Poštovani narodni poslanici, pre nego što nastavimo rad, dozvolite da u vaše i u svoje ime pozdravim studente Fakulteta za inženjerski menadžment, a koji trenutno prate deo današnje sednice sa galerije Velike sale. Molim da aplauzom pozdravite goste.
Nastavljamo sa radom.
Reč ima narodni poslanik dr Nikola Jovanović.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje je upućeno Ministarstvu pravde. Naime, posle Drugog svetskog rata, veliki broj građana Srbije je proglašen krivim, bilo da su to pripadnici Ravnogorskog pokreta, bilo da su bogati ljudi, a mnogi su proglašavani narodnim neprijateljem, iako su bili streljani od strane okupatora na stratištima u Kruševcu, Kraljevu, Kragujevcu.
Godine 2004. Skupština Republike Srbije donela je Zakon o izjednačavanju prava ravnogoraca i partizana. Posle donošenja tog zakona veliki broj ljudi pokrenuo je postupak za rehabilitaciju članova porodice, čisto kao jednu moralnu rehabilitaciju, i veliki broj presuda donet je u korist optuženih, da su bili narodni neprijatelji.
Odluka presuda kojom se neko proglašavao tada narodnim neprijateljem, bila je vezana i za materijalnu korist države. Normalno, sva pokretna i nepokretna imovina ljudima koji su proglašavani narodnim neprijateljima je konfiskovana. Brojne rehabilitacije, koje su posle 2004. godine donete, su bile moralna satisfakcija. Moje pitanje Ministarstvu pravde je – šta sa konfiskovanom imovinom? Konfiskacija nije zakon. Konfiskacija je mera koja određenoj osobi, zbog učinjenih dela, oduzima svu pokretnu i nepokretnu imovinu.
Postavljam jedno praktično pitanje. U poslednje vreme brojni osuđenici se osuđuju i konfiskuje im se imovina. Ako bi u ponovnom postupku došlo do oslobađanja, da li ta konfiskovana imovina postaje njihovo vlasništvo? Moje pitanje je – konfiskovana imovina ljudima koji su optuženi kao narodni neprijatelji 1946, 1947, 1948, 1950. i rehabilitovani posle 2004. godine, da li se ta konfiskovana imovina vraća?

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milan Lapčević. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, ja ću danas postaviti tri pitanja.
Prvo se tiče vas, odnosno predsednika parlamenta, tiče se poštovanja Poslovnika. Članom 286. poslanicima je data mogućnost da postavljaju pitanja i da u roku od 30 dana dobiju odgovore na ta pitanja. Prošle godine, 7. novembra, sam postavio pitanje koje se tiče isplate zaostalih zarada radnika koji su tužili državu u Strazburu. Vlada je prošle godine, marta meseca, donela uredbu kojom se obavezuje da će isplatiti te zaostale zarade. Uredbom je regulisano da se pokrene procedura evidentiranja svih presuda koje su radnici podneli i koje su izvršne. Septembra meseca je ta uredba produžena do decembra. Do dana današnjeg nisam dobio odgovor na to pitanje – šta će biti sa tim zaostalim zaradama i kada će država to isplatiti? Radi se o više od 5.000 radnika Elektronske mašinske industrije "Jastrebca", "Niteksa", "Građevinara" iz Niša i mnogih drugih radnika širom Srbije.
Moje pitanje je, prvo, da se poštuje Poslovnik, da se odgovara u roku koji je predviđen Poslovnikom, a drugo pitanje je upućeno Ministarstvu ekonomije i Vladi – kada će ovo pitanje biti rešeno?
Sledeće pitanje se odnosi na "Fijat". Naime, država Srbija je, ugovorom sa "Fijatom" 2008. godine, formirala zajedničku firmu između države i italijanskog investitora, u taj fijat uložila više od 700 miliona evra kroz razne stvari, da li kroz čist novac ili kroz infrastrukturu, fabrike i slične stvari. U toj zajedničkoj fabrici država Srbija učestvuje sa 33% vlasništva.
Prošle nedelje je otvoren Sajam automobila u Beogradu i čuli smo od ministra ekonomije da će Vlada Republike Srbije subvencionisati novi model "Fijata" sa 3.000 evra po komadu i da će cena, sa tih subvencionisanih 3.000 evra, biti 10.990 evra.
Postavljam pitanje Vladi i Ministarstvu ekonomije, da nam da kalkulaciju – kako je moguće da sa 3.000 evra subvencionisanih direktnih u svaki prodati "Fijat 500 L", mi plaćamo 10.990 evra po automobilu, dok je taj isti automobil, sa svim carinama, troškovima prevoza i porezima, u Češkoj 10.400 evra?
Kakva je to računica, da građani Republike Srbije plaćaju, uprkos subvenciji od 3.000 evra, uprkos ulaganjima od 700 miliona evra u "Fijat", veću cenu nego što je to regularna izvozna cena u Češkoj? Da li je moguće da se posle toliko uloženih para i dalje dere koža sa leđa našeg potrošača, našeg kupca? Dokle ćemo više da izdvajamo pare iz budžeta, da otimamo pare od poreskih obveznika, da ulažemo u "Fijat" i da opet imamo najskuplje cene? Zašto taj model nismo primenili na druge domaće proizvode? Uništili smo Elektronsku industriju koja je pravila najbolje televizore u bivšoj Jugoslaviji. Zašto tada nismo subvencionisali te televizore, da danas nemamo ugašenu fabriku, izgubljeno desetine hiljada radnih mesta i, naravno, na tržištu samo strane televizore. Zašto nismo subvencionisali domaće veš mašine koje smo takođe pravili npr. u Nišu, izgubili stotine radnih mesta i opet imamo "Gorenje" ili druge uvozne brendove koji prodaju ovde i skidaju kajmak za te proizvode, a mi subvencionišemo upravo u njih, da bi prodavali stranu robu i zarađivali pare na našim građanima.
Treće pitanje se odnosi na "Srbijagas". Državna revizija je utvrdila da su bile ogromne nepravilnosti u "Srbijagasu", pa postavljam pitanje predsedniku Vlade i čitavoj Vladi – šta će uraditi, obzirom da je Vlada postavila direktora "Srbijagasa", a ispostavilo se da su bile ogromne nepravilnosti, radi se o milionskim sumama, više od 20 milijardi dinara je utrošeno bez javnih nabavki, više od 30 miliona dinara za reprezentaciju, više od 50 miliona dinara …
(Predsedavajuća: Vreme.)
… za troškove reklame. Pitam se – šta "Srbijagas" reklamira za 50 miliona dinara ili za 500.000 evra?

Hvala gospodine Lapčeviću.
Reč ima narodni poslanik, dr Janko Veselinović.

Poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, poštovani gosti na galeriji.
Imam dva pitanja. Jedno je za ministra Milutina Mrkonjića i predsednika Vlade, a tiče se činjenice da je pre oko mesec dana, na auto-putu kod Novog Sada, život izgubila tridesetogodišnja Bojana Mušikić iz Vrbasa, kada je automobilom naletela na neobeleženi betonski stub buduće naplatne rampe za Novi Sad. Samo dva dana ranije, na taj isti stub, odnosno to neobeleženo mesto, naleteli su pevači "Zvezda Granda" i po tome je, generalno, taj slučaj postao poznat. Pitanje da li bi ikad javnost o tome i progovorila na pravi način.
Dakle, to je neobeleženo isključenje za Novi Sad, bez svetlosne signalizacije i ta signalizacija je postavljena tek dva dana nakon te nesreće.
Usput, na suprotnoj strani, na ulasku iz Subotice, odnosno, isključenju za Novi Sad, i dalje je neobeleženo isključenje, i dalje to isključenje čeka neku novu žrtvu.
Posle ove tragedije, direktor Javnog preduzeća "Putevi Srbije", Zoran Drobnjak, podneo je ostavku ministru Mrkonjiću. Makar smo o tome bili obavešteni kroz medije. Kroz medije smo obavešteni o tome da su vršeni pritisci na javnog tužioca u Novom Sadu, da ne podnese prijave, odnosno da ne podigne prijavu protiv odgovornih za ovako nepropisno obeleženu saobraćajnicu i izazivanje nesreće sa smrtnim ishodom. Iz medija smo ovih dana saznali i da ministar Mrkonjić, dakle, ni Vlada Republike Srbije, nisu prihvatili ostavku gospodina Drobnjaka koji je, u salvi svojih neukusnih izjava, medijima rekao posle ove nesreće – pa šta ako je bio mrak, te stubove bi video i ćorav vozač.
Moje pitanje ministru Mrkonjiću i predsedniku Vlade Republike Srbije – da li će direktor "Puteva Srbije", Zoran Drobnjak, biti smenjen ili oni lično podržavaju ovakav način vođenja javnog preduzeća i na taj način ponašanje direktora? Danas smo kao čestitku iz ovog javnog preduzeća dobili najavu da će narednih dana poskupeti putarina, a ovo javno preduzeće samo za režijske troškove na godišnjem nivou planira 168 miliona dinara.
Drugo pitanje je za predsednika Republike Srbije. Moj kolega Milivojević je pre neki dan postavio to pitanje, a ja ću još jednom da ga ponovim, jer je pre tri ili četiri dana amnestiran doktor Inić, lice koje je osuđeno na zatvorsku kaznu zbog primanja mita, i to ne od bilo koga, nego primanje mita od invalidnog lica. Dakle, lekar koji je pod Hipokratovom zakletvom, primio je mito od invalidnog lica. Predsednik Srbije ga je pomilovao. On je bio nula dana u pritvoru, nula dana u zatvoru. Pitam predsednika Republike Srbije, pitam predsednika Vlade, pitam prvog potpredsednika Vlade, gospodina Vučića – da li je to ta nulta tolerancija na korupciju, da se za ovakva dela kažnjava sa nula dana zatvora i da li je to ta borba o korupciji o kojoj govorite? Da li će eventualno biti odlikovan, pošto sam čuo da je ponestalo sredstava za odlikovanje, da li će možda dr Ostojić biti još i odlikovan? Hvala.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Ljubica Mrdaković Todorović. Izvolite.

Hvala, predsedavajuća.
Moja poslanička pitanja su upućena Ministarstvu finansija i Ministarstvu zdravlja. Slična su i tiču se rada Komore medicinskih sestara i zdravstvenih tehničara, budući da su i Ministarstvo zdravlja i Ministarstvo finansija nadležni za rad ove komore.
Naime, Zakonom o komorama zdravstvenih radnika regulisano je da se moraju biti članovi Komore i da se obavezno izdvaja članarina u visini od 0,6%, što u Komori medicinskih sestara i zdravstvenih tehničara iznosi blizu dva miliona evra na godišnjem nivou. Komora medicinskih sestara i zdravstvenih tehničara broji oko 80 hiljada članova. Pravna akta Komore su neusaglašena sa Zakonom o komorama, a rad Komore je problematičan jer tri skupštine nisu održane zbog nepostojećeg kvoruma. Pravna akta se menjaju prema potrebi i želji rukovodstva.
Što se tiče toga, delegati su se obratili i Ustavnom sudu da se utvrdi koliko su pravna akta usaglašena sa Zakonom o komorama. Delegati Komore medicinskih sestara i zdravstvenih tehničara takođe su do sada više puta upozoravali na zloupotrebe i nenamensko trošenje članarine. Svima je jasno da zarade zdravstvenih radnika ne mogu biti veće jer je država siromašna, ali da li je moguće da zakonom uređene i obavezne komore mogu biti mesta gde se taj novac troši bez ikakve kontrole nadležnog ministarstva, konkretno Ministarstva finansija? Komore imaju tačno poverene poslove i u tom delu mogu biti samostalne, ali u nekontrolisanom trošenju novca iz članarine podležu kontroli Ministarstva finansija.
Što se tiče Ministarstva zdravlja, imam sledeća pitanja. Zašto su komore zdravstvenih radnika formirane ako niko nije nadležan za njihov rad? Zašto Ministarstvo zdravlja ne vrši nadzor nad zakonitošću rada Komore? Zašto je Ministarstvo potpisalo povećane članarine za 100% ako nije nadležno za njen rad? Zašto svi dopisi koje delegati šalju Ministarstvu ostaju bez odgovora? Zašto je tek nakon sedam meseci odgovoreno predsedniku Republike nemušto citirajući članove Zakona o komorama?
Što se tiče Ministarstva finansija, pitanja bi bila – zašto Ministarstvo finansija za ovih šest godina, otkako su komore zakonom osnovane, nikada nije izvršilo nadzor nad finansijskim radom? Zašto Ministarstvo finansija nije odgovorilo ni na jedan dopis kojim su se obraćali delegati Komore? Zašto medicinske sestre i zdravstveni tehničari ne mogu svoja prava da ostvare kroz redovne institucije sistema i zašto se Zakon o komorama zdravstvenih radnika, član 49. i član 50. ne poštuje? Hvala.

Hvala.
Pošto se više niko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč, nastavljamo sa radom.
Obaveštavam vas da je sprečena da sednici prisustvuje narodna poslanica Vera Paunović.
Nastavljamo načelni pretres o 6. tački dnevnog reda – PREDLOGU ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O RADU.
Da li se neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč?
Reč ima narodna poslanica Dubravka Filipovski. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, uvažene kolege narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, pred nama je nesumnjivo izmena zakona koji će omogućiti bolju zaštitu trudnica i porodilja. U toku dosadašnje rasprave izmena ovog zakona nailazi na podršku kolega i koleginica, s obzirom da rešava jedno važno pitanje.
Dve najbitnije izmene ovog zakona su da se porodiljama i trudnicama ne može ukinuti, odnosno prekinuti ugovor i radni odnos, kao i da porodilje dobijaju 90 minuta pauze u toku svog radnog dana da posete svoju decu. U jučerašnjem obrazloženju predsednika parlamenta, koji je u stvari rekao motive za predlog ovog zakona, a to su desetine slučajeva koje je on čuo od radnica trudnica, porodilja koje su na jedan beskrupulozan način od svojih poslodavaca ostale bez posla.
Javnost Srbije je bila podjednako zgrožena i sa izlaganjem Bojane Petrović, koja je ostala bez posla šest dana pred porođaj u aleksinačkoj policiji kao higijeničarka, koja se obraćala svim nadležnim moleći za pomoć, ali i Sunčice Aleksić koja je iz Kikinde, u četvrtom mesecu ostala bez posla i koja je, da stvar bude još teža, dobila potvrdu i od suda da ostaje bez posla.
Moram da podsetim građane Srbije i prisutne kolege i sa činjenicom da je 2007. godine predsednica SO Knić Snežana Banković Đokić kao predsednica skupštine trebala da bude smenjena, jer su predlog za njenu smenu podnele kolege odbornici, samo zato što po njihovom mišljenju ona kao predsednica skupštine nije mogla da zakazuje sednice, iako potpredsednik skupštine na to ima pravo. Dakle, to je bilo jedno alarmantno upozorenje državi Srbiji da kod nas ne postoji niti dovoljno svesti, niti efikasnih mehanizama da se zaštite prava žena, roditelja i dece. U demokratskom društvu činjenica da neko može da bude smenjen nije problem, ali problem je što neko treba da bude smenjen zato što je žena, odnosno majka.
Jedan od razloga zbog čega je neophodna bila izmena ovog zakona je i činjenica da već godinama, odnosno decenijama unazad Srbija se suočava sa niskim nivoom nataliteta. Svima nam je poznato da u Srbiji nestane na godišnjem nivou jedan grad od 35 hiljada stanovnika. Takođe, mi smo najstarija nacija u Evropi, prosečna starost građana Srbije je 42 godine. Prognoze su surove i ukazuju na to da ćemo 2051. godine, ako nastavimo sa ovakvom populacionom politikom, biti nacija čija će prosečna starost biti 60 godina.
Takođe, alarmantna su i upozorenja iz Ministarstva prosvete, da je u 2012. godini upisano 2.000 manje đaka prvaka, u odnosu na prethodnu godinu, kao i činjenica da se u Srbiji izvrši 200.000 abortusa, na godišnjem nivou.
Nažalost, sve strategije koje smo do sada imali su ostale mrtvo slovo na papiru. Moje mišljenje je da je ekonomski uzrok i razlog zbog toga što te strategije nisu implementirane na pravi način. Bez obzira na činjenicu što Republika Srbija svim porodiljama uplaćuje roditeljske dodatke i što mnoge opštine i gradovi u Srbiji daju podsticaje porodiljama, i uopšte za rađanje, to nažalost nije dovoljno. O tome moramo dobro razmisliti koje ćemo korake povući.
Moje mišljenje je da ekonomske prilike diktiraju poteze koje ćemo povući, a da je izmena ovog zakona jedan prvi i važan korak u ovoj oblasti. Neko je juče u raspravi od kolega rekao da sumnja da ne trebaju nova ekonomska sredstva za primenu ovog zakona. Moje mišljenje je da, s obzirom na tako mali broj dece koja se u Srbiji rađaju u ovom trenutku, da nam ne trebaju nova budžetska sredstva.
Tačno je da poslodavci diskriminišu koleginice i da one ostaju bez posla zbog toga što su u drugom stanju ili su porodilje. Moram da ovde iznesem podatak Asocijacije za evropske integracije. Po njihovim podacima, porodilje dobijaju otkaz u 93% slučajeva zbog bolovanja, u isto toliko slučajeva inspekcije neće da prime usmenu prijavu porodilje, dok tek svaka deveta žena rešenje suda na tužbu čeka kraće od šest meseci. Upravo ovi podaci ukazuju na neophodnost donošenja ovog zakona, ali smatram da će i po njegovom usvajanju vrlo važan biti inspekcijski nadzor i kontrola ovog zakona.
Takođe smatram da je cilj ovog zakona psihička stabilnost majke, kao jedan od uslova očuvanja porodice. Kada je u pitanju diskriminacija od strane poslodavaca, koji pre svega treba da imaju društvenu odgovornost, iskreno sam uverena da će se donošenjem ovog zakona stvari popraviti na bolje. Ukoliko budemo otišli jedan korak više, u smislu da ti poslodavci u svom okruženju naprave i neku prostoriju za majke sa decom ili urede vrt ili park koji bi im poslužio da, kada dovedu svoju decu na tih sat vremena, ako ne mogu da odu do kuće, učine zadovoljstvo i sebi i deci, verujem da ćemo, kao društvo, pokazati humanost. Volela bih da svi ovi poslodavci shvate da oni pre svega daju otkaz svojoj koleginici.
Mislim da će se, primenom ovog zakona, na neki način podići svest ljudi da moramo biti humano društvo i društvo koje će posvetiti dodatnu pažnju i porodici i majkama i deci jer je to, na kraju krajeva, i naša ustavna obaveza.
Dakle, NS će u danu za glasanje podržati izmene ovog zakona. Hvala.