Gospodine predsedniče Vlade, gospodo ministri, poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, kao predstavnik Srba sa Kosova i Metohije, južno od Ibra, ne smatram da je ovo jedini Sporazum, niti će ovaj sporazum da reši pitanje KiM, kao i ova žučna rasprava i način razgovora oko KiM. Ovo smatram delom Sporazuma i otvaranjem novog procesa i novog poglavlja u rešavanju KiM. Pitanje KiM nije od juče već višedecenijsko i vekovno pitanje.
Hronološki ću da se vratim unazad 50 godina i da ukažem na događaje koji su uticali da se mi danas u državi Srbiji i na prostoru KiM nalazimo u stanju u kojem se nalazimo.
Želim da vas podsetim, vas i javnost, da je 1963. godine došlo do velikog iseljavanja Srba sa prostora KiM, pa se onda pitamo – ko je doneo Ustav 1974. godine, kada su autonomnim pokrajinama dati atributi državnosti, pa 1981. godine, odnosno 1968. i 1971. demonstracije, a 1981. godine studentske demonstracije, navodno zbog loše hrane u studentskim domovima?
Slušajući ovu raspravu ovde, nema razloga za tenziju, nema razloga za nervozu, moja generacija 35 godina živi pod ovim uslovima na KiM. Verujte mi da je narod na KiM mirniji, strpljiviji, izdržljiviji, jači i otporniji nego od vas pojedinca koji navodno vodite brigu i brinete za sudbinu srpskog naroda na KiM.
Od 1989. godine do 1999. godine, za vreme vladavine Slobodana Miloševića, Srbi na prostoru KiM su mogli da kažu da su svoj na svome. Onda dolazi do bombardovanja, potpisivanja Kumanovskog sporazuma, Rezolucija 1244, gde sta nas optuživali i optužili za izdaju i gde ste tada govorili da smo izdali srpski narod, da nismo znali da sarađujemo sa međunarodnom zajednicom, da nismo znali da sarađujemo sa Albancima, da smo bili kruti i onda ste vi uzeli vlast.
A kako ste uzeli vlast? Godine 2000, odnosno 2001. pitam ja vas – ko je uveo carinu na KiM? Ko je postavio prve punktove na Merdaru i u Končulju ? Ko je potpisao Sporazum CEFTA?
Godine 2004, kada se desio pogrom na KiM, šta smo mogli da radimo mi kao država Srbija? Samo smo držali zatvorene sastanke Odbora za bezbednost i Odbora za KiM i tražili i molili i upućivali zahtev južnom krilu NATO-a da spreči nasilje albanskih separatista i terorista i etničko čišćenje, jer i ono malo Srba što je ostalo po gradovima je napustilo svoja sedišta i svoje domove. Da nije bilo u 15,00 časova na Odboru za bezbednost i Odboru za KiM zvanično saopštenje južnog krila NATO-a da će, ukoliko Albanci nastave sa nasiljem, biti upotrebljena bojeva municija. Tada se prestalo sa tim nasiljem.
Godine 2008. je proglašena nezavisnost. Pitam ovde sve vas, kao da nemamo osećaj za realnost, kao da smo u zabludi, kao da Albanci ne postoje na prostoru KiM, kao da nema EU, kao da nema međunarodne zajednice, kad kažem međunarodna zajednica – Amerika i velike sile, kao da smo mi sami pa se sada dogovaramo kako ćemo da primenjujemo Sporazum. Kako ćemo mi da zovemo to? Kako mi to nazivamo? Da li je to samozvana, takozvana nezavisna država Kosovo? Očigledna je i evidentna činjenica da su oni za ovih 13 godina napravili određene atribute državnosti na prostoru KiM. To je fakata, to je realnost.
Zato danas Srbija i Srbi na prostoru KiM po ko zna koji put se nalazi na raskrsnici. Po ko zna koji put su pred Hamletovskom – biti ili ne biti? Prihvatiti ili odbiti ovaj sporazum? Otići ili ostati na prostoru KiM? Teško, složeno, mučno, bremenito, bolno, najteže je Srbima na prostoru KiM, Srbima u Srbiji, a rekao bih i pregovaračkom timu, na čelu sa predsednikom Vlade, gospodinom Dačićem i prvim potpredsednikom Vlade, gospodinom Vučićem.
Kada raspravljamo o Sporazumu danas i o njegovoj primeni, nema razloga za veliki optimizam, a nema razloga ni za totalni pesimizam. Razlozi za određenu dozu optimizma su: 1) spremnost da se dobijene garancije realizuju i na taj način obezbedi bezbednost, sloboda kretanja i mir na KiM; 2) spremnost preuzimanja odgovornosti za implementaciju Sporazuma; 3) spremnost i odgovornost za zaštitu Srba severno i južno od Ibra, po prvi put, na KiM.
Veoma ključno pitanje i mislim jedno od suštinskih pitanja i problema koje provejava kod naroda, gde provejava određena doza straha, rezerve i sumnji, a to je spremnost za nastavak finansiranja i ekonomsko jačanje Srba na prostoru KiM, i izrada projekata za 14 generacija mladih koji su, bez obzira na nedaće i teškoće, završili srednje i visoko stručne škole. Neophodno je iznalaženje mogućnosti i projekata za njihovo zapošljavanje. Nikada ne prihvatiti nezavisno KiM.
Zašto doza rezervi i pesimizma? Dosadašnja iskustva su pokazala brojne opstrukcije i blokade i nespremnost za realizaciju dogovorenog, odnosno potpisanog, pre svega od strane EU, posebno kada je u pitanju albanska strana. Činjenica je da ni jedan zločin nije rasvetljen, počev od "žute kuće" ili Varnica kod Podujeva, starogradska, Goraždevca itd, i one su dokaz za opstrukciju, a istovremeno i odgovornost EU i albanske strane za realizaciju potpisanog Sporazuma.
Pod dva, mnoge stvari koje su od životne važnosti za Srbe sa prostora KiM, kako onih koji su otišli na KiM tako i ovih u raseljenju, nisu ni dotaknuti, mislim na povratak preko 200.000 raseljenih, pitanja imovine, obeštećenja Srba i države Srbije, posebno države Srbije za sredstva koja su od 1974. godine ulagana na prostoru KiM, da vas podsetim, milion dolara je tada dnevno ulagano i tzv. bivše SRJ na prostoru KiM, definisanje i rešavanje pitanja sudbine kidnapovanih i nestalih, kao i zaštita kulturno-istorijskog i crkvenog blaga.
Ono što želim da kažem, a što se vidi ovih dana i sve ovo što se događalo u Briselu, očigledno da je Sporazum parafiran pod neviđenim pritiskom i uslovljavanjima, mislim na EU, toliko velikom žurbom, navrat-nanos, kao da će biti smak sveta.
Želim da ovde istaknem i mislim da nije dobra ta podela ili opasna, a ako je ima - ona provejava, ako ne postoji, a to je da čitavog dana spominjemo Srbe sa severa, čiju borbu i doprinos za opstanak na prostoru Kosova i Metohije ne sporim i podržavam i pozdravljam razgovor predstavnika Srba sa severa Kosova i Metohije sa rukovodstvom naše države. Nadam se da će iznaći adekvatno rešenje u interesu svih Srba i na prostoru Kosova i Metohije i države Srbije. Ali, ne mogu a da ovom prilikom ne kažem i ne izrazim doprinos Srba južno od Ibra. Ako u severnom delu postoji 40 hiljada Srba po podacima UN, EULEKS. U centralnom delu postoji 40 hiljada ljudi, Srba računajući tu i Brezovicu, Štrpce, u pomoravskom kraju - Novo brdo, Gnjilane, Vitina i Kamenica, oko 40 hiljada i ne prihvatam rečenicu koja je izrečena da smo pristali da očuvamo svoju kožu, kako sam razumeo, na republiku kosovo, što nije tačno.
Koristim priliku da oni koji su ostali na Kosovu i Metohiji, na severu, ali posebno oni u Gračanici, u Ranulugu, na Goraždevcu, Velikoj kočiji, odam doprinos, i oni su očuvali institucije države Srbije na prostoru Kosova i Metohije.
Kada se radi o zajednici srpskih opština, mislim da se radi o modelu i može da se napravi spoj severnog i ostalih delova Kosova i Metohije. Veoma kratko, od kvaliteta, sposobnosti, racionalnosti, mudrosti i spremnosti ljudi koji će činiti zajednicu srpskih opština u mnogome će zavisiti dalje funkcionisanje zajednice, a rekao bih i opstanak Srba na prostoru Kosova i Metohije.
Ima mnogo pitanja koja se postavljaju u javnosti ovih dana. Prvo pitanje – da li su Srbi koji su ostali otpisani, prevareni, zapostavljeni, zaboravljeni i da su za korak dalje od matice Srbije? Drugo pitanje – ako prihvatimo sporazum, bukvalno rečeno progutamo knedlu, ispijemo gorke pilule, da li je to kraj ucenama i rastakanju države Srbije? Treće pitanje, veoma važno – koji će simboli i pečati biti korišćeni na javnim mestima i skupovima?
Pokušao sam u razgovorima sa članstvom SPS i sa našim koalicionim partnerima i ljudima na prostoru Kosova i Metohije da dam odgovore na pitanja, a i da tražim odgovore od njih. Kao što sam njima postavo pitanje, a i ovde danas nisam čuo, ako odbijemo Sporazum, koja je alternativa? Šta je alternativa? Ne prihvatanje, odbijanje ili referendum? Ili, šta bi bilo sa nama Srbima, kako onih sa severa, tako i onih južno od Ibra da je pregovarački tim odbio i pokušao da odugovlači parafirani Sporazum? Koliko nas bi ostalo na prostoru Kosova i Metohije bez garancije srpske policije, bez garancije KPS policije i bez garancije NATO alijanse?
Potpuno sam svesan situacije u kojoj se nalazimo i mi Srbi na prostoru Kosova i Metohije i država Srbija i stanje u kojem se Srbija, kao država, našla. Pre svega mislim na političko, na međunarodno i na ekonomsko stanje. Kada kažem na ekonomsko mislim na standard ljudi u našoj državi.
Zato ovaj sporazum za mene predstavlja nužno zlo, bez kojeg Srbija ne može dalje i on je iznuđena varijanta. Nismo prošli idealno, daleko od idealnog i dobrog. Da li je možda moglo bolje, pod ovakvim okolnostima? Kao što vidimo nije bilo moguće. Zato od implementacije, od strategije i donošenja novog ustavnog zakona zavisi će od toga mnogo, zavisiće od toga sudbina Srba na prostoru Kosova i Metohije i sudbina Srba, odnosno cele države Srbije. Zahvaljujem vam se.

Hvala.       
Narodni poslanik Miloš Aligrudić. Izvolite.

Hvala.
Hajde da raspravimo narodskim jezikom neke stvari. Šta je urađeno ovim sporazumom? Idemo odmah na Sporazum, da ne bi gubili vreme, jer neću mnogo da pričam. Maločas sam vrlo jasno analizirao kako stvari stoje i u tom Sporazumu jasno stoji da sve ovo što je navodno govoreno za položaj Srba na KiM oni već imaju po sopstvenim pravilima ponašanja, po pravilima države Srbije plus će još izgubiti mnogo toga jer će se sve stvari poništiti i preseliti u nadležnost kosovske države.
Pod jedan, vi uništavate institucije Srbije na KiM. Sve pretvarate u institucije države kosovo, a ono za šta ste se u medijima hvalili da ste izborili, kao što je komandir policije na severu Kosova, podsetiću vas još jednom, čitam tu odredbu – na Kosovu će postojati jedinstvene policijske snage koje se zovu kosovska policija. Sva policija na severu Kosova će biti integrisana u okvir kosovske policije. Plate će isplaćivati samo kosovska policija, pa će onda kosovska policija izabrati komandire iz redova etničkih Srba na KiM da nosi kosovske poete, kosovske oznake republike Kosovo. To je ono što ste se vi izborili.
Onda ste se izborili da sudovi budu kosovski sudovi koji će prihvatiti pripadnike etničkih Srba na KiM, sudije da budu članovi tih sudova i da sude po kosovskim zakonima.
Onda ste se izborili u ovom famoznom članu 14. da je dogovoreno da nijedna strana neće blokirati ili podsticati druge da blokiraju druge strane na njenom putu ka EU. Znači, prevodimo na narodski jezik – ako bi Rusija sutra htela u Savetu bezbednosti da spreči Kosovo da postane članica UN, mi bi morali da sa Rusima razgovaramo i da sprečimo da to rade, ili da ih barem ne podstičemo jer bi time definitivno ugrozili put Kosova u evrointegracijama. Zašto? I vi to svi vrlo dobro znate i to je moje pitanje za Vladu. Odgovorite mi na to pitanje jasno i konkretno, da ne širimo priču dalje.
Da li je moguće da neko, neka država postane članica EU a da prethodno, pažljivo slušajte i odgovorite mi, nije pristupila svim evropskim konvencijama? Misli se na konvencije Saveta Evrope. Vi znate da to nije moguće. Kosovo da ih ne bi blokirali mora postati članica Saveta Evrope. Da bi postalo članica Saveta Evrope prema Statutu ono prethodno mora biti članica UN. Ovo je jasno kao dan. To nije podložno pregovorima, gospodo, vi ste to potpisali.
Hajde da sad stvari vratimo na normalu, šta ste vi potpisali? Da li ste potpisali priznanje KiM, odnosno tzv. nezavisnost kosova? Jeste. Vi možete da niste, ali jeste. odgovorite mi da li je ovo tačno što sam rekao ili nije. Vrlo dobro znate da je tačno. To što se gospodin Babić krevelji pa mu je krivo što sam u pravu je druga stvar. Ali, vi morate znati da je ovo tačno. Šta je sledeće što ćete da uradite? Kako mislite da upravljate ovim postupkom dalje? Kako mislite da održite vaša obećanja jer ste većinom glasova Rezoluciju usvojili u ovom parlamentu da nikada nećete priznati nezavisnost Kosova? Kako?
Znate li šta je najgore od svega? Grozno je što kršite Ustav. Grozno je što ste izdali Srbiju i Kosovo, ali je još gore od svega toga što nas pravite budalama i malo će vremena ostati dok ljudi van ove sale, vas ovde ima više od dve trećine koji ćete podržati ovaj sporazum, mi nećemo, kada ukapiraju šta ste uradili, a ukapiraće zato što ćemo im mi reći, onda će ovaj odnos snaga kojim se vi hvalite danas u skupštinskoj sali biti bino promenjen jer je već danas promenjen uz svo neznanje i strah u kojim ih držite, strah od propasti evrointegracija, hoćete da im tresete gaće od toga, strah od nekih sukoba. Šta vi ljudi radite? Koji su vaši motivi? Da li je moguće da su samo motivi učlanjenja u EU? Ja se bojim da nisu i da su oni na tragu onoga što je gospodin Jakšić pričao.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević. Izvolite.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, razumem i shvatam da ova Vlada ima problem da suštinu ovog sporazuma i razloge za njegovo donošenje objasni svojim biračima, svojim članovima stranaka, pa čak, koliko sam jutros video, imate problem da razloge za donošenje ovog sporazuma objasnite i svojim poslanicima.
Ako pogledate ovaj skup ispred Skupštine Srbije, imate vi problem da razloge za donošenje ovog sporazuma objasnite i onima koji su vas najglasnije podržali u kampanji u drugom krugu za izbor predsednika Srbije. Oni koji su vas najglasnije podržali, danas vas najglasnije optužuju. I kome ste se vi okrenuli? Onima koje ste 23 godine toliko revnosno gonili zbog evropske ideje, zbog evropskih vrednosti, zbog evropskih ideala. Potražili ste ruku DS koju smo vam toliko puta u prošlosti pružili, a vi ste toliko puta u nju pljunuli, vrebajući priliku da je odsečete kad god vam je to bilo simpatično i zgodno.
Mi zbog toga nismo ljuti na vas. Mi vam zbog toga ne zameramo. Mi ćemo vam uvek pružiti tu ruku, koja vam je nekada bila toliko mrska. Znate, nije mala stvar kada se neko 23 godine besomučno, ne birajući sredstva, bori protiv evropske ideje i evropskih ideala, kada neko glumi dželata kome je sve dozvoljeno. Nije neobično u istoriji da se dželati ponekada postide pred dostojanstvenim držanjem svojih žrtava i prihvate ideale i ideje svojih žrtava. Nije to ništa strašno. Nije strašno ni kad dželati jauke i krike svojih žrtava pretvore u svoju pobedničku pesmu, u svoje vjeruj.
Moram da vas pitam, nije prvi put u ljudskoj istoriji da Savle postane Pavle, a da pre toga kamenuje Stefana. Ali, pre nego što se taj preobražaj desi, uvek sledi iskreno pokajanje. Ne tražim od vas da se vi ovde sada iskreno kajete zbog toga što ste 23 godine saplitali ovu zemlju na evropskom putu, niti to očekujem od vas.
Ali vas pitam – da li znate koliko bi Srbija bila srećnija zemlja da je Tomislav Nikolić tu strašnu, tuđu, nepoznatu reč – izvini, učio uz pesme Đorđa Balaševića, no u Srebrenici. Znate kako bi Srbija danas bila srećnija da nije bilo knjige Tomislava Nikolića "Sve za Kosovo i Metohiju".
(Predsedavajuća: Gospodine Milivojeviću, molim vas da se vratite na temu.)
Hvala, gospođo predsedavajuća. Tema je KiM. Hoćete li malo da vam pročitam sad ovde šta piše u knjizi? Nemojte da me prekidate, pustite me da kažem. Razumem da savest ne mora da bude uvek mirna. Neću dugo, verujte. Pustite me, molim vas. Važna je tema zbog građana.
Dakle, neću da pretvorim ovu raspravu u retrospektivu govora Tomislava Nikolića. Nemaju ništa od toga građani Srbije. Ni vi, ni ja. Dovoljno je danas Skupština Srbije na momente pretvorena u kaljugu i nema potrebe da baš svi siđemo u tu kaljugu da bi vas podsetili koliko je teško da se iz nje izađe. Dobro je što u Evropu više nećete preko Karlobaga, Ogulina, Virovitice, Karlovca. Nažalost, morali ste preko Jarinja i Brnjaka do Brisela.
Da vas pitam sada – što niste pre 23 godine zaspali, kao radikali, probudili se kao Boris Tadić? Znate kako bi Srbija bila srećnija, bolja zemlja. Ne bismo danas uopšte imali raspravu o Kosovu. Danas bismo raspravljali i tražili konsenzus oko toga kako da reformišemo penzioni sistem, šta da radimo sa zdravstvenim osiguranjem. Kosovo i Metohija ne bi postojali kao tema u našim životima. I na tome je vaša velika istorijska odgovornost i vi od toga ne možete da pobegnete. Nema te retorike kojom taj balans i breme možete da prebacite na naša pleća.
Znate, postoje olovke kojima može da se piše prošlost, sadašnjost i budućnost, ali ne postoji gumica kojom se prošlost briše. Tu prošlost morate da nosite, hipoteku prošlosti, na sebi. Opet vam podvlačim, i na temi KiM DS će vam pružiti ruku, jer su za nas evropske integracije i budućnost Srbije nešto što je veoma važno. Nešto od čega mi nećemo odustati i u čemu smo mi istrajavali svih ovih godina.
Drago nam je da vi sada preuzimate naše vjeruj, naš sistem vrednosti, naše ideale. Ali, da ste tada obukli evropski frak, pre 23 godine, možda mladost Srbije na Košarama ne bi oblačila maskirne uniforme. Da ste tada obukli evropsko odelo, možda ne bismo znali da postoje Košare.
Neću da vas pitam u ime kojih ideala su ti mladi ljudi tamo izginuli? Neću da vas pitam da li znate sa koliko truda je DS platila te napore da vas izvedemo na evropski kolosek? Koliko stradanja naših članova, koliko uhapšenih, nastradalih, prebijenih? Znate li sa koliko crnih marama, leleka udovica i plača siročića je plaćena promašena, utopijska, nerealna politika? Znate kolike su cene vaših zabluda? Stotinama hiljada ljudskih života se mere. To je istorijska odgovornost od koje ne možete pobeći. Zbog toga vas, ponavljam, neću osuđivati. Nemate vi boljih od nas da vas usmere na evropski put, niti mi imamo neke druge bolje od vas.
Godine 1915. u jeku velikih bitaka u Prvom svetskom ratu, trojica poslanika tadašnje Kraljevine Srbije, iz suprotstavljenih tabora, zajedno su izvukli haubicu na brdo sa kog su gađali austro-ugarske mitraljeze i omogućili su povlačenje srpske vojske preko Albanije. Takva je sloga danas potrebna Srbiji. Bez obzira da li su nam ruku crne, plave, žute, krvave, žuljevite, ratarske, radničke, da zajedno izvučemo te topove uz brdo, a ne da se bijemo sa svetom. Danas se bitke više ne dobijaju na juriš. Danas se bitke dobijaju znanjem, inteligencijom, pameću.
Opet vas pitam – gde smo izgubili 23 godine? Da je kojim slučajem DS danas predložila ovakav tekst sporazuma, da li bi ispred Skupštine bilo dve stotine ovih ljudi ili bi bilo 200 hiljada ljudi? Da li bi gorele strane ambasade ili bi goreli članovi DS na lomači? Da li bi ministar pravde trčao danas da pozdravi ovako oduševljeno ove danas? Što nije izašao da ih pozdravi? Rekao je da će uvek izaći kada se skupe. Evo, skupili su se danas. Da smo mi na vlasti, ne bi stigao da govori pred 200 hiljada okupljenih.
Da vas podsetim, izbore ste dobili na rečenici da ćete poništiti sve sporazume i dogovore koje je napravio Borko Stefanović. Danas, u pregovorima ste vrlo često nudili i više nego što se tražilo. To nije dobro. Mora da postoji granica šta prihvatate, a šta ne prihvatate? Među sobom nemate istu viziju rešenja ovog problema. Ono što predsednik Vlade gospodin Dačić i premijer Vučić u Londonu, Briselu, Vašingtonu obeća na engleskom, to Tomislav Nikolić ne može da prevede na ruski, a potrebno je da se to prevede na srpski i albanski, ako hoćete napredak i razumevanje situacije u kojoj se nalazimo.
Znate, sada kada shvatate da se u Brisel ne ide preko Karlobaga, nego preko Horgoša, kada ste odustali od politike zarđale kašike, kada ste odustali da budete dobrovoljni davaoci tuđe krvi, kada ste shvatili da se konflikti rešavaju dogovorima i pregovorima i kada sa razlogom očekujete podršku i širok konsenzus, nemojte da vređate one od kojih očekujete podršku, da su marginalni, da su nebitni, da je nebitno njihovo mišljenje i njihov stav.
Valjda sada razumete teškoće sa kojima smo se suočavali dok ste skupljali autobuse i crtali keče Borisu Tadiću i Borku Stefanoviću. Valjda sada razumete šta ste radili i koliko je teško saplitati ljude koji se penju uz brdo i guraju topove. Valjda sada, kada shvatate da se kosovskometohijski problem ne rešava paljenjem ambasada, već odlaskom, možda i na zgarište tih ambasada, ali da na tom zgarištu tih ambasada nema iskre koja će upaliti fitilj na zgarištu vaših propalih politika. Valjda shvatate da je važno pružati svetu ruku, ali pre nego što svetu pružite ruku i očekujete da vam sve uzvrati, pružite ruku prvo ljudima koji sede oko vas. Izmirite neke politike.
Znate, jako mi je zasmetalo što u trenutku kada su vam propali kosovski pregovori, prisetili ste se oprobanog modela svog političkog delovanja. Napravili ste krizu koja nije postojala u Vojvodini. Promućkali ste aflatoksični jugurt i trk za Novi Sad. Pa ste neprijatnom igrom asocijacija zaključili da je baš, eto, na dan NDH doneta odluka da se ta deklaracija raspravlja u skupštinskom zdanju u Vojvodini, u Novom Sadu. Može sada neko da vam nađe kalendar najstrašnijih mogućih događaja, šta se na današnji dan loše desilo u istoriji Srbije. To sam ja spremio, ali nije primereno da pravim takve asocijacije, da se tako igram sa javnim mnjenjem u ovoj zemlji.
Današnji dan je bio veoma neprijatan u istoriji Srbije i u pamćenju njenih građana. Strašne su se stvari dešavale. U Drugom svetskom ratu na današnji dan su se dešavale strašne stvari u Jasenovcu, na današnji dan su se izdešavale tragedije u Prvom svetskom ratu, u Prvom balkanskom ratu i kada posegnete za takvim asocijacijama, onda vrlo često budete žrtva asocijacija.
Naravno, moram da osudim još jednu stvar koju ste uradili. Okrenuli ste se ratu i sa Srpskom pravoslavnom crkvom jednog trenutka. Crkva je odvojena od države. Šta imate vi da polemišete sa crkvenim velikodostojnicima? Umesto da polemišete sa njima, prisetite se reči Svetog patrijarha Pavla. Ako ne znamo na koga treba da se ugledamo, hajde da se ugledamo na naše neprijatelje. Njih je svakoga dana sve više i sve su složniji, a nas je svakoga dana sve manje i sve smo posvađaniji. Prisetite se njegove takođe reči – za svaki greh postoji pokajanje. Pokajte se, nije teško.
Ali, opet moram da vas podsetim, očekivao sam da u vreme redovnog zasedanja ne pravimo pauzu tri nedelje, nego da pravimo konsenzus oko bolnih pitanja koja nas čekaju, da pravimo dogovor oko reforme penzionog sistema, oko zakona koje moramo da donosimo. Probudite se. Evropa nije samo dobra želja. Evropa je naporan rad, da se dostignu evropske vrednosti. Evropa je konsenzus sa svim učesnicima u političkom životu, oko toga ko će preuzeti rizike za bolne reforme. Nije sve u rejtingu, ne mora baš sve da bude mera rejtinga.
Šta dalje da vam kažem? Vi me podsećate na ljude koji su na kocki izgubili najbolju njivu, a onda pozovete najboljeg poljoprivrednog stručnjaka da vam kaže šta je tu moglo da se zasadi i da uspeva. Nemojmo da pričamo o onome što nemamo. Hajde da pričamo šta možemo da uradimo i kakav konsenzus da napravimo oko onoga što imamo.
Ne vidim nijednu poslovničku mogućnost da se danas izjašnjavamo o bilo čemu ovde, da glasamo. O čemu da glasamo? O Izveštaju Vlade. O tome se u Poslovniku ne glasa. Mi danas ne glasamo o Sporazumu, jer ako glasamo o Sporazumu, faktički Skupština može samo da glasa o sporazumu dve nezavisne države. O Izveštaju Vlade, o tome se nikad nije glasalo. Ako hoćete o tome da se glasa, moju ćete podršku teško dobiti.
Opet da vam kažem, ako hoćete da glasamo o reformama, da pravimo konsenzus oko onoga šta treba da radimo, kako da se ponašamo u budućnosti, kako da implementiramo ono što je dogovoreno, možemo, ali moramo da jasno definišemo kada ćemo izaći iz kaljuge i živoga blata, da sprečimo pretnje, da nam se ne dešava da nam prebijaju lidera opozicione stranke huligani koje amnestirate, da nam se ne dešava da vašem predsedniku stranke stižu preteće poruke, da predsedniku Vlade stižu preteće poruke. Mi iz Demokratske stranke nosimo vrlo bolno iskustvo kada se na takve poruke nije adekvatno reagovalo. Upozoravali smo da vodite računa koga amnestirate i šta radite.
Bilo je i vas koji ste dali teške zakletve kada je reč o Kosovu i Metohiji. Prepustiću vašoj savesti da glasate onako kako mislite da treba da glasate. Daću vam savet mog kolege Nenada Čanka - ako ne znate kako da glasate, teško vam je zbog svega što ste kazali i izgovorili, onda sedite malo na ruku pre nego što glasate da dobro utrne, kao da ste glasali tuđom. A za vas koji znate šta glasate i zašto želite da glasate i šta stavljate na dnevni red, takođe imam poruku. Čekam već u ponedeljak da zakažete novu sednicu Skupštine, da se ovde radi, da više ne prisustvujemo ovakvim raspravama, da častite jedni druge izdajnicima. Nije to prijatno građanima Srbije. Gledaju ovo i ljudi u Republici Srpskoj, nazvao ih je predsednik Republike Bosancima, moje kumove, prijatelje, rođake Srbe je nazvao Bosancima. Da li to znači da će ovi moji kumovi iz Peći da budu Kosovari? Nemojte, čim napravite jedan korak napred, da pravite pet nazad. Dobro je što se izvinio u Srebrenici, što sledi put Borisa Tadića. Dobro je što se ponaša civilizovano na takav način da smiruje konflikte, a ne da ih podstiče. Ali nije dobro da neke stvari radite na ovakav način.
Podvlačim, ne vidim način na koji možete ovde da obezbedite glasanje, jer to nije po Poslovniku. Izveštaj se prima k znanju ili se ne prima k znanju. Ako hoćete konsenzus i kompromis ovim bolnim reformama, da ne mora građani Srbije da skupljaju humanitarnu pomoć da nam se deca operišu, nego da vidimo kako da reformišemo zdravstveni sistem, penzioni, da vidimo šta nam je na putu do Evrope, zaista da radimo, imaćete snažnu podršku Demokratske stranke.
Ako ne znate da napišete zakone, mi smo već tri stavili u skupštinsku proceduru. Olgica Batić takođe, Liberalno-demokratska partija takođe. Hajde od ponedeljka malo manje hipnotički prsti da rade, a malo više da rade prsti koji pišu zakone….
(Predsedavajuća: Gospodine Milivojeviću, tema.)
…. i da se oko toga pravi konsenzus. Mi smo spremni da radimo. Hvala.

Hvala.
Gospodin Arsić, po Poslovniku.

Gospođo predsedavajuća, prekršen je Poslovnik po članu 106. – govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres.
Gospodin Milivojević je osamnaest minuta pričao o predsedniku Republike Srbije, pričao je o Vojvodini, čitao nam je neke knjige, spominjao SRS, spominjao nekakve granične prelaze, spominjao Bosance, spominjao humanitarnu pomoć, spominjao pisanje zakona, opozicione lidere u inostranstvu itd, itd.
Mislim da ste bili dužni da ga opomenete. Njemu lično ništa ne zameram, nije ni svestan da nije bio u temi i da mi je njegove pameti jedan dan, da se bar malo odmorim.

Slažem se sa vama, gospodine Arsiću. Kao što ste mogli da vidite, dva puta sam upozorila gospodina Milivojevića. Da je još pričao možda bi došlo do te opomene. Prosto sam postupala u skladu sa Poslovnikom.
Ukoliko želite, možemo u danu za glasanje da se izjasnimo. Hvala.
Reč ima narodni poslanik Siniša Kovačević.
Vašoj poslaničkoj grupi ostalo je još šest minuta. Izvolite.

Zahvaljujem. To je dovoljno vremena da kažem ono što sam želeo.
Dragi prijatelji, uvažena predsedavajuća, gospodo ministri, kažu Latini Vox populi, vox dei - glas naroda - glas Boga. U ovakvim okolnostima, kada je sudbina države u pitanju, ništa logičnije, ništa mudrije, ništa umnije, ništa pametnije nego da se posluša glas naroda. Ta čarobna reč je referendum, ali referendum na kome pitanje svakako neće definisati gospodin File, već referendum na kome će gospoda Dačić i Vučić dokazati svoje već poslovično poštenje i neće zloupotrebljavati svoje pozicije, neće se useliti na televizije sa nacionalnom frekvencijom, nego će taj referendum oslikati emocionalni, socijalni i politički momenat ovog trenutka, onakav kakav jeste, neopoziv, definitivan i pre svega pošten.
Što se tiče tog glavinjanja, kako se to kolokvijalno kaže, odnosno srljanja ka toj neopozivoj činjenici koja se zove EU, moram samo da izrazim svoje žaljenje što je to tako i što u svemu ovome nema ni daška anticipacije, ni trunke nečega što predstavlja političku vrstu anticipacije, pa da se prisetimo toga da nijedna multikonfesionalna imperija nije opstala, da su se sve urušile u krvi i pepelu. Austrougarska, taj imperijalni model koji nasleđuje EU, izgrađuje jedanaest milenijumskih kula, slaveći hiljadu godina svoje carevine. Jedna od tih milenijumskih kula je i kula Sibinjanin Janka. Nekoliko godina nakon toga ona se raspala, nestala je u krvi i pepelu. Šta treba da se dogodi da shvatimo da je Evropa projekat koji je propao, da je to Titanik u koji uveliko ulazi voda? Čak je i onaj gudački kvartet, koji je svirao sve dok im voda nije došla do bokova, napustio brod i ukrcao se na čamac za spasavanje, a samo mi hrlimo prema tom Titaniku. Samo mi zajapureni veslamo prema tom bivšem brodu, prema tim vlasnicima bivše sreće koji će uskoro završiti na dnu okeana. To je ono što je zastrašujuće.
Dakle, ovo je ponovo put bez alternative. Ovo je ideja bez koncepta. Šta ako se Evropa raspadne? Ona je već usrećila Bugarsku, usrećila Irsku, usrećila Mađarsku, et cetera, et cetera. Nema Kipranina koji je ne proklinje. Nema Irca koji je ne proklinje. Nema Španca koji je ne proklinje, a mi uporno i uporno idemo i srljamo prema EU. To je prosto neverovatno. Taj dnevnik uvreda koji smo odande dobili ima nekoliko hiljada strana. Ta usrećiteljka je usrećila Siriju, Libiju, Irak, Egipat. Treba li toj vrsti usrećenja da verujemo, za ime Boga? Da li može ponižen čovek biti srećan? Postoji nekoliko traktata o sreći, šta je potrebno da se bude srećan. Sada nemam vremena da o tome govorim. Potrebno je da provedete život sa osobom koju volite, da radite posao koji volite, da budete zdravi i potrebno je da budete dostojanstveni. Može li čovek koji kleči i lapće pomije iz čamčeta biti srećan? Može li čovek zavisiti od punog frižidera? Može li njegova sreća zavisiti od punog frižidera čak i onda kada je taj frižider napunila sedamnaesto godišnja ćerka čije je radno mesto ulica? O tome se radi, dragi moji prijatelji.
Dakle, važno je da je čamče sa pomijama puno i to je ono što je suština. Kako bi rekao veliki Đura Jakšić: "Nažalost, mi živimo vreme jarećeg pečenja". Nijedan ideal osim jaretine nije ostao ovoj nesrećnoj zemlji. Neko je rekao danas – poslanici koji su rođeni na Kosovu. Mislim da je jagodinski korifej, ako se ne varam.
Neka mi se oprosti ukoliko grešim. Svi smo mi rođeni na Kosovu. Svima nam pišu pogrešni podaci u ličnim kartama. Svima je mesto rođenja Kosovo i Metohija. To je praprostor srpske države, praprostor misaonog, emocionalnog, poetičkog, političkog, svega onoga što čini identitet. To je Kosovo. Na Kosovu su rođene najlepše srpske pesme, najlepše srpske žene, najlepše srpske mitologeme. To je Kosovo i sad vam se to otima. Otima se nešto što je identitet, nešto, dragi moji prijatelji, što se gradi sedam hiljada godina. Onoliko godina koliko traje civilizacija. To i takvo Kosovo, taj bahati evropski hirurg vam je odsekao bez anestezije, ubeđujući vas da ste sada lepši i zdraviji. Čak su mu naši bolničari, naše medicinske sestre zdušno pomagale, a mi sada sa promenjenom svešću, kako insistira velika Evropa, moramo da pristanemo na to kao da smo mi uzurpatori, kao da smo mi došli iza sitnih konja i sitne stoke. Kao da je Gračanica samonikli bršljan. Kao da je Devič nikao na kupusištu. Kao da je sve ono što je iskon srpski nekom oteto. To je ono što je suština i to je ono što ne razumemo.
Neće Srbija propasti ako odbije ovaj sporazum. Nemojte mi reći da nismo u stanju kao misleća država, kao sistem vrednosti koji se izgrađuje u modernoj Evropi već 200 godina, da formiramo vlastitu državu. Hoćemo li se lečiti, ako ne uđemo u EU, ponovo mlevenim kopitima i mokraćom udovica? Koješta.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Dakle, suština je u sledećem. Oni koji su nas bombardovali, oni koji su ubijali Srbe, oni koji su ozračili celo Kosovo treba sada da budu zaštitnici svega toga. To je kontradiktorno, to je paradoks koji se otima zdravom razumu. Ti isti su štitili i 17. marta 2004. godine…
(Predsedavajuća: Vreme, gospodine Kovačeviću.)
Dozvolite mi samo jednu rečenicu, molim vas.
(Predsedavajuća: Već sam vam dozvolila pola minuta duže.)
Dozvolite mi jednu rečenicu, kao što ste dozvolili gospodinu Halimiju, bukvalno jednu rečenicu.
Dakle, ničija sreća se ne može praviti na tuđoj nesreći. Dostojevski kaže: "Ako sudbina celog čovečanstva, sreća celog čovečanstva zavisi od jedne dečije suze, neka ta dečija suza ne padne". Ne možemo mi unesrećiti kosovsku decu da bi našoj deci namazali kiflu sa puterom. Hvala lepo.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milovan Drecun. Izvolite.