Hvala.
Reč ima narodni poslanik Nebojša Zelenović. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, mi ovde danas pričamo o izmenama Zakona o radu i o dve odredbe koje se menjaju. Odmah da kažem da poslanička grupa Zajedno za Srbiju podržava izmenu ovog zakona. Mislim da svako proširenje prava, uključujući i ovakvu vrstu izmena zakona, može naići samo na pohvalu.
Odmah bih da ukažem na nekoliko problema sa kojima se naše trudnice i naše porodilje susreću u svakodnevnom životu. Ovo je jako lepa stvar. Mislim da mi možemo da idemo još dalje i da to neće puno da košta državu, ali da ukažemo na neke stvari koje se dešavaju u svakodnevnoj praksi. Te su stvari u principu najviše u nadležnosti Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, a u isto vreme i Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje.
Imamo situaciju zloupotreba. To što smo mi danas, ili očekujem da ćemo usvojiti ove izmene propisa, dali neka veća prava i učinili zaštitu najosetljivijim kategorijama našeg društva, sa druge strane ne znači da će njima od toga biti bolje, zato što mi ovo radimo da bismo zaštitili njihova primanja. Složićete se da ove isplate naknade zarada idu na teret države, odnosno idu na teret Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, odnosno na teret Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike.
Šta da radimo kada taj novac ne stigne onome kome je namenjen? Šta da radimo sa situacijom kada te trudnice i te porodilje koje očekuju tu naknadu zarade, kolika god ona bila, činjenica je da ona danas zaista nije nešto velika, da li taj novac zaista stigne do njih? Bio sam svedok nekoliko slučajeva, a siguran sam da to može da posvedoči svako, prvo, da te isplate kasne, drugo, da poslodavci zadržavaju taj novac, dakle, zadržavaju i koriste novac koji dobiju od države po nekoliko meseci, koriste se tim novcem, a onda ga sa kašnjenjem isplaćuju trudnicama. Tu su često i neka uslovljavanja, poput – dobićeš deo, daćemo ti dve trećine, nešto ćemo zadržati za sebe i slično. U velikom broju slučajeva se desi da taj novac trudnice i ne dobiju.
Apelujem da bismo možda mogli da razmislimo o izmenama Zakona o radu, u delu kontrole. Imate situaciju da Ministarstvo rada, odnosno inspekcije rada uopšte nisu nadležne da kontrolišu isplate. Često se oglašavaju nenadležnima. Imate situaciju da poslodavci, pošto znaju da stvari tako funkcionišu, kako funkcionišu, odluče da uvećaju zaradu trudnici onog trenutka kad saznaju da je ostala u drugom stanju. Ona će ostati da radi, njoj će biti uvećana zarada, ali ona neće dobiti ni dinara tog novca. Taj novac će završiti kod poslodavca. Time će biti opljačkana država, trudnice neće ništa poboljšati u svom položaju. Tamo će na nekom papiru koji je ona sama potpisala da dobija, ona primiti naknadu zarade, ali taj novac neće završiti kod nje. Taj novac koji je preko potreban i služi za razvoj porodice, služi za neku bolju budućnost, završiće u rukama poslodavca, a mi kao država nismo sposobni da iskontrolišemo tok novca.
Apelujem na podnosioca izmena i dopuna ovog zakona da probamo da učinimo sve da poboljšamo propise, da poboljšamo Zakon o radu i da zaista ovu priču, koja je dobra, zaokružimo tako što ćemo se postarati svi zajedno da novac koji je namenjen trudnicama i porodiljama zaista tamo i završi. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Nebojša Stefanović. Izvolite.

Kao što sam juče istakao, moja namera, prilikom predlaganja ovih izmena i dopuna Zakona o radu, bila je da u ovom relativno uskom segmentu pre svega zaštitimo trudnice i porodilje, naročito one koje imaju ugovor na određeno vreme, da se nakon isteka tog ugovora ne mogu otpustiti ako su u drugom stanju ili su se tek porodile, do isteka dvanaestog meseca.
Naravno da se slažem sa vama da postoje mnoge zloupotrebe i u sadašnjem Zakonu o radu, ne samo u ovoj oblasti. Naravno, ohrabrujem sve da nam pomognu da svi zajedno radimo na tome da promenimo i druge odredbe zakona. Koliko sam upoznat, mislim da ministarstvo radi sveobuhvatno promene Zakona o radu u ovom trenutku u nekim segmentima i kada to dođe pred parlament, nadam se u narednih mesec dana ili dva, da ćemo onda imati prilike da i sve te druge izmene uvrstimo.
Naravno, potpuno sa pravom podržavam vašu zabrinutost. Cilj ovoga što sam predložio upravo je bio da se u potpunosti zaštite majke, trudnice i porodilje, da se ne dešava ni da ih neko zakida, ni da ih neko maltretira na bilo koji način, da im osporava pravo da se zaposle samo zato što nameravaju da rađaju decu ili da im, prostom činjenicom da im je istekao ugovor o radu, konstatuju da su faktički izgubile posao. Međutim, hvala na ovim sugestijama i nadam se da ćemo zajedno imati priliku da menjamo i budući zakon o radu.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milorad Mijatović. Izvolite.

Uvažena predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, imamo jedan veoma human zakon i izmene Zakona koji će značiti da žene koje su odlučile da rađaju ili koje su rodile imaju mnogo povoljniju poziciju nego što su imale do sada. Uvaženi narodni poslanici su već govorili o svim problemima koje imaju žene u Srbiji, kada se odluče da rađaju. Najteže od toga je kada neka mlada žena dobije posao i kad poslodavac traži od nje da potpiše da više neće rađati. U zemlji koja ima manje stanovnika svake godine za 35.000, u zemlji gde nestaje jedan osrednji grad svake godine, ovakve mere moramo podržati.
Socijaldemokratska partija Srbije će u potpunosti podržati ove izmene i dopune Zakona o radu i staće iza toga i to iz više razloga. Jedan od najvažnijih razloga da se država interesuje za ovu oblast i da teret koji će finansijski biti, on neće biti na račun poslodavaca. On će biti na račun države i samim tim država šalje jasnu poruku, konkretnu poruku, da žene koje se odluče da rađaju, da imaju decu, da zaista to i čine, jer će imati punu podršku države.
Pošto sam i sam pre nekoliko meseci postao ponosan deda jednog mališana, hoću da kažem i sledeće, da je to zaista veoma hrabar čin, veoma važan čin i država to mora podsticati. Mora podsticati iz prostog razloga jer zaista veoma mnogo sredstva i vremena je potrebno da bi jedno mlado biće, odraslo, da bi se stvorio jedan čovek, koji će moći sutra ovoj Srbiji, ovakvoj kakva jeste, da živi i da radi. Zbog toga će Socijaldemokratska partija u potpunosti podržati ove izmene i dopune zakona.
Mi smo se dotakli jednog sistemskog zakona, a to je Zakon o radu. Uvaženi predsednik Skupštine je već rekao da je potrebna celovita promena ovog zakona. Socijaldemokratska partija se s time slaže. Slažemo se da vreme u kojem živimo je sasvim drugačije od onog vremena kada je taj zakon donet, a on je donet 2005. godine. Imao je samo malo izmene. To je jedan od krucijalnih zakona za svet rada i opšte za razvoj jedne države i zbog toga Socijaldemokratska partija smatra da mi moramo krenuti u izmene i dopune ovog zakona i to celovite iz prostog razloga što želimo da radno mesto bude mesto gde će čovek raditi i zarađivati za sebe i za svoju porodicu, a gde neće biti teret, gde naši sadašnji poslodavci, u situaciji kada imamo liberalnu ekonomiju, gde oni isključivo vide profit, a mi nemamo mogućnost da radnik radi, zaradi i da na osnovu toga što je zaradio može pristojno da živi.
Kada govorimo o tome, želim da kažem nekoliko stvari. U javnosti se stvara lažna dilema, da ovakav kakav je Zakon o radu, koji je donet 2005. godine je zakon koji sprečava strane direktne investicije i uopšte investicije. Dalje, javljaju se lažne dileme, da naš radnik nije vredan, sve sa ciljem da on zaista radi za minimalnu platu, platu od koje ne može živeti. Danas, sutra zaseda i Socijalno-ekonomski savet i on raspravlja o minimalnoj ceni rada. Molim vas, imamo cenu rada koja je od 115 dinara, radnik za puno radno vreme dobija 20.800 dinara i radnika se o sumi od 2.500 dinara. Naši bajni poslodavci smatraju da će to biti veoma opasno za njih, da oni to neće moći da plaćaju.
Postavljam obrnuto pitanje – da li neko ko radi puno radno vreme može da živi od 22.500 dinara, koliko treba da bude minimalna cena rada? Da li taj radnik može da izdržava sebe i svoju porodicu i da li je to milje gde čovek mora da ide na posao, sa jednim zadovoljstvom, da zna da će zaraditi i da će moći da izdržava svoju porodicu?
Očekujem da će danas na Socijalno-ekonomskom savetu biti dogovorena ta minimalna cena rada koja je samo rast u odnosu na inflaciju za prošlu godinu i ništa više. Mi čak ni to ne možemo da postignemo, onda vidimo u kakvoj zemlji se nalazimo i šta mi imamo.
Isto tako, želeo bih da kažem još nekoliko stvari. Mi često govorimo samo u individualnim pravima i korpusu individualnih prava. Naravno, ona su veoma bitna. Ali, postavljam pitanja – a zašto ne govorimo o kolektivnim pravima? Zašto ne govorimo o industrijskoj demokratiji? Mi govorimo o političkoj demokratiji i govorimo o ljudskim pravima, mi govorimo o pravima manjinskih zajednica, a nikada u ovom parlamentu ne dajemo punu pažnju o pravima zaposlenih, o industrijskoj demokratiji, o tome kako radno mesto učiniti privlačnim, ne da budete mesto gde vi idete pod moranje, već sa zadovoljstvom da radite, da se iskažete kao čovek i da zato dobijete adekvatnu nadoknadu, da izdržavate sebe i svoju porodicu.
Mi moramo graditi taj milje u ovoj zemlji ako želimo da Srbija ide dalje. Naravno, ništa novo ne govorim. Imamo anglosaksonski model koji smo krenuli posle 2000. godine, koji je isključivo gledao samo profit, gde radnik nije postojao, gde je morao da radi i gazda što više da zaradi.
Naravno, rezultate takvog načina, takvog razvoja vidimo 2013. godine. Mi imamo evropski model. Taj evropski model koji imamo, mi njemu i težimo. Neću da naglašavam kako je u jednoj Šveskoj, kako je u jednoj Nemačkoj, kako je u jednoj Danskoj. Mi smo daleko od toga, ali mi moramo ka tome težiti. Ili, možda hoćemo afrički model, koji će značiti da praktično radimo, a da ništa ne dobijamo. Jer, to bi izgleda naši poslodavci najviše voleli, da radimo za njih besplatno, a da bi oni svoje bogatstvo, svoje vile, svoje skupe automobile ili svoje jahte, koje se odmah u našoj siromašnoj zemlji na sajmu preprodaju, najskuplji automobil odmah bude prodat, a radniku postavljamo pitanje – zašto se drznuo da traži da minimalna cena rada bude samo za 2.500 veća, iz prostog razloga da bi on mogao da preživi i da može da kupi hleb i mleko za svoju porodicu, jer čak i ono mleko koje ima aflatoksin, ili čak ni to mleko više ne može da kupi. Prema tome, moramo se boriti za tako jednu poziciju da rad ima punu podršku svih nas.
Kada govorim o kolektivnim pravima, ovim individualnim pravima, u Zakonu o radu postoji mnogo instituta koji su prevaziđeni. Mi govorimo o otpremnini, naravno da ako radnik dobije otpremninmu kod jednog poslodavca, za taj period ne može tražiti kod drugog poslodavca. Sindikati su s tim saglasni. On će podržati tu izmenu Zakona o radu iz prostog razloga, za isti period ne možete dobiti duplu sumu sredstava.
Dalje se govori o radnom vremenu. Određeno radno vreme. Vi znate da određeno radno vreme je do godinu dana, strani poslodavci traže da to bude do tri godine. Mislim, da se tu može razgovarati i pregovarati i da se tu može napraviti jedan dogovor koji će biti kompromis između jedne i tri godine i da to možemo završiti.
Dalje, pitanje godišnjih odmora je jedno pitanje koje se stalno nameće, a to su pitanja bolovanja. Molim vas, čovek se razboli, ode kući i zato dobija 65% svoje plate. Obzirom da on često je jedini koji radi u porodici zato što se razboleo njegova porodica postaje socijalni slučaj. Sticajem okolnosti sinoć sam bio kod lekara i razgovarao sa lekarima gde su mi naglasili da ljudi sada čak i kada su bolesni i kad moraju da idu na bolovanja ne žele da idu na bolovanje. Dolaze bolesni na posao sa željom da dobiju punu platu. Lekari su u situaciji da moraju bolesne ljude da teraju na bolovanje, jer tako se može jedino izlečiti. To je jedno od pitanja, to je lik nekog bivšeg vremena kada smo mi živeli u nekom socijalizmu gde se išlo na bolovanje da bi se radilo….
(Predsedavajuća: Gospodine Mijatoviću dužna sam vas zamolim da se vratite na temu.)
U temi sam i govorim o Zakonu o radu. Želim još nešto da kažem, a koristim svojih dvadeset minuta. Hvala vam za to upozorenje. Oko Zakona o radu, a želim da njegova izmena ide na vreme, mora da bude mnogo toga rešeno.
Pitanje reprezentativnosti učesnika u socijalnom dijalogu, pitanje participacije u upravljanju. Molim vas, mi smo imali ranije samoupravljanje, sada smo došli u situaciju da je radnik isključivo onaj koji je na radnom mestu i koji radi ono što radi, a nemamo savete zaposlenih. Jedna Nemačka, jedna Švedska ima savete zaposlenih i radnik ukoliko radi u firmi mora da zna šta ga čeka u toj firmi. Šta da očekuje u toj budućnosti i gde poslodavac želi da čini i radi za njega da bude bolje.
Dalje bih želeo da kažem i oko sudova rada koje mi nemamo, a oni su dali dobre rezultate. Ovako, radnik kada izgubi svoje pravo, pa bio čak i porodilja, on ne može da ostvari, jer sudovi rada ne postoje, a radni procesi su veoma dugi i posle pet, šest godina kada radnik dobije svoju presudu, za njega ona više nije bitna.
Odmah da vam kažem, SDPS će u potpunosti podržavati izmene i dopune Zakona o radu, podržavati, ali u ovom smislu kada on bude dogovoren na Socijalno-ekonomskom savetu gde se poslodavci, sindikati i država budu usaglasili oko svih ovih pitanja.
Mi smatramo, ako nema kompromisa i nema dogovora da treba ići na pojedinačne izmene tamo gde postoji konsenzus, jedino na taj način ćemo imati Srbiju koja će ići napred gde će socijalna prava biti mnogo više poštovana i gde će Srbija postati jedna socijalna država i gospođo predsedavajuća, naša grupa će pokloniti svojih devet minuta. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Jelena Travar Miljević. Izvolite.

Zahvaljujem poštovana predsedavajuća, poštovane kolege i koleginice, poštovani predlagaču, mislim da je ovo još jedan korak koji poslanici čine za rešavanje problema nataliteta i prvi put je ovaj saziv dao podršku u rešavanju ovog problema kada je izglasan zakon kojim se omogućuje povraćaj PDV na bebi opremu i iskoristiti priliku da napomenem da će se zahtevi za povraćaj PDV na bebi opremu moći podnositi od 1. do 15. jula u ovoj godini i od naredne godine će postati još jedan period od 1. do 15. februara i mislim da je to jedan dobra možda mala mera, ali dobra mera u smislu napretka populacione politike. Nemam razloga da danas ne spomenem da namere nas iz URS postoje kada je u pitanju povećanje nataliteta i to smo pokazali kada su gradonačelnici i predsednici opština iz URS iz svojih budžeta počeli da izdvajaju sredstva za svako novorođenče, iako to nije bila zakonska obaveza.
Naravno da socijalna politika i briga o natalitetu jeste jedna tema o kojoj treba da se razgovara u parlamentu, jeste jedan okvir koji mora da pruži država i državna politika. Imamo mi različite mere kao što je dečji dodatak, roditeljski dodatak, koji već može da se ostvari, ali to svakako nije nešto što je dovoljno i moje kolege su već govorile o određenim problemima, a poslednji rezultati popisa jesu nešto što treba svakoga od nas da natera da počne da razmišlja veoma ozbiljno i veoma sveobuhvatno, kada je populaciona politika u pitanju. Ako kažemo da u 1.000 naselja u Srbiji ima manje od 100 stanovnika, ako kažemo da svake godine Srbija gubi između 35.000 i 40.000 građana, onda možemo reći da su ovi rezultati alarmantni i nedvosmisleno ukazuje da je natalitet najveća briga Srbije. Kada isto tako kažemo da je broj stanovnika smanjen za 4,15% i da je prosečna starost 42, 2 godine, da stariji od 65 godina imamo 17,4%, a mlađih od 15 godina,14,3%, a da je nivo rađanja čak 30% i ispod potreba prostog obnavljanja stanovništva, uz napomenu da se ne suočava samo Srbija sa ovim problemom, već ima 60 zemalja u svetu koji imaju istu ili sličnu problematiku.
Isto tako moram da naglasim da se po ženi u republičkom, da je stopa fertiliteta u Srbiji koja pokazuje broj rođene dece, po ženi, u reproduktivnom periodu, trenutno iznosi 1,4 a ide se ka stopi od 1,3 a nama za prostu reprodukciju treba stopa fertiliteta od 2,1. Onda nas sve ovo tera na jedno razmišljanje. Vratiću se upravo na one mere na lokalnom nivou. Loznica koja izdvaja pomoć od 15.000 dinara za prvo rođeno dete, 20.000 dinara za drugo, 30.000 dinara za treće i svako sledeće, za blizance 40.000 dinara, trojke 50.000 dinara.
Naravno, tu su Požarevac, Kragujevac o čemu ćete više čuti od moje koleginice. Takođe, ne mogu da ne spomenem ni Zaječar koji izdvaja 20.000 dinara kao jednokratnu pomoć za svako novorođenče i 15.000 dinara svakog meseca do prve godine detetovog života, za one koji su nezaposleni, a od skorije to radi i grad Zrenjanin. Isto tako, Niš i ne mogu da ne spomenem da se u Nišu realizovao jedan veoma dobar projekat, a to je "Trudnoćom do posla", gde su pravo na subvenciju poslodavcima koji zasnuju radni odnos na neodređeno vreme, davane iz budžeta i u saradnji sa Nacionalnom službom za zapošljavanje.
Naravno, kada govorimo o sistemskom rešavanju ovog problema, isto tako moram da iskažem svoje žaljenje što je strategija za rađanje ostala samo kao mrtvo slovo na papiru. Naravno da moram da izrazim svoje žaljenje, što nekada neko nije uspeo više od toga da uradi.
Da li smo zakasnili? Ne bih rekla. Da li je dobro da ovakav jedan zakonski predlog usvojimo? Svakako jeste, jer ovo su sve mali koraci i svakako nedovoljni, ali mogu doprineti povećanju nataliteta. Bila bih neiskrena kada ne bih spomenula da ovaj zakon treba da pretrpi dodatne promene i veće promene i zaista se nadam da ćemo mi u ovom parlamentu razgovarati na jedan sveobuhvatniji način o izmenama i dopunama Zakona o radu.
Isto tako ne mogu danas da ne spomenem i da ne iskažem svoja nadanja da ćemo jednog dana razgovarati o problemu nezaposlenih trudnica, da ćemo na jedan ozbiljan način razgovarati o poljoprivrednicama, kada je u pitanju materinstvo, jer svakako su i one te koje ne doprinose natalitetu, a pitanje njihove zaštite i tokom trudnoće i tokom porodiljskog, na koje one nažalost, nemaj još uvek zakonsko pravo.
Naravno, kada bi razgovarali o pitanju povećanje nataliteta, teško je ne spomenuti činjenicu da imamo potpuno dijametralne probleme, kada je u pitanju radno vreme vrtića i upis dece u vrtićima.
To je svakako jedan problem sa kojim se mi iz URS suočavamo kada razgovaramo o ravnomernom razvoju Srbije, gde sa jedne strane imate Beograd i Novi Sad koji nema dovoljno mesta u vrtićima i postoje određeni uslovi koji moraju da se ispune, a tu prioritet imaju upravo oni roditelji koji imaju radno vreme na neodređeno. Sa druge strane, imate u najnerazvijenijim opštinama problem sa radnim vremenom vrtića, koja je možda od osam do 16 časova, gde nema dovoljno dece za grupu, pa u grupama imate dece različitih uzrasta i to je nešto što ja očekujem od svih mojih kolega i koleginica da otvorimo kao temu.
Sa druge strane, moram spomenuti, da kada govorimo o poslu i zapošljavanje žena, ne smemo zaboraviti da brigu o starima u porodici uglavnom vode žene i to je jedan od segmenata na koji treba da obratimo pažnju. Nekada se dešava da one ne traže posao, samo zato što imaju mnoštvo obaveza u kući i oko kuće što bi se reklo.
Naravno, da je ovaj zakonski predlog dobar i ja lično možda imam neke nedoumice kada je u pitanju ova pauza za dojenje, a juče je to spomenula moja koleginica i predlagač je dao odgovore da će to zavisiti na neki način od dogovora i volje poslodavaca, da li će se to dojenje odvijati u prostorijama kod poslodavca ili će imati pauzu da izađu sa radnog mesta.
Mislim da bi tu mogli i državni poslodavci da načine jedan napor i pokažu prvi jedan valjan signal upravo u ovom smislu.
Kada govorimo o povećanju nataliteta, svakako ono što je već spominjano jeste mreža zdravstvenih ustanova i prilika da se ostvari pravo na zdravstvenu zaštitu, počevši od primarne zdravstvene zaštite. Mislim da je i to jedno pitanje o kome bi mogli da razgovaramo u narednom periodu.
Naravno, nakon svega izrečenog, mislim da nema razloga da mi ne podržimo ovaj zakonski predlog i posebno je zadovoljstvo kada čujemo i kada prvi put od kada sam ja u ovom parlamentu, a to je pet godina, vidim na listi prijavljenih da će svi govornici govoriti u posebnom smislu, kada je ovaj zakon u pitanju. Zaista je zadovoljstvo kada je oko ove teme stvoren tako širok konsenzus i kada ne postoje nikakvi preduslovi ili uslovi koji kažu – mi ćemo podržati ako; nego je, prosto, na prvi mah, svi su rekli - da mi shvatamo da je ovo problem Srbije i tu stojimo svi zajedno jedni pred drugima, u želji da ga rešimo na što bolji način.
Da li je ovaj zakonski predlog mogao biti bolji? Verovatno. Koji će efekti biti njegove primene? Pa, videćemo kada počnemo da ga primenjujemo i rado se odazivam želji predlagača da svi mi pratimo implementaciju ovog zakona. Naravno da sam svesna siromaštva našeg društva i veliko je pitanje finansiranje ove obaveze. Ali, isto tako sam uverena da je ona neophodna, a svakako nedovoljna i zaista mislim da treba ubuduće veoma često da razgovaramo na ovu temu.
Još jednom bih ponovila da mi iz URS smo svesni problema sa kojima se građani Srbije susreću, svesni smo da moramo da radimo na ravnomernom regionalnom razvoju i svesni smo da ovakva rešenja treba podržati. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Mirjana Dragaš. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovana gospodo poslanici, pred nama se danas nalazi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu, koji, u formi u kojoj je predložen, ima kao zadatak ili cilj jedan vrlo konkretan deo populacije koji je vrlo osetljiv i utiče na jedno veoma osetljivo stanje. Zato je i naša pažnja prema ovom zakonu kod svih povećana i ona je takva s razlogom.
U suštini, ovim predlogom zakona menjaju se dva člana. To je konkretan predlog da se dopuni član 93. novim članom 93a i 187, gde se menja stav 2. i dodaje novi stav 3. Sa ovim naizgled malim promenama postiže se značajan efekat, a to je poboljšanje položaja žena u toku trudnoće i porođaja, odnosno u toku čuvanja i nege deteta u prvoj njegovoj godini života.
Kad pogledamo suštinu, vidimo da je dat osnov u obavezi i odgovornosti države da uređuje i obezbeđuje sistem u oblasti radnih odnosa, zaštite na radu, zapošljavanja, socijalnog osiguranja i slično.
Drugi ključni termin jeste u stvari pojam - majka. Ona, kako to Ustav kaže, zaslužuje ili uživa posebnu zaštitu u skladu sa zakonom i prema kome se majci pruža posebna podrška i zaštita pre i posle porođaja. Ovo stoji i u obrazloženju predloga, ovo stoji i kao opomena svima nama da su u stvari te dve ključne stvari za nas kao orijentir i kada govorimo o ovom predlogu zakona, ali i kada se bavimo i razmatramo pitanje populacione politike moraju biti, svakako, u središtu pažnje.
Najzad, iz obrazloženja vidimo da su ovi predlozi dati u cilju doslednog sprovođenja navedenog i ustavnog načela, kao i primene Konvencije MOR 183, o zaštiti materinstva, što je takođe dobra praksa, da konvencije koje se usvajaju iz oblasti MOR ili i neke druge, u stvari postaju deo i našeg zakonodavstva i postaju deo života koji hoćemo da usklađujemo u naš sistem ovde.
Konkretno, ovim malim promenama dobijamo dva rešenja. To je opšta zaštita od otkaza ugovora o radu, koji je postignut za rad na određeno vreme. Ovo podvlačim zbog toga što on ne podrazumeva i obavezu poslodavca da po isteku bolovanja tog radnika primi da radi u redovnom radnom odnosu na neodređeno vreme i u tom smislu je on samo socijalna kategorija. Takođe, obezbeđuje određenu zaštitu žene u toku radnog vremena za ono doba kada treba da doji dete.
Ovo su, svakako, veoma dobri razlozi i štiti se žena, majka i dete i porodica od socijalne ugroženosti u najosetljivijem periodu života. Vrlo konkretno, pred nama se nalazi inicijativa koja omogućava da se ženi ne ukine socijalno obezbeđenje za vreme porodiljskog odsustva, ako je imala ugovor o radu na određeno vreme. Pri tome, želim da podsetim da je po sadašnjem važećem Zakonu o radu, kod nas predviđeno da postoji ugovor na određeno vreme do godinu dana, a da se, kao što smo od predstavnika SDPS, gospodina Mijatovića čuli, a to je prisutno i poznato nama koji pratimo ovaj deo zakonodavnih aktivnosti, razmišlja da novi zakon o radu predviđa rad na određeno vreme, koji će biti moguć i do tri godine.
Sa tog stanovišta smo u obavezi da preciznije i sa povećanom odgovornošću, u budućem vremenu, i kada je reč o donošenju ovog zakona, kao i rešavanju i donošenju ukupnih mera populacione politike, u odnosu na sve ono što je zaštita žena, majke i deteta, imamo neprekidno budnu pažnju.
Do sada je sa prestankom ugovora u radu postojalo takvo rešenje da je majka gubila pravo na nadoknadu zarade koje imaju sve žene koje su zaposlene, sa ugovorom o radu na neodređeno vreme. Svakako da ću ovakvu jednu ideju, svakako da ću i lično ovakav predlog ili slične sve predloge, lično podržavati uvek i svakako da će i SPS u ovom delu, kada raspravljamo o ovom zakonu, sa zadovoljstvom prihvatiti ovakvu jednu inicijativu koja rešava jedan veoma ozbiljan problem.
Najzad, moram da na pomenem, takođe, da je, kada posmatramo samu sudbinu Zakona o radu od 2000. godine, on menjan do sada sedam puta. Svaki put su promenama, ili bolje reći novim rešenjima koja su ponuđena, smanjivana prava zaposlenih, pa samim tim i prava majki i deteta. Moram takođe da podsetim da je 1996. godine Zakon o radu imao razrađen sistem mera koji je štitio u većoj meri majku, dete, naročito u njegovoj prvoj godini života, odnosno pružao podršku majci za drugo, naročito treće dete. Imao je obavezni dečji dodatak, osiguranu naknadu zarade od 100% za vreme odsustva sa rada, na celoj teritoriji Republike, što sada nije slučaj.
Mislim da nismo kao poslanici imali dovoljno hrabrosti kada smo usvajali Zakon o budžetu i budžet za ovu godinu, da se izjasnimo i tada za inicijativu koja bi obezbeđivala ovakvu jednu primenu u praksi, za koju mislim da bi sve majke veoma podržale i koja bi daleko snažnije ekonomski podržale upravo ovu osetljivu kategoriju stanovništva.
Nadam se da ćemo uskoro biti u prilici, odnosno već kod narednog planiranja, odnosno usvajanja budžeta, da ovu kategoriju na vreme predvidimo, da obezbedimo ekonomske uslove i da ona postane samim tim i održiva.
Zato bih, u stvari, postavila svima nama pitanje – zašto nismo imali smelosti da uz ovaj predlog zakona ne obuhvati i ranije dat predlog, upravo na ovo 100% zarada da se obezbedi, zašto nije sagledao potreban makar minimalan nivo podrške samohranim roditeljima, a to su najčešće žene i majke koje su ostale sa decom, koje su u veoma teškoj kategoriji, jer su često i bez posla i u svakom smislu im je povećana društvena podrška veoma značajna? Zašto nije dao veću podršku deci, majci i porodici dece sa specijalnim potrebama, itd?
Zašto nije razmatrao mogućnost smanjenja cena, odnosno PDV za proizvode za decu u cilju šire borbe za natalitet? Zašto nije sistemski predložio mere za aktivnu borbu protiv bele kuge u Srbiji, jer ovo je samo jedan detalj - idemo sistemom korak po korak.
Smatram da bi bili svi zadovoljniji da smo bili u prilici da razmatramo o više tema, da razgovaramo o tome koji je obuhvat njihov danas moguć sa stanovišta njihove održivosti i da u tom pravcu naša politika ovde bude zastupljena. Takav sveobuhvatan predlog bio bi sigurno adekvatniji onome što nazivamo populaciona politika i suštinski bi rešavao i položaj i zaštitu majke i deteta. Bio bi time i celovitiji odgovor na problem i posledice depopulacije stanovništva.
Na ovaj način menjamo samo delić i traže se sigurno pozitivni efekti u javnosti koji bi nama bili podsticaj u ohrabrivanju svake slične buduće inicijative.
Ubuduće se svakako više zalažem za sveobuhvatne predloge koji bi bili dati, jer na ovaj način oni predstavljaju odgovoran čin svih nas na jedan problem koji je vrlo prisutan i o kojem govorimo sve češće i sve više s razlogom.
Napomenula bih ili istakla ovom prilikom svoju ličnu bojazan da ne dođemo u situaciju da, menjanjem pojedinih delova zakona, u ovom slučaju ovog, u nekom slučaju nekog drugog zakona, gde nam je pažnja usmerena na samo jednu pojavu, pa tako u nizu zakona pojavu po pojavu da regulišemo, da ne dođemo do toga da nam je sistem nedovoljno uravnotežen u pojedinim njegovim segmentima, a onda proizvedemo u jednom detalju evropske standarde, a u nekom drugom detalju ostavimo, uslovno rečeno, balkanske standarde. Ovde kada govorimo o tome navodim čisto kao ilustraciju neusaglašenosti nekih delova sistema, koji se, recimo, kao eklatantan primer pojavio pre mesec dana ovde, kod pojave afla toksina u mleku, gde smo doveli standard za mleko na jedan nivo, a nivo stočne hrane ostavili na sasvim drugom nivou.
Ovakve pojave se događaju i na mnogim drugim mestima. Ne valjaju zato što proizvode negativne efekte, a od nas traže obavezu da ih postavimo u jednoj ravni koja će obezbediti u svim detaljima i tačkama da sistem bude funkcionalan i adekvatan onome što želimo i kako želimo da nam država postoji i kako želimo da funkcioniše.
Htela bih da kažem da naša primena zakona i opšte zakonske regulative mogu da boluju od još jednog problema, a to je da se zakoni donesu, da nisu urađena adekvatna podzakonska akta i da samim tim ponašanje i primena zakona, o čemu je i predlagač ovog zakona takođe izrazio osetljivost ili bojazan i nadam se da do toga naravno neće doći i da će ovaj zakon imati svoju primenu u praksi, jer je logično da svi podržimo ono što je zaštita žene, majke i deteta, ali smatram da ponašanje koje znači nepoštovanje zakona, mora u stvari da bude sve manje praksa, sve manje prisutno, sve manje vidljivo, jer na taj način izražavamo sopstvenu odgovornost prema onome što se u praksi mora oceniti kao jedna odgovornost za oblik i način odnosa i ponašanja u državi i odgovornosti za poštovanje sistema u svim njegovim segmentima.
Kada je reč o položaju žene, majke i deteta u ovom sistemu i zaštite materinstva, ovde se predviđa i apeluje na veliku odgovornost poslodavca i odgovornosti inspekcije. Moramo imati u vidu da je ovde, kada je reč o inspekciji, da su oni sami skrenuli pažnju da postoji sedam mera koje treba preduzeti, koje nisu striktno predviđene samim zakonom, a to je, na primer, hitno postupanje inspekcije po zahtevima koji se tiče zaštite materinstva. To je nešto što proizilazi iz samog života i iz prakse. Zatim, rigorozna kontrola inspekcije, čak i državnih službenika, koji postupaju po ovim zahtevima, formiranje, na primer, posebnog odeljenja inspekcije rada nadležnog za zaštitu materinstva. Dakle, ovo ukazuje na problem u primeni, u ponašanju, čak možda i u pojavi mobinga na radnom mestu čak i u ovim slučajevima.
Ovo su, na primer, pojave koje su u istraživanju pravnog tima bile prisutne. Takođe, u istraživanjima druge vrste prisutno je da u 90% slučajeva inspekcija rada odbija da primi usmenu prijavu porodilje, da u 83% inspekcija prekrši bar jedno ljudsko pravo porodilje, u 87% sudski postupak zastareva, u 77% porodilja je žrtva zlostavljanja na radu. Ovo su činjenice, kažu, iz života.
Pred svima nama je pitanje kako probleme rešavati, kako stabilizovati društvo, obezbediti sigurnost i zaštitu pojedinca, ali i porodice, naravno, u skladu sa mogućnostima države u svim oblastima i segmentima života i rada i zapošljavanja i zaštite i obrazovanja i kulture? U okviru toga je i sistemska obaveza na reagovanje i stvaranje populacione klime i politike koja bi bila celovita.
Ovde bih možda samo segmentom dala komentar na sumnju izraženu koleginice Travar, da li smo zakasnili u tom delu, skoro da jesmo, jer piramida starosne strukture u Srbiji u ovom trenutku je veoma nepovoljna i ukazuje da je teško iz ovog stanja preći u ono pozitivno, kojom bi obezbedili ponavljanje stanovništva. To treba da nam bude onaj ključni reper, jer sve drugo što radimo postaje besmisleno ako nas sutra ne bude.
Moramo biti svesni da to u ovim uslovima danas u kojima smo nije jednostavno, jer za poslednjih deset godina mi smo bili očevidci i akteri da demokratske promene nisu dovele do očekivanih promena i dala očekivane rezultate.
Naime, danas se na sceni u životu dogodilo nešto što bi mogli možda da nazovemo vulgarni prvobitni ili liberalni kapitalizam i kod stvaranja, odnosno donošenje novih zakona često prepisivanjem modela iz raznih evropskih zakonodavstava, nemam ništa protiv toga, ali imam kada oni nisu usklađeni sa mogućnostima koje može da pruži naša država i onda su faktički ostavljeni da vise u vazduhu. U tim procesima olako smo napuštali modele i rešenja koja smo imali nekada u državi, a koja su bila dobra. Da ne elaboriram dalje, navešću primer Slovenije, koja mnoge zakone iz Socijalističke Jugoslavije i rešenja nije odbacila, a mi jesmo i to vrlo brzo i vrlo lako.
Ovde govorimo o tome da li će se kod poslodavca stvoriti uslovi majci da doji dete, a podsetiću da smo mi u preduzećima imali vrtiće koji su štitili decu dok je majka na radnom mestu, što smo, uvođenjem prethodnog sistema, olako odbacili i rekli da preduzeće nije odgovorno, nije socijalna institucija, nego je to država i da sve to što je zaštita žene, majke i deteta, treba da bude državna obaveza. Da li je sada u ovim uslovima lako i jednostavno vratiti se na to da je to obaveza ili i svest i odgovornost i poslodavca ovakvog kakvog mi u Srbiji danas imamo.
Sve ovo smatram da nije stranačko pitanje ni jedne političke stranke. Ovo je ljudsko, stručno, moralno pitanje i pitanje odgovornosti.
Vreme za improvizacije mislim da je prošlo. Ovo je vreme opšte i lične odgovornosti svih i treba da pokažemo da je imamo. Mora se brzo stvoriti društvena klima, da je dobro biti vredan, pošten, častan, čestit, rodoljub, obrazovan, solidaran, bez kalkulacije bilo koje vrste.
Sa ovom Vladom ti procesi su započeli i kako dolazimo do onog što nam je cilj duhovnog, ekonomskog, moralnog, nacionalnog, pravosudnog i ukupnog oporavka, dolazimo ustvari do prve rečenice u ekspozeu predsednika Vlade da nam je populaciona politika prvi cilj, da bi svi ovi kasnije mogli da budu ostvareni i da bi mogli da stvorimo državu koja bi bila zadovoljni model države u kojoj bi naša deca sutra mogla da odrastaju. Model države u kojoj žele i da ostanu, a ne da žele da odu u beli svet, model države koji će oni sutra s razlogom i sa ponosom naslediti od nas.
Dakle, ako sve ovo imamo u vidu još jednom ću ponoviti makar to bio korak po korak, i SPS i svakako lično ću se uvek rado uključiti u realizaciju ovakvih ciljeva i ovakvih zadataka. Lično smatram, dakle, još jednom da bi bili svi zadovoljniji kako je to rasprava pokazala, da su sve ove mere i predlozi bili i hrabriji i sveobuhvatniji, a mislim da je ta odgovornost pred nama, da tu hrabrost ubuduće i pokažemo. Hvala.