Zahvaljujem poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, predstavnici Vlade, kada se radi o pitanjima koja su izrazito politička pitanja i pitanja koja se tiču državnih i nacionalnih interesa, uvek postoji opasnost, a mi smo u tu opasnost nažalost danas skliznuli, da pogrešite na dva načina. Sa jedne strane lako upadnete u zanos nacionalne patetike i patosa, da biste dobili političke poene, možda nekad i iskreno, mada u ovom trenutku iskrena da budem, čisto sumnjam u to, a sa druge strane da odete u neku vrstu pragmatičnog rešavanja problema i zbog toga zaista neukusnu egzaltaciju.
Mislim da ni na koji način danas ne treba da se rukovodimo ni jednim od ova dva loša manira političkog nastupa. To su veoma sumnjivi etički principi u politici, posebno kada se radi o ovako važnim pitanjima. Zbog toga zaista mislim da je nedopustiva situacija danas u parlamentu, da se čuju reči veleizdaja, izdaja i sve ono što dolazi od onih stranaka koje su uvek na ovaj ili onaj način u poslednjih 12 godina vršile vlast.
Potpuno relaksirana i potpuno oslobođena, mogu da vam kažem, s obzirom da nisam bila deo ni jedne od tih vlasti, da su svi manje ili više učestvovali u kreiranju uslova za rešenja koja danas neki delimično sa pravom kritikuju, drugi opet sa pravom i rekla bih više sa pravom proglašavaju nečim što jeste manje zlo.
Ako bismo se rukovodili čistim pragmatizmom, nemam problem to da kažem i to ću zaista reći otvoreno, mislim da je ovaj sporazum više nego što je iko od nas mogao da očekuje. Zašto tako mislim? Prvo, politički aspekt parafiranih okvirnih principa se odnosi na nekoliko stvari. Iako se u javnosti i uopšte u ovoj skupštini danas pominje da je parafiran izvestan sporazum, volela bih da uvedemo i jednu terminološku preciznost. Dakle nikakav sporazum nije potpisan, sporazum tek treba da bude usaglašen, tekst koji je parafiran u stvari predstavlja platformu, okvirne principe za usaglašavanje predstojećeg sporazuma a to je ono što jeste problem, jer će to biti izuzetno mukotrpan i težak posao. Taj budući sporazum mora da se definiše bukvalno detaljno, jer od toga zavisi kakav će integritet Srbija uspeti da zadrži na severu KiM. Zbog toga bih volela malo više preciznosti u diskusijama nego veleizdaja, izdaja i sve ostale etikete koje podižu nacionalnu patetiku u trenutku kada nama osam miliona ljudi u Srbiji živi na ivici egzistencije, što takođe nije demagogija nego je nažalost realnost i zbog toga što mi moramo da ponekada rukovođeni državnim interesima suzimo rezon politički i idemo nekom trasom koja ponekada deluje i surovo. Evo zašto ću objasniti zašto deluje surovo i zašto moramo da pričamo otvoreno o tome.
Okvirni principi koji su parafirani su odlična polazna osnova da budući sporazum nekada preraste u specijalan status za sever KiM. O tome niko nije govorio, a gde je odgovornost osim na Beogradu? Odgovornost je na onima koji će vršiti lokalnu vlast na severu Kosova, koji treba da pokažu ozbiljnost i jedinstvo, a ne da unapred i apriori odbacuju ovako važan domet kakav god da je on zaista težak, kao teško rešenje za čitavu naciju i za čitavu Srbiju, dakle oni apriori odbacuju. Eksplicitno protiv toga i nisam čula dobru argumentaciju za to.
Na osnovu trenutnog stanja stvari i gledajući sa aspekta ovlašćenja lokalnih nivoa vlasti ovi okvirni principi pružaju odličnu bazu za političku implementaciju statusa koji na lokalnom nivou vlasti postoji, neko je pomenuo kao pokušaj da stignemo južni Tirol. Zašto nije južni Tirol? Zato što po pitanju centralnih nadležnosti ovde je situacija kod nas drugačija u odnosu na pomenutu regiju, ali se u budućnosti može očekivati da će se te nadležnosti postepeno proširivati, ako i ukoliko bude odgovornosti onih koji budu nosioci lokalnih vlasti, uz podršku Beograda.
Postizanje ovog efekta je važno i mislim da o tome može da se govori. Ne znam koliko je uputno da o tome javno govorim, neki će reći - kako možeš o tome javno da govoriš, to je možda plan ili strategija. Hajde da ljudima otvorimo oči, hajde da vidimo da li ovaj plan nudi nešto u budućnosti, ne odmah i ne sutra, ako budemo odgovorni i ako budemo racionalni.
Opet moram da naglasim da to isključivo zavisi od sposobnosti lokalnih predstavnika srpske zajednice, da naprave prodor u institucijama međunarodne zajednice i da iskoriste šansu koja se pruža, a ne da je unapred odbijaju i odbacuju.
Druga stvar o kojoj bih volela da govorim jeste da parafiranjem okvirnih principa je izbegnuta zamka izmene Rezolucije 1244, što nije nebitno i nije nevažno, a možda je i najvažnije. Ona iako trenutno predstavlja mrtvo slovo na papiru, predstavlja izvesne garancije za budućnost u ovom kontekstu o kojem sam malopre govorila.
U smislu 3. tačke ovog sporazuma, za koju mislim da je izuzetno dobra i povoljna, mada nam trebaju dodatne garancije za to, važno je da se stvori bafer ili demilitarizovana zona, tj. da se ne dozvoli ulazak i boravak kosovskih snaga bezbednosti u području srpskih opština. To je izuzetno važna tačka ovog sporazuma. To je ključ budućeg sporazuma. Mislim da ovde treba biti veoma mudar i oprezan jer ne zaboravite da Vlada Kosova od 2011. godine prilagođava svoj ustav tome da će imati kontrolu nad celom teritorijom KiM.
Zbog toga je tom eventualnom zabranom delovanja kosovskih snaga bezbednosti na severu KiM moralo da se insistira, što je prethodni kolega govorio, na nekoj vrsti garancije i dogovora sa NATO po pitanju da Srbija potpiše neki mogući sporazum ili zajednički sporazum, poseban sporazum koji bi bio garancija ovom bezbednosnom okviru. Mislim da moramo da pričamo malo odgovornije danas i da ne idemo u pogrešno usmeravanje nacionalne svesti, posebno kod građana srpske nacionalnosti na severu KiM. Zašto to mislim?
Postoji jedan primer koji možda nije toliko dobar ali mi se čini da će da prikaže ono što želim da kažem. To je da ako imate jedan voz koji treba da stigne na neko svoje odredište, na neki svoj cilj, a u slučaju našeg voza je destinacija EU, zajedno se vozi deo putnika koji stalno povlači ručnu kočnicu i zaustavlja voz.
Suština u rešavanju ovog problema je da se Albancima trebaju prepustiti putnici da povlače ručnu kočnicu a ne Srbiji, ili mislite možda obrnuto. Ja ne mislim obrnuto. Ali, volela bih da mi neko ubedljivo dokaže da su interesi kosovskih Albanaca preči od interesa građana Srbije. Po meni to je opasnost da Srbija istovremeno uđe u EU zajedno sa Kosovom. Mislim da je to velika opasnost, jer time mi ni na koji način ne poboljšavamo poziciju niti poboljšavamo mogućnost da se šire ingerencije i da naša zajednica na severu Kosova snaži i jača. Ali, dobro, ovde je demagogija ustupila mesto političkoj analizi i zdravom razumu.
Na osnovu okvirnih principa sprečeno je članstvo u UN. Da nije došlo do parafiranja ovakvog budućeg sporazuma pretila je izvesna opasnost da sledeće pregovore nametne neko izvan EU a verujem da tada ozbiljni lobiji koji postoje bi sasvim izvesno preuzeli apsolutnu inicijativu na našu štetu i zbog toga je čini mi se i kosovska strana sve vreme opstruisala postizanje rešenja pod okriljem EU i namerno je opstruisan proces pregovora.
Prema tome, mislim da je naš pregovarački tim uspeo da i u tome postigne, ne izvestan, nego veliki uspeh. Da su nekim slučajem pregovori propali, zaista mislim da bi Srbija izgubila svoj kredibilitet i da bi nam čak neke sankcije bile uvedene, koje bi najviše pogodile ionako lošu oblast ekonomije. Kada kažem sankcije, ne mislim možda bukvalno, ali šta znači otkazivanje ugovora? Smanjen obim investicija i svega onog što treba da projektuje bolju budućnost, ekonomsku budućnost za građane u Srbiji.
Zbog toga mislim da mi treba prema članstvu u EU da krenemo u trećoj brzini, dakle, da iskoristimo trenutak da poboljšamo našu poziciju i time omogućimo i bolju poziciju Srbima na severu Kosova.
Još jednu stvar koju bih takođe pomenula, a koju je nekoliko kolega ovde pomenulo, zamrznuti konflikt. Evo, šta mislim ja o zamrznutom konfliktu, a nadam se da većina deli to mišljenje. Dakle, dragi naši sunarodnici sa severa Kosova, umesto da razložno prihvate ove domete, koji naravno nikoga ne zadovoljavaju i niko ovde nije srećan, ni zadovoljan, ali je nešto što je realno i što predstavlja neki ozbiljni pomak, umesto da se prihvati razgovor o tome, umesto da se zajednički nastup omogući daljem napredovanju srpske zajednice na severu Kosova, ovde se traži zamrzavanje konflikta u kojem bi sva odgovornost bila na Srbiji. Odgovorno tvrdim da zamrznuti konflikt ne odgovara Srbiji.
Ko može od nas da se bavi pitanjem Kosova i Metohije još 20 narednih godina, a da pri tome Srbija ostane izvan evropskih tokova, izvan integracija i da ostane izolovana? Srbija ne može da štiti samo interese 50 ili 70 hiljada Srba sa severa Kosova, a da pri tome zanemari interese svojih osam miliona stanovnika. Ako je to nekome teško da kažete, onda mi nemamo elementarnu solidarnost, razumevanje i empatiju jedni prema drugima, bez obzira koji je deo naše teritorije u problemu, da se izrazim kolokvijalno.
Sporazum je dobar u onoj meri u kojoj omogućava održiv opstanak srpske zajednice na severu Kosova i Metohije i utire put stvaranju prerogativa za sticanje nekog nekada posebnog statusa. Sa Srbima na severu Kosova i Metohije se mora razgovarati. Videla sam da su to najviši predstavnici naše izvršne vlasti danas uradili. Mora im se objasniti ova ideja. Ne vidim da Srbija ima drugi izlaz, osim da postanemo ili, ako hoćete, ostanemo najzaostalija zemlja u regionu. To je što se tiče samog sporazuma.
Nekoliko stvari bih samo volela da pomenem u odnosu na izlaganje kolega iz opozicionih stranaka, pre svega, to deljenje lekcija o patriotizmu. Znate šta, ja živim potpuno normalna život u svojoj zemlji kao većina građana i ne bih volela da mi lekcije drže oni koji su na virtuelnoj stvarnosti, koja je nekima odgovarala za sticanje ličnih i neću da kažem egzistencijalnih, davno su prevaziđeni egzistencijalni problemi, koji sa udobnih pozicija, sa ozbiljnim kontima i ozbiljnim računima objašnjavaju zaista ugroženim, osiromašenim i obespravljenim Srbima na severu Kosova kako ih Beograd izdaje. To je nedopustivo, to je licemerno i to je neodgovorno. Zbog toga neću uopšte dalje da odgovaram kolegama koji su na taj način obrazlagali. Pozdravljam i poštujem pravo na stav i na mišljenje, ali ta vrsta licemerja ne mislim da doprinosi konstruktivnim rešenjima, a posebno ne doprinosi boljoj budućnosti svih nas koji živimo u Srbiji. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Momir Stojanović.

Uvaženi predsedniče, gospodine predsedniče Vlade, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, u ovoj skupštini je bilo dosta teških odluka i dosta tužnih dana. Verujem da je današnji dan jedan od takvih dana. Ali, lično mislim da je bolje tugovati nego gajiti nerealne iluzije.       
Znam, pre nego kažem par reči o predlogu ovog sporazuma, da će me jedan građana Srbije od ovog trenutka svrstati u izdajnike, ali ne želim kroz ovo moje izlaganje da branim ni sporazum, ni potpisnike, odnosno članove našeg pregovaračkog tima. Želim da branim realnost u kojoj živimo. Da smo bogata zemlja i da imamo moćne saveznike, stao bih na stranu onih koji danas predlažu da ovaj sporazum nikako ne bi trebalo prihvatiti. Ali, vi dobro znate da to nije tako.
Srbija ne može više da bude talac nerealne i isprazne politike o Kosovu i Metohiji. Srbija ne može i ne sme da žrtvuje svoju budućnost zarad inaćenja nekih nerazumnih sa Kosova i Metohije, koji ne shvataju da smo mali i nemoćni i da u međunarodnim odnosima danas isuviše malo ima pravde. Možemo li mi, dame i gospodo, da zaštitimo srpski narod na Kosovu i Metohiji. Ne možemo, kao što ne možemo ni pitanje Kosova i Metohije da rešimo bez međunarodne zajednice. Stoga moramo onda, ma koliko bilo nepravedno, da uvažimo i stavove te međunarodne zajednice.
Vlada je zauzela jedinstven stav i podržala sporazum. Kakva smo mi to onda zemlja ako ne verujemo sopstvenoj Vladi? Ovde se u diskusijama prethodnika malo osvrtalo na konkretna rešenja iz sporazuma. Ovde bih, gospodine premijeru, pošto sledi implementacija ovog sporazuma, ukazao na neke stvari koje su bitne. Bilo je dosta govora o lošim rešenjima. Kasnije ću reći i šta ovaj sporazum donosi.
Moje pitanje je – ko daje saglasnost na izradu statuta zajednici srpskih opština na Kosovu i Metohiji? Vrlo je važno pitanje. Ukoliko to rade vlasti u Prištini, onda će i taj statut biti limitiran interesima kosovskih institucija. U jednoj od odrednica predloženog sporazuma se kaže da zajednica srpskih opština ima pun nadzor nad ekonomskim razvojem, obrazovanjem, zdravstvom, urbanizmom i regionalnim razvojem. Terminološki, ako tumačimo nadzor, onda to podrazumeva da u tim oblastima koje su nabrojane niti Skupština, niti izvršno veće zajednice srpskih opština nema ključnu ulogu, već nadzire ono što će primenjivati centralne vlasti u Prištini.
Lično mislim da tu ima prostora da se to kroz implementaciju sporazuma sasvim drugačije uredi u korist srpske zajednice na Kosovu i Metohiji. Složiću se sa nekima od prethodnika, jedna odrednica koja sasvim nije trebalo da stoji u predlogu ovog sporazuma, to je da nijedna strana potpisnica sporazuma neće ometati jedna drugu prilikom ulaska u EU ili u evropskim integracijama. Znate, u EU ne ulaze mesne zajednice, niti gradovi. U EU ulaze države. Stoga mislim da je suvišna ova preambula, odnosno ovaj stav koji je unet u predlog sporazuma.
Ovde je bilo malo diskusije o tome šta dobijamo kroz ovaj sporazum. Ukratko bih izneo šta srpska zajednica na Kosovu i Metohiji dobija predlogom ovog sporazuma. Prvi put terminološki se upotrebljava zajednica srpskih opština kao jedinstven entitet. Do sada je to u nekoj formi, kada je u pitanju sever Kosova, postojalo. Ove četiri opštine su u organizacionom, teritorijalnom i svakom drugom pogledu bile jedinstvena celina.
Da li su to opštine južno od Ibra bile? Bile su rascepkane, razjedinjene na više enklava ili entiteta, a po prvi put se terminološki uvodi i sve te opštine se objedinjuju kroz jednu zajednicu srpskih opština, što je nov kvalitet u predloženom sporazumu.
Obezbeđuje se da ta zajednica odlučuje o nekim vrlo važnim pitanjima za život Srba na Kosovu. Obezbeđuje se opstanak Srba na KiM. Obezbeđuju se garancije NATO saveza da kosovske bezbednosne snage neće biti prisutne na severu Kosova. Pa zar to nije dovoljno? Bilo je straha od upada specijalnih jedinica Rosu. Da li Srbija može da odgovori na takve bezbednosne rizike, da nam se ponovi upad specijalnih kosovskih jedinica u enklave koje su nastanjene srpskim življem?
Ono što je najvažnije i o čemu je ovde bilo malo reči, obezbeđuje se da ne budemo izbačeni iz igre oko daljih pregovora o KiM. Mislim da je to ključni kvalitet ovog predloženog sporazuma.
Lično mislim i pozivam, vreme će pokazati, ali mislim da treba da budemo jedinstveni oko prihvatanja ovakvog sporazuma, jer on je, ma koliko je neko cinički ovde rekao, mnogo bolji od onoga što je bilo u osmoj rundi pregovora. Mislim da je dosta i na tome sam zahvalan i Vladi i pregovaračkom timu, da je dosta dobrih rešenja i dosta dobrih osnova za dalje pregovore oko konačnog statusa KiM, a nadam se da ćemo vremenom uspeti da ponovo vratimo pitanje rešavanja KiM iz EU u UN, preko naših saveznika.
Gospodin Stefanović mi objašnjava kako, a ja mislim da se mi sada mučimo i da imamo posledice onoga što je 2008. godine urađeno, kada je pitanje rešavanja statusa Kosova izmešteno iz UN u EU i sada, naprosto, imamo taj problem i mislim da je to kobna greška i sve što je posle toga usledilo i posledice koje danas imamo su upravo posledice takvog, po meni jako pogrešnog, postupka. Zahvaljujem se na pažnji.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Aleksandra Tomić. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, poštovani premijeru, poštovani ministri i kolege, danas smo otvorili po ko zna koji put najvažnije istorijsko pitanje svih građana Srbije, a to je uopšte pitanje rada, života i istorije koju sada, na neki način, kreiramo za budućnost, a to je život ljudi i život, pre svega, srpskog stanovništva u AP KiM.
Ono što treba reći, a do sada smo dosta slušali o sporazumu. Mi se danas izjašnjavamo o izveštaju koji Vlada podnosi o tome kako je protekao proces pregovora uopšte sa Prištinom, uz posredovanje EU. Danas smo o tome malo slušali. Više smo slušali o sporazumu. Pokušaću samo ukratko, neću vas puno zadržavati, da vas podsetim na neke činjenice koje su, jednostavno, nepobitne.
Danas je lako biti nacionalista i reći – ne treba uopšte da se razgovara sa Prištinom, ne treba ništa da se radi, treba pustiti da vreme prođe, pa ako se stekne neki istorijski trenutak, da Srbi ojačaju, onda ćemo svoju privredu transformisati i onda ćemo jednostavno ojačati. To je jednostavno nemoguće. Niko ne može da nam pomogne ako sami sebi ne budemo pomogli.
Evo na osnovu čega možemo to da izvedemo, vrlo jednostavni zaključci. U vreme stare Jugoslavije, svesni smo toga da je uopšte područje KiM bogato prirodnim resursima i svesni smo toga da je u vreme stare Jugoslavije to zaista bio jedan centar zbivanja u pogledu transfera različitih vrsta prozapadnih tehnologija, sa mogućnošću otvaranja novih fabrika, novih radnih mesta i proizvodnjom onih proizvoda koji su mogli da se plasiraju na istočno tržište. Tada su Srbi bili vodeći menadžeri takvih firmi za vreme stare Jugoslavije. To je bilo vreme 80-ih godina, o kome govorim. U to vreme su i Albanci i Romi voleli da budu zamenici i direktori, da učestvuju u tom menadžmentu i da vode takva preduzeća.
Danas ako pogledamo u novije vreme, posle 2000. godine do 2013. godine, možemo samo na osnovu postojeće statistike, koja je jako surova, da postavimo pitanje – koliko je to novih radnih mesta otvoreno za Srbe? Koliko je, na kraju krajeva, Srba ostalo da rade u nekim novim fabrikama i u nekim novim preduzećima?
Ako uzmemo u obzir da je južno od Ibra oko 90.000 srpskog stanovništva, a na severu Kosova se nalazi 40.000 stanovnika, onda je u ovom trenutku jako važno da taj broj Srba ostane da radi i živi na toj teritoriji. Nacionalno pitanje danas je pre svega demografsko pitanje u Srbiji, a onda i ekonomsko pitanje, a onda i političko pitanje, ili je i političko i demografsko i ekonomsko zajedno.
Ono što treba reći to je da ovaj izveštaj pokazuje da je zaista dosta toga pričano za vreme prošle Vlade, ali realni neki zaključci i, praktično, dogovori za budućnost su postavljeni tek onoga trenutka kada je nova Vlada počela da razgovara. To ću vam i dokazati.
Ako ste pogledali malo bolje ovaj izveštaj, recimo po pitanju obrazovanja, po pitanju sertifikacije diploma, možete da vidite po izveštajima da se to tek dešava, taj proces, posle jula meseca 2012. godine. Onaj deo koji je vrlo interesantan, a to su telekomunikacije i energetika, pokazuje da u pregovorima u novembru mesecu i u periodu januar – mart, praktično druga strana nije prisustvovala tim sastancima i nije htela da razgovara o tome.
Znate šta, nama se dešava da u Briselu na određenim konferencijama dolaze jake delegacije kosovskih Albanaca sa KiM i da čak dolaze njihovi sekretari ambasada, zbog toga što je Brisel priznao Kosovo i imaju svoju ambasadu. To je za nas uvek bilo poražavajuće.
Zbog toga, ovaj način koji je ova Vlada izabrala i ovaj put kojim je krenula je put kojim je praktično iz defanzive prešla u ofanzivu jer želi da uzme sudbinu u svoje ruke. Stajanjem u mestu, tapkanjem, ne preduzimanjem bilo kakvih akcija, praktično ne radimo ništa ni za Srbiju u Beogradu, a ni za Srbiju u Kosovskoj Mitrovici, ali ni za one Srbe koji žive još uvek u Prištini. Možda ih je malo, ali ne smemo da ih zaboravimo.
Prema tome, ono o čemu treba da se današnja skupštinska većina izjasni je da podrži ovaj izveštaj, da sa tom svojom punom podrškom jednostavno ne dozvoli da dolazi do bilo kakvih istupanja u podeli naroda. Ne postoje patriote i izdajnici, jer smo se dovoljno dugo, dugo delili. Posle rata smo se delili na Srbe i na kosovare, pa su se onda kosovari delili na starosedeoce i na Crnogorce, pa se onda delimo na južne i severne Srbe na Kosovu. Dosta je više bilo podela, podele ne smeju da postoje. Srbi će biti jedinstveni u svojim odlukama i na referendumu i posle referenduma, jer je to u interesu svih nas, i nas u Beogradu i onih u Prištini i onih u Kosovskoj Mitrovici. Zahvaljujem se.

Reč ima narodni poslanik Predrag Marković. Imate još pet minuta i 50 sekundi. Izvolite.

Hvala gospodine predsedavajući.
Gospodine predsedavajući, gospodine predsedniče, potpredsednici, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, tako to biva u Skupštini, malo emocija, malo političkih interesa, ali nije loše podsetiti se šta mi danas stvarno radimo.
Današnja tema rasprave je razmatranje Izveštaja o onome što su predstavnici naše države ovlašćeni od strane ove skupštine koja je glasala za Rezoluciju o polaznim osnovama ih poslala da sa tih polaznih osnova u tom okviru i okviru naravno Ustava i zakona probaju da promene način, ulogu, u smislu aktivnosti Srbije u procesu rešavanja čitavog niza problema koji se tiču teritorije Kosova i Metohije i građana koji žive na Kosovu i Metohiji.
U tom smislu naravno da ćemo slušati ovde i slušamo da je ovo sudnji dan, to je onaj datum od koga počinje nešto, pa to slušamo svaka tri meseca ovde, kako je ovo datum od kog se nešto lomi. Molim vas, niti je to tema, niti je to taj datum, a oni koji razumeju i poštuju Matiju Bećkovića, ne razumem zašto ne poštuju i ono što je davno rekao, a to je da je ovoj zemlji svaka budala prorok, samo ako govori - ovo je sudnje i ovo je veliko zlo, onda ćete kada tada biti u pravu. Ali, ovo nije to mesto. Ovde samo govorimo o tome da li su ovlašćeni predstavnici izvršne vlasti u skladu sa Rezolucijom koju je izglasala ova skupština, postupili u okviru te Rezolucije.
Prirodno je onda ili bi bilo prirodno da svi koji su glasali za tu Rezoluciju glasaju i za ovaj izveštaj. Dobro je i ako neko promeni mišljenje ko nije glasao za tu Rezoluciju, jer se sa njom nije slagao, a sada veruje da ima razlog da se slaže.
Pri tome, da odmah bude jasno, ja za tu Rezoluciju nisam glasao, ne zato što se nisam slagao sa Rezolucijom, nego što je ona podrazumevala da postoji još neki papir iza koji sam ja pogledao i u kome nažalost pravno ima neodgovarajućih termina, za koje neko ko drži do ozbiljnosti zakletve, ako je bio upoznat sa tim terminima nije mogao da glasa.
Ne znači da su ljudi bili upoznati sa pratećim non pejperom koji je išao iza Rezolucije. Ali sada kada je Skupština tom Rezolucijom ovlastila naše predstavnike i dobro je da su u tome učestvovali i predsednik i ministri i potpredsednik Vlade, na nama je samo da konstatujemo da li je ta Rezolucija ispoštovana, jer time otpočinje, a kao što već vidimo u stvarnosti je već otpočeo proces za čiji rezultat, naravno i pregovarači, a i svako ko je stvarno ozbiljan u ovoj skupštini, moramo da budemo zabrinuti. Jer, naravno ovo je Srbija, ovo je Balkan, ovo je politika, mi ne rešavamo istoriju, mada priželjkujemo, kao što je gospodin Ilić rekao već godinama da se reši pitanje koje je srpsko pitanje, da se reši pitanje koje je evropsko, a to je albansko pitanje i da se reši dogovor između srpskog i albanskog naroda.
Ali, ovo nije taj dogovor. Isto kao što je obmana i neznanje je čudo da je ovo prvi sporazum te vrste između srpskog i albanskog naroda. Na stotine sporazuma između srpskog i albanskog naroda o krupnim pitanjima je bilo, a ovo je o jednom simboličnom koji se tiče dela ovlašćenja i nadležnosti na delu teritorije gde većinu čine Srbi. Ako neko zastupa, ja zastupam dosledno uverenje da je KiM sastavni deo Srbije i moram da brinem o svim građanima tog dela. Nema sreće za Srbe na KiM ako mi pravimo prepreke… završavam za trideset sekundi, da igraju fudbal ili da učestvuju na festivalima naši građani, naši sugrađani Albanci. Moram da kažem da je crkva izrazila svoju zabrinutost sa razlogom i to davno. Podsećam vas izvorno kako glasi ta zabrinutost. Najmudriji srpski patrijarh gospodin Pavle je rekao – kada donosite odluke koje se tiču politike vodite računa o osnovnom načelu koje piše u Bibliji – čije je stado onog je i planina, pa ćete vodeći računa o tom načelu nalaziti puteve.
Da li ćemo sada kada smo otpočeli ovaj proces dogovora taj put naći, ne znam, ali je obaveza da poštujemo temu koja je sada na dnevnom redu i da ne pravimo je ni velikom ni malom nego tačno onim što jeste i da kažem da ovo nije pobeda, nije istorija, ali jeste proces koji počinje i dajte da učinimo sve da bude završen kao što i ja završavam. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Cvijan.

Dame i gospodo narodni poslanici, već je više puta rečeno da će SNS podržati ovaj izveštaj i ovaj sporazum. Ono što želim posebno da istaknem je da se zaista divim šefovima naše delegacije, gospodinu Dačiću i gospodinu Vučiću u kakvim okolnostima su došli do ovih sporazuma i to je nešto što mislim da smo svi zaboravili danas kada smo ovde diskutovali. Svi su danas koristili emocije, svađali se ponekad, što svakako nije dobro u jednoj ovakvoj situaciji, ali smo potpuno zaboravili da je ceo svet maltene bio protiv Srbije u jednom ovakvom pregovaračkom procesu i da zahvaljujući jedno strpljenju, maksimalnoj upornosti našeg pregovaračkog tima je moglo da se dođe do ovog rezultata.
Budimo krajnje iskreni, nije sigurno lako voditi pregovore kada su najveće države sveta već priznale Kosovo. Nemojmo zaboraviti, a to je naša realnost, da je Kosovo priznala i Amerika, Francuska, Turska, Velika Britanija, Australija, Nemačka, Kostarika, Avganistan, Albanija, Senegal, Litvanija, Danska, Estonija, Italija, Luksemburg, Peru, Belgija, Poljska, Švajcarska, Austrija, Irska, Švedska, Holandija, Island, Slovenija, Finska, Japan, Monako, Mađarska, Hrvatska, Bugarska, Južna Koreja, Norveška, Litvanija, Češka Republika, Kolumbija, Portugal, Crna Gora, Makedonija, Ujedinjeni Arapski Emirati, to su oni isti koji danas ulažu u nas, Malezija, Panama, Saudijska Arabija, Jordan, Novi Zeland, Honduras, Katar, Nigerija, Kuvajt i još 51 država na ovaj spisak koji sam sada pročitao.
Kao pravnik moram da primetim da je naš pregovarački tim imao situaciju gde je više od pola priznatih država međunarodne zajednice već priznalo Kosovo. Moram da primetim da je naš pregovarački tim imao jednu neugodnu situaciju, a to je da je Međunarodni sud pravde pre dve godine dao pozitivan stav, za nas negativan stav, a to je da je Kosovo svoju nezavisnost proglasilo u skladu sa međunarodnim pravom. Tog dana kada je ta presuda doneta kao pravnik sam bio očajan i shvatio sam da definitivno međunarodno pravo koje sam učio na fakultetu očigledno ne funkcioniše. Smatram da je pitanje bilo dobro postavljeno. Smatram da se tadašnje Ministarstvo spoljnih poslova i gospodin Vuk Jeremić dobro borili, ali realni da budemo taj spor smo izgubili.
Sada kada saberemo da je očigledno dobar deo međunarodne zajednice vršio ogroman pritisak na naš pregovarački tim na čelu sa gospodinom Dačićem i gospodinom Vučićem, kada shvatimo da smo već imali presudu Međunarodnog suda pravde postavlja se pitanje – da li je mogao da se postigne bolji sporazum? Iz današnje diskusije vidim da bolji sporazum nije mogao biti postignut. Razumem emocije. Razumem da su neki protiv ovog sporazuma iz emotivnih razloga. Dok danas ovde govorim sigurno i mene emocije donekle mogu povući jer moj otac je sa Kosova, rođen je u Peći, ali ja danas nemam više rodbine na Kosovu jer su svi ili pobijeni ili proterani. Isto tako sećam se da smo probali i drugim metodama da se borimo. Devedesetih je bilo ratova koje smo uglavnom izgubili. Zahvaljujući takvoj politici više od pola moje generacije i ljudi koji su malo mlađi ili malo stariji danas ne žive u Srbiji. Otišli su glavom bez obzira, a došli smo u situaciju da živimo u jednoj od najsiromašnijih zemalja Evrope.
Iz tih razloga došlo je do izvesnih promena 2000. godine, došla je nova politika koja je dovela, evo vidimo dokle. Ta nemoguća situacija je kada govorimo o međunarodnom stanju, nemoguća je situacija kada govorimo o međunarodnom pravu za naš pregovarački tim. Siguran sam da je maksimalno izvučen.
Što se pravnih aspekata sporazuma tiče, hajde da razjasnimo još jednom. Pažljivo sam kao pravnik, ne moram kao poslanik SNS, pročitao sporazum i, izvinite, nigde ne vidim da Srbija priznaje Kosovo. Nigde ne vidim da je Srbija i u jednom momentu obavezna da prizna Kosovo. Voleo bih da mi neko od pravnika kaže drugačije, a ne da na lažni način uzbunjuje građane ili priča razne besmislice.
Čuli smo danas, ako izuzmemo emocije koje mogu da razumem, i mnogo kritizerstva. Kritikujemo, a nemamo kontra predlog. Iz tih razloga treba podržati ovaj sporazum, treba podržati naš pregovarački tim. Bili su hrabri, bili su uporni, doveli su do rešenja koje garantuje mir, doveli su do rešenja koje garantuje da neke buduće generacije, za razliku od moje pa i mnogih ovde prisutnih generacija, neće morati da ratuju, da beže iz Srbije, da idu glavom bez obzira. Dali su mogućnost i ekonomskom razvoju, kako našeg naroda na Kosovu, tako i celog Kosova, otvorili su put Srbije ka EU.
Ako neko ima bolji predlog, neka iznese. Emocije moramo odvojiti po strani, ma koliko je lako da nas povuku, ali sasvim sigurno sam ubeđen da će ogromnom većinom ovaj sporazum već danas biti podržan, odnosno Izveštaj povodom ovog sporazuma. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Maja Gojković.