Zahvaljujem se gospodinu Cvetićaninu koji doprinosi da ova rasprava ozbiljno teče i sa argumentima za i protiv i samim tim će biti i duža, više ćemo sedeti i sve je to lepo i krasno.
Član 8. predlaže privremenu primenu, složiću se sa gospođom ministar, u pogledu sadržaja, privremenu primenu do dana stupanja na snagu, a to je korak koji se preduzima pre nego što ugovor stupi na snagu i može biti u toku pregovora, a kod delimičnog potpisivanja, potpisivanja pojedinih odredbi, potpisivanja celog
sporazuma pre nego što stupi na snagu, primene dela njihovih odredbi, uopšte nije bitno šta je.
Dobili smo primer takvog sporazuma koji se privremeno primenjuje. Ovo je tačno što je gospođa ministar malo čas rekla u jednoj replici, da je tih privremenih primena sporazuma bilo pregršt, ali moje ključno pitanje, ne vama, nemojte se uopšte smatrati prozvanim, moje ključno pitanje je Vladi, pre svega, zašto? Ne šta je bilo, znam ja šta je bilo, možemo i mi da nabrojimo šta je bilo, nego zašto?
Vi imate Kumanovski sporazum koji je de fakto sporazum o prestanku neprijateljstva i prekidu vatre. Razumem da on nije mogao da ide prvo na potvrđivanje u Narodnoj skupštini pre nego što prestane da se puca. Ali, to nas vraća posle na član 14. ovog zakona i govori koliko oni koji su pisali tekst nisu vodili računa o specifičnosti onoga što je našem pravnom sistemu potrebno, upravo fleksibilnost. Nema privremene primene sporazuma. Odredba nije postojala u ranijem zakonu, sadašnjem važećem, jer je Ustavni sud bio likvidirao, sa saglasnošću odbora Narodne skupštine, bez saglasnosti odbora Narodne skupštine. Zato nije postojala.

Hvala.
Gospodin Cvetićanin, replika.

Zahvaljujem na reči.
Zaista mi nije bila namera da se javljam, kako ne bi odužili ovu raspravu, ali budući da sam pomenut od strane gospodina Milivojevića i gospodina Aligrudića, želim opet da kažem par reči kao neki mogući odgovor.
Što se tiče spoljne politike, spoljna politika ne treba da bude ni fleksibilna ni nefleksibilna, ni meka, ni tvrda. Ona treba da brani državni interes, jednostavno rečeno. Kakvim će sredstvima da brani državni interes? Nekada jačim i tvrđim, nekada mekšim, to je pitanje procene.
Međutim, ne možemo a priori da tvrdimo da spoljna politika treba da bude ovakva ili onakva. Ne želim da ulazim u politizaciju i ne želim da se ovo odnosi na neke pregovore koji se trenutno dešavaju. Samo želim ovom članu 8, u kontekstu onoga što je reakcija gospođe Dubravke Filipovski, koja je imala jednu dobru intervenciju, da kažem da se ovim članom ne omogućuje da Narodna skupština bude isključena iz odlučivanja o spoljnoj politici.
Kako god bude neki ugovor primenjivan pre stupanja na snagu, završna reč će biti na Narodnoj skupštini, odnosno u članu 8. ovog predloga zakona, želim da govorim stručno, se ne nalazi ništa što bi dovelo državni interes u opasnost, jer čak i ako se u nekom slučaju desi neko odstupanje od smernica spoljne politike, Narodna skupština ima mogućnost da o tome da svoju konačnu reč.
Dakle, ovaj zakon, ovaj predlog zakona, konkretno ovaj član 8. ne zaobilazi Narodnu skupštinu i samim tim ne može da bude na bilo koji način ugrožen državni interes. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Srđan Miković.

Očekivao sam, pre nego što je gospođa Dubravka Filipovski podnela amandman koji praktično treba da spreči da neistina koja je napisana u obrazloženju zakona ili neistina koja je napisana u izreci zakona, da se na neki način otkloni.
U članu 8. nema predviđenog dobijanja saglasnosti nadležnog odbora Narodne skupštine, a na strani 10. obrazloženja nas uveravaju u stavu 6, kaže – član 8. predviđa da Vlada može u izuzetnim slučajevima, po dobijanju saglasnosti nadležnog odbora Narodne skupštine, ovlastiti… Niko nam se nije izvinio što se očigledna neistina pojavila. Neko bi rekao da nas je neko slagao. Nadam se da je to samo omaška u kucanju, znači, tehnička omaška, ali bi valjalo da se u načelnoj raspravi na to ukazalo, da se to podvuče, a ne da dolazimo sada u situaciju da nešto što je tako napisano na jednom mestu ovako, na drugom mestu sasvim drugačije, sada treba amandmanom narodnog poslanika da se usaglasi. Mislim da je dovoljno svima nama da vidimo da je očigledno da je pitanje da li je taj član 8. dobro promišljen.
Druga stvar, da li ima razloga za privremenu primenu? Nema razloga za privremenu primenu. Da li to može da traje ovoliko, onoliko? Šta je meni ovde opet sporno u članu 8? To je da postupak potvrđivanja ovog međunarodnog ugovora mora biti pokrenut u roku od 30 dana od datuma njegovog potpisivanja.
Za 30 dana. Šta može da se stigne za 30 dana? Da je rečeno u roku od tri dana, da je rečeno u roku od osam dana. Koliko smo imali zakazanih sednica Skupštine u kratkom roku i koliko je zakona usvojeno po hitnoj proceduri, što bi bio interesantan podatak ovde da razmotrimo, koliko je zakona po hitnoj proceduri usvojeno.
Ovde u Predlogu zakona imamo opciju da u roku od 30 dana od datuma njegovog potpisivanja će se podneti, znači, pokrenuće se postupak potvrđivanja. Upravo zbog toga sam blizu toga da sumnjam da se iza ovih odredbi krije nešto ne bi trebalo. Ovog trenutka hajde da verujemo. Ovog trenutka ako ne može da bude prihvaćen amandman koji je gospodin Aligrudić predložio, dajte da prihvatimo, odnosno prihatićemo, mora ćemo da prihvatimo amandman kojim se očigledna neistina ispravlja, da ne bude da smo slagani, i to je dobro.
Samo bih da ukažem na još jednu stvar koju ćemo morati da razmotrimo u narednom periodu. To je da je u članu 14. Predloga zakona pobrojano šta podleže ratifikaciji. Znači – potvrđuje međunarodne ugovore, vojne, političke, ekonomske prirode kojima se stvaraju finansijske obaveze za Republiku Srbiju, ugovori koji zahtevaju donošenje novih izmena važećih zakona, ugovori kojima se odstupa od postojećih zakonskih rešenja.
Nema ugovora o ljudskim pravima. Nema ugovora o manjinskim pravima. Nema ugovora o pravima deteta. Nema svih onih ugovora gde je jako važno da ih Narodna skupština ratifikuje upravo da bi se legitimisali kao demokratsko društvo. Takođe, nema ni ugovora iz oblasti bezbednosti, nauke, kulture, obrazovanja i sporta. Hajde da nauku, kulturu, obrazovanje i sport gledamo ovako i onako, ali nema ugovora u oblasti bezbednosti.
Raspravljaćemo o amandmanu gospodina Stojčića i gospodina Milićevića, upravo u pogledu tih ugovora iz oblasti bezbednosti, jer bezbednost ne spada u ugovore vojne, političke i ekonomske prirode, bezbednost je nešto drugo.
Navedeno je u obrazloženju – predviđena je saradnja, ali ovoga, u svakom slučaju, nema. Upravo zbog toga smatram da treba ozbiljno porazmisliti da svi zajedno, kao što je gospodin Cvetićanin duboko ušao u razmatranje svakog amandmana, naročito opozicije, podržavajući gorljivo predlog Vlade. Smatram da bi trebalo izaći u susret opravdanim amandmanima i opozicije i pozicije, da bi omogućili, u što većoj meri, ostvarivanje izvornih nadležnosti Narodne skupštine, u smislu razmatranja međunarodnih ugovora i njihove ratifikacije. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, strpljivo sam čekao.
Dakle, član 8. koji je dopunjen amandmanom Dubravke Filipovski je vrlo jasan. Sve smo čuli. Čuli smo da je ovaj predlog skandalozan. Takođe smo čuli da je pisan pet godina. Nismo valjda mi bili vladajuća većina pre pet godina, pre četiri godine, pre tri godine, pre dve godine, pre godinu dana. Ako je zakon skandalozan, onda i oni koji tvrde da je skandalozan onda su i te kako učestvovali.
Ovim amandmanom se uređuje samo privremena primena ugovora. To do sada, a čuli smo i od ministarke, nije bio slučaj. Jednostavno je vršena privremena primena, a da to nije bilo regulisano zakonom, bez ikakvog zakona, na osnovu Bečke konvencije.
Umesto da se primenjuje Bečka konvencija, ovde je pronađeno rešenje da ipak ta privremena primena bude praćena potvrđivanjem u roku od 30 dana. To do sada nije bio slučaj. Ovo je svakako bio napredak. Ranije privremene primene uopšte nisu dolazile u parlament na potvrđivanje.
Otišlo se i korak dalje. Da bi se što više izvršna vlast osujetila zbog eventualnih mogućih zloupotreba, da bi se što više zaustavila izvršna vlast, amandmanom gospođe Filipovski je predviđeno da je sem potvrđivanja u roku od 30 dana, da je potrebna i prethodna saglasnost nadležnog odbora. Dakle, nije mi to dovoljna garancija onima koji su privremene primene sprovodili bez ikakvog zakonskog osnova, primenjujući Bečku konvenciju.
Ovde, takođe, citiram Ustav i član 99. stav 4. Mislim da smo svi dobili iste Ustave. Barem se nadam da su svima podeljeni isti. Član 99. stav 4. – Narodna skupština potvrđuje međunarodne ugovore kada je zakonom predviđena obaveza njihovog potvrđivanja.
Postoje međunarodni ugovori koji se ne potvrđuju, a potvrđuju se oni koji su samo zakonom predviđeni za primenu. Čak i da usvojimo, da se potpiše neki ugovor, ukoliko zakonom nije predviđeno njegovo potvrđivanje u Skupštini, taj ugovor je nevažeći.
Bojim se da ovde ima vrlo dobrih pravnika, da još uvek ima sa iskustvom pravnika, sa dugogodišnjim iskustvom pravnika, ali u suštini pripravnika. Kada ga pravnici zapetljaju, mi ga ne možemo raspetljati tri sata.
Dakle, sve jasno piše u Ustavu. Nije za svaki međunarodni ugovor potrebno potvrđivanje, kako se to tvrdilo u Skupštini, ali za neke međunarodne sporazume, za koje ranije nije bilo u zakonu, koji su se privremeno primenjivali, sada je propisana regulativa kako se primenjuje privremena primena. Toga do sada nije bilo. Primenjivana je Bečka konvencija. Naš zakonodavac je sada uredio.
Zakon je pisan pet godina i najverovatnije da za ova rešenja ima zasluge i bivši režim. Otuda i ne znam odakle takvi prigovori. Gospođa Filipovski, to će se videti iz kasnijih amandmana, je stavila još jednu prepreku Vladi. U potpunosti je utvrdila potpisivanje međunarodnih ugovora, da ne dođe do bilo kakve zloupotrebe.
Ovde smo čuli razne prigovore. Govorilo se, manje više, neke moje kolege, posebno "gondolijer iz Stalaća" su govorili o svemu sem o amandmanu. Stvarno ne znam šta bi o tome rekao. Voleo bih samo da znam da li imamo svi Ustav, ili neko nosi Ustav još iz potpaljene Skupštine, zajedno sa stolicama koje su izneli spašavajući ih od požara. Hvala.

Gospodine Cvetićanin, nedam vam pravo na repliku. Možete da govorite samo o amandmanu. Potrošili ste vreme ovlašćenog predstavnika, a ostalo vam je još sedam minuta od poslaničke grupe.
Izvolite.

Zahvaljujem na reči, poštovana predsedavajuća.
Duboko sam ubeđen da za jedan amandman nije bitno da li je to amandman opozicije ili amandman pozicije.
Za jedan amandman je najbitnije da je to dobar amandman i da taj amandman popravlja onaj predlog zakona na koji je amandman. To je definicija.
Nije mi bila ni u jednom momentu namera da branim amandmane koje je podnela pozicija, odnosno da napadam amandmane koje je podnela opozicija. Istini za volju, na Odboru za spoljne poslove, glasao sam za nekoliko amandmana opozicije, konkretno gospođe Donke Banović i gospodina Miloša Aligrudića, kojim se traži obrazloženje, ako se inicijativa za međunarodni ugovor odbije. I to nisam glasao ja, što sam specijalno pametan, već je glasao čitav Odbor jer je taj amandman našao za veoma koristan, shodan i dobar.
Dakle, da se vratim, i veoma stručno, bez ulaženja u bilo kakve politizacije, duboko sam ubeđen da za jedan amandman nije bitno da li ga je podnela opozicija ili pozicija, za jedan amandman je bitno da bude dobar, da zakon konačno ispadne dobar i da svi mi, a pre svega građani Srbije njime budu zadovoljni. Hvala vam.

Hvala.
Gospodine Mikoviću, o amandmanu možete da govorite i da trošite vreme poslaničke grupe. Izvolite.