Iskorišćeno je osam minuta i 15 sekundi od vremena poslaničke grupe, a na raspolaganju je još sedam minuta.
Pre nego što dam reč narodnom poslaniku Đorđu Milićeviću, obaveštavam Narodnu skupštinu, saglasno članu 27. i članu 87. stavovima 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, da će Narodna skupština danas raditi i posle 18,00 časova, s obzirom da je danas poslednji četvrtak u mesecu, odnosno dan za postavljanje poslaničkih pitanja članovima Vlade, a u vremenu od 16,00 do 19,00 časova.
Pauza će biti određena kada završimo raspravu u pojedinostima, a prema prijavama za reč o tački dnevnog reda koja je u toku.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević, a posle njega narodni poslanik Branislav Blažić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Gospođo Čomić, gospodine Stefanoviću, sam pokazatelj da oko ovog pitanja i teme kojom se danas bavimo postoji jedan opšti konsenzus, rekao bih svih relevantnih političkih činilaca na političkoj sceni Srbije, sasvim dovoljno govori i o opravdanosti i o važnosti teme o kojoj danas govorimo.
Gospodin Petronijević je u svom izlaganju rekao jednu rečenicu koju ću ja ponoviti: "Promena jeste mala naizgled, ali poruka koja se šalje ovom promenom i ovim izmenama jeste velika". Naravno, podržavajući ovaj zakonski predlog, odnosno podržavajući Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu poslanici SPS pre svega žele da podrže cilj koji se želi postići usvajanjem ovog zakonskog predloga, a to je bolja zaštita i sigurnost za porodilje i trudnice. Borba protiv bele kuge, između ostalog i zaštita porodilja i trudnica, kao što je rečeno i u ekspozeu premijera Vlade Republike Srbije, gospodina Dačića, jeste jedan od prioriteta Vlade Republike Srbije i prioriteta države.
Ovaj zakonski predlog, složio bih se sa koleginicom koja je malopre govorila, jeste jedan korak napred, jeste jedan kvalitativan pomak u rešavanju jednog značajnog pitanja, da se stane na put diskriminacije trudnica, majki, jer mnogo je primera da su mnogo puta do sada bile u neravnopravnom položaju. Mnoge trudnice i porodilje, o tome je već bilo reči, dobijaju otkaz upravo zbog toga što su odlučile da postanu majke, iako i aktuelni zakon predviđa da u tom periodu ne mogu dobiti otkaz. Realnost je, nažalost, sasvim drugačija i zato je veoma važno dodatno precizirati, dodatno regulisati ovo izuzetno značajno pitanje, tako da poslodavci ne mogu da zloupotrebljavaju zakonske propise, već da na pravi način budu svesni odgovornosti koju u tom pogledu imaju.
Ovaj zakonski predlog upravo treba da usmeri poslodavce da se drugačije ponašaju prema ženama koje koriste trudničko i porodiljsko bolovanje. Žene treba da imaju ravnopravan položaj u društvu, odnosno ravnopravnost u društvu. Slažemo se u potpunosti da je važno da se stvore uslovi za usklađivanje porodičnih obaveza, na jednoj strani, a na drugoj strani profesionalnih obaveza žena.
Ponoviću još jednom, SPS će podržati ovaj zakonski predlog, jer podržavamo cilj koji je u potpunosti opravdan, ali ono što želim da kažem jeste da ćemo usvajanjem ovog zakonskog predloga dati odgovor na jedno izuzetno važno pitanje koje se tiče postojećeg Zakona o radu. Ono što je neophodno i što jeste urgentno, jeste neophodnost davanja odgovora na sva ona otvorena pitanja problema koji postoje, a tiču se važećeg Zakona o radu. To je podjednaka odgovornost svih nas, svih 250 poslanika u republičkom parlamentu.
Mislim da za to u ovom trenutku postoji i politička volja, ali i saglasnost socijalnih partnera. Zato je važan ekonomsko-socijalni dijalog poslodavaca i radnika, ali mora se uvažiti i Ustav Republike Srbije kada je reč o principu socijalne pravde u društvu. Naravno, pri tome ne mislim na samoupravljanje, ali ne mogu radnici da budu lišeni onih osnovnih prava. Kroz divlji kapitalizam koji je bio na delu radnicima su brojna prava uskraćena, a sindikati se, čini mi se, nažalost, u tom periodu nisu snašli na adekvatan način. Nekako je uglavnom izostajao taj ekonomsko-socijalni dijalog.
U ovom trenutku neophodan je odgovor u vidu izmena i dopuna Zakona o radu, koji će zaštiti prava radnika, ali i doprineti boljoj poslovnoj klimi, boljem poslovnom okruženju u Srbiji. Dakle, poštovati prava radnika, naći rešenja koja neće biti na njihovu štetu, ali na drugoj strani pomiriti interese i poslodavaca i investitora. Zahvaljujem.

Iskorišćeno je četiri minuta i 50 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Branislav Blažić, a posle njega narodni poslanik Milan Lapčević. Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je ova izmena i dopuna Zakona o radu gospodina Nebojše Stefanovića. Odmah u startu možemo da kažemo da ona zaslužuje sve pohvale. Ovde se na jedan način pokušavaju zaštiti kako trudnice, tako porodilje, tako deca, tako i jedna borba protiv bele kuge koja neprekidno hara Srbijom.
Da bi napravili neku analizu ovoga zbog čega je značajno doneti ove izmene, želim da dam samo neke od demografskih podataka. Ispravna demografska politika svakako je značajna za opstanak ove zemlje. Broj stanovnika Srbije je 7.120.000, a to je oko 5% manje nego što je bilo 2002. godine. Samo zbog smanjenog prirodnog priraštaja izgubili smo 377.000 ljudi za devet godina. Prosečna starost stanovništva je oko 42 godine.
U narednih 25 godina Srbija će ostati bez 1.200 sela. U prvih 15 godina izgubićemo 700 sela, a sledećih 10 godina još 500. Znači, ostaće ulice, ostaće kuće, ostaće drveće i tarabe, groblja, neka sećanja i uspomene, ali ljudi biti neće.
Prema tome, taj pad prirodnog priraštaja uslovljen je, s jedne strane, egzistencijalnim problemima o kojima svakako ne treba govoriti, u kakvoj teškoj ekonomskoj i socijalnoj situaciji se zemlja nalazi, ali takođe i zapadnom kulturom koja nam nudi neke druge vrednosti, koja nam uništava porodicu i koja ispred zadovoljstva za imanjem deteta stavlja zadovoljstvo zaimanjem nekih stvari, da hedonizam i komformizam postaju najvažniji ljudski odnos. To je jedan od elemenata koji je značajan za shvatanje donošenja ovih izmena.
Druga stvar o kojoj treba govoriti je da ove izmene predlaže jedan poslanik, u ovom slučaju i predsednik Skupštine, ali u svakom slučaju poslanik, a očekivali smo da ovako nešto treba neko drugi da predloži. S pravom se pitamo ovde, gde je sindikat? Gde je danas i gde je bio svih ovih godina? Gde je, na kraju krajeva, država i gde su poslodavci?
Kada govorimo o sindikatu, kojih ima nekoliko hiljada, njegova uloga, kada je u pitanju zaštita radnika, praktično ne postoji. Oni čekaju da se nešto dogodi, oni ne izvršavaju svoju funkciju. Njihova uloga je samo da imaju neko svoje lično zadovoljstvo i da nađu svoje lične privilegije, tako se osnivaju, pa ih sada imamo nekih 25.000, što reprezentativnih, što nereprezentativnih.
Dijalog socijalni je u krizi. Dijalog između sindikata, poslodavca i države takođe ne postoji. To su sve elementi koji su pogubni, kada se govori o pravima i zaštiti radnika i nikad i nigde verovatno prava radnika nisu bila više ugrožena nego danas ovde u Srbiji. Čak i solventni poslodavci ne isplaćuju plate, kupuju jahte, izvlače novac napolje, a radnici ćute i rade, da ih zaštiti nema niko.
Ovde nije reč o tome da neko želi da spreči proizvodnju ili da zaustavi razvoj privrede, naprotiv. Želimo da sprečimo eksploataciju radnika, u ovom slučaju onog najvrednijeg što imamo, a to su trudnice i to su porodilje.
Prema tome, SNS, s jedne strane, maksimalno podržava ove izmene, a sa druge strane očekuje da ovaj novi Zakon o radu, koji će biti donet do kraja ove godine, očekujemo i tražimo da pokrene socijalni dijalog između sindikata, države i poslodavaca. Samo zajednički na taj način možemo doći do novih rešenja jer izmene Zakona o radu, normativa u radu mora da bude neprekidan proces. To ne može da se donese danas i da važi za sledećih deset godina, to se mora donositi kontinuirano, neprekidno, zato što novo vreme nalaže i nova rešenja. Hvala lepo.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je četiri minuta i 50 sekundi.
Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović, a posle njega narodna poslanica Teodora Vlahović.

Poštovana predsedavajuća, gospodine predsedniče Skupštine gospodine Stefanoviću, dame i gospodo narodni poslanici, kao poslanik SPS, nalazim reči za pohvalu i svakako i ja i cela poslanička grupa, još jedanput da naglasim, podržavamo ovakav jedan zakon jer takvi zakoni su nam svakako potrebni. Oni su potrebni državi Srbiji, potrebni su građanima, ako razmišljamo dalekosežno i strateški o svojoj budućnosti.
Naravno, slažem se sa konstatacijama koje su ovde iznete od mnogih, pa i od samog gospodina Stefanovića, ali i sa izlaganjem naše predstavnice poslaničke grupe gospođe Mire Dragaš, koja je govorila šire o ovom zakonu, da zapravo ovaj zakon rešava jedan delić u moru problema koje mi imamo u vezi sa ovom temom i sa ovim pitanjima. Naravno, nije za potcenjivanje jedan takav pokušaj, pogotovo što se time i naše zakonodavstvo usklađuje sa međunarodnim dokumentima koja nas obavezuju, a koja smo mi potpisali.
Međutim, treba konstatovati da je praksa pokazala da, i pored Ustavom zagarantovanih jednakih prava, postoji niz primera diskriminacije žena, kada je reč i u oblasti rada i o pravima iz radnih odnosa. Istraživanja u Srbiji pokazuju da u mnogim slučajevima postoje prioriteti prilikom zapošljavanja za muški deo populacije. Takođe, istraživanja pokazuju da su veće zarade u proseku za muški deo populacije, i to za iste poslove.
Žene se često uslovljavaju u periodu svog reproduktivnog vremena, kada treba da rađaju, time da mogu da zasnivaju radni odnos, ali da nije poželjno da planiraju porodicu u tom periodu. To su veoma poražavajući rezultati takvih istraživanja, koja ruše i dostojanstvo žene, ali, rekao bih, i društva u celini. Mi moramo drugačije da se odnosimo prema ovim pitanjima, naravno, i mi ovde u Narodnoj skupštini, sa promišljanjem u tom pravcu i da svu energiju i snagu usmerimo u pravcu toga da ova pitanja rešimo na adekvatan način. Ali, mislim da bi trebalo da gradimo jedan celovitiji sistem koji rešava niz problema u ovome što je celina.
Kada govorimo o ženama trudnicama, o porodiljama, to se neminovno dodiruje sa onim, pored toga što rešava ovaj zakon pa i druga pitanja u Zakonu o radu, ali je to jako blizu i onoga što su socijalna davanja i rešavanja za trudnice i za porodilje. To je veoma blisko. Upravo je to ta celina. Dakle, kada govorimo o ovim problemima, moramo da razmišljamo i o drugim zakonima i o drugim rešenjima koja treba da daju jedan celovit sistem koji to rešava na jedan valjan način.
Dakle, mi imamo različito tretiranje trudnica i porodilja u Beogradu. To je za svaku pohvalu kako je to Beograd rešio. Ali, na takav način jedan Petrovac na Mlavi, Žagubica, Trgovište ili ne znam neke druge opštine ne mogu to da reše. Eto, i tu imamo diskriminaciju i različit položaj žena u istoj državi.
Ponoviću reči našeg poslanika Miše Petronijevića, da mi nemamo jedinstvenu socijalnu politiku, a moramo da nađemo mehanizme da ona bude jedinstvena i da svi budu jednaki.
Naravno, ostaviću vremena i drugima da pričaju, pošto ima interesa u našoj poslaničkoj grupi, sa jednom konstatacijom da moramo zajedno da radimo na ovom planu, da je žena veoma važan subjekt u jednom društvu, pa i u našem društvu, da je ona stup, kako se kaže, porodice, ali i šire.
Drugo, sva ova pitanja nepovoljno utiču na proces depopulacije, na proces uvećavanja gradova, kao što je Beograd, to se kaže beogradizacija, ali u celini uzev, to svakako ide protiv onoga što je jedna perspektiva jedne ozbiljne države, a naš cilj treba da bude ozbiljna država u kojoj postoji prosperitet i zagarantovana egzistencija ne jednak način za sve, a naravno i za žene.
Socijalistička partija Srbije glasaće za ovaj zakon.

Iskorišćeno je šest minuta i 30 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Teodora Vlahović, posle nje narodna poslanica Jelena Budimirović.

Poštovana potpredsednice, poštovani predsedniče u svojstvu predlagača, uvažene kolege narodni poslanici, moram da izrazim zadovoljstvo što imamo priliku da razgovaramo na ovom nivou o jednom izuzetno važnom pitanju, o pitanju položaja zaposlene žene, o materinstvu i istovremeno o roditeljstvu. To je jedno veliko zadovoljstvo.
Takođe bih htela da izrazim zadovoljstvo što je jedan zakon koji je predložio narodni poslanik sa takvom brzinom ušao u proceduru i uspeo da obezbedi mišljenje Vlade, s tim što u ovom slučaju ne mogu da odvojim da je predlagač istovremeno i predsednik Narodne skupštine, pa bi moje zadovoljstvo, a verovatno i većine narodnih poslanika i onih koji prate rad Narodne skupštine, bilo još veće kada bi i drugi predlozi narodnih poslanika sa istom brzinom došli na dnevni red i obezbedilo im se mišljenje Vlade.
Na ovo posebno ukazujem, s obzirom da imamo zakone koje su čak u istovetnom tekstu predložili nekoliko različitih poslaničkih grupa, još u decembru mesecu, a do dana današnjeg na njih nije stiglo mišljenje Vlade. Izgleda da su se mnogi delovi obesmislili, obzirom da je to trebalo da bude hitan postupak, a ni u izmenjenom obliku izgleda da neće još dugo ući u proceduru. Zalažem se da, bez obzira iz koje poslaničke grupe dolazi predlagač, da svaki akt ima isti tretman, a na narodnim poslanicima jeste da sude da li su predložene izmene dobre ili nisu, da li su prihvatljive ili nisu.
Sa druge strane, kažem da mi je veliko zadovoljstvo što je ovoliki broj kolega narodnih poslanika diskutovalo na ovu temu, jer se do skoro mislilo da je pitanje materinstva i roditeljstva isključivo pitanje žena. Istovremeno, molim sve moje kolege narodne poslanike da sve ove lepe reči o ženama koje su izgovorili za ova dva dana za govornicom pretoče u aktivnost, odnosno da svaki put brinu o tome kada donosimo nove zakone ili izmene zakona i istovremeno da nakon donošenja zakona zajedno svi pratimo kako se ovi zakoni sprovode.
Ovo posebno insistiram na sprovođenju ovog zakona, jer mislim da će on otvoriti mnoga pitanja i da naša aktivnost u kontroli sprovođenja zakona će biti veoma bitna. Znamo da zapravo naša najveća slabost nije u donošenju zakona, zakoni se donose i imamo kvalitetna rešenja, ali ono što nam je zapravo velika boljka jeste što se ti zakoni ne primenjuju u punom smislu i onako kako je predviđeno.
Konkretno, govoreći o ovim izmenama, smatram da će ove predložene izmene doprineti u određenom delu da se žene lakše opredele za materinstvo, da će pomoći određenoj grupi žena da nastavi karijeru, ali, istovremeno, moram da iskažem i svoju bojaznost da će sa druge strane poslodavci biti rigidniji u posmatranju mladih žena prilikom zapošljavanja i bojim se da će tu biti problema. Iako su danas žene u određenim godinama starosti u lošem položaju na tržištu rada, treba da obratimo pažnju na sprovođenje ovog zakona, upravo da ova kategorija mladih žena koje planiraju decu ne budu još više ugrožene, odnosno da poslodavci izbegavaju da ih zaposle.
Ono na šta bih posebno htela da ukažem i ono što nismo primetili ili dobili na vreme, da bi kao narodni poslanici podneli određene amandmane, sugerišem da matični odbor uvaži mišljenje Poverenice za ravnopravnost, gospođe Nevene Petrušić. O tome su i drugi narodni poslanici govorili i ja bih htela samo da podržim to, a to je da se napravi takav amandman koji bi uz saglasnost predlagača postao sastavni deo ovog zakona, da se uredi pitanje na drugačiji način za žene odnosno majke koje rode blizance ili više dece, kao i za roditelje koji usvoje dete, da bi dobili ravnopravan tretman. Na taj način bismo stvorili ravnopravni odnos za sve grupacije žena i roditelja, da ne dovedemo u neravnopravan položaj druge roditelje.
Smatram da je sve ovo veoma logično, s obzirom da je ovo predloženo u delu koji se odnosi na zaštitu materinstva, a znamo da je član 93. osnovni član koji govori o tome da su ista prava iz člana 91. i 92. ovog zakona i da imaju ista prava i usvojilac i hranitelj i staratelj deteta. To znači da sva prava koja se odnose na roditeljstvo imaju istovremeno i usvojilac, hranitelj odnosno staratelj deteta, tako da smatram da je umesno, s obzirom da je i predloženo, imamo i konkretan predlog, da Odbor može da na odgovarajući način u ovoj fazi razmatranja da amandman na ovaj zakon.
Čitajući obrazloženje uz donošenje zakona i slušajući pažljivo obrazloženje koje je predlagač dao videlo se da se praktično konsultovao sa velikim brojem žena, mladih žena koje su u poziciji ili da očekuju svoje sretne trenutke roditeljstva ili su neposredno iza njih ti dani i imaju ta iskustva.
Ono što mi u pripremi ovog zakona nedostaje jeste taj razgovor koji je trebalo biti obavljen sa poslodavcima i sa sindikatima, s obzirom da se išlo na brzinu donošenja ovog zakona, mislim da taj deo nije odrađen. Smatram da bi trebalo nakon donošenja ovog zakona upravo usmeriti razgovor na poslodavce i na razgovor sa sindikatima. Jer, bez takvog razgovora ove izmene zakon mogu da ostanu samo lepe napisane želje, a ne konkretne sprovodive izmene zakona.
S druge strane, ono što bih htela da kažem zasigurno i ove izmene kao delimične samo u jednom delu zakona doneće do toga da u veoma brzom periodu, znači narednih meseci, moramo izmeniti još neke delove zakona. Ono što ohrabruje jeste da u javnoj raspravi jesu izmene i dopune Zakona o radu, a istovremeno i pismo koje je Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, Sektor za rad, uputio Narodnoj skupštini, odnosno gospodinu Nebojši Stefanoviću, predsedniku Narodne skupštine, u vezi sa ovim, da su u pripremi izmene Zakona o radu i da se oni nadaju da će do kraja godine biti u parlamentu na razmatranju. Smatram da samo ovako izdvojeno ostaćemo uskraćeni za realizaciju ovog dela.
I htela bih još da kažem da bi trebalo još razmišljati posebno pošto se jel, osnovno nam je da unapredimo ostvarivanje prava žena, prevashodno, a zatim je to unapređivanje prava ne samo materinstva već i roditeljstva, jedna od velikih razloga i potreba za donošenje ovog zakona jeste i depopualizacija Srbije, odnosno mnoga naša naselja ostaju pusta. Međutim, ono na šta bih ja skrenula, jeste kategorija žena koja nije u radnom odnosu, mnogo težem od žena koje su zaposlene, i na koje bi posebno trebali da razmišljamo o načinu na koji bi mogli da podstičemo materinstvo, roditeljstvo u takvim sredinama. S obzirom da dolazim iz kraja koji se prevashodno bavi poljoprivredom, sa puno sela, ali u istoj situaciji su veliki broj sela u celoj Srbiji, jeste da ne spominjem težak položaj žena sa sela, ili koliko malo žena ostaje na selu, to je poseban problem, i da bi trebalo tim ženama na neki način, naći neki modus, svakako ne kroz Zakon o radu, ali moguće kroz jedan fond, pomoći i podrške i materinstvu za druge žene koje nisu u radnom odnosu i koje su u izuzetno teškoj situaciji.
I na kraju bih završila s time, jako je bitno za svaki zakon koji mi donesemo da možemo da ocenimo njegove rezultate. Znači, bilo bi jako dobro, s obzirom da je ovo poslanički zakon, da sebi damo jednu obavezu da u sprovođenju ovog zakona kontrolišemo kako se on sprovodi, da vidimo i da merimo rezultate ovakvih rešenja. Upravo da bi mogli da pospešimo ne samo ovaj zakon, nego uopšte da pospešimo i da ostvarimo one ciljeve koje smo donošenjem ovakvog zakona koje smo postavili. Zahvaljujem se.

 Dvanaest minuta iskorišćeno od vremena poslaničke grupe, reč ima predlagač akta, narodni poslanik Nebojša Stefanović.

Svakako ne mislim da je ovo rešenje jedino što možemo da učinimo i da postoji prostor da se i u Zakonu o radu i nekim drugim zakonima, poboljša položaj žena i ne samo žena, uopšte građana Srbije. Na kraju krajeva, tome služi i parlament. Ovo što ste rekli potpuno se slažem da Skupština mora značajnije da preuzme svoju ulogu u nadzoru sprovođenja zakona, ne ovog zakona, svih zakona koji su doneti, ne samo u ovom sazivu, nego i u prethodnim sazivima. Da vidimo, da li su ti zakoni imali pozitivne efekte po građane Srbije ili ne, u kolikoj meri su bili pozitivni, ko ih je podržavao itd.
Dakle, Skupština Srbije mora da preuzme svoju kontrolnu ulogu i mora da pokaže da ovo telo ima svoju samostalnost i nezavisnost. Mislim da je to važan element.
Što se tiče jednakosti narodnih poslanika, podsetiću vas da je prvi zakon koji je predložio jedan narodni poslanik u ovom sazivu, a usvojen i stavljen na dnevni red, ja sam ga stavio na dnevni red, bio zakon koji je usvojen 8. novembra 2012. godine, zakon koji je predložio vaš kolega iz poslaničke grupe, gospodin Srđan Miković i time smo pokazali jednu bitnu razliku.
Znate, u prethodnim sazivima nije mogao amandman da se usvoji opozicije, amandman, ne zakon. U ovom slučaju ovo je samo prvi od mnogih zakona opozicije koji će se naći na dnevnom redu o kojima će ova skupština raspravljati, koji će dao Bog biti usvajani i mislim da smo time pokazali kvalitativnu razliku u odnosu na prethodne sazive, kada su se neke druge većine prilično ignorantski se ponašale prema opoziciji, prilično ignorantski govorile o svemu tome, a da ne pričam, ne želeći da ovaj duh pozitivne rasprave o ovom zakonu koji treba da štiti žene, pretvorimo u nešto drugo.
Međutim, budite uvereni, dok sam ja predsednik Narodne skupštine, da sve ono što budem smatrao i u razgovoru sa svojim kolegama na Kolegijumu, što budemo smatrali da je korisno za građane Srbije, niko me ne može sprečiti da to stavim na dnevni red.
Kako će Narodna skupština glasati, ja to ne mogu da kažem. Ja mogu da kažem kako ću ja da glasam. Što se tiče Vlade, mogu da utičem, ali ne mogu da odredim Vladi da li će o nečemu da se izjasni ili neće. Nemam takvu moć. Mogu da im tražim, mogu da insistiram, mogu sa vama da vršim pritisak na njih, ali nažalost ne mogu da odlučim da li će se Vlada o nekom zakonu izjasniti ili neće. Podržavam vaša i naša nastojanja, kao i nastojanja svih poslanika da od Vlade što pre dobijamo izjašnjenja o svim zakonima, a da li su to poslanički zakoni ili zakoni koje predlažu neki drugi ovlašćeni predlagači.
Ohrabrujem sve narodne poslanike i pozivam ih da zajedno radimo na izmenama i dopunama zakona i sveobuhvatnih i manje sveobuhvatnih, koji će faktički pomoći unapređenje života građana Srbije.
U ovom slučaju, učinili smo jedan korak napred ka poboljšanju položaja majki, trudnica, porodilja, njihove dece, upozorili poslodavce da pored onoga što im je zakonska obaveza, da će Narodna skupština oštro nadzirati sprovođenje ovog zakona i hoćemo da pokažemo da nam nije svejedno da li je neka žena odlučila da pored svoje karijere koju gradi, odluči da rodi i dete i da nam nije svejedno, da li će imati platu u tom periodu i da nije svejedno da li će to dete imati normalan život ili ne.
Da li je to sve dovoljno? Siguran sam da nije, siguran sam da moramo da kao Srbija radimo još mnogo više, da pojačamo ekonomsku moć naše zemlje, da poboljšamo zapošljavanje i mladih ljudi i muškaraca i žena i da omogućimo da oni svojim platama imaju kvalitetan život. Ne da im obezbedimo samo platu koja možda nije adekvatna, sa kojom oni ne mogu danas lepo da žive, ne mogu normalno da žive, ali za to moramo da se borimo svi zajedno. Zato se zahvaljujem svima onima koji podržavaju ovaj prvi korak u toj borbi i nadam se da će ih biti još puno, u kojima ćemo zajedno učestvovati sa istom ovakvom većinom. Hvala.