranke u Srbiji, gospodin Vučić stojimo na istim političkim stanovištima sa željom, nadom i strahom čekamo taj 2. april, ne zato što se plašimo za naše političke pozicije nego da li će biti prepoznato to što je Srbija iskoračila napred. Mi više od ovoga ne možemo.
Dame i gospodo poslanici nemojte da mislite da neko ignoriše Narodnu skupštinu pred ovim temama. Ne razgovaramo zato što mislim da će vreme pred nama sigurno tražiti da se o ovome ozbiljno razgovara, ali kao što je rekao i gospodin Jovanović postoje neke stvari gde mi ne možemo više sami sebi pomoći, jer nismo mi više sada u pitanju. U pitanju je naša sposobnost da se izborimo za naše predloge.
Na žalost da je Srbija jača bilo bi nam lakše. Da su nam prijatelji bliže bilo bi nam lakše. Da imamo nekog prijatelja na zapadu ne bi verovatno ni došli u ovu situaciju. Možemo još jednom svi da kažemo da nam se to ne sviđa ali nikada ne smemo da smetnemo sa uma da nije naša uloga da ovde vodimo državu u izgubljene bitke, nego da pronađemo pravo rešenje, da sačuvamo narod i ostvarimo naše nacionalne i državne interese. Budite ubeđeni da će to tako i biti. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Samardžić.

Gospodine predsedniče Vlade vi ste više puta govorili o tim plemenitim i konačnim ciljevima da se vrlo brzo završi taj problem sa Albancima na Kosovu i sa Kosovom. Nije ovo prvi put da o tome govorite.
To je neuverljivo. Neuverljivo je da se može brzo završiti to pitanje pa i nekim kompromisom a drugo neuverljivo je da vi u to iskreno verujete. Tu postoji jedan drugi razlog koji svi znamo – ova brzina sa kojom ste prionuli da rešite to pitanje tako brzo zapravo potiče iz te strategije jurenja za EU. Jurenja za horizontom koji se nikada neće moći doseći i to ste nasledili iz prethodne Vlade. Tu je osnovna greška.
Dakle problem ćete rešiti tako što ćete predati Kosovo da biste dobili nagradu članstvo u EU, a danas nije reč o članstvu, nego o datumu. To je a pro po ovog vašeg obrazloženja.
Drugo pitanje koje sam hteo da vam postavim se zapravo tiče parlamenta i tiče se vaše obaveze iz Rezolucije, da ćete davati redovne izveštaje, pazite kako piše, o tokovima razgovora, ili o toku razgovora, ne o rezultatima.
Uveravam vas i znam pouzdano da je bilo takvih povoda da se ovaj parlament sastane i nema bolje situacije za razgovor o ovoj stvari nego na parlamentu i povodom pojedinih faza razgovora. Dakle, imali smo neke papire, kao što dobro znate, koje vi niste izlagali, ali su ih izlagali mediji u Srbiji.
Naime, to što vi niste učinili, jeste zapravo greška ne činjenja. Vi ste ostavili prazan medijski prostor u koje su utrčali mediji koji su pod jakom zapadnom kontrolom i zapadnim uticajem i krenuli sa falsifikovanim papirima, dakle, i "Blic" i "Politika", o tome o čemu ste vi razgovarali.
Ne kritikujem te medije, oni su takvi kakvi su i njima je na čast što tako rade, ali kritikujem vas. Da ste napravili parlamentarnu raspravu i dali poslanicima papir koji ste juče izložili na RTS i za koji mislim da je autentičan, mi bismo imali jednu zdravu raspravu o tome, ne bismo se slagali, ali bi smo imali o čemu da govorimo.
Uzmite drugi povod, recimo, zaključci o carinama od 17. januara. Bilo je puno zamešateljstvo u javnosti šta je bilo učinjeno. Rekli ste - to će ići na poseban račun neke banke itd, Tači je rekao - ići će u Fond za razvoj. Kada sam dobio taj zaključak, video sam da je Tači upravu.
Mogli smo to izbeći sa jednom parlamentarnom raspravom ili, bar, raspravom na Odboru za KiM. O tome se radi. Ta vaša medijska politika je loša, ali mislim da je ona namerno loša. Ona je loša zato što vi, zapravo, imate skrivenu agendu celog ovog vašeg razgovora. To je da se ipak pokupe neke mrvice koje će se dati, a daće se Kosovo za te mrvice.
Gospodine predsedniče Vlade, zaista vam ne želim takav uspeh i želim da se ostvari ono što zapravo zapadni činioci i čine - neće dati ni te mrvice. I zbog toga će te vi 2. aprila imati priliku da se opet zahvalite, kao i 20. marta. A 20. marta ste napravili potez koji je otvorio bar neko svetlo u tom tunelu. Rekli ste - ovo ne može. Po svoj prilici, reći ćete i 2. aprila - ovo ne može, ali, nažalost, samo zato što u pitanju nisu ni one mrvice na koje biste pristali da su vam ih dali.
To je vaš pregovarački problem, problem vaše pozicije, što ste jednu veliku stvar, kao što je ovaj problem, bili spremni da založite za jako malo, za ništa, kao što je rekao potpredsednik Vlade – ponudili su nam ništa. Zbog ništa se ne može davati Kosovo, a ne može se davati ni za mnogo važnije i veće stvari.

Vreme. Hvala.
Reč ima narodni poslanik Zvonimir Stević. Izvolite.

Poštovana potpredsednice skupštine, predsedniče Vlade, dame i gospodo ministri, poštovani narodni poslanici, obraćam vam se kao narodni poslanik sa KiM, tačnije iz centralnog dela KiM, odnosno Gračanice.       
Mi Srbi sa KiM sa posebnom pažnjom, zebnjom i tenzijama pratimo proces pregovora o KiM. Za nas je to sudbonosno i životno pitanje.
Ovom prilikom socijalisti KiM daju punu podršku državnom rukovodstvu zbog jedinstva političkog konsenzusa, istorijske odgovornosti u borbi koji se vodi za očuvanje nacionalnih državnih interesa srpskog narodna na KiM.
Gospodine predsedniče Vlade, vama dajemo posebnu podršku, jer smo sigurni u vas i ubeđeni da ćete zaštiti i državne i nacionalne interese, a ne uske partijske ili lične interese. Kada kažem da vam dajemo punu podršku i da smo sigurni u vas, želim da kažem da smo na čelu sa vama i koalicija PUPS-JS, na parlamentarnim izborima prošle godine na KiM pobedili i dobili podršku glasača.
Svesni smo nepobitne činjenice da je pitanje KiM teško, složeno i da pregovori nisu nimalo laki, ni jednostavni, već da je ceo državni vrh izložen brojnim pritiscima sa različitih strana i na različite načine. Pitanje KiM, da se razumemo, nije ni jučerašnje ni sadašnje, ono je višedecenijsko i vekovno. Ako bi sada uzeli, kao što sam kada smo usvajali poslednju rezoluciju za primirje, i ako bi analizirali to, treba nam za to mnogo vremena, a to je bila jedanaesta rezolucija, onda se postavlja sustinsko pitanje – šta su ovih prethodnih 10 rezolucija dale, koje rezultate, u interesu Srba na KiM?
U medijima je bilo dosta informacija i nagađanja o čemu ste pregovarali i šta naša srpska strana traži da bi zaštitila Srbe na KiM? Možete li vi lično, kao glavni pregovarač, da nam date neke konkretne primere i da nam kažete – kako bi to konkretno izgledalo za Srbe koji žive na Kosovu u njihovom svakodnevnom životu, ako se postigne bilo kakav dogovor o većem stepenu nadležnosti za institucije zajednice srpskih opština?
Srbi sa KiM se zahvaljuju svima onima, parlamentu, poslanicima i državnim institucijama koje vode "zdušnu brigu" o Srbima na prostoru KiM. Predložio bih vam, pošto je prošlo 13 godina, prošlo je 50, 100, 200 godina, život Srba na KiM, da boravimo na KiM, da boravimo u Gračanici, u Ranilovu, u Goraždevcu, na Brezovici, u severnom delu, na jedno mesec dana do dva, pa da onda dajemo svoje mišljenje, jer je lako o tome ovde govoriti.
Postavljam vam zato tri pitanja, i mislim da za dalju budućnost Srba na KiM da su veoma važne i bitne oblasti. Moja pitanja se zasnivaju na tome, a to su pitanja lične imovinske bezbednosti Srba na KiM, pitanje funkcionisanja različitih organa zajednice srpskih opština u oblasti pravosuđa, policije, organa uprave, zdravstva, obrazovanja i prostornog planiranja. Treće pitanje je finansiranje organa zajednice srpskih opština različitih interesa i aktivnosti srpskog stanovništva.
Povodom prvog pitanja, u slučaju bilo kakvog incidenta...

 Hvala.
To ćete iskoristiti u naredna tri minuta.
Da li neko želi da odgovori? (Da.)
Reč ima premijer Dačić. Izvolite.

Sada smo već otišli u detalje tog dogovora. Opet moram da vas vratim na početak. Sve ovo o čemu je gospodin Stević govorio, to su sve teme  o kojima nije postignut dogovor. Tako da, svako objašnjavanje kako bi to izgledalo jeste jednostrano naše mišljenje kako mi mislimo da bi to izgledalo.
Kada govorimo o zajednici, smatramo da zajednica treba da ima dve vrste ovlašćenja. Jedna su ovlašćenja koje bi opštine koje postoje prenele deo svojih ovlašćenja na tu zajednicu. S druge strane, mislimo da treba da postoje izvorna ovlašćenja koja bi centralna vlast prenela na zajednicu.
Priština ne prihvata da centralna vlast prenese bilo kakvu ozbiljnu nadležnost. S druge strane, ovo o čemu vi govorite, vezano je pre svega za pitanje, kada govorite o ličnoj imovinskoj sigurnosti, odnosno bezbednosti, koje je vezano za pitanje policije i pravosuđa. Tu za sada i dalje ne postoji. Postoji, moram da budem iskren, ne dovodi se u pitanje to da struktura treba da odražava etičku strukturu stanovništva, ali je to nešto što već postoji sada kao pravo.
Ovde je reč o nečemu drugom, a to je kakva je mogućnost da zajednica utiče na kadrovsku strukturu, na kadrove koji upravljaju policijom, pravosuđem, tužilaštvom itd, i kakve bi bile nadležnosti te zajednice u tim oblastima. Na to za sada ne postoji spremnost Prištine da razgovara uopšte o tim temama.
Ni koncepcija, koju je predložio predsednik Nikolić, koja je zasnovana upravo o ovome o čemu ste govorili, a to je da ove opštine gde Srbi imaju većinsko stanovništvo, imaju neke svoje nadležnosti koje bi omogućile da se život organizuje na takav način da Srbi imaju zaštitu, da znaju ko ih čuva, ko im sudi, ko ih tuži i da imaju specifične, i da imaju pravo, to ste spominjali, na direktno finansiranje od strane Srbije.
To su još teme o kojima se razgovara. Gospodin Samardžić je malopre spominjao pitanje ovih carina, kako je on rekao, pa je kasnije ustanovio da je Tači u pravu. Nije Tači u pravu. Zato što smo se mi dogovorili da se dažbine koje se naplaćuju, uplaćuju na račun koji bi otvorila EU u Komercijalnoj banci nekoj. Prištinske vlasti to ne prihvataju i traže da to ide preko budžeta. Taj račun još nije otvoren. Upravo zbog tog različitog tumačenja sporazuma, jer mi se jedno dogovorili kod Ketrin Ešton, onda se oni vratili u Prištinu i rekli da to nije moguće po njihovim zakonima i da to mora da pređe preko njihovog računa. U stvari Borko Stefanović to zna, jer to je bila još tema verovatno i u ono vreme kada je i on razgovarao.
Znači, gospodine Steviću, mi za sada znamo kakvi su naši pogledi na to. Do čega ćemo doći i da li ćemo uopšte doći do nekog dogovora, videćemo.